Гостовање позоришта „Бора Станковић“ из Врања

Гостовање позоришта „Бора Станковић“ из Врања

У децембру месецу и наш глумац Мирољуб Недовић, обележева 30 година професионалног рада и то премијерним извођењем представе “Made in Niš” у продукцији OFF Teatra.

Политичке комедије о власти Бранислав Нушић довео је до позоришног савршенства. Између 1880. и 1890. године Нушић је написао три комедије – Народни посланик, Сумњиво лице и Протекција – све три политичке комедије, све три на неки начин оштре критике државне бирократије и паланачког менталитета.

Комад у два чина Сумњиво лице (написан 1888, први пут игран тек 1923) прича је о потрази за сумњивим лицем у једној паланци. То је повод да се, у неколико ситуација, прикаже комика паланачке глупости и тривијални политички цинизам паланачке власти. Нушић је створио тип среског капетана Јеротија, чији суви рационални однос према свему, неуки цинизам и морална нискост стварају парадоксалне комичне ситуације. Важан елемент је вербална комика, јер су игре речима и доскочицама, писмима и шифрованим порукама од пресудне важности за ток радње и за обележавање типова и лица, што је донекле „умекшало“ сатирички интонирану комедију о једној у бити гротескно виђеној власти и људима у њој и око ње.

У читању Саше Габрића радња комада је померена у 1991. и смештена у паланку на југу Србије, баш на дан када се Македонија одвојила од СФРЈ.
Хватајући се у коштац са проблемима друштвене и људске егзистенције Нушић је тежио да оно што је реално и актуелно у његовом времену делује и у његовим комедијама, вероватно и не слутећи да ће та актуелност и комедиографска оштрица на исти начин деловати крајем XIX века када је дело настало, крајем XX када се дешава радња представе, али и дан-данас. За будућност – видећемо.

Политичке комедије о власти Бранислав Нушић довео је до позоришног савршенства. Између 1880. и 1890. године Нушић је написао три комедије – Народни посланик, Сумњиво лице и Протекција – све три политичке комедије, све три на неки начин оштре критике државне бирократије и паланачког менталитета.

Комад у два чина Сумњиво лице (написан 1888, први пут игран тек 1923) прича је о потрази за сумњивим лицем у једној паланци. То је повод да се, у неколико ситуација, прикаже комика паланачке глупости и тривијални политички цинизам паланачке власти. Нушић је створио тип среског капетана Јеротија, чији суви рационални однос према свему, неуки цинизам и морална нискост стварају парадоксалне комичне ситуације. Важан елемент је вербална комика, јер су игре речима и доскочицама, писмима и шифрованим порукама од пресудне важности за ток радње и за обележавање типова и лица, што је донекле „умекшало“ сатирички интонирану комедију о једној у бити гротескно виђеној власти и људима у њој и око ње.

У читању Саше Габрића радња комада је померена у 1991. и смештена у паланку на југу Србије, баш на дан када се Македонија одвојила од СФРЈ.
Хватајући се у коштац са проблемима друштвене и људске егзистенције Нушић је тежио да оно што је реално и актуелно у његовом времену делује и у његовим комедијама, вероватно и не слутећи да ће та актуелност и комедиографска оштрица на исти начин деловати крајем XIX века када је дело настало, крајем XX када се дешава радња представе, али и дан-данас. За будућност – видећемо.

Гостовање у Лазаревцу
Роман је дубоко узбудљив низ прича, очевица народне и државне трагедије, писца који је трагедију са својим народом и својом државом, и жртвама у крви, до краја поделио. У години када се чинило да Србија нестаје са историјске и географске мапе, Браниславу Нушићу погинуо је син Страхиња-Бан, као војник војске Краљевине Србије. Писац овај роман посвећује прерано настрадалом детету.

Исписујући колективну и личну трагедију, Нушић роман започиње у јесен 1915.  и завршава догађајима у зиму исте године, непосредно пре него су народ и држава, изнурени ратовањем и страдањима, кренули у повлачење преко албанских и црногорских планинских врлети. Пишући “Поговор” роману, у марту 1920, писац каже: “Мада је ова књига доста опсежна, ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветсопетнаесте године. Бележио сам, опажао и саосећао сам у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене, јер, учесник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу.”

Праизведба комада Деветстопетнаеста, трагедија једног народа, изведена је 28.јуна 2013. године у Крушевцу, на затварању манифестације „Видовдан 2013“, а у оквиру централне прославе државног обележавања Видовдана. Представа је одиграна на отвореној сцени амфитеатра спомен-комплекса „Слободиште“ пред више од 4.000 гледалаца и уз присуство највиших представника Владе Републике Србије, Српске православне цркве и градова Крушевца и Ниша.

Драматизација: Спасоје Ж. Миловановић
Сценски покрет: Игор Дамњановић
Фотографија и дизајн светла: Војкан Гостиљац
Лектор: Наташа Илић
Организатор: Јована Стојковић

“Ова прича је комедија која говори о једном необичном браку. Наши главни јунаци, Ацо и Боса, растрзани између малограђанског концепта живота и тежње да живе живот како желе – проналазе модус који одговара њиховој ситуацији. На трагу новог живота, наши јунаци подстичу нас да размишљамо о институцији брака, искрености, друштвеним конструктима и комуникацији у заједници.”
-Душан Јанковић, писац

”Ово је прича о младом брачном пару, који живи у свом малом паклу. Желели смо да овом представом причамо о реалним стварима на један духовит и пријемчив начин. Обећавамо вам много смеха, јер је комад баш писан за мене и Тијану, а она је свој део успела одлично да изнесе.”
-Мики Дамјановић, глумац

“Наши јунаци подстичу нас да размишљамо о институцији брака, искрености, односима уопште и комуникацији у заједници. Када су пробе почеле била сам уплашена, али сад баш уживам док стварамо. И заиста осећам радост на пробама ове представе.”
-Милица Краљ, редитељ

Гостовање у Tрстенику
Роман је дубоко узбудљив низ прича, очевица народне и државне трагедије, писца који је трагедију са својим народом и својом државом, и жртвама у крви, до краја поделио. У години када се чинило да Србија нестаје са историјске и географске мапе, Браниславу Нушићу погинуо је син Страхиња-Бан, као војник војске Краљевине Србије. Писац овај роман посвећује прерано настрадалом детету.

Исписујући колективну и личну трагедију, Нушић роман започиње у јесен 1915.  и завршава догађајима у зиму исте године, непосредно пре него су народ и држава, изнурени ратовањем и страдањима, кренули у повлачење преко албанских и црногорских планинских врлети. Пишући “Поговор” роману, у марту 1920, писац каже: “Мада је ова књига доста опсежна, ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветсопетнаесте године. Бележио сам, опажао и саосећао сам у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене, јер, учесник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу.”

Праизведба комада Деветстопетнаеста, трагедија једног народа, изведена је 28.јуна 2013. године у Крушевцу, на затварању манифестације „Видовдан 2013“, а у оквиру централне прославе државног обележавања Видовдана. Представа је одиграна на отвореној сцени амфитеатра спомен-комплекса „Слободиште“ пред више од 4.000 гледалаца и уз присуство највиших представника Владе Републике Србије, Српске православне цркве и градова Крушевца и Ниша.

Драматизација: Спасоје Ж. Миловановић
Сценски покрет: Игор Дамњановић
Фотографија и дизајн светла: Војкан Гостиљац
Лектор: Наташа Илић
Организатор: Јована Стојковић

Роман је дубоко узбудљив низ прича, очевица народне и државне трагедије, писца који је трагедију са својим народом и својом државом, и жртвама у крви, до краја поделио. У години када се чинило да Србија нестаје са историјске и географске мапе, Браниславу Нушићу погинуо је син Страхиња-Бан, као војник војске Краљевине Србије. Писац овај роман посвећује прерано настрадалом детету.

Исписујући колективну и личну трагедију, Нушић роман започиње у јесен 1915.  и завршава догађајима у зиму исте године, непосредно пре него су народ и држава, изнурени ратовањем и страдањима, кренули у повлачење преко албанских и црногорских планинских врлети. Пишући “Поговор” роману, у марту 1920, писац каже: “Мада је ова књига доста опсежна, ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветсопетнаесте године. Бележио сам, опажао и саосећао сам у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене, јер, учесник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу.”

Праизведба комада Деветстопетнаеста, трагедија једног народа, изведена је 28.јуна 2013. године у Крушевцу, на затварању манифестације „Видовдан 2013“, а у оквиру централне прославе државног обележавања Видовдана. Представа је одиграна на отвореној сцени амфитеатра спомен-комплекса „Слободиште“ пред више од 4.000 гледалаца и уз присуство највиших представника Владе Републике Србије, Српске православне цркве и градова Крушевца и Ниша.

Драматизација: Спасоје Ж. Миловановић
Сценски покрет: Игор Дамњановић
Фотографија и дизајн светла: Војкан Гостиљац
Лектор: Наташа Илић
Организатор: Јована Стојковић

Роман је дубоко узбудљив низ прича, очевица народне и државне трагедије, писца који је трагедију са својим народом и својом државом, и жртвама у крви, до краја поделио. У години када се чинило да Србија нестаје са историјске и географске мапе, Браниславу Нушићу погинуо је син Страхиња-Бан, као војник војске Краљевине Србије. Писац овај роман посвећује прерано настрадалом детету.

Исписујући колективну и личну трагедију, Нушић роман започиње у јесен 1915.  и завршава догађајима у зиму исте године, непосредно пре него су народ и држава, изнурени ратовањем и страдањима, кренули у повлачење преко албанских и црногорских планинских врлети. Пишући “Поговор” роману, у марту 1920, писац каже: “Мада је ова књига доста опсежна, ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветсопетнаесте године. Бележио сам, опажао и саосећао сам у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене, јер, учесник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу.”

Праизведба комада Деветстопетнаеста, трагедија једног народа, изведена је 28.јуна 2013. године у Крушевцу, на затварању манифестације „Видовдан 2013“, а у оквиру централне прославе државног обележавања Видовдана. Представа је одиграна на отвореној сцени амфитеатра спомен-комплекса „Слободиште“ пред више од 4.000 гледалаца и уз присуство највиших представника Владе Републике Србије, Српске православне цркве и градова Крушевца и Ниша.

Драматизација: Спасоје Ж. Миловановић
Сценски покрет: Игор Дамњановић
Фотографија и дизајн светла: Војкан Гостиљац
Лектор: Наташа Илић
Организатор: Јована Стојковић

Гостовање
Регионално позориште Нови Пазар

Гостовање из Београда/Монодрама

Оперета у три чина
Либрето, по Мејаку и Халевију, написали Хафнер и Жене
Праизведба у Бечу, 5. Априла 1874.

Народно позориште у Нишу и Факултет уметности у Нишу, Хор и оркестар Факултета уметности у Нишу у сарадњи са Симфонијским оркестром у Нишу и СКЦ-ом у Нишу.

Диригент Дејан Савић, Милена Ињац
Редитељ Иван Вуковић
Сценографско решење Иван Вуковић
Костимограф Дејан Гоцић
Кореограф Војкан Живковић
Аутор пројекта Сузана Костић

Радња се догађа у бањи у близини великог града
Пауза после првог и другог чина

Хор Факултета уметности у Нишу „Маестрини“ – диригент Ивана Мировић
Оркестар Факултета уметности у Нишу – диригент Милена Ињац
Оперски студио Факултета уметности у Нишу
Оркестар припремио Драгиша Баланесковић
Концерт мајстор Јован Богосављевић, Бојана Ђоловић
Корепетитор Ингрид Јанковић, Бојан Младеновић
Сценски покрет Александар Михаиловић
Техничко вођство Зоран Илић
Координатор у техници  Љубиша Живковић
Испицијент Слободан Илић, Зоран Станисављевић
Суфлер Ивана Мировић
Организатор Ана Вељковић
Мајстор светла Иван Момчиловић
Расветљивач Драгослав Добросављевић, Дејан Митић
Мајстор позорнице Славиша Поповић
Декоратер Мића Лазаревић
Мајстор тона Срета Цветковић
Главни реквизитер Озрен Митић
Набављачи Добрила Мајијановић, Зоран Денчић
Гардеробер Душица Младеновић, Александар Маријановић
Шминка Марија Пешић
Фризура Љиљана Рашић
Кројачки радови Марина Стевановић, Снежана Аранђеловић, Владимир Пекић

ИДЕА – пријатељ Опере

…

Гостовање у Зрењанину
Историјска драма „Константин“ говори о животу и делу Константина Великог кроз призму најбитнијих тренутака из његовог богатог живота.

Радња почиње у пролеће 337. године у војном логору близу Никомедије где затичемо императора у походу на Персију. Тешко болестан и свестан да му се ближи крај, Константин се исповеда Сципиону, сину свог пријатеља из детињства. Константин говори о младости проведеној у родном Наису, војном службовању под Диоклецијаном и Галеријем, пријатељству са солунским свецем Димитријем, смрти оца Констанција у Јорку…

Драма је замишљена тако да се смењују сцене из Никомедије са сценама из Константиновог живота (где Константина глуми млађи глумац), тако да ће гледаоци имати прилике да сведоче преломним догађајима као што је битка код Милвијског моста, виђење Крста на небу близу Рима, Први васељенски сабор, проглашење Миланског едикта, изградња Константинопоља…

Напоредо са историјском равни приче биће представљен и један Константин који пати и сумња, воли и греши, човек од крви и меса, син, отац, супруг… А посебан део посвећен је његовој реформаторској делатности и преобраћењу у хришћанство у коме ће сем историјских факата пажња бити посвећена и хришћанском предању и легендама.

Представа је замишљена као амбициозно, високобуџетно остварење какво је до сада ретко кад рађено не само у нишком већ и у осталим српским позориштима како би се достојно обележио јубилеј 1700 година од доношења Миланског едикта.

……………
Драматург: Иван Велисављевић
Адаптација текста за сцену: Спасоје Ж. Миловановић
Сценограф: Александар Денић
Костимограф: Бојана Никитовић
Композитор: Владимир Пејковић
Видео дизајн: Доријан Колунџија
Сценски покрет: Игор Дамњановић
Лектор: Наташа Илић
Организатор и асистент редитеља: Даниела Тодоровић

Гостовање на сцени „Раша Плаовић“
Народно позориште у Београду
А шта се то, сада, необично дешава, чега није било у другим временима? Увек је било људи, чији је циљ било вулгарно обиље, али било је и оних других… с правим вредностима и идеалима. Зашто мислите да њих више нема?

Ово је узбудљива драма која проблематизује односе између ученика и наставника осветљавајући читаву позадину коју творе друштво и родитељи, као и њихове личне амбиције и животна очекивања.

Гостовање у Народном позоришту у Београду
Историјска драма „Константин“ говори о животу и делу Константина Великог кроз призму најбитнијих тренутака из његовог богатог живота.

Радња почиње у пролеће 337. године у војном логору близу Никомедије где затичемо императора у походу на Персију. Тешко болестан и свестан да му се ближи крај, Константин се исповеда Сципиону, сину свог пријатеља из детињства. Константин говори о младости проведеној у родном Наису, војном службовању под Диоклецијаном и Галеријем, пријатељству са солунским свецем Димитријем, смрти оца Констанција у Јорку…

Драма је замишљена тако да се смењују сцене из Никомедије са сценама из Константиновог живота (где Константина глуми млађи глумац), тако да ће гледаоци имати прилике да сведоче преломним догађајима као што је битка код Милвијског моста, виђење Крста на небу близу Рима, Први васељенски сабор, проглашење Миланског едикта, изградња Константинопоља…

Напоредо са историјском равни приче биће представљен и један Константин који пати и сумња, воли и греши, човек од крви и меса, син, отац, супруг… А посебан део посвећен је његовој реформаторској делатности и преобраћењу у хришћанство у коме ће сем историјских факата пажња бити посвећена и хришћанском предању и легендама.

Представа је замишљена као амбициозно, високобуџетно остварење какво је до сада ретко кад рађено не само у нишком већ и у осталим српским позориштима како би се достојно обележио јубилеј 1700 година од доношења Миланског едикта.

……………
Драматург: Иван Велисављевић
Адаптација текста за сцену: Спасоје Ж. Миловановић
Сценограф: Александар Денић
Костимограф: Бојана Никитовић
Композитор: Владимир Пејковић
Видео дизајн: Доријан Колунџија
Сценски покрет: Игор Дамњановић
Лектор: Наташа Илић
Организатор и асистент редитеља: Даниела Тодоровић

Сусрети „Јоаким Вујић“ у Лазаревцу
Драме најпознатијег српског комедиографа мање су заступљене на позоришним сценама од његових комедија. Ипак и оне поседују типичну нушићевску универзалност и атрактивност у свим временима, јер се баве нашим менталитетом, наравима и слабостима.

У драми “Свет” из 1906. год. Нушић се бави моралним, друштвеним и породичним проблемима. Приказан је покушај једног скромног и патријархалног човека да сачува интегритет и самосталност свог живота и живота своје породице од “света”, од свих оних малограђана и грађана који се лажно добронамерно, а у ствари готово пакосно уплићу у туђи живот.

Драмски узбудљиво, али са неизбежним хумором, приказани су сукоби који потресају и мењају живот ове грађанске породице и проблеми и дилеме са којима се носи главни јунак.

Гостовање – Народно позориште у Београду

Дешава се у наше време, у азилу за умоболне, али не само у њему.

Представа „У Едену на истоку“ рађена по тексту Борислава Пекића, у режији Николе Ђуричка, говори о прогонитељима и прогоњењима. Уз Ђуричка који је и редитељ и глумац у представи игра Војин Ћетковић.

Пекић пише о лудацима, али то се не мора односити само на њих?
- Овај комад о прогонитељима и прогоњенима писан је 1971. године. Пекић је, дакле, написао да се догађа у болници за умоболне; али чак и да су они потпуно луди данас су те установе толико попуњене да оваква два типа, са овим дијагнозама, не би ни остали у болници. У представи се говори о нечему што нам се догађа, што смо прихватили као нормално, а у суштини то није.
А то што нам се догађа је хаос, потпуна лудница! Многи кажу да ова представа личи на земљу Србију. Текст је препун живота. Овде се може препознати пуно тога; има поезије, има политике, има личних ствари…

Овом представом потрудили су се да подстакну гледаоцима машту не би ли успели да разлуче докле би нека тежа ситуација могла да оде. Далеко од тога да је то савршено ,али јесте ведро и није лагано. У сваком од нас има позоришта,у сваком од нас има креативности и баш то треба извући на површину.

Монодрама
Драган Божа Марјановић

Belgorodski državni akademski teatar M.Ščepkin (Rusija)

Дани француске културе
Концерт / дуо из Париза.

Gijom Farle збуњује, не својим контрадикторним духом, већ хроничним неверством свим музичким правцима. Од своје 15 године, старији брат му предлаже да се прикључи бенду «Април». Смењујући се као басиста, гитариста и композитор, сарађује са многим музичарима, као што су : Rišar Gotener, Jusu N’Dur, Huan Rozof, Fodel, Amel Bent, Matje Šedid и још Sandra Nkake, пре него што је настао дуо Naturalibus са Elen Mite.

Уз пратњу Žilijena Agazara, обојица нас увлаче у један еклектични музички свет, повезујући дела обојена џезом и она која су нови поп. Преплављени енергијом и ритмом, преносе нам истините, урбане приче, понекад озбиљне, а понекад с дозом ироније, тешке и лежерне, истанчане и опуштене.

У комедији чија се радња збива у Шибенику 1920, Иво Брешан је као полазиште искористио идеју Шекспирових комада Укроћена горопад и Живот је сан.

Заплет почиње када студент Лујо одлучи да направи психолошки експеримент и провери да ли је могуће убедити човека да је оно што није, односно да је његов живот само сан. У реализацију плана укључује се и крчмар Тафра, који би да се освети трговцу Пребанди што своју млађу кћер Цвиту није хтео да уда за Тафриног сина Дунка.

Како би успели у својој намери они у игру замене идентитета увлаче пријатеље, али и странца и пијанца Багару, кога представљају као младог контеа. Тако се око Пребанде и његове породице заврти невероватна  прича, пуна духовитих заплета и перипетија. Паралелно са овом одвија се друга линија комада – прича о Катици, Пребандиној старијој кћери, којој никако да нађу мужа због њене преке нарави.

Ипак, Брешан се кроз цео комад бави и једним филозофским питањем – односом сна и јаве, које пак отвара питање људске природе и суштине идентитета.

У стваралаштву италијанског композитора Gaetana Donicetija (1797-1848), комична опера Don Paskvale заузима најистакнутије место.

Публика увек радо слуша и гледа ову оперу и  изгледа да зуб времена, толико немилосрдан, код многих дела  музичке сцене, не успева да оштети ни такт ове опере. Don Paskvale је не само успело већ и мајсторско дело, једна од најбољих комичних опера уопште, међу оних неколико које не силазе са оперске сцене.

Гостовање у Народном позоришту у Београду
Историјска драма „Константин“ говори о животу и делу Константина Великог кроз призму најбитнијих тренутака из његовог богатог живота.

Радња почиње у пролеће 337. године у војном логору близу Никомедије где затичемо императора у походу на Персију. Тешко болестан и свестан да му се ближи крај, Константин се исповеда Сципиону, сину свог пријатеља из детињства. Константин говори о младости проведеној у родном Наису, војном службовању под Диоклецијаном и Галеријем, пријатељству са солунским свецем Димитријем, смрти оца Констанција у Јорку…

Драма је замишљена тако да се смењују сцене из Никомедије са сценама из Константиновог живота (где Константина глуми млађи глумац), тако да ће гледаоци имати прилике да сведоче преломним догађајима као што је битка код Милвијског моста, виђење Крста на небу близу Рима, Први васељенски сабор, проглашење Миланског едикта, изградња Константинопоља…

Напоредо са историјском равни приче биће представљен и један Константин који пати и сумња, воли и греши, човек од крви и меса, син, отац, супруг… А посебан део посвећен је његовој реформаторској делатности и преобраћењу у хришћанство у коме ће сем историјских факата пажња бити посвећена и хришћанском предању и легендама.

Представа је замишљена као амбициозно, високобуџетно остварење какво је до сада ретко кад рађено не само у нишком већ и у осталим српским позориштима како би се достојно обележио јубилеј 1700 година од доношења Миланског едикта.

……………
Драматург: Иван Велисављевић
Адаптација текста за сцену: Спасоје Ж. Миловановић
Сценограф: Александар Денић
Костимограф: Бојана Никитовић
Композитор: Владимир Пејковић
Видео дизајн: Доријан Колунџија
Сценски покрет: Игор Дамњановић
Лектор: Наташа Илић
Организатор и асистент редитеља: Даниела Тодоровић

“Мадам Батерфлај”, праизведена у миланској Скали 17. фебруара 1904. године, носи све оне карактеристике Пучинијевог музичко-драмског стила, познате из његових ранијих опера “Боеми” и “Тоска”: интимна и топла лирика, изненадни, често брутални контраст, темпераментни изливи, узбудљиве градације, интересантно инструментирано мозаично музичко ткиво, интензивно оркестарско подвлачење драме и топла распеваност широм мелодијских линија.

Оно што “Мадам Батерфлај” посебно издваја од осталих Пучинијевих оперских дела, јесте јако подвучена егзотика.

Историјска драма „Константин“ говори о животу и делу Константина Великог кроз призму најбитнијих тренутака из његовог богатог живота.

Радња почиње у пролеће 337. године у војном логору близу Никомедије где затичемо императора у походу на Персију. Тешко болестан и свестан да му се ближи крај, Константин се исповеда Сципиону, сину свог пријатеља из детињства. Константин говори о младости проведеној у родном Наису, војном службовању под Диоклецијаном и Галеријем, пријатељству са солунским свецем Димитријем, смрти оца Констанција у Јорку…

Драма је замишљена тако да се смењују сцене из Никомедије са сценама из Константиновог живота (где Константина глуми млађи глумац), тако да ће гледаоци имати прилике да сведоче преломним догађајима као што је битка код Милвијског моста, виђење Крста на небу близу Рима, Први васељенски сабор, проглашење Миланског едикта, изградња Константинопоља…

Напоредо са историјском равни приче биће представљен и један Константин који пати и сумња, воли и греши, човек од крви и меса, син, отац, супруг… А посебан део посвећен је његовој реформаторској делатности и преобраћењу у хришћанство у коме ће сем историјских факата пажња бити посвећена и хришћанском предању и легендама.

Представа је замишљена као амбициозно, високобуџетно остварење какво је до сада ретко кад рађено не само у нишком већ и у осталим српским позориштима како би се достојно обележио јубилеј 1700 година од доношења Миланског едикта.

……………
Драматург: Иван Велисављевић
Адаптација текста за сцену: Спасоје Ж. Миловановић
Сценограф: Александар Денић
Костимограф: Бојана Никитовић
Композитор: Владимир Пејковић
Видео дизајн: Доријан Колунџија
Сценски покрет: Игор Дамњановић
Лектор: Наташа Илић
Организатор и асистент редитеља: Даниела Тодоровић

“Иза кулиса” је раздраган, разигран и бескрајно забаван комад. У питању је представа у представи, која се бави како оним што се догађа на самој сцени тако и оним што се збива иза кулиса, међу глумцима кад не играју своје улоге. Захваљујући двостраној сценографији публика има прилику да истовремено прати догађања на сцени и иза ње. Конципирана је као драма у три чина, од којих сваки део функционише као представа за себе. Сложени водвиљски механизам забуна, случајности и сударања пред очима публике се распада на своје саставне делове и ствара нови механизам који је истовремено и варијација и критика оног првог.

Фрејн се смеје и шали на рачун свега онога што се у позоришту дешава док се ствара представа, али такође упорно тежи да разори театарску илузију и да уместо ње драмски прикаже глумачке невоље, муке, завере, јер глумци су потпуно огољени и изложени, лишени оног сигурног заклона које пружају прича и фикција. На крају овог комада сви разлози његовог постојања бивају дефинитивно разорени и глумци скачу – буквално скачу – очајнички покушавајући да дохвате завесу, не би ли се она што пре спустила и сакрила то страшно и страхопоштовања достојно место – позорницу.

Редитељ Душан Јовановић и глумци Народног позоришта у Нишу успели су да направе представу која се неће гледати само данас; представу о којој ће се причати као о министарки Жанке Стокић или Љубинке Бобић. И у томе су успели сасвим. У  Нушићевој комедији редитељ је моћно разиграо ново и невиђено. Представа не пати од досадног савршенства, али је моћна, узбудљива, динамична, набијена трагикомичном енергијом.

“Госпођа министарка” у сценском тумачењу Душана Јовановића осавремењен је и врло апсурдан приказ лудила жеђи за влашћу, сочно смешна критика менталитета, али и спретно реализован низ бурлескних ситуација. Представа је освежена низом нових мотива, у односу на Нушићев текст, који обогаћују значењски ниво представе, као и њене комичке вредности. Представа за причу, коментаре, за дуг и леп позоришни живот која ће остати упамћена као представа која је озбиљно, драматично чак, схватила Живкину муку, а да, при том, Живкин успон и пад није лишила комичности вишег реда, комичности која израста из опсежне немоћи да се нешто стварно и трајно промени.

А шта се то, сада, необично дешава, чега није било у другим временима? Увек је било људи, чији је циљ било вулгарно обиље, али било је и оних других… с правим вредностима и идеалима. Зашто мислите да њих више нема?

Ово је узбудљива драма која проблематизује односе између ученика и наставника осветљавајући читаву позадину коју творе друштво и родитељи, као и њихове личне амбиције и животна очекивања.

Духовита прича о женама, глумицама из Ниша, ухваћеним у раскораку измедју захтева модерног времена и света и захтева средине у којој живе, измедју ослободјеног духа и стереотипа којима често и саме робују, измедју сопствених захтева према себи и партнерима које бирају и неопходних компромиса које живот носи. Представа настала из радионица на непретенциозан начин подстиче публику на размишљање о важним животним темама и носи оптимистичку поруку да је срећа у нама самима, без обзира да ли испуњавамо стандарде околине.

Нушићева комедија нарави у редитељској концепцији Андраша Урбана је модерна, осавремењена и идејно актуелизована представа, стављена у контекст данашњег времена и друштвених појава.  Критика менталитета је појачана и изоштрена, а понашање ликова, њихова малоградјанштина, похлепа и завист доведени су до екстрема, стварајући сурову слику стварности у којој педофили, лопови, корумпирани адвокати, политичари који краду гласове на изборима, дилери и насилници покушавају да очерупају и украду све што се украсти може.

Својим луцидним решењима Урбан приказује сву дубину лицемерја и моралне наказности фамилије која трагично завршава, симболишући неминовност раскида са злом као предуслов за нови, бољи почетак.

Социјална драма која се бави широко распрострањеним проблемом алкохолизма, насиљем које га прати и суровим последицама које оставља на све чланове породице. Игнорисање проблема од стране средине и друштва доводи до низа трагичних догадјаја који коначно резултирају пропашћу једне породице у унутрашњости, али и неизбрисивим ожиљцима које ти догадјаји остављају на живот две девојке.

У једном тренутку у времену, у аутобусу који путује некуда али не стиже нигде, затекли су се непревазидјени ликови српске драме – Фема и Евица из «Покондирене тикве», Дока и Митке, поп Ћира и поп Спира, Дробац и Софија из «Путујућег позоришта Шопаловић», Љубинко и Десанка, Бора Шнајдер и Розика, кир Јања, Алекса из «Лаже и паралаже», Родољупци, Андја и Марица из «Сумњивог лица», Хасанагиница, поручник Тасић из «Свети Георгије убива аждаху».

Онеобичавањем контекста и повезивањем са поезијом Битлса, рокенролом, соулом, хип-хопом и репом, добили смо један модерни, забавни омаж српској драматургији, али и глуми и глумцима. Међутим, када откријете ко се крије иза бритких опаски Мирослава Крлеже у лику шофера, не можете а да не застанете и не упитате се: куда ми то идемо?

 

У животу мачоисте морају да постоје приоритети – кафана никада не сме да трпи због породице. Мачоиста је „швалер“, воли да попије, поједе и са друштвом у кафани ужива уз „певаљку на столу“. Овај тип мушкарца описан је у 3Д комедији Народног позоришта по тексту и у режији Мирољуба Недовића. Зашто 3Д? Како је раније најављено, глумци су ту Да певају, Да играју и Да глуме.

Међутим, осим песме, игре и глуме, ова кабаретска форма употпуњена је и занимљивим фотографијама са интернета, чија су тематика управо мушко-женски односи, али из угла мушкараца.

Жене су у „Мачоизму“ помало компликоване и захтевне, али свеједно неизбежна тема у сваком мушком разговору. Оне им задају главобоље, проблеме, бране им толико тога, али их се „мачоисти” не одричу ни по коју цену. „Мачоиста“, као посебан тип мушкарца, поседује одређене особине специфичне управо за јачи пол са ових простора.

Првобитно замишљена као одговор на представу „Еуфемизам“, ова комедија је ипак отишла корак даље, па не да се само бави мушко-женским односима из угла мушкараца, већ и критички гледа на овакве мачоисте. Духовите досетке јунака ове представе, иако већином публици познате, изазивале су смех и бурне аплаузе. Кратки дијалози, у форми исповести главних јунака о њиховим искуствима са женама, прожети песмом и игром, иако до сада више пута испричани, хумор су на који публика добро реагује.

Сергеј Морозов – представник редитељске династије познате у Русији и шире, дипломирао је у Санкт Петербургу на Државној академији драмских уметности. Неко време био је најмлађи редитељ и уметнички директор у Русији. Режирао је више од 40 представа у Петербургу, Москви и другим градовима у Русији и иностранству. Лауреат је многих награда са руских и међународних позоришних фестивала.

Љубав – и мистерија, и срећа, и трагедија, и болест, и патња, и неизбежна судбина. Обузима човека потпуно. Само они који су искусили ово осећање разумеју да љубав доноси и најстрашније, најболније и најузвишеније тренутке, пуне инспирације. Макар једном свако треба да осети тај трептај душе, јер је без њега људски живот досадан и бесмислен. Чак и несрећна љубав може да осветли наш живот за много година.

Драме најпознатијег српског комедиографа мање су заступљене на позоришним сценама од његових комедија. Ипак и оне поседују типичну нушићевску универзалност и атрактивност у свим временима, јер се баве нашим менталитетом, наравима и слабостима.

У драми “Свет” из 1906. год. Нушић се бави моралним, друштвеним и породичним проблемима. Приказан је покушај једног скромног и патријархалног човека да сачува интегритет и самосталност свог живота и живота своје породице од “света”, од свих оних малограђана и грађана који се лажно добронамерно, а у ствари готово пакосно уплићу у туђи живот.

Драмски узбудљиво, али са неизбежним хумором, приказани су сукоби који потресају и мењају живот ове грађанске породице и проблеми и дилеме са којима се носи главни јунак.

“Траг” је прича о две жене, које су на први поглед потпуно различите по образовању, ставовима и схватањима. Сплетом околности, када се нађу у сигурној кући, делиће исту судбину без обзира на разлике и постаће привржене једна другој.

Кроз сузе и смех, причамо о мушко – женским односима, о насиљу у породици, о васпитању деце и пријатељству. Иако тема на први поглед ”тешка”, има одличну комуникацију са публиком јер на духовит начин прича о овом проблему.

Из пера Хадија Курића, у режији Ирфана Менсура, настала је представа у којој је главни јунак велики глумац и заводник, Едмунд Кин. О овој занимљивој историјској личности писао је и Дима Отац, као и Пол Сартр. Но, Хади Курић се у својој драми првенствено фокусирао на мотив побуне, а не на љубавни заплет. Јер нема ни праве љубавне приче ни доброг драмског заплета без нечије побуне. Узбудљива, инспиративна и дивна прича о глумцима, у којој се Кин, романтик, ексцентрик, наркоман, алкохоличар, јунак, бори за све оне идеале и вредности које се и данас заборављају и запостављају.

ПР­ВО из­во­ђе­ње дра­ме „Ед­мунд Кин” по­сти­гло је сја­јан успех на пре­ми­је­ри у На­род­ном по­зо­ри­шту у Ни­шу. Улога слав­ног ен­гле­ског глум­ца ко­ме се „ве­ру­је да је краљ, кад кра­ља игра, и ри­бар, кад рибара игра”, али ко­ји оста­је изван дру­штве­них нор­ми, по­ве­ре­на је Де­ја­ну Цицмиловићу. У овом до­ми­шља­том при­ка­зу ве­чи­те не­стал­не глум­че­ве суд­би­не за­и­гра­ли су и Алек­сан­дар Ма­рин­ко­вић, Са­ња Кр­сто­вић, Милена Јакшић, Сне­жа­на Пе­тро­вић и Алек­сан­дар Миха­и­ло­вић.