Фоаје на спрату

Гостовање – Beo art

Гостовање – Народно позориште Републике Српске

Мала сцена
Драма „Сликарке“ сачињена је од трију прича које су повезане истом темом – спремношћу на жртву жена које су одабрале да се баве уметношћу, без обзира у ком времену да живе. Уводна прича је из времена данашњег и говори о борби једне девојчице за сопствени пут и сопствене снове, упркос жељама њене породице. Окосница драме су животне приче двеју познатих сликарки, Џорџије О’Киф и Надежде Петровић. Иако са различитих простора и из различитих времена, обе су жртвовале много – Џорџија О’Киф породични живот зарад уметности, а Надежда и живот и уметност зарад борбе за своју земљу. У једној великој ретроспекцији њихових живота оне нам дају одговор на питање шта значи бити сликарка, бити жена и бити уметница, у сталној борби за своје име, свој избор, своје место и неки бољи свет.

Реч редитеља

Представа „Сликарке“ је трострука прича о борби и вери у сан. Три жене, различитих карактера и судбина, сусрећу се са свим оним што морају да жртвују, чега морају да се одрекну, да би ишле својим путем. За једну од њих то је жеља да угоди својој мајци, за другу је потреба да има децу, за трећу међународна каријера и живот у иностранству који се напуштају не би ли се остало са својом земљом и народом у вихору рата. Сва та одрицања и жртве говоре о неописивој снази и посвећености, али и о томе да за особу доследну себи у бити избора и нема. Постоји само један пут, исклесан у камењару животних препрека, друштвених стега и ригидних родних улога. Да ли су у неком бољем свету ове жене могле бити поштеђене тих борби? Да ли би у некој утопијској реалности за ове жене могла да постоји могућност „и – и“ а не само „или – или“. Таква стварност, у којој жене не би морале непрестано да освајају своје право да буду све што пожеле, јесте оно чему цивилизација треба да тежи, али та борба јесте и оно што је изоштрило карактере „сликарки“, учинило да њихова борба и одлучност сијају као дијамант и бацају светлост далеко. О тој борби да се буде доследан себи, о том освајању права на сопствени сан говори ова представа.

Реч ауторке

Драма „Сликарке” се бави проблемом жене да се избори за оно што јој по рођењу припада: да мисли, да ствара, да буде своја, да буде вољена… У драми су обједињене три приче које повезује та тематика. Оне желе да буду своје и оне не желе да их ико у томе спречи. Њих поражава и љути „ти си само жена”, реченица која одјекује у мислима као најгласнија од свих и која изазива бес и тугу. Оне се боре против свих предрасуда, против свих „немаш ти руке за ово” и „то је мушки посао”. Оне се боре против „а шта ће други рећи” и уживају у својим победама. Истог циља, а потпуно различите, подносе разне жртве зарад онога што им је битно. Џорџија О’Киф жртвује породицу зарад уметности, док Надежда Петровић жртвује уметност зарад одбране земље. Оне су у несрећним везама са партнерима који их доводе до лудила и помисли да можда и јесу луде јер много траже, иако траже само оно што је њихово. Оне су као и све ми. Оне су заборављене, иако их срећемо свакодневно. Сада је дошло време у ком се све то мења. Ми се више не боримо у тишини.

Стеван Бодрожа

Стеван Бодрожа рођен је 1978. године у Београду. Завршио је позоришну режију на Факултету драмских уметности у свом родном граду. Више од петнаест година професионално је активан на позоришним сценама у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Аустрији. Радио је у Београдском драмском позоришту, Битеф театру, Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Малом позоришту „Душко Радовић“, Драми и опери „Madlenianum“, Црногорском народном позоришту, Мостарском театру младих, Босанском народном позоришту у Зеници, Театру Нестроyхоф – Хамаком и Хундстурм театру у Бечу, као и у другим позориштима. Девет година предавао је на Факултету драмских уметности у Београду.

Режирао је текстове класичних и савремених писаца. Неке од драма које је поставио на сцену су: „Медеја, материјал“ Хајнера Милера, „Прометеј у оковима“ Есхила, „Ифигенијина смрт у Аулиди“ Еурипида, „Учене жене“ Молијера, „Госпа од мора“ Ибзена, минијатуре Самјуела Бекета… Од савремених текстова режирао је драму „Господин“ Филипа Лолеа, „Лице од пламена“ Мариуса фон Мајенбурга, „Мали Геза“ Јаноша Хаја, „У самоћи памучних поља“ Бернар Мари Колтеса, „Ласице“ Бојане Мијовић, „о.REST IN PACE“ Јетона Незираја, „Млијеко у праху“ Драгане Трипковић, „Пупољци“ Сање Домазет (по мотивима поезије Васка Попе), „Смећарник“ Косте Пешевског и многе друге. Са својим представа учествовао је на многобројним фестивалима, од којих су најзначајнији: Фестивал „Јоаким Вујић“, МЕСС, Битеф, Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, Фестивал босанско-херцеговачке драме, Бијенале црногорског театра…

Двоструки је добитник награде за најбољу режију на Фестивалу „Јоаким Вујић“ и једанпут на Фестивалу савремене босанско-херцеговачке драме. Награду за најбољу режију добио је и на Фестивалу праизведби у Алексинцу. У последњих неколико сезона остварује запажену сарадњу са Установом културе „Вук Стефановић Караџић“, и то на представама „Цаса Новак“ Тамаре Бијелић, „Трамвај звани самоћа“ (омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Маше Радић и Неде Гојковић), „Трезнилиште“ (по мотивима драма „Мурлин Мурло“, „Бајка о мртвој царевој кћери“ и „Праћка“ Николаја Кољаде), „…и остали“ (такође омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Неде Гојковић и Маше Радић) и „Код шејтана или једна добра жена“ Сање Савић. У Београду је својевремено учестовао у оснивању Пароброд театра. Живи, углавном, у Београду.

Христина Митић, писац, аутор драмског дела

Христина Митић (1996) завршила je средњу музичку школу „Ватрослав Лисински“ у звању музички извођач – пијаниста. Исте године је уписала Правни факултет Универзитета у Београду. 2015. године је уписала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Писала је позоришне критике за фестивал ФИСТ и филмске критике за Б92. Снимила је два документарна филма: „Суспензије у гаражи“ (сценарио, режија и организација) и „Властимир Гаврик“ (сценарио и продукција). Филм „Властимир Гаврик“ је премијерно приказан у септембру 2018. године у Југословенској кинотеци.
Позоришни комад „Сликарке“ је написала за Народно позориште у Нишу.

…

Учешће на фестивалу „Гола месечина“, Скопље

Редитељ Душан Јовановић и глумци Народног позоришта у Нишу успели су да направе представу која се неће гледати само данас; представу о којој ће се причати као о министарки Жанке Стокић или Љубинке Бобић. И у томе су успели сасвим. У Нушићевој комедији редитељ је моћно разиграо ново и невиђено. Представа не пати од досадног савршенства, али је моћна, узбудљива, динамична, набијена трагикомичном енергијом.

„Госпођа министарка“ у сценском тумачењу Душана Јовановића осавремењен је и врло апсурдан приказ лудила жеђи за влашћу, сочно смешна критика менталитета, али и спретно реализован низ бурлескних ситуација. Представа је освежена низом нових мотива, у односу на Нушићев текст, који обогаћују значењски ниво представе, као и њене комичке вредности. Представа за причу, коментаре, за дуг и леп позоришни живот која ће остати упамћена као представа која је озбиљно, драматично чак, схватила Живкину муку, а да, при том, Живкин успон и пад није лишила комичности вишег реда, комичности која израста из опсежне немоћи да се нешто стварно и трајно промени.

Мала сцена

Музичко-сценски перформанс

Гостовање Народног позоришта Пирот

„Улица усамљених аутомобила“ је апсурдна драма о смислу људског бивствовања у дехуманизованом друштву у коме је главно средство контроле и једини покретач страх.

Затворени и учаурени, помирени са својом немоћи, њени становници су одавно изгубили сваку наду и суштински престали да живе. Ипак, једна неочекивана посета и отворена рупа у зиду покрећу низ догађаја…

РЕЧ АУТОРА

Реч је о затвореном свету. Границе су постављене и чини се да нема избора: пропадање, тескоба, сиромаштво, понављање, досада, усамљеност… У овакав свет упада странац „из чиста мира” и покушава да бирократским мерама „заведе ред” и освоји власт. Нарушава се равнотежа и грађани се буде из учмалости, боре се да сачувају оно што су мислили да поседују: мир и вечност. Ово је мистично-урбана прича о страху, неразумевању, празнини, изгубљености и бесмислу. Зуји нам у ушима „електронска тишина”, чује се врум црних лимузина. Љубав је увек негде другде. Дакле, реч је о нама.
Зоран Пешић Сигма

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Рад на представи „Улица усамљених аутомобила“ прихватила сам сматрајући изазовом да на сцену пренесем апсурдно и гротескно осећање наше реалности, нашег потонулог друштва и људи који одавно немају путоказ за живот. Црне лимузине изазивају страх, он се системски одржава и шири на сваког грађанина. Страх заузима почасно место у политичком животу наше заједнице. Грађана је сваким даном све мање, али страх је све већи. У једном тренутку један лик у представи изговара питање које одзвања у све празнијим улицама: шта да ради човек?
Ђурђа Тешић

Зоран Пешић Сигма (Бела Црква, 1960). Књижевник и уредник часописа за књижевност, уметност и културу Градинa. Члан је Српског књижевног друштва. Објавио је осам књига песама, четири књиге прозе и две драме. Три књиге су му преведене на грчки, бугарски и македонски језик. Песме су му превођене на бугарски, румунски, мађарски, македонски, пољски, шпански и грчки језик. Добитник је више награда и признања. За драму Улица усамљених аутомобила добио је Награду Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст (2017). Роман Улица усамљених аутомобила објављен је у издању Народне библиотеке „Стеван Сремац” у Нишу.

Ђурђа Тешић је рођена у Београду 1977. године. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду 2002. године у класи професора Николе Јевтића и Алисе Стојановић.
Режирала представе:
“Црта”, Дамир Вијук (Битеф театар, 2000)
“Казанова”, Дејвид Грег (Српско народно позориште у Новом Саду, 2002)
“Црно Млеко”, Василиј Сигарев (Народно позориште у Београду, 2003)
“Еверyман/Свако”, Горан Стефановски (Атеље 212, 2004)
“ Разнесени”, Сара Кејн (Београдско драмско позориште, 2005)
“Момо” Михаел Енде (Мало позориште Душко Радовић, 2005)
“Дом Бернарде Албе”, Ф. Г. Лорка (Народно позориште Републике Српске, 2005)
“Чекајући Годоа”, С. Бекет (Атеље 212, 2006)
“Госпођица Јулија”, А. Стриндберг (Народно позориште Републике Српске, 2007)
“Три сестре”, А. П. Чехов (Народно позориште Републике Српске, 2008)
“Млеко”, В. Кациконурис (Београдско драмско позориште, 2008)
“ Базен (без воде)”, М. Рејвенхил (Народно позориште у Београду, 2009)
“Господар мува”, Татјана Илић, по роману В. Голдинга (Позориште Бошко Буха, 2009)
“Женидба и удадба”, Ј. С. Поповић (Народно позориште Републике Српске, 2010)
“Новећенто – Бока хотел”, С. Копривица (Центар за културу Тиват, 2010)
“Државни службеници”, Р. Харвуд (Народно позориште у Београду, 2010)
“Све о мојој мајци”, С. Адамсон (Београдско драмско позориште, 2011)
“Чудне љубави”, Маја Пелевић (Мало позориште Душко Радовић, 2011)
„Тајна Грете Гарбо”, Миро Гавран ( Позориште и опера Мадленијанум, 2012)
„Огвожђена”, Г. Баланчевић ( Народно Позориште у Београду, 2013)
“Успаванка за Вука Ничијег”, Ксенија Поповић/Б. Мијовић ( Народно Позориште у Београду/Будва Град Театар, 2013)
„Славна Флоренс”, П. Квилтер (Атеље 212, 2014)
„Брачни парастос”, М. Морило (Градско позориште Јазавац, 2015)
„Сан летње ноћи”, В. Шекспир (Позориште Бошко Буха, 2015)
„Звездарски витез”, М. Арацки (Позориште Бошко Буха, 2016)
„Мизантроп”, Ж. Б. П. Молијер (Народно позориште Суботица, 2017)
„Мој деда је аут”, Д. Јанковић (Београдско драмско позориште, 2017)

Кореограф: Игор Коруга
Лектор: Наташа Илић
Организатор: Ана Вељковић

Гостовање – Звездара театар, Београд
Кумови су необична прича о пријатељству човека који је остао без посла са кером из оближњег парка који, такође, нема посао. И та прича почиње обично, као све приче које ће касније да се искомпликују и да добију сасвим друго значење. У основи је трилер и не бих га препричавао, јер ћу открити ко је убица. Оно што ме је пишући занимало, данашња је економска и политичка ситуација у нашој земљи. Али не испричана на уобичајени, политикантски начин који има своју трајност и вредност само док та политичка ситуација траје.

Гостовање у Народном позоришту у Београду

„У чије име“ је истинита драматична прича о стрељаним глумцима Народног позоришта, након ослобођења Ниша 1944. године. Она на топао и животан начин проговара о страдању малог, обичног човека који покушава да опстане у вихору великих друштвених и политичких промена. Вечита дилема о избору стране, али и слободи уметника да се у турбулентним временима бори уметношћу и за уметност, тема је која снажно кореспондира са временом у којем живимо, осликавајући модел по коме се промене на овим просторима успостављају већ више од пола века.

Реч аутора

Када таласи историје подигну талог једног друштва, кад потом тај муљ замути поглед истини и доброти, кад наступи доба без чистих, безгрешних, верних и милостивих, када нестану сенке у које би се мали човек тако жељно склонио, ко је тај који ће победницима рећи да у његово име немају право ни кап крви поражених да пусте? Зато ова драма и зато „У чије име“.

Реч редитеља

Овај комад ме је привукао зато што на уметнички поштен начин, без идеолошке пристрасности, третира сукоб два света. Свет уметности, позоришта, свет глуме и свет политике, идеологије, партије, са друге стране. Свет политике и власти однеће можда победу у првој бици, али рат са светом уметности никад не може добити. Ето, то је и порука овог комада.

Александар Михаиловић је рођен 1972. године у Нишу, где 1991. године завршава Средњу глумачку школу у класи Мирославе Вуковић Курић. Факултет уметности Универзитета у Приштини, oдсек глума, завршава у класи проф. Божидара Димитријевића. Од 1997. године члан је ансамбла Народног позоришта у Нишу, где и данас ради. У периоду 2009–2013. год. обављао функцију уметничког директора Академског позоришта СКЦ у Нишу. Одиграо преко 70 улога на сцени Народног позоришта у Нишу, али и на сценама позоришта у Зајечару, Приштини, Крагујевцу, Крушевцу, Пироту, Лесковцу… Играо у десетак филмова и ТВ драма. За неке од тих улога награђен је на преко 15 фестивала у земљи и иностранству. Режирао 4 позоришне представе. Аутор је 5 позоришних комада: 2014. год. „Права реч се још родила није“, 2015. год. „Ад либитум“, 2015. год. „Васкрс на Моглену“, 2016. год. „У чије име“ и 2017. год. „Срећна Нова“.

Милан Караџић (рођен 1956. године у Никшићу) дипломирао је позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића на ФДУ у Београду 1986. године представом Дон Жуан у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у Позоришту „Бошко Буха“.

У матичном позоришту режирао је преко тридесет представа за децу (избор: Успавана лепотица, Царев заточник, Василиса Прекрасна, Мачор у чизмама, Снежна краљица, Три мускетара, Лепотица и звер, Шаргор, Пинокио, Снежана и седам патуљака, Мала сирена, Петар Пан, Аладинова чаробна лампа…), као и представе Укроћена горопад, Мајстори, мајстори, Поштени провалник на вечерњој сцени.
Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака „Пинокио“ (Баш Челик), у Народном позоришту (Говорна мана, Сузе су ОК), у Атељеу 212 (Пег, срце моје, Турнеја, М(ј)ешовити брак, Егзибициониста), у Београдском драмском позоришту (Супарници, Фредерик, Вила Сашино, Трансилванија, Харолд и Мод), у Звездара театру (Анђела, Тре сореле), у Позоришту на Теразијама (Парадокс).

Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду (Поп Ћира и поп Спира), у Народном позоришту у Нишу (Ожалошћена породица, Укроћена горопад), у Црногорском народном позоришту (Школа за жене), у Градском позоришту у Подгорици (Новела од љубави, Женидба краља Вукашина, Заувјек твој, Ненаграђени љубавни труд), у Центру за културу у Тивту (Бокешка трилогија – Бокешки D-moll, Иноминато, Бетула у малу валу), у Краљевском позоришту „Зетски дом“ у Цетињу (Чаробњак), као и у позориштима у Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару итд. За телевизију је режирао серије: Ожалошћена породица (РТС, 1989), М(ј)ешовити брак (2003 – 2007), Премијер (2007), Паре или живот (2009), на основу које је настао и играни филм (ТВ ПИНК), Будва на пјену од мора (ТВ ПРВА), Комшије (РТС)
Режирао је и филмове Промени ме (2007) и Горчило (2015).
Освојио је две Стеријине награде, награду „Бојан Ступица“, награду Ардалион за режију на Ужичком фестивалу, награду „Гита Предић“ за режију у Позоришту Бошко Буха, награду „Јоаким Вујић“, више награда на фестивалима у Котору, награду на фестивалу у Вршцу итд.

Лектор: НАТАША ИЛИЋ
Техничка реализација сценографије: ИВАНА САВИЋ
Организатор представе: МАРИЈА ПЕТЕРНЕЛ

Промоција монографије
Аутор: Даниела Ивановић

По мотивима приповетке „МАКАР ЧУДРА“ Максима Горког

БИОГРАФИЈА

Десимир Станојевић (1950. год. у Нишу), глумац, у нишком Народном позоришту од 1970. до 1990. одиграо је преко 80 улога (избор: Ђидо – Милић, Ивкова слава – Неко, Вечити студенти – Шеф, Шума – Несрећковић, Зона Замфирова – Мане, Доживљаји Николетине Бурсаћа – Николетина, Дон Жуан се враћа из рата – Дон Жуан, Отац на службеном путу – Отац).
Од 1990. год. је у ангажману у Позоришту на Теразијама, где је играо преко 30 улога (избор: Грк Зорба – Зорба, Виолиниста на краву – Тевје, Маратонци трче почасни круг – Лаки Топаловић, Ивкова слава – Калча, Три мускетара – Ришеље, Цигани лете у небо – Талимон и отац Зобар, Јубилеј – Првак). Играо је и у другим позориштима у Београду (Београдско драмско позориште, Позорште Славија, Позориштанце Пуж).
Играо у ТВ серијама, драмама и филмовима домаће и стране продукције (Срећни људи, Сељаци, Село гори а баба се чешља, Бићемо прваци света, Лагер Ниш; RAI – Toulouse Lautrec, Carravagio, Lo scandalo della banca romana, Paura di amare, Restauratore).
Снимио je 5 целовечерњих телевизијских шоу-програма за РТС и РТВ (Нека песма боли, И срушише се лепи снови моји, Вече у театру, Мјузикли за сва времена, Калчине приче, дечије песме), као и 4 албума за ПГП РТС.
Режирао је преко 10 представа (избор: Виолиниста на крову, први мјузикл у историји Нишког позоришта, Кафана код сви, Сима се враћа кући, Рибарење на асфалту).
Учествовао је на 8 фестивала забавне, староградске и дечије музике („Менаџер“ у Београду, „Београдско пролеће“, „Тамбурица“ у Новом Саду, „Нишка јесен“ – двоструки победник).
Добитник је више награда и признања из области позоришта, телевизије и музике.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Вођен искуством у мјузиклима Позоришта на Теразијама, а после успеха мјузикла Виолиниста на крову у Нишу, који сам режирао и играо у њему, жеља ми је била да се на нишкој сцени настави рад на мјузиклима и да Ниш, поред Београда и Новог Сада, на свом репертоару има и овај популарни жанр. На позив ансамбла и управе Нишког позоришта, одлучио сам се за мјузикл Цигани лете у небо, зато што Ниш има потенцијала да реализује ову захтевну форму (Народно позориште, Позориште лутака, хорови, балетске групе, Академско позориште СКЦ-а, глумачке школе, стручњаци за музику, дизајн звука, кореографи, аранжери).
Драмски предложак Цигани лете у небо настао је у сарадњи са Надом Станојевић, по мотивима приповетке Максима Горког Макар Чудра. Горки је „своје“ Цигане градио пратећи несвакидашњу романтичну љубав Раде и Зобара кроз пространу степу Русије. Наша жеља је била да његове Цигане допунимо чергама у којима нема понизних и слабих, где су људи који воле живот, слободу, песму, игру. Такви Цигани једино могу „да лете у небо“. Земља је за њих претесна.
Руска циганска традиционална музика, пуна набоја, уз коју игра и срце и тело, употпуњује ову непоновљиву љубавну причу и сврстава је раме уз раме са Ромеом и Јулијом.

Адаптација: Нада и Десимир Станојевић
Режија и избор музике: Десимир Станојевић
Аранжман традиционалне руске ромске музике и дизајн звука: Боривоје Младеновић
Композиција „Друмови“: Игор Дуњић – музика, Жељко Мијановић – текст
Музички уредник и супервизор хора и солиста: проф. др Сузана Костић
Сценограф: Ивана Савић
Костимограф: Дејан Гоцић
Кореограф: Небојша Громилић
Лектор: Наташа Илић
Сарадник за ромски језик: Небојша Саитовић
Дизајн маске: Филип Цветковић
Фотографија: Никола Милосављевић
Дизајн плаката и програма: Марина Антић
Корепетитор: мр Ивана Мировић
Пoмоћник режије: Нађа Недовић Текиндер
Секретар режије: Ивана Зарков
Асистент костимографа: Марина Стевановић
Оперативни сарадник: Нада Станојевић
Организатор: Ана Вељковић

БАЛЕТ: Јована Симић, Даница Ничић, Јелена Михајловић, Наталија Стоиљковић, Братислав Ранковић, Душан Стојиљковић

ХОР: Силвија Нешић, Мила Пужић, Јована Ђорђевић, Марко Милисављевић, Милош Вукман, Никола Савић, Петар Илић, Лука Гутовић

РАДИНА И ЗОБАРОВА ЧЕРГА: Невена Петковић, Анастасија Ранчић, Емилија Ранђеловић, Јана Савић, Ива Петронијевић/Марта Ђорђевић алт., Неда Вуковић/Тамара Крстић алт., Ксенија Димитријевић/Невена Димитријевић алт., Теодора Стојковић, Анђела Крстић, Уна Ракић

« ‹ 1 од 2 › »

„У чије име“ је истинита драматична прича о стрељаним глумцима Народног позоришта, након ослобођења Ниша 1944. године. Она на топао и животан начин проговара о страдању малог, обичног човека који покушава да опстане у вихору великих друштвених и политичких промена. Вечита дилема о избору стране, али и слободи уметника да се у турбулентним временима бори уметношћу и за уметност, тема је која снажно кореспондира са временом у којем живимо, осликавајући модел по коме се промене на овим просторима успостављају већ више од пола века.

Реч аутора

Када таласи историје подигну талог једног друштва, кад потом тај муљ замути поглед истини и доброти, кад наступи доба без чистих, безгрешних, верних и милостивих, када нестану сенке у које би се мали човек тако жељно склонио, ко је тај који ће победницима рећи да у његово име немају право ни кап крви поражених да пусте? Зато ова драма и зато „У чије име“.

Реч редитеља

Овај комад ме је привукао зато што на уметнички поштен начин, без идеолошке пристрасности, третира сукоб два света. Свет уметности, позоришта, свет глуме и свет политике, идеологије, партије, са друге стране. Свет политике и власти однеће можда победу у првој бици, али рат са светом уметности никад не може добити. Ето, то је и порука овог комада.

Александар Михаиловић је рођен 1972. године у Нишу, где 1991. године завршава Средњу глумачку школу у класи Мирославе Вуковић Курић. Факултет уметности Универзитета у Приштини, oдсек глума, завршава у класи проф. Божидара Димитријевића. Од 1997. године члан је ансамбла Народног позоришта у Нишу, где и данас ради. У периоду 2009–2013. год. обављао функцију уметничког директора Академског позоришта СКЦ у Нишу. Одиграо преко 70 улога на сцени Народног позоришта у Нишу, али и на сценама позоришта у Зајечару, Приштини, Крагујевцу, Крушевцу, Пироту, Лесковцу… Играо у десетак филмова и ТВ драма. За неке од тих улога награђен је на преко 15 фестивала у земљи и иностранству. Режирао 4 позоришне представе. Аутор је 5 позоришних комада: 2014. год. „Права реч се још родила није“, 2015. год. „Ад либитум“, 2015. год. „Васкрс на Моглену“, 2016. год. „У чије име“ и 2017. год. „Срећна Нова“.

Милан Караџић (рођен 1956. године у Никшићу) дипломирао је позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића на ФДУ у Београду 1986. године представом Дон Жуан у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у Позоришту „Бошко Буха“.

У матичном позоришту режирао је преко тридесет представа за децу (избор: Успавана лепотица, Царев заточник, Василиса Прекрасна, Мачор у чизмама, Снежна краљица, Три мускетара, Лепотица и звер, Шаргор, Пинокио, Снежана и седам патуљака, Мала сирена, Петар Пан, Аладинова чаробна лампа…), као и представе Укроћена горопад, Мајстори, мајстори, Поштени провалник на вечерњој сцени.
Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака „Пинокио“ (Баш Челик), у Народном позоришту (Говорна мана, Сузе су ОК), у Атељеу 212 (Пег, срце моје, Турнеја, М(ј)ешовити брак, Егзибициониста), у Београдском драмском позоришту (Супарници, Фредерик, Вила Сашино, Трансилванија, Харолд и Мод), у Звездара театру (Анђела, Тре сореле), у Позоришту на Теразијама (Парадокс).

Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду (Поп Ћира и поп Спира), у Народном позоришту у Нишу (Ожалошћена породица, Укроћена горопад), у Црногорском народном позоришту (Школа за жене), у Градском позоришту у Подгорици (Новела од љубави, Женидба краља Вукашина, Заувјек твој, Ненаграђени љубавни труд), у Центру за културу у Тивту (Бокешка трилогија – Бокешки D-moll, Иноминато, Бетула у малу валу), у Краљевском позоришту „Зетски дом“ у Цетињу (Чаробњак), као и у позориштима у Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару итд. За телевизију је режирао серије: Ожалошћена породица (РТС, 1989), М(ј)ешовити брак (2003 – 2007), Премијер (2007), Паре или живот (2009), на основу које је настао и играни филм (ТВ ПИНК), Будва на пјену од мора (ТВ ПРВА), Комшије (РТС)
Режирао је и филмове Промени ме (2007) и Горчило (2015).
Освојио је две Стеријине награде, награду „Бојан Ступица“, награду Ардалион за режију на Ужичком фестивалу, награду „Гита Предић“ за режију у Позоришту Бошко Буха, награду „Јоаким Вујић“, више награда на фестивалима у Котору, награду на фестивалу у Вршцу итд.

Лектор: НАТАША ИЛИЋ
Техничка реализација сценографије: ИВАНА САВИЋ
Организатор представе: МАРИЈА ПЕТЕРНЕЛ

Документарна позоришна представа о најстаријој нацији на свету.

ЈАМИ ДИСТРИКТ је позоришна представа која се бави појмом НАЦИЈЕ и питањима националног идентитета у савременом друштву.
У форми лажног документарца, представа се базира на (измишљеном), али могућем догађају: у селу Јамена, на тромеђи Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине, научници су – најсавременијим средствима (која укључују сателитско снимање земљине коре, специјалним камерама са инфра-црвеним и ренгентским зрацима) открили најстарије палеолитско насеље у историји човечанства. Откриће је значајно јер помера научна сазнања о почетку развоја људске врсте стотинама хиљада година уназад: хомо сапиенси су битно старији него што се до сада мислило.

Ово револуционарно откриће, од значаја је за читаво човечанство, али се за њега посебно интересују Срби, Хрвати и Бошњаци, будући да се праисторијска Јамена, налази на територији све три државе. Будући да свака држава покушава да га присвоји, почиње низ апсурдних теорија, о томе који је народ старији и коме припада древна Јамена.

Теорије воде све три нације у рат, а у рат се укључују и све светске силе, на различитим странама. Праисторијска Јамена бива уништена… а број жртава већи од 150 000.

Тада наступа мир и трајно решење за Јамену: она постаје дистрикт под међународним протекторатом, а транснационалне компаније, улажу новац у то да се на простору Јамене, отвори највећи научно-забавни парк на свету. Сви преживели становници села Јамена (има их око стотину) добијају посао: у овом парку, они ће за туристе, глумити древне Јаменце. Сви добијају костиме неандерталаца и плате, а међународна заједница с поносом истиче како је стопа незапослености у Јамени – нула. Све три нације сада су спуштене на ниво палеолитских људи, у служби крупног капитала.

Ова прича показује колико су националне поделе бесмислене, у XXI веку – када услед галопирајућег развоја науке и технологије, светом одавно владају транснационалне компаније и када 1% човечанства поседује 46% светског богатства. Идеја о нацији, пласира нам се као нешто на шта треба да будемо поносни, а заправо је феномен који понижава наше људско достојанство.

По својој форми, представа је фрагментарна и постмодерна, а њен важан део чини видео рад, састављен од различитих секвенци које подржавају форму лажног документарца, као и зива изведба оригиналне музике групе ВРОООМ. У видеу су наховане изјаве различитих политичара, доносилаца одлука и властодржаца, а како би све изгледало што уверљивије, ту су и лажна издања националних дневника и других информативних емисија.

Музику изводи група Вроом: Џемал ал Кисвани, Марко Грубић
Нарација и организација: Немања Драгаш

Џез концерт

Гостовање Шабачког позоришта

Гостовање Звездара театра из Београда

У представи се појављују само два лика Црни и Бели, које глуме сјајни Воја Брајовић и Сергеј Трифуновић. Ван сцене, а пре него што започне сама предства, Црни спасава Белог да се не баци под воз и одводи га у свој стан где се и цела акција одиграва. Црни је бивши осуђеник и хришћанин док је Бели атеиста и професор. Они расправљају о људској патњи, о томе зашто и да ли треба живети, о разлозима зашто је Црни покушао самоубиство. Представа не нуди једноставне одговоре на питања, она публику подстиче да и сама размишља, да буде активни учесник, да дође до својих одговора.

Караван игре, чији је циљ да кроз уметничке, креативне, а пре свега едукативне програме, представи и промовише уметничку игру.

Идеја је да кроз тродневни програм у сваком од 15 градова, Караван игре понуди бројне активности и приближи класичан балет и савремену игру свим заинтересованим. Програм обухвата филмске пројекције и програме, представе, радионице и предавања…

Караван реализује Национална фондација за уметничку игру и Београдски фестивал игре, уз подршку Фондације „Арт Ментор“ из Луцерна и Министарства државне и локалне самоуправе Србије.

Покровитељ пројекта је премијерка Владе Србије, Ана Брнабић.

Гостовање позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ Зајечар у Нишу


Све почиње када Виктор позове своју љубавницу Виолет да дође у његов стан јер његова жена, Марта, треба да оде на пут. Како би све било на нивоу позива и куварицу Вивијен да им спреми свечану вечеру. Али супруга не одлази на пут па Виктор позива свог пријатеља Филипа да одглуми Виолетиног љубавника. Међутим, заплет настаје када Филип представи куварицу Вивијен као своју љубавницу пре него је Виолет уопште и дошла.

Ради се о комедији ситуације, могло би се говорити и о комедији карактера, о низу заплета бојених лажима, преваром и обманама. И наизглед невештим тумачењима самих ликова. Можда најтеже на сцени, играти лик који треба да је неуверљив у оном што изговара. Или како то кажу позориштници, играти шмиранта. И сви, без остака Селена Ристић Витомировић, Наташа Петровић, Ана Бретшнајдер, Милош Ђуричић и Вујадин Милошевић, бриљантно су одиграли своју журку.

Гостовање. Монодрама. Ауторски пројекат глумца Марка Павловића

Изложба позоришне фотографије Д. М. Цара у фоајеу Народног позоришта

Концерт ТЕАТАР БЕНД
ГЛУМЦИ ПЕВАЈУ ЗА ВАС
Плато испред Народног позоришта

Представа „Трећи светски рат” урађена је према Лалићевој драми „Трећи светски рат“, награђеној 1995. године признањем „Бранислав Нушић“.
То је „балканска сапуница“ о 4 мушкарца, 3 жене и једном пиштољу! Ова урнебесна трагикомедија прати седморо потпуно различитих ликова − од Бориса, несигурног бизнисмена и етномузиколошкиње без запослења, Марије, преко боксера Рокија и његове девојке Невене, психолошкиње Јелене, до поштеног полицајца Алексе и Марка, збуњеног поштара. У мрежи унапред одређених судбина, односа којима не могу да одоле, у мрежи лажи и превара, отуђености и незадовољених жеља, крију се путеви који лагано воде ка неминовности… пуцњевима, крвавим траговима, и последњем издаху.
Култна представа Ивана Лалића, „Трећи светски рат“, светлост дана је угледала 1997. године у Звездара Театру, са феноменалном глумачком поставом коју су чинили Драган Николић, Драган Бјелогрлић, Весна Тривалић, Драган Јовановић, Бранка Пујић, Бода Нинковић. Представа је играна више стотина пута, широм региона, и увек наилазила на одличне реакције публике.
Данас, готово 20 година касније, римејк представе Трећи Светски Рат – Балканска Сапунска Опера своју београдску премијеру имала је симболично, у матичној кући њеног творца – Mikser House!

Реч писца

„Зашто баш балканска, сапунска опера? Зато што ми живот протеклих година у малој латиноамеричкој држави Србији није оставио превише избора; толико јаких емоција, распаљених страсти и сурово консеквентно – толико бесмислених смрти, вероватно има још само у популарним јужноамеричким ТВ серијама. Још само пар пластичних операција лица, па да утисак буде комплетан (што и није тако немогуће). Ово је пре свега, комад о лажима. О лажима, које пуно пута изговорене, постају истине. Фаталне истине које прво боле и пеку, да би на крају почеле да сеју смрт. Свака сличност са трагичним догађајима на овим просторима је, наравно, намерна, али не и обавезна. Наиме серијал већ прилично дуго траје, дошло је до замора материјала. Можда је куцнуо час да променимо канал и покушамо да се добро забавимо. Да се само добро забавимо.“

Асистент режије: Тома Бибић
Продуцент: Урош Милојевић
Лектура: Наташа Илић
Сценски покрет: Милош Јаџић

Гостовање Звездара театра из Београда

Комад о породици – шумару и његовој жени, њиховој ћерки која се спрема на пут, њиховим комшијама доктору и његовом сину… Метафорична прича о одласцима, бајка чија се радња догађа на врху планине једне септембарске ноћи под звездама уз хук сове и завијање вука, вишеслојна прича о породици, љубави према ближњима.

Инспицијент: Вања Јанкетић
Суфлер: Драгана Анђелковић
Аутор плаката: Стево Мандић
Фотограф: Никола Вукелић
Дизајнер: Александра Илић
Лектор: др Љиљана Мркић Поповић
Кореограф: Милан Громилић
Ликовна дорада костима: Олга Мрђеновић
Гајде: Слободан Димитријевић
Видео аниматор: Дане Блачић
Организатор: Драгиша Ћургуз

Гостовање “Teatar Carte Blanche” из Београда

Комедија Хор „бечких“ дечака је прича о нашим људима који сањају будућност, а боре се за садашњост. Моћно оружје су им ведрина и оптимизам. Радња се догађа усред једног подрума у Бечу, без прозора и дневног светла. Ту је и један кревет, један ТВ на издисају и неколико пацова.

Вуле и Аца живе у неком као стану. Вуле и Аца живе као неки живот. Вуле и Аца раде неке као послове. Вуле и Аца импровизују. Као… За ту бечку импровизацију задужен је Џони. Џони је гастарбајтер друге генерације. Џони помаже својим земљацима да се снађу у туђини.

У животу сваког нашег човека постоји онај тренутак очаја, када у самоодбрани посегне за најбољим у себи, хумором. Тада се шалимо на рачун стварног живота, на рачун свог као живота. Тада се смејемо свим својим моћима, немоћима, успесима и неуспесима… То је посебна категорија српске духовитости. То је шала на рачун сопственог менталитета, због којег ова представа може да се назове и „генетска комедија“.

Гостовање из Београда

Глумац Небојша Илић говори поезију Павла Вујисића, Зорана Радмиловића, Љубише Баје Бачевића, Шекспира…

Гостовање из Београда/Ludum Ludum trupa

„Изуј се“ је ауторски комад оснивача и члана трупе ЛудумЛудум, Теодоре Ристовски.
Ова трагикомедија је актуелно, модерно делоко је нема императиван тон, већ циничну констатацију о ситуацији у нашем друштву данас. Радња је смештена у једно позориште, али се значење простора врло лако може пренети на било који други колектив. „Изување“ симболично представља смену генерација, младих који чекају у реду за посао и старијих који се грчевито држе свог радног места бежећи од пензије.
,,Изуј се“ је прича о главној јунакињи, великој звезди, која не жели да се одрекне славе и публике. Ова индивидуална прича представља окосницу представе. Комад се на ироничани духовит начин игра са чињеницом о незапослености и недостатку прилика за доказивањем младих. ,,Изуј се“ представља нов жанровски правац који већ три године успешно негује ЛудумЛудум трупа. Премијера представе била је у јануару 2016.године у Београду. До сада је учествовала у такмичарским позоришним фестивалима у Скопљу „Фацес Њитхоут Маскс“ (април 2016.), Теодора Ристовски добила је награду за најбоље глумачко остварење у истоименој представи, док је на домаћем позоришном фестивалу „Штрих“ у Београду (мај 2016.), представа ,,Изуј се“ однела је награду пубилке за најбољу представу фестивала, Петар Ристовски је добитник награде за најбољу режију, Бојана Грабовац за најбољу споредну женску улогу, Павле Јеринић за најбољу споредну мушку улогу и Теодора Ристовски за најбољу женску улогу. Представа ,,Изуј се“ право је освежење домаће позоришне сцене, намењена свим узрастима и вреди је погледати.

Гостовање из Београда

Све се догађа у теретани, чекајући др. Штибохара
Шта је било, било је. Новом снагом у нови живот. Ево њих две, Катарине и Милине у елитној теретани затвореног типа где чекају персоналног тренера који ће им одредити врсту тренинга. Само за њих, да буду оно што никада нису биле. После тога следи чаробни скалпел др. Штибохара који ће поправити све оно што је живот покварио. Милина и Катарина, у годинама када се још нада, дале су велики новац да би прошле кроз специјални третман чије је финале пластична операција. Никада се пре нису среле њих две и никада се и не би среле да није ове мале теретане и тренера који недопустиво касни.
Два дијаметрално супротна карактера, две наизглед обичне али узбудљиве судбине кроз које се преламају смешне и болне одреднице времена у коме живимо , сучелиће се на справама за корекцију тела и душе. Исход њиховог сусрета је крајње неизвестан, као и наши животи уосталом.

Француски институт у Нишу

Гостовање из Београда

Небојша Миловановић

18:00

Гостовање – Омладинско позориште Дадов, Београд

Драматург: Димитрије Коканов

Насиље, поремећене вредности, туга, бол, патња и на крају – остварење једног никад досањаног сна. Ово су речи којима би укратко могла да се опише нова представа Кокана Младеновића „Насиље“ посвећена Алекси Јанковићу, дечаку чија је трагична прича потресла Србију, али не и институције које и даље ништа нису промениле.

Представа позоришта „Дадов“ није само посвећена Алекси, описујући његов случај на основу страница новина и емисија са малих екрана, где смо имали прилику да претходних година читамо о овој трагедији, већ преноси све у реалност и свет од крви и меса. Плавокоси, раздрагани дечак који трпи зверско насиље наочиглед оних којима је посао да то спрече; насилници који иживљавањем над слабијим добијају осећај више вредности; и неправда, ужасна неправда. И јасна порука – да се више НИКАД не понови, иако ће.

Гротескна прича о Чичикову, државном чиновнику који је открио нов начин да се обогати, тргујући дотад непознатом робом – мртвим душама, одише тешким, горким хумором и на невероватан начин кореспондира са временом данашњим: не само као критика гломазне бирократске државе у којој људи постоје само као бројке него и као критика распомамљене материјалистичке културе, у којој је једино мерило вредности новац, а човек у сталној јурњави за статусом губи сопствени идентитет и сам се претварајући у робу. Смејући се догодовштинама Чичиковљевим, његовој дрскости, па и довитљивости у безобзирности, публика неће моћи а да се не упита оно што се питају и ликови наше представе – колика је данас стварна цена душа? Мртвих или живих – скоро да је свеједно.

Драматизација и режија: Ана Ђорђевић
Асистент сценографа: Милош Тодоровић
Лектор: Наташа Илић
Инспицијент: Слободан Илић
Суфлер: Александра Вуков
Мајстор светла: Драгослав Добросављевић
Мајстор тона: Владимир Ђорђевић

О редитељу

Ана Ђорђевић рођена је у Београду, 1977. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године.
За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело.

Значајније режије:

Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско Драмско Позориште 2005., Ж.Б.П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театат 2005., Ђовани Бокачо Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006., Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009., Ф.М. Достојевски Записи из подземља Југословенско Драмско Позориште, 2010., Н.В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010., Петар Михајловић, Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010., Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште Нови Сад 2013., Ана Ђорђевић Четрнаеста Народно позориште Републике Српске 1913., Вилијем Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015., Стојан Срдић Моје Дете, Београдско Драмско Позориште, 2016., Мирослав Крлежа У агонији БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.

Реч редитеља

Човек материјалистичке културе о којој пише Гогољ, а која је и култура данашњице, дубоко верује да постаје нерањив и бесмртан кроз стицање новца.
Ликови „Мртвих душа“, на челу са Чичиковим, усмерено и напето теже свом извору нерањивости – копејки, сталном, непрекидном дотоку копејке, еликсира бесмртности. Они за други извор живота и не знају, јер им није ни дато да друго упознају, јер су од малена учени да је имање исто што и идентитет. Ти чудновати, загонетни, гротескни и тужни Гогољеви људи живе под сталним терором амбиције, укљештени између трагедије и комедије, односно под влашћу страсти која им ради о глави, а која је уједно њихово једино животно гориво.

Опчињени сном о нерањивости, луди за њом до грознице, бацају се за копејком у амбис најневероватнијих подухвата, а ситуације у које западају, извор су типично гогљевског меланхоличног хумора, којим одише и ова инсценација његовог најзначајнијег дела и једног од најзначајнијих дела светске литературе икада.

Наша представа рађена је са намером да дотакне један од многих аспеката овог загнетног, недовршеног прозног ремек-дела, уз свест да се сва ширина његовог значења не обухвата једним позоришним чином, али да је, ипак, овај позоришни чин покушај темељног и искреног дијалога са литерарним предлошком и савременом овдашњом публиком истовремено. А то није мало.

« ‹ 1 од 2 › »

Учешће на Фестивалу „Зоранови дани“ у Зајечару

Гротескна прича о Чичикову, државном чиновнику који је открио нов начин да се обогати, тргујући дотад непознатом робом – мртвим душама, одише тешким, горким хумором и на невероватан начин кореспондира са временом данашњим: не само као критика гломазне бирократске државе у којој људи постоје само као бројке него и као критика распомамљене материјалистичке културе, у којој је једино мерило вредности новац, а човек у сталној јурњави за статусом губи сопствени идентитет и сам се претварајући у робу. Смејући се догодовштинама Чичиковљевим, његовој дрскости, па и довитљивости у безобзирности, публика неће моћи а да се не упита оно што се питају и ликови наше представе – колика је данас стварна цена душа? Мртвих или живих – скоро да је свеједно.

Драматизација и режија: Ана Ђорђевић
Асистент сценографа: Милош Тодоровић
Лектор: Наташа Илић
Инспицијент: Слободан Илић
Суфлер: Александра Вуков
Мајстор светла: Драгослав Добросављевић
Мајстор тона: Владимир Ђорђевић

О редитељу

Ана Ђорђевић рођена је у Београду, 1977. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године.
За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело.

Значајније режије:

Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско Драмско Позориште 2005., Ж.Б.П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театат 2005., Ђовани Бокачо Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006., Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009., Ф.М. Достојевски Записи из подземља Југословенско Драмско Позориште, 2010., Н.В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010., Петар Михајловић, Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010., Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште Нови Сад 2013., Ана Ђорђевић Четрнаеста Народно позориште Републике Српске 1913., Вилијем Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015., Стојан Срдић Моје Дете, Београдско Драмско Позориште, 2016., Мирослав Крлежа У агонији БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.

Реч редитеља

Човек материјалистичке културе о којој пише Гогољ, а која је и култура данашњице, дубоко верује да постаје нерањив и бесмртан кроз стицање новца.
Ликови „Мртвих душа“, на челу са Чичиковим, усмерено и напето теже свом извору нерањивости – копејки, сталном, непрекидном дотоку копејке, еликсира бесмртности. Они за други извор живота и не знају, јер им није ни дато да друго упознају, јер су од малена учени да је имање исто што и идентитет. Ти чудновати, загонетни, гротескни и тужни Гогољеви људи живе под сталним терором амбиције, укљештени између трагедије и комедије, односно под влашћу страсти која им ради о глави, а која је уједно њихово једино животно гориво.

Опчињени сном о нерањивости, луди за њом до грознице, бацају се за копејком у амбис најневероватнијих подухвата, а ситуације у које западају, извор су типично гогљевског меланхоличног хумора, којим одише и ова инсценација његовог најзначајнијег дела и једног од најзначајнијих дела светске литературе икада.

Наша представа рађена је са намером да дотакне један од многих аспеката овог загнетног, недовршеног прозног ремек-дела, уз свест да се сва ширина његовог значења не обухвата једним позоришним чином, али да је, ипак, овај позоришни чин покушај темељног и искреног дијалога са литерарним предлошком и савременом овдашњом публиком истовремено. А то није мало.

« ‹ 1 од 2 › »

Гротескна прича о Чичикову, државном чиновнику који је открио нов начин да се обогати, тргујући дотад непознатом робом – мртвим душама, одише тешким, горким хумором и на невероватан начин кореспондира са временом данашњим: не само као критика гломазне бирократске државе у којој људи постоје само као бројке него и као критика распомамљене материјалистичке културе, у којој је једино мерило вредности новац, а човек у сталној јурњави за статусом губи сопствени идентитет и сам се претварајући у робу. Смејући се догодовштинама Чичиковљевим, његовој дрскости, па и довитљивости у безобзирности, публика неће моћи а да се не упита оно што се питају и ликови наше представе – колика је данас стварна цена душа? Мртвих или живих – скоро да је свеједно.

Драматизација и режија: Ана Ђорђевић
Асистент сценографа: Милош Тодоровић
Лектор: Наташа Илић
Инспицијент: Слободан Илић
Суфлер: Александра Вуков
Мајстор светла: Драгослав Добросављевић
Мајстор тона: Владимир Ђорђевић

О редитељу

Ана Ђорђевић рођена је у Београду, 1977. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године.
За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело.

Значајније режије:

Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско Драмско Позориште 2005., Ж.Б.П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театат 2005., Ђовани Бокачо Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006., Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009., Ф.М. Достојевски Записи из подземља Југословенско Драмско Позориште, 2010., Н.В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010., Петар Михајловић, Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010., Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште Нови Сад 2013., Ана Ђорђевић Четрнаеста Народно позориште Републике Српске 1913., Вилијем Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015., Стојан Срдић Моје Дете, Београдско Драмско Позориште, 2016., Мирослав Крлежа У агонији БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.

Реч редитеља

Човек материјалистичке културе о којој пише Гогољ, а која је и култура данашњице, дубоко верује да постаје нерањив и бесмртан кроз стицање новца.
Ликови „Мртвих душа“, на челу са Чичиковим, усмерено и напето теже свом извору нерањивости – копејки, сталном, непрекидном дотоку копејке, еликсира бесмртности. Они за други извор живота и не знају, јер им није ни дато да друго упознају, јер су од малена учени да је имање исто што и идентитет. Ти чудновати, загонетни, гротескни и тужни Гогољеви људи живе под сталним терором амбиције, укљештени између трагедије и комедије, односно под влашћу страсти која им ради о глави, а која је уједно њихово једино животно гориво.

Опчињени сном о нерањивости, луди за њом до грознице, бацају се за копејком у амбис најневероватнијих подухвата, а ситуације у које западају, извор су типично гогљевског меланхоличног хумора, којим одише и ова инсценација његовог најзначајнијег дела и једног од најзначајнијих дела светске литературе икада.

Наша представа рађена је са намером да дотакне један од многих аспеката овог загнетног, недовршеног прозног ремек-дела, уз свест да се сва ширина његовог значења не обухвата једним позоришним чином, али да је, ипак, овај позоришни чин покушај темељног и искреног дијалога са литерарним предлошком и савременом овдашњом публиком истовремено. А то није мало.

« ‹ 1 од 2 › »

Драма Светислава Јованова и Душана Петровића „На чистини“ настала је по мотивима прозе Стевана Сремца, а нарочито трију приповедака – „Ибиш-ага“, „Прва жалост Пушина“ и „Пазар за старо“. Шира публика тако добија прилику да упозна и мање позната Сремчева дела.

Смештајући радњу у шуму, у ноћ на Духове с почетка XX века и мешајући реалне и фантазмагоричне ликове из словенске митологије, аутори такође причају и једну метафоричну причу о бивствовању глумачком, о њиховој сталној борби и суштинској љубави за уметност и вечитој теми – да се у раљама материјалног сиромаштва скрива, клија и ипак опстаје огромно духовно богатство.

Реч редитеља

Комад На чистини настао је по мотивима прозе Стевана Сремца. Светислав Јованов и ја смо инспирацију за главно збивање у представи пронашли у причи Путујуће друштво, која се бави судбином путујућих глумаца с краја деветнаестог века на територији која је тек ослобођена од вишевековног ропства под Турцима. Њихови проблеми – како они егзистенцијални, у виду вечите несташице средстава, тако и они професионални, који се тичу избора адекватног репертоара за публику која их дочекује са великом резервом и неповерењем – учинили су нам се више него савременима. У нашој представи глумачка трупа своје невоље решава играњем три жанровски различите Сремчеве приче…

О редитељу

Душан Петровић дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 1992. и убрзо почео да ради на истом факултету као асистент. Данас је редовни професор на тамошњој Катедри за позоришну и радио режију. Током каријере режирао је око четрдесет представа у Београду, Новом Саду, Сомбору, Суботици, Бањалуци, Зрењанину итд. Четири сезоне је радио као директор Драме на српском језику у НП Суботица и две сезоне као директор Драме у Српском народном позоришту у Новом Саду. Комад На чистини је прва представа коју режира у Народном позоришту у Нишу.

Драма Светислава Јованова и Душана Петровића „На чистини“ настала је по мотивима прозе Стевана Сремца, а нарочито трију приповедака – „Ибиш-ага“, „Прва жалост Пушина“ и „Пазар за старо“. Шира публика тако добија прилику да упозна и мање позната Сремчева дела.

Смештајући радњу у шуму, у ноћ на Духове с почетка XX века и мешајући реалне и фантазмагоричне ликове из словенске митологије, аутори такође причају и једну метафоричну причу о бивствовању глумачком, о њиховој сталној борби и суштинској љубави за уметност и вечитој теми – да се у раљама материјалног сиромаштва скрива, клија и ипак опстаје огромно духовно богатство.

Реч редитеља

Комад На чистини настао је по мотивима прозе Стевана Сремца. Светислав Јованов и ја смо инспирацију за главно збивање у представи пронашли у причи Путујуће друштво, која се бави судбином путујућих глумаца с краја деветнаестог века на територији која је тек ослобођена од вишевековног ропства под Турцима. Њихови проблеми – како они егзистенцијални, у виду вечите несташице средстава, тако и они професионални, који се тичу избора адекватног репертоара за публику која их дочекује са великом резервом и неповерењем – учинили су нам се више него савременима. У нашој представи глумачка трупа своје невоље решава играњем три жанровски различите Сремчеве приче…

О редитељу

Душан Петровић дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 1992. и убрзо почео да ради на истом факултету као асистент. Данас је редовни професор на тамошњој Катедри за позоришну и радио режију. Током каријере режирао је око четрдесет представа у Београду, Новом Саду, Сомбору, Суботици, Бањалуци, Зрењанину итд. Четири сезоне је радио као директор Драме на српском језику у НП Суботица и две сезоне као директор Драме у Српском народном позоришту у Новом Саду. Комад На чистини је прва представа коју режира у Народном позоришту у Нишу.

Драма Светислава Јованова и Душана Петровића „На чистини“ настала је по мотивима прозе Стевана Сремца, а нарочито трију приповедака – „Ибиш-ага“, „Прва жалост Пушина“ и „Пазар за старо“. Шира публика тако добија прилику да упозна и мање позната Сремчева дела.

Смештајући радњу у шуму, у ноћ на Духове с почетка XX века и мешајући реалне и фантазмагоричне ликове из словенске митологије, аутори такође причају и једну метафоричну причу о бивствовању глумачком, о њиховој сталној борби и суштинској љубави за уметност и вечитој теми – да се у раљама материјалног сиромаштва скрива, клија и ипак опстаје огромно духовно богатство.

Реч редитеља

Комад На чистини настао је по мотивима прозе Стевана Сремца. Светислав Јованов и ја смо инспирацију за главно збивање у представи пронашли у причи Путујуће друштво, која се бави судбином путујућих глумаца с краја деветнаестог века на територији која је тек ослобођена од вишевековног ропства под Турцима. Њихови проблеми – како они егзистенцијални, у виду вечите несташице средстава, тако и они професионални, који се тичу избора адекватног репертоара за публику која их дочекује са великом резервом и неповерењем – учинили су нам се више него савременима. У нашој представи глумачка трупа своје невоље решава играњем три жанровски различите Сремчеве приче…

О редитељу

Душан Петровић дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 1992. и убрзо почео да ради на истом факултету као асистент. Данас је редовни професор на тамошњој Катедри за позоришну и радио режију. Током каријере режирао је око четрдесет представа у Београду, Новом Саду, Сомбору, Суботици, Бањалуци, Зрењанину итд. Четири сезоне је радио као директор Драме на српском језику у НП Суботица и две сезоне као директор Драме у Српском народном позоришту у Новом Саду. Комад На чистини је прва представа коју режира у Народном позоришту у Нишу.

Брод љубави из наслова истоимене драме заправо је трајект „Кримхилда“ који крстари на релацији Либек-Санкт Петерсбург. Путници су, како то аутор каже, „свиње са Истока“ и „говна са Запада“, тј. сексуални печалбари из источноевропских (бивших комунистичких) земаља у потрази за зарадом и бољим животом и средњекласни Европејци у потрази за задовољствима, забавом или заборавом.

Латентни сукоб ова два света заснован на економској моћи и филозофији либералног капитализма, кроз који се преплићу порнографија и политика, хумор, насиље и личне неостварене амбиције, бива бачен у други план пред несрећном судбином појединца. Ово је прича о духовном, моралном, материјалном, идеолошком и психолошком урушавању света, испричана кроз причу о распаду човека.

Реч редитеља

Драма Небојше Ромчевића „Брод љубави“ била је за мене истовремено и изазов и задовољство. Текст је компликован на свој начин, на први поглед чини се површним и једноставним, а заправо отвара суштинске унутрашње проблеме човека и друштва.
И драма и представа се баве духом и стањем овог времена. Говоре о колективном лудилу које је и те како последица друштвеног притиска, а све то води једном глобалном распаду. Распаду човекове душе и друштва у целини.

Користио сам сценарио филма и основни драмски текст и урадио адаптацију како бих заокружио генералну причу и развио све ликове и односе. Наслов представе је „Брод љубави“, а у суштини нема ни „грама“ љубави, и та иронија је слика света данас.
„Ако престанем да сањам, све ће престати да постоји.“ – Овим ликовима недостаје сан, недостаје љубав, недостаје живот у правом смислу те речи. Они су отуђени, живе наметнутим животом, по наметнутим правилима, живе у машини система који их меље и унифицира.
У суштини, представа се бави великим проблемима кроз мале људе, који се губе у великом свету. Брод као метафора света нуди гламур, сјај, срећу, љубав, све оно што нам недостаје. А у ствари, све је то лажна слика у коју очајнички верујемо.

Прва реплика у представи: „Ми смо као Нојева барка, дивље звери које је Бог створио себи на срамоту или забаву“, заправо је дефиниција овог текста и представе. Брод као отклон од реалности, брод као спас, брод као бег у потрази за оним што нама очајнички недостаје, ма колико то било лажно.
Ова представа је наш дубоки и искрени крик, покушај да предочимо куда нас води овакав начин живота. Мислим и дубоко верујем да смо у томе успели.
Желим дуг живот овој представи, јер она то заслужује.
Ангелчо Илиевски, редитељ

О редитељу

Ангелчо Илиевски, млади македонски редитељ, дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Скопљу, у класи ред. проф. Слободана Унковског и ванр. проф. Златка Славенског. Матично позориште у коме ради као редитељ је Народни театар у Битољу.

Досадашње режије: “Сејач на деца” (по сопственом тексту), “Лекција” Ежена Јонеска, “Заводникот” (сопствени текст), “Кораци” Семјуела Бекета, “Соната духова” Аугуста Стриндберга, “Цензор” Антонија Нилсона, “Породичне приче” Биљане Србљановић, “Сонети“ Вилијама Шекспира (све представе изведене у Македонији), “Маму му ко је први почео” Дејана Дуковског у Осијеку у Хрватској и “Где је нестао Хармс“ Миле Машовић Николић у Народном позоришту у Нишу. Био је асистент редитеља у представи “Изгубљени Германци” Дејана Дуковског у режији Слободана Унковског и “Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова у режији Ивана Поповског. Аутор је три драмска текста: “Сејач на деца”, “Заводникот” и “Где је твоје место Џои” (драма за децу), као и две књиге поезије “По патот кон сонцето” и “Спомени”.

Учествовао је на многим радионицама у домовини и иностранству. Негова представа “Сејач на деца” освојила је гран при за најбољу представу на два фестивала, а Илиевски је добитник награде за најбољу режију. На неколико фестивала у Македонији и иностранству глумци из његових представа освојили су награде и признања.

« ‹ 1 од 3 › »

Кореограф: Небојша Громилић
Лектор: Наташа Илић
Дизајн светла: Дејан Цветковић и Дејан Митић
Мајстор тона: Слободан Илић
Асистент костимографа: Татјана Колевска Иванов
Инспицијент: Христо Зарков
Суфлер: Александра Вуков

Гостовање
13.06. – Дољевац
15.06. – Мерошина
25.06. – Гаџин Хан
У комедији Жорж Данден Молијер се бави темом модерних скоројевића, чинећи овај комад бриљантном критиком помодарства, лицемерја и болесне тежње ка „високим круговима“. Наиме, Жорж Данден, сеоски богаташ, покушавајући да се приближи аристократији и стекне племићку титулу, жени се племкињом која га презире и вара. Међутим, његова сујета, глупост и похлепа неминовно га воде у блато, а он, понижен и поражен, схвата да се новцем не може купити оно највредније – љубав.

Молијер, истанчани познавалац свих нијанси људске природе и човекових мана, кроз окрепљујући смех који носе његове комедије потврђује своју актуелност и данас, у времену у коме човек у сталној трци за новцем заборавља на праве људске вредности и оно што суштински живот чини лепим, терајући гледаоца да се запита над собом и светом око себе.

Реч редитеља

Комедија „Жорж Данден“ је озбиљан стваралачки изазов како за глумачки ансамбл тако и за позориште у целини, јер је неопходан високи професионализам код сусрета са законитостима молијеровске комедије.

Молијер, јединствени филозоф из плејаде највећих у позоришној историји човечанства, био је у блиском контакту с народом. Ипак, кроз окрепљујући смех који носе његове комедије, он тера гледаоца да се замисли и запита над собом и светом око себе.

У комедији „Жорж Данден“ Молијер се бави темом модерних скоројевића, чинећи овај комад бриљантном критиком помодарства и лицемерја. Наиме, Жорж Данден, сеоски богаташ, покушавајући да се приближи аристократији и стекне племићку титулу, жени се племкињом која га презире и вара. У свету коме не припада, окружен лицемерјем, лажима, уценама и увредама, он доживљава комплетан пораз кроз понижење, морално срозавање и губитак части, схватајући да се новцем не може купити све – ни титула, ни породица, а понајмање света брачна заједница и љубав у њој. Ко је коме господар, онда? Човек новцу или…

Проклето смешна људска природа.
Да ли је довољно да се само замислимо?

У спомен на свог учитеља Аспаруха Паунова,
Драгослав Савић

Драгослав Савић – Сафа

Глумац Народног позоришта у Нишу. 30 година професионално ради у позоришту. Аутор је и редитељ више тв емисија које су са успехом приказиване на нишким тeлевизијама. Режирао је више позоришних представа.

Добитник је трију награда на Сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“.
Одиграо је преко сто улога у позориштима у Србији.

Учешће на „Фестивалу првоизведених представа“ у Алексинцу
Ова представа је дубоки крик за слободом, како друштвеном тако и личном. Она говори о расту и паду једног слободног човека, који се на свој посебан начин бори за слободу у диктатури, у једном трулом, подмуклом и лицемерном друштву. Јасно је да је слободни човек највећи и најгори непријатељ власти, пособно оне која режимски влада. А у свим тим великим диктатурама нема простора за апсурд и бесмисленост.

Ми данас живимо Хармса. Уколико само променимо угао посматрања, јасно ћемо видети да је све око нас страшно бесмислено и схватићемо да је то наша реалност. Радити Хармса је задовољство и изазов. Његов лични живот и његово стваралаштво су један велики свет, посебан, зачудан, нама иако далек истовремено близак. Тај његов свет је и наш свет, та његова борба је и наша борба, сви смо ми Хармс на неки начин. На живот у једном тако прљавом свету у коме су све норме поремећене, у коме је све померено, у коме све губи свој смисао, у коме се све маскира и скрива, у коме слобода нестаје а сви то полако прихватају, позориште не сме да остане равнодушно. Оно мора да поставља велика питања, да се бори, да прати све друштвене аномалије и да их коментарише, али истовремено мора и да дâ наду да можда може некако другачије, што је и његов суштински циљ.

Наш свет у овој представи сачињен је управо тим мешањем реалности и бесмислености, живота и магије. Тај наш свет нема границе, преко њега снажно коментаришемо, постављамо велика питања на сопствени начин, за који мислимо да је интересантан а притом директан. Наша представа не нуди одговоре, само поставља питања, задире у све сегменте живота, отвара посебне приче, говори о свему шта нас окружује. Бег у комично је само скривање једне дубоке трагедије.

Хармс отвара огроман простор да свако нађе свој начин и да проговори о ономе што је његов сопствени бол, о ономе што недостаје, о ономе што је сан и живот истовремено, о неком свом свету, да исприча неке своје дубоке искрене приче. Преко Хармса сам се трудио да проговорим о једном распаднутом и апсурдном друштву у коме живимо, о малограђанском менталитету, ускраћивању слободе, политичкој и државној репресији, омаловажавању. Ова представа је мој дубоки и лични крик, наш заједнички крик…

О редитељу
Ангелчо Илиевски је млади македонски редитељ који је дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности у Скопљу, Р. Македонија, у класи ред. проф. Слободана Унковског и ванр. проф. Златка Славенског. Матично позориште у коме ради као редитељ је Народни театар у Битољу.

Досадашње режије: “Сејач на деца” (по сопственом тексту), “Лекција” Ежена Јонеска, “Заводникот” (сопствени текст), “Кораци” Семјуела Бекета, “Соната духова” Аугуста Стриндберга, “Цензор” Антониjа Нилсона, “Породичне приче” Биљане Србљановић, (све представе изведене у Македонији) и “Маму му ко је први почео” Дејана Дуковског у Осијеку у Хрватској. Био је асистент редитеља у представи “Изгубљени Германци” Дејана Дуковског у режији Слободана Унковског и “Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова у режији Ивана Поповског. Аутор је три драмска текста: “Сејач на деца”, “Заводникот” и “Где је твоје место Џои” (драма за децу), као и две књиге поезије “По патот кон сонцето” и “Спомени”.

Учествовао је на многим радионицама у домовини и иностранству. Негова представа “Сејач на деца” освојила је гран при за најбољу представу на два фестивала, а Илиевски је добитник награде за најбољу режију. На неколико фестивала у Македонији и иностранству глумци из његових представа освојили су награде и признања.

О писцу
Мила Машовић је рођена 1983. године у Нишу. Пише драмске текстове за децу и одрасле. Дипломирала је 2010. године на Факултету драмских уметности у Београду, на Катедри за драматургију, као и на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, 2007. године. На Институту за позориште, телевизију, медије и филм у Београду бави се научним радом из теорије драмских уметности, медија и културе као докторант-стипендиста Министарства образовања и науке Републике Србије.

Добитница је бројних књижевних награда: „Бранкове“, „Селенићеве“ и „Кулунџићеве“, награде за оригинални текст за децу на фестивалу „Звездариште“ у Београду, као и награде дечијег жирија у Котору 2008. године. Писала је многобројне драматизације за радио и позориште. Ауторка је више оригиналних радио-драма, од којих су најзначајније: „Бржи од метка – први српски маратонац“, Радио Београд: 2009; „Једно – женска драма“, Радио Београд: 2010. Праизведбе драмских текстова за децу: „Бесна глиста“, Позориштанце „Пуж“, Београд, 2008; „Гуливер на путовању“, Позориште лутака „Пинокио“, Земун, 2009; „Камени цвет“, Мало позориште „Душко Радовић”, Београд, 2015. Праизведбе драмских текстова за вечерњу сцену: „Хормони“, Градско позориште „КИЦ – Будо Томовић“, Подгорица, 2014.
Живи и ради у Београду.

О драмском тексту
Овај текст, у оригиналу насловљен „Грађанин Хармс“ представља једну врсту документарне фикције о руском авангардном књижевнику Данилу Хармсу. За разлику од чувеног филма из 80-их, ова представа је комбинација фикције и факата. Текст сам написала на основу различите грађе, историјског материјала, Хармсовог дневника, бележнице, полицијских досијеа, сведочанстава оних који су га познавали, али и на основу његове књижевности – кратких прича, драма и песама.

Оно што је за мене било занимљиво је да кроз ову драму искажем на који начин и до које мере се развија тоталитаризам у једној бирократски устројеној земљи као што је била совјетска Русија. Апсурд Хармсовог животног страдања требало би да за све нас буде опомена. Посебно ме је погодило то што је Хармс постао „случај за полицију“ због књижевности коју је писао за децу. Прича о Хармсу је прича о неправди и прогону који се дешава уметницима, у том смислу она је универзална и вреди да буде испричана.

Мила Машовић Николић, драмска списатељица

Текст: Мила Машовић Николић
Редитељ: Ангелчо Илиевски
Сценограф: Вељко Стојановић
Костимограф: Ивана Младеновић
Музика: Дарија Андовска
Лектор: Наташа Илић
Фотографија: Владимир Вања Стојановић
Дизајн светла: Драгослав Добросављевић
Корепетитор: Ивана Мировић

Сонгови снимљени у студију Факултета уметности
При снимању сонгова помогли студенти соло певања Факултета уметности.

У Ефесу, 356. године пре нове ере, спаљен је Артемидин храм. Једно од седам светских чуда спалио је грчки трговац Херострат у тежњи да достигне славу и бесмртност, како би се његово име сачувало кроз векове. И уместо да буде кажњен и заборављен, злочинац започиње свој друштвени успон.

Тако почиње прича о вечитој борби добра и зла, примерена за сва времена и све просторе. Прича о манипулацији новцем, моћи и влашћу, која кроз векове стихијски разара цело човечанство. Прича о борби праведника који не може да остане равнодушан када зло, цинизам и лицемерје нарастају и прете да захвате све унаоколо.

Григориј Горин (Григориј Израиљевич Офштејн, 1940–2000, Москва) био је руски писац јеврејског порекла.
Писањем се бавио од студентских дана, када је објављивао под псеудонимом Галка Галкина.
Написао је тридесетак драма, сценарија и збирки афоризама, а посебно су значајни они који се баве периодом перестројке и распада Совјетског Савеза.
Драму „Заборавити Херострата!“ објавио је 1972. године, али она и данас не губи ништа од своје актуелности.
Ово је први Горинов позоришни комад који се ради код нас.

Рођен сам на Богојављење почетком друге половине прошлог века у једној земљи на брдовитом Балкану. Вољом богова та држава се распала на неколико мањих, по структури и уређењу важних и јаких целина које су наставиле своје постојање у рајском благостању.
Школовао сам се у неколико држава, живео са неколико лепих и паметних жена које су ми изродиле три сина. Имам проблем са најмлађим. Воли позориште…
Да би срећно живели не остављам им ништа. Само то и имам…
За свој рад сам награђиван.
Због мог рада ме воле и цене.
Због мог рада ме не воле и не цене.
Мислим и говорим оно што желим. Не припадам никоме. Сам сам, учим и питам паметније за савет…
Пристојан сам, лепо васпитан а понеко грешком каже и мио човек.
Волим све што воле млади.
ОСВРНИТЕ СЕ! ЕВО ГА ХЕРОСТРАТ!
Ирфан Менсур

Текст – Григориј Горин
Адаптација, дизајн сцене и избор музике – Ирфан Менсур
Асистент режије – Катарина Арсић
Костимограф – Дејан Гоцић
Асистент костимографа – Владимир Пекић
Патинирање костима – Горан Митић
Мајстор маске – Филип Цветковић
Лектор – Наташа Илић
Дизајн принта – Марина Антић
Дизајн светла – Драгослав Добросављевић
Тон мајстор – Влада Ђорђевић
Инспицијент – Слободан Илић, Ивана Зарков
Суфлер – Озрен Митић

У Ефесу, 356. године пре нове ере, спаљен је Артемидин храм. Једно од седам светских чуда спалио је грчки трговац Херострат у тежњи да достигне славу и бесмртност, како би се његово име сачувало кроз векове. И уместо да буде кажњен и заборављен, злочинац започиње свој друштвени успон.

Тако почиње прича о вечитој борби добра и зла, примерена за сва времена и све просторе. Прича о манипулацији новцем, моћи и влашћу, која кроз векове стихијски разара цело човечанство. Прича о борби праведника који не може да остане равнодушан када зло, цинизам и лицемерје нарастају и прете да захвате све унаоколо.

Григориј Горин (Григориј Израиљевич Офштејн, 1940–2000, Москва) био је руски писац јеврејског порекла.
Писањем се бавио од студентских дана, када је објављивао под псеудонимом Галка Галкина.
Написао је тридесетак драма, сценарија и збирки афоризама, а посебно су значајни они који се баве периодом перестројке и распада Совјетског Савеза.
Драму „Заборавити Херострата!“ објавио је 1972. године, али она и данас не губи ништа од своје актуелности.
Ово је први Горинов позоришни комад који се ради код нас.

Рођен сам на Богојављење почетком друге половине прошлог века у једној земљи на брдовитом Балкану. Вољом богова та држава се распала на неколико мањих, по структури и уређењу важних и јаких целина које су наставиле своје постојање у рајском благостању.
Школовао сам се у неколико држава, живео са неколико лепих и паметних жена које су ми изродиле три сина. Имам проблем са најмлађим. Воли позориште…
Да би срећно живели не остављам им ништа. Само то и имам…
За свој рад сам награђиван.
Због мог рада ме воле и цене.
Због мог рада ме не воле и не цене.
Мислим и говорим оно што желим. Не припадам никоме. Сам сам, учим и питам паметније за савет…
Пристојан сам, лепо васпитан а понеко грешком каже и мио човек.
Волим све што воле млади.
ОСВРНИТЕ СЕ! ЕВО ГА ХЕРОСТРАТ!
Ирфан Менсур

Текст – Григориј Горин
Адаптација, дизајн сцене и избор музике – Ирфан Менсур
Асистент режије – Катарина Арсић
Костимограф – Дејан Гоцић
Асистент костимографа – Владимир Пекић
Патинирање костима – Горан Митић
Мајстор маске – Филип Цветковић
Лектор – Наташа Илић
Дизајн принта – Марина Антић
Дизајн светла – Драгослав Добросављевић
Тон мајстор – Влада Ђорђевић
Инспицијент – Слободан Илић, Ивана Зарков
Суфлер – Озрен Митић

Учешће на фестивалу „Дани Зорана Радмиловића“
У Ефесу, 356. године пре нове ере, спаљен је Артемидин храм. Једно од седам светских чуда спалио је грчки трговац Херострат у тежњи да достигне славу и бесмртност, како би се његово име сачувало кроз векове. И уместо да буде кажњен и заборављен, злочинац започиње свој друштвени успон.

Тако почиње прича о вечитој борби добра и зла, примерена за сва времена и све просторе. Прича о манипулацији новцем, моћи и влашћу, која кроз векове стихијски разара цело човечанство. Прича о борби праведника који не може да остане равнодушан када зло, цинизам и лицемерје нарастају и прете да захвате све унаоколо.

Григориј Горин (Григориј Израиљевич Офштејн, 1940–2000, Москва) био је руски писац јеврејског порекла.
Писањем се бавио од студентских дана, када је објављивао под псеудонимом Галка Галкина.
Написао је тридесетак драма, сценарија и збирки афоризама, а посебно су значајни они који се баве периодом перестројке и распада Совјетског Савеза.
Драму „Заборавити Херострата!“ објавио је 1972. године, али она и данас не губи ништа од своје актуелности.
Ово је први Горинов позоришни комад који се ради код нас.

Рођен сам на Богојављење почетком друге половине прошлог века у једној земљи на брдовитом Балкану. Вољом богова та држава се распала на неколико мањих, по структури и уређењу важних и јаких целина које су наставиле своје постојање у рајском благостању.
Школовао сам се у неколико држава, живео са неколико лепих и паметних жена које су ми изродиле три сина. Имам проблем са најмлађим. Воли позориште…
Да би срећно живели не остављам им ништа. Само то и имам…
За свој рад сам награђиван.
Због мог рада ме воле и цене.
Због мог рада ме не воле и не цене.
Мислим и говорим оно што желим. Не припадам никоме. Сам сам, учим и питам паметније за савет…
Пристојан сам, лепо васпитан а понеко грешком каже и мио човек.
Волим све што воле млади.
ОСВРНИТЕ СЕ! ЕВО ГА ХЕРОСТРАТ!
Ирфан Менсур

Текст – Григориј Горин
Адаптација, дизајн сцене и избор музике – Ирфан Менсур
Асистент режије – Катарина Арсић
Костимограф – Дејан Гоцић
Асистент костимографа – Владимир Пекић
Патинирање костима – Горан Митић
Мајстор маске – Филип Цветковић
Лектор – Наташа Илић
Дизајн принта – Марина Антић
Дизајн светла – Драгослав Добросављевић
Тон мајстор – Влада Ђорђевић
Инспицијент – Слободан Илић, Ивана Зарков
Суфлер – Озрен Митић

Гостовање у Шапцу
У земљи у којој се историја преправља и по пар пута за један људски век, тешко је одредити шта је мит, шта је податак, шта пропаганда, a шта је и зашто у сенци.

Дејан Стојиљковић се у роману „Дуге ноћи и црне заставе“ поиграва нашим односом према прошлости и меша историју и фантастику тако да прави један нови мит, док представа иде још и корак даље.

У освит тренутка који некако одбија да остане у прошлости – Косовске битке, пар година раније, дешава се наша представа. Вере, људи, идеје, демони, кошмари два света – неумољиво се сурвавају једни на друге. Исход знамо сви, разлози нам некако увек измичу.

Бајка о нама, то je представа „Дуге ноћи и црне заставе“.

Иван Вуковић, редитељ

У земљи у којој се историја преправља и по пар пута за један људски век, тешко је одредити шта је мит, шта је податак, шта пропаганда, a шта је и зашто у сенци.

Дејан Стојиљковић се у роману „Дуге ноћи и црне заставе“ поиграва нашим односом према прошлости и меша историју и фантастику тако да прави један нови мит, док представа иде још и корак даље.

У освит тренутка који некако одбија да остане у прошлости – Косовске битке, пар година раније, дешава се наша представа. Вере, људи, идеје, демони, кошмари два света – неумољиво се сурвавају једни на друге. Исход знамо сви, разлози нам некако увек измичу.

Бајка о нама, то je представа „Дуге ноћи и црне заставе“.

Иван Вуковић, редитељ

У комедији Жорж Данден Молијер се бави темом модерних скоројевића, чинећи овај комад бриљантном критиком помодарства, лицемерја и болесне тежње ка „високим круговима“. Наиме, Жорж Данден, сеоски богаташ, покушавајући да се приближи аристократији и стекне племићку титулу, жени се племкињом која га презире и вара. Међутим, његова сујета, глупост и похлепа неминовно га воде у блато, а он, понижен и поражен, схвата да се новцем не може купити оно највредније – љубав.

Молијер, истанчани познавалац свих нијанси људске природе и човекових мана, кроз окрепљујући смех који носе његове комедије потврђује своју актуелност и данас, у времену у коме човек у сталној трци за новцем заборавља на праве људске вредности и оно што суштински живот чини лепим, терајући гледаоца да се запита над собом и светом око себе.

Реч редитеља

Комедија „Жорж Данден“ је озбиљан стваралачки изазов како за глумачки ансамбл тако и за позориште у целини, јер је неопходан високи професионализам код сусрета са законитостима молијеровске комедије.

Молијер, јединствени филозоф из плејаде највећих у позоришној историји човечанства, био је у блиском контакту с народом. Ипак, кроз окрепљујући смех који носе његове комедије, он тера гледаоца да се замисли и запита над собом и светом око себе.

У комедији „Жорж Данден“ Молијер се бави темом модерних скоројевића, чинећи овај комад бриљантном критиком помодарства и лицемерја. Наиме, Жорж Данден, сеоски богаташ, покушавајући да се приближи аристократији и стекне племићку титулу, жени се племкињом која га презире и вара. У свету коме не припада, окружен лицемерјем, лажима, уценама и увредама, он доживљава комплетан пораз кроз понижење, морално срозавање и губитак части, схватајући да се новцем не може купити све – ни титула, ни породица, а понајмање света брачна заједница и љубав у њој. Ко је коме господар, онда? Човек новцу или…

Проклето смешна људска природа.
Да ли је довољно да се само замислимо?

У спомен на свог учитеља Аспаруха Паунова,
Драгослав Савић

Драгослав Савић – Сафа

Глумац Народног позоришта у Нишу. 30 година професионално ради у позоришту. Аутор је и редитељ више тв емисија које су са успехом приказиване на нишким тeлевизијама. Режирао је више позоришних представа.

Добитник је трију награда на Сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“.
Одиграо је преко сто улога у позориштима у Србији.

Гостовање на фестивалу „Борини позоришни дани“ у Врању Јелена Мијовић
Представа је урађена по мотивима филма „12 ГНЕВНИХ ЉУДИ“, и по тексту ауторке Јелене Мијовић, а у режији Ивана Вуковића.
Покушавајући да донесу једногласну одлуку о кривици оптуженог, 12 поротница открива публици своје дилеме, стереотипе са којима се боре, најитимније тајне , личне трагедије и судбине…

Лектор: Наташа Илић
Инспицијент: Зарков Христо
Суфлер: Ивана Зарков
Тонац: Сретен Цветковић
Мајстор светла: Драгослав Добросавлјевић
Фото: Magic photo

Учешће на Фестивалу „Јоаким Вујић“ у Грачаници
У савршеном свету – свету без књига – људи живе своје савршене животе, без питања, сумњи, дилема. Главни јунак и не слути да ће само једним тајним читањем бити заражен страшном болешћу – болешћу питања и да ће то бити почетак краја савршеног света.

Фаренхајт 451 је прича о рађању критичке свести, о стасавању једног отпадника, о човеку који има храбрости да направи избор. Али, то је и прича о самоћи и тишини, о топлоти која долази само споља, од Сунца, и о уласку у непознато, оно тако лепо и истовремено застрашујеће непознато које нас чека иза линије сигурности. Или иза линије ватре.

РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Фаренхајт 451 Реја Бредберија је, уз 1984 Џорџа Орвела, Врли нови свет Олдоса Хакслија и Ми Јевгенија Замјатина, један од мојих омиљених романа у жанру дистопија. Представа Фаренхајт 451, рађена по мотивима ове књиге, такође је роман. Роман-представа. Представа-књига. Она је прича о рађању критичке свести, о стасавању једног отпадника, о човеку који има храбрости да направи избор. Али, Фаренхајт 451 је и прича о самоћи и тишини, о топлоти која долази само споља, од Сунца, и о уласку у непознато, оно тако лепо и истовремено застрашујеће непознато које нас чека иза линије сигурности. Или иза линије ватре.

Захваљујем се на подршци и помоћи:
Јелени Драгишић, Браниславу Станковићу, Весни Перић, Милени Богавац, Слободану Обрадовићу, Драгани Јовановић, Душану Гостовићу, Зорани Петров, Дејану Гоцићу, Добрили Марјановић, Владимиру Пекићу, Владимиру Пејковићу, Драгану Николићу, Љубиши Живковићу, Стефану Поповићу, Весни Јосиповић, Дамјану Кецојевићу, Вељку Спасићу, Даниели Тодоровић, мами и пудлици Лу.

451°F = 232.7778°C
Температура на којој се папир пали и сагорева.

ДРАМАТУРШКА БЕЛЕШКА
Торент је омогућио download целокупног Шекспира, Томаса Мана, Гогоља, Виктора Игоа, Свифта, Сервантеса, Платона, Сенеку, Маркса, Шопенхауера, Гетеа, Пушкина… Kindle апликација за прелиставање књига у електронском формату такође је укинула одлазак у библиотеку или књижару. Титрај екрана заменио је мирис папира и утиснутог олова… Књига је добила нови облик. Још увек постоје и они који тврдоглаво одбијају да своју целокупну библиотеку зипују на хард диск. Али… и једних и других је занемарљиво мало у односу на читаче агресивних медијских порука, попут оних у Карпентеровом остварењу Они живе – Купуј… Покори се… Ми већ живимо Бредберијеву дистопију у којој су писци и читаоци књига непријатељи цивилизације која је метастазирала у бесконачну петљу адвертајзинга, конзумеризма и инстант ужитака… У којој не постоји интима, нема потребе за креацијом и мишљењем. Ултимативна порнографија за плебс била би двадесетчетворочасовно читање књига пред камерама у кући Великог брата који се данас емитује на две телевизије истовремено, а већ сутра ће се кезити и са свих уличних live билборда. Читање књига лагано постаје друштвена стигма… Знак ненормалности, психотични поремећај, неадекватност…

Бредберијева сторија је паклено заводљива као прозно штиво, али је и кошмар за драматурга који покушава да начини character-driven story са снажном мотивацијом два главна лика, МНТГ и КЛРС (Монтага и Кларис) у љубавном односу у настајању, који проблематизују сопствено битисање, питање граница, слободе. Тродимензионални ликови на тродимензионалној сцени у бездимензионалној цивилизацији налик су лудацима који су заправо аутентични људи попут оних у Атлантиди Борислава Пекића. А остали, конзументи опојне соме, само су испразне лутке. Ако се гледалац пита ко је тај фејк Бог који се сајлама спушта на сцену, сигурно у њему неће пронаћи ни хришћанског Бога, ни Јахве, ни Буду, ни Мухамеда… већ „чаробњака из Оза“, газду једног синтетичког Раја, корпоративног дилера једног јединог емотивног стања, стања обамрлости и отупелости.

Књига је обликовала цивилизацију баш као што су палац и усправан ход издвојили човека у односу на друге примате. Књига је прибежиште, светилиште, санаторијум, хипербарична комора, ронилачко одело, скафандер, падобран, алпинистичка дереза… Књига је главни јунак ове представе, баш као што је и вишњик (а не Љубов Андрејевна) јунак истоимене Чеховљеве драме. Књига је љубавник који никада не одлази, и који не прави љубоморне сцене када се на ноћном сточићу налазе још по која новела, есеј, дневник, драма… љубавник који трпи коментаре на маргинама… мрље од кафе… испресавијане „уши“… Све… све сем ватре.

Рај сам одувек замишљао као својеврсну библиотеку.
Хорхе Луис Борхес

сценски покрет: Дамјан Кецојевић
лектор: Наташа Илић
фотографије: Андреј Јовановић

Ова представа је дубоки крик за слободом, како друштвеном тако и личном. Она говори о расту и паду једног слободног човека, који се на свој посебан начин бори за слободу у диктатури, у једном трулом, подмуклом и лицемерном друштву. Јасно је да је слободни човек највећи и најгори непријатељ власти, пособно оне која режимски влада. А у свим тим великим диктатурама нема простора за апсурд и бесмисленост.

Ми данас живимо Хармса. Уколико само променимо угао посматрања, јасно ћемо видети да је све око нас страшно бесмислено и схватићемо да је то наша реалност. Радити Хармса је задовољство и изазов. Његов лични живот и његово стваралаштво су један велики свет, посебан, зачудан, нама иако далек истовремено близак. Тај његов свет је и наш свет, та његова борба је и наша борба, сви смо ми Хармс на неки начин. На живот у једном тако прљавом свету у коме су све норме поремећене, у коме је све померено, у коме све губи свој смисао, у коме се све маскира и скрива, у коме слобода нестаје а сви то полако прихватају, позориште не сме да остане равнодушно. Оно мора да поставља велика питања, да се бори, да прати све друштвене аномалије и да их коментарише, али истовремено мора и да дâ наду да можда може некако другачије, што је и његов суштински циљ.

Наш свет у овој представи сачињен је управо тим мешањем реалности и бесмислености, живота и магије. Тај наш свет нема границе, преко њега снажно коментаришемо, постављамо велика питања на сопствени начин, за који мислимо да је интересантан а притом директан. Наша представа не нуди одговоре, само поставља питања, задире у све сегменте живота, отвара посебне приче, говори о свему шта нас окружује. Бег у комично је само скривање једне дубоке трагедије.

Хармс отвара огроман простор да свако нађе свој начин и да проговори о ономе што је његов сопствени бол, о ономе што недостаје, о ономе што је сан и живот истовремено, о неком свом свету, да исприча неке своје дубоке искрене приче. Преко Хармса сам се трудио да проговорим о једном распаднутом и апсурдном друштву у коме живимо, о малограђанском менталитету, ускраћивању слободе, политичкој и државној репресији, омаловажавању. Ова представа је мој дубоки и лични крик, наш заједнички крик…

О редитељу
Ангелчо Илиевски је млади македонски редитељ који је дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности у Скопљу, Р. Македонија, у класи ред. проф. Слободана Унковског и ванр. проф. Златка Славенског. Матично позориште у коме ради као редитељ је Народни театар у Битољу.

Досадашње режије: “Сејач на деца” (по сопственом тексту), “Лекција” Ежена Јонеска, “Заводникот” (сопствени текст), “Кораци” Семјуела Бекета, “Соната духова” Аугуста Стриндберга, “Цензор” Антониjа Нилсона, “Породичне приче” Биљане Србљановић, (све представе изведене у Македонији) и “Маму му ко је први почео” Дејана Дуковског у Осијеку у Хрватској. Био је асистент редитеља у представи “Изгубљени Германци” Дејана Дуковског у режији Слободана Унковског и “Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова у режији Ивана Поповског. Аутор је три драмска текста: “Сејач на деца”, “Заводникот” и “Где је твоје место Џои” (драма за децу), као и две књиге поезије “По патот кон сонцето” и “Спомени”.

Учествовао је на многим радионицама у домовини и иностранству. Негова представа “Сејач на деца” освојила је гран при за најбољу представу на два фестивала, а Илиевски је добитник награде за најбољу режију. На неколико фестивала у Македонији и иностранству глумци из његових представа освојили су награде и признања.

О писцу
Мила Машовић је рођена 1983. године у Нишу. Пише драмске текстове за децу и одрасле. Дипломирала је 2010. године на Факултету драмских уметности у Београду, на Катедри за драматургију, као и на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, 2007. године. На Институту за позориште, телевизију, медије и филм у Београду бави се научним радом из теорије драмских уметности, медија и културе као докторант-стипендиста Министарства образовања и науке Републике Србије.

Добитница је бројних књижевних награда: „Бранкове“, „Селенићеве“ и „Кулунџићеве“, награде за оригинални текст за децу на фестивалу „Звездариште“ у Београду, као и награде дечијег жирија у Котору 2008. године. Писала је многобројне драматизације за радио и позориште. Ауторка је више оригиналних радио-драма, од којих су најзначајније: „Бржи од метка – први српски маратонац“, Радио Београд: 2009; „Једно – женска драма“, Радио Београд: 2010. Праизведбе драмских текстова за децу: „Бесна глиста“, Позориштанце „Пуж“, Београд, 2008; „Гуливер на путовању“, Позориште лутака „Пинокио“, Земун, 2009; „Камени цвет“, Мало позориште „Душко Радовић”, Београд, 2015. Праизведбе драмских текстова за вечерњу сцену: „Хормони“, Градско позориште „КИЦ – Будо Томовић“, Подгорица, 2014.
Живи и ради у Београду.

О драмском тексту
Овај текст, у оригиналу насловљен „Грађанин Хармс“ представља једну врсту документарне фикције о руском авангардном књижевнику Данилу Хармсу. За разлику од чувеног филма из 80-их, ова представа је комбинација фикције и факата. Текст сам написала на основу различите грађе, историјског материјала, Хармсовог дневника, бележнице, полицијских досијеа, сведочанстава оних који су га познавали, али и на основу његове књижевности – кратких прича, драма и песама.

Оно што је за мене било занимљиво је да кроз ову драму искажем на који начин и до које мере се развија тоталитаризам у једној бирократски устројеној земљи као што је била совјетска Русија. Апсурд Хармсовог животног страдања требало би да за све нас буде опомена. Посебно ме је погодило то што је Хармс постао „случај за полицију“ због књижевности коју је писао за децу. Прича о Хармсу је прича о неправди и прогону који се дешава уметницима, у том смислу она је универзална и вреди да буде испричана.

Мила Машовић Николић, драмска списатељица

Текст: Мила Машовић Николић
Редитељ: Ангелчо Илиевски
Сценограф: Вељко Стојановић
Костимограф: Ивана Младеновић
Музика: Дарија Андовска
Лектор: Наташа Илић
Фотографија: Владимир Вања Стојановић
Дизајн светла: Драгослав Добросављевић
Корепетитор: Ивана Мировић

Сонгови снимљени у студију Факултета уметности
При снимању сонгова помогли студенти соло певања Факултета уметности.

Гостовање у позоришту Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ у Зајечару

У зиму 1915, након инвазије Централних сила на Србију, почело је повлачење војске и народа преко завејаних албанских планина до обале Јадранског мора, одакле су савезници организовали транспорт до острва у Јонском мору. На овом путу српски народ доживео је један од највећих егзодуса у својој историји. Од глади, хладноће и исцрпљености умрло је око 245 000 људи. Додатни проблем представљали су чести напади одметнутих албанских племена на избегличке колоне. Овај догађај у српској историји познат је као Албанска голгота.

У овај историјски оквир смештена је драматична прича о Љубици, жени српског официра, која је са још 6 жена одлучила да се жртвује и оде у албанско село као робиња, не би ли тиме испунила ултиматум племенских вођа и омогућила слободан пролаз српској колони. Драма прати 3 године њеног живота у албанској кући, 3 године ишчекивања и наде да ће муж доћи по њу, али и суштинско буђење женског бића.

Ово је љубавна прича у којој се преплићу вечите теме жртвовања, части, избора и слободе онда када правог избора нема и када је сваки избор, заправо, неслобода.

Текст: Даница Николић Николић
Редитељ: Ксенија Крнајски
Драматург и лектор: Наташа Илић
Сценограф: Дејан Пантелић
Костимограф: Сања Которчевић
Композитор: Владимир Петричевић
Сценски покрет: Маја Миланови
Дизајн светла: Радомир Стаменковић

Копродукција Народног позоришта у Нишу и Пулс театра у Лазаревацу

У зиму 1915, након инвазије Централних сила на Србију, почело је повлачење војске и народа преко завејаних албанских планина до обале Јадранског мора, одакле су савезници организовали транспорт до острва у Јонском мору. На овом путу српски народ доживео је један од највећих егзодуса у својој историји. Од глади, хладноће и исцрпљености умрло је око 245 000 људи. Додатни проблем представљали су чести напади одметнутих албанских племена на избегличке колоне. Овај догађај у српској историји познат је као Албанска голгота.

У овај историјски оквир смештена је драматична прича о Љубици, жени српског официра, која је са још 6 жена одлучила да се жртвује и оде у албанско село као робиња, не би ли тиме испунила ултиматум племенских вођа и омогућила слободан пролаз српској колони. Драма прати 3 године њеног живота у албанској кући, 3 године ишчекивања и наде да ће муж доћи по њу, али и суштинско буђење женског бића.

Ово је љубавна прича у којој се преплићу вечите теме жртвовања, части, избора и слободе онда када правог избора нема и када је сваки избор, заправо, неслобода.

Текст: Даница Николић Николић
Редитељ: Ксенија Крнајски
Драматург и лектор: Наташа Илић
Сценограф: Дејан Пантелић
Костимограф: Сања Которчевић
Композитор: Владимир Петричевић
Сценски покрет: Маја Миланови
Дизајн светла: Радомир Стаменковић

Композитор: Ђоакино Росини
Диригент: Милена Ињац

Опера у два чина
Симфонијски оркестaр у Нишу , Факултет уметности у Нишу и Народно позориште у Нишу

Неких тридесетак година после Моцартове славне комичне опере Фигарова женидба, млади композитор Ђоакино Росини склопио је уговор да напише још једну оперу са виспреним берберином Фигаром као главним јунаком, поново са либретом инспирисаним комадом француског позоришног писца Бомаршеа. Росини је свог Севиљског берберина удаљио од политичког контекста, те је, пре свега, ишао на комику ликова и ситуација – а у томе је био ненадмашан. И овде је непревазиђени Фигаро спреман на све, довитљив, лукав, главни чувар тајни и посредник у остваривању везе двоје младих – Розине и грофа Алмавиве, упркос настојању старог др Бартола (заправо, Фигаровог газде) да сачува Розину за себе.

Новина Фигаровог лика у односу на традиционални заплет, одговара Росинијевом односу према традиционалној комичној опери: као што Фигаро преквалификује старе ликове, тако и Росини враћа комичној опери њен историјски успех. Ликови у Берберину су заиста прави ликови из велике комедије. И данас је ово једна од најомиљенијих опера, и она већ на првом гледању осваја симпатије својом неуздржаном шаљивошћу, животношћу и шармом.

Ђоакино Росини (1792–1868) био је централна личност италијанске опере и један од водећих композитора XIX века, подједнако значајан у домену комичне и озбиљне опере. Школовао се на конзерваторијумима у Лугану и Болоњи. Свој музички стил формирао је под утицајем оперског стила Доменика Чимарозе, Хајдна и Моцарта, али је временом успео да превазиђе своје узоре, поставши и сам узор другим композиторима – Белинију, Доницетију и Вердију.
Росинијев уметнички успон почиње већ са његовим првим операма. Писао је за сва велика италијанска позоришта тог времена, а током две деценије активног стваралачког рада написао је око 40 опера. Био је познат по томе што је писао веома брзо и веома лако, али је у многим делима прибегавао и аутоцитатима.
Његове најчувеније опере су Виљем Тел, Пепељуга, Отело, Семирамида, Севиљски берберин.

Диригент: Милена Ињац
Асистент редитеља: Ивана Мировић
Аутор пројекта: Сузана Костић
Асистент костимографа: Владимир Пекић
Асистент сценографа: Мина Лазаревић

Комад „Шофери“ је посебан због своје истовремене припадности различитим традицијама. Са једне стране, он је утемељен у оној нашој комедиографској струји у којој ординирају агенти, пандури И жбири. Ови драмски ликови на свет гледају из истих ципела као Алекса Жуњић, Лука Лабан И Жика Ајкула. Са друге стране „Шофери“ долазе из средњоевропске традиције позоришта апсурда оличене у делима Славомира Мрожека, Вацлава Хавела И Иштвана Оркења, али И једног специфичног, популарног облика сатире познатог као „пештански виц“. Радња драме смештена је у 1974. годину, а ова представа ту, сада већ далеку И заборављену прошлост, мења дистопијским светом веома блиске будућности.

О писцу:
Ласло Вегел, прозни И драмски писац, есејиста И критичар, рођен је у Србобрану 1941. године. Студирао је мађарски језик И књижевност на Новосадском, као И филозофију на Београдском универзитету. Пише на матерњем, мађарском језику. Његов први роман “Мемоари једног макроа” на српски је превео Александар Тишма, окарактерисавши га као „први градски роман из Војводине“. Од тада, Вегелово дело припада И мађарској И српској књижевности. Представа по мотивима његовог најновијег романа „Неопланта или обећана земља“ проглашена је за најбољу на претходном Стеријином позорју. По његовим текстовима настале су представе у режији Љубише Ристића, Душана Јовановића, Љубише Георгијевског И Андраша Урбана. За свој књижевни рад награђиван је са обе стране границе.

О редитељу:
Милан Нешковић, рођен у Ваљеву 1985. године. Син, брат И ујак. Завршио позоришну режију на Факултету драмских уметности у класи професора Николе Јевтића И професорке Алисе Стојановић. Ово му је тринаеста позоришна представа, дванаеста по делима писаца изСрбије.

О драматургу:
Марко Милосављевић је драматург из Београда. Коаутор је текста представе „Нататоријум“ која се изводи у Народном позоришту у Суботици. Стални је сарадник Редакције програма за децу И младе Радио Београда.

Лектор: Наташа Илић
Инспицијент: Влада Ђорђевић
Суфлер: Озрен Митић
Тонац: Бане Илић
Мајстор светла: Дејан Цветковић
Фото: Петар Станковић

Представа је урађена по мотивима филма „12 ГНЕВНИХ ЉУДИ“, и по тексту ауторке Јелене Мијовић, а у режији Ивана Вуковића.
Покушавајући да донесу једногласну одлуку о кривици оптуженог, 12 поротница открива публици своје дилеме, стереотипе са којима се боре, најитимније тајне , личне трагедије и судбине…

Лектор: Наташа Илић
Инспицијент: Зарков Христо
Суфлер: Ивана Зарков
Тонац: Сретен Цветковић
Мајстор светла: Драгослав Добросавлјевић
Фото: Magic photo

“Рекламе су нас натерале да купујемо аутомобиле и одећу, да радимо послове које мрзимо, само да би се дочепали ствари које нам нису потребне. Немамо никакву сврху, нити место у историји. Немамо Светски рат, немамо Велику депресију. Наш рат је духовни рат, наша Велика депресија су наши животи. Телевизија нас је одгајила да верујемо како ћемо једног дана сви ми бити милионери, филмски богови и рок звезде, али нећемо.“
Време је за побуну!

Џон Доу – Марко Марковић
Тајлер Дурден, Водитељ телешопа – Милош Цветковић
Марла Сингер – Борјанка Љумовић
Боб – Драгана Јовановић
Црни, Учесник у сеанси, Портир, Рејмонд – Александар Ђинђић
Лепи, Учесник у сеанси – Данило Петровић
Шеф, Доктор, Вођа сеансе, Инспектор – Марјан Тодоровић

Редитељ: Марко Ђурић
Драматург: Емил Дестани
Сценограф: Марија Стојковић
Костимограф: Ивана Станковић
Лектор: Наташа Илић
Гитара и избор музике: Марко Ранђеловић
Сценске борбе: Дарко Стојилковић
Фотографија: Душан Ивановић, Милош Стојановић
Дизајн: Марина Антић

О редитељу

Марко Ђурић (1985), од 2004 до 2007. године студирао је српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Нишу. Факултет драмских уметности у Београду студира од 2007 до 2012. Дипломирао је позоришну режију 2011. у класи Егона Савина и Душана Петровића са „Сиротим малим хрчкима“ Гордана Михића у Народном позоришту у Кикинди.

Асистирао је редитељу Александру Поповском на представи „Кандид или Оптимизам“ Југословенског драмског позоришта и режирао радио-драму „Таксиста“ Емила Дестанија, која је емитована на Радио Београду 2 у оквиру програма „Паукова мрежа“. У Установи културе “Вук Караџић“ у Београду режирао је „Звездану прашину“ Душана Ковачевића, у Академском позоришту Ниш  „Арт“ Јасмине Резе и „Женски оркестар“ Жана Ануја. У априлу 2012. адаптира и режира „Сан летње ноћи“ Вилијема Шекспира са члановима Савеза глувих и наглувих лица у Нишу, са којим наступа на Фестивалу драмских минијатура и пантомиме у Пироту. Јуна 2013. режирао је „Сутра ће бити боље?“ Евалда Флисара у Народном позоришту „Тоша Јовановић“ у Зрењанину.

Представа “Борилачки клуб” је његова прва режија у Народном позоришту у Нишу.

Потресна прича о животу малих људи на маргини друштва, о закону улице и посебном моралном кодексу који на њој влада. Прича о суровом уласку у свет одраслих једне девојчице, која поред људског зла, подлости и немилосрдности, међу људима на социјалном дну први пут препознаје и открива и најплеменитија осећања – љубав, оданост, пријатељство, пожртвовање. Прича о суочавању са животом и свим његовим лицима, које, и онда када је најсуровије, у једном младом бићу не може уништити клицу наде да ће сутра ипак бити боље.

Испицијент: ВЛАДА ЂОРЂЕВИЋ
Тон мајстор: СРЕТЕН ЦВЕТКОВИЋ
Суфлер: ОЗРЕН МИТИЋ
Мајстор светла: ДЕЈАН МИТИЋ

Политичке комедије о власти Бранислав Нушић довео је до позоришног савршенства. Између 1880. и 1890. године Нушић је написао три комедије – Народни посланик, Сумњиво лице и Протекција – све три политичке комедије, све три на неки начин оштре критике државне бирократије и паланачког менталитета.

Комад у два чина Сумњиво лице (написан 1888, први пут игран тек 1923) прича је о потрази за сумњивим лицем у једној паланци. То је повод да се, у неколико ситуација, прикаже комика паланачке глупости и тривијални политички цинизам паланачке власти. Нушић је створио тип среског капетана Јеротија, чији суви рационални однос према свему, неуки цинизам и морална нискост стварају парадоксалне комичне ситуације. Важан елемент је вербална комика, јер су игре речима и доскочицама, писмима и шифрованим порукама од пресудне важности за ток радње и за обележавање типова и лица, што је донекле „умекшало“ сатирички интонирану комедију о једној у бити гротескно виђеној власти и људима у њој и око ње.

У читању Саше Габрића радња комада је померена у 1991. и смештена у паланку на југу Србије, баш на дан када се Македонија одвојила од СФРЈ.
Хватајући се у коштац са проблемима друштвене и људске егзистенције Нушић је тежио да оно што је реално и актуелно у његовом времену делује и у његовим комедијама, вероватно и не слутећи да ће та актуелност и комедиографска оштрица на исти начин деловати крајем XIX века када је дело настало, крајем XX када се дешава радња представе, али и дан-данас. За будућност – видећемо.

Гостовање у Крушевцу

Роман је дубоко узбудљив низ прича, очевица народне и државне трагедије, писца који је трагедију са својим народом и својом државом, и жртвама у крви, до краја поделио. У години када се чинило да Србија нестаје са историјске и географске мапе, Браниславу Нушићу погинуо је син Страхиња-Бан, као војник војске Краљевине Србије. Писац овај роман посвећује прерано настрадалом детету.

Исписујући колективну и личну трагедију, Нушић роман започиње у јесен 1915.  и завршава догађајима у зиму исте године, непосредно пре него су народ и држава, изнурени ратовањем и страдањима, кренули у повлачење преко албанских и црногорских планинских врлети. Пишући „Поговор“ роману, у марту 1920, писац каже: „Мада је ова књига доста опсежна, ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветсопетнаесте године. Бележио сам, опажао и саосећао сам у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене, јер, учесник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу.“

Праизведба комада Деветстопетнаеста, трагедија једног народа, изведена је 28.јуна 2013. године у Крушевцу, на затварању манифестације „Видовдан 2013“, а у оквиру централне прославе државног обележавања Видовдана. Представа је одиграна на отвореној сцени амфитеатра спомен-комплекса „Слободиште“ пред више од 4.000 гледалаца и уз присуство највиших представника Владе Републике Србије, Српске православне цркве и градова Крушевца и Ниша.

Драматизација: Спасоје Ж. Миловановић
Сценски покрет: Игор Дамњановић
Фотографија и дизајн светла: Војкан Гостиљац
Лектор: Наташа Илић
Организатор: Јована Стојковић

Роман је дубоко узбудљив низ прича, очевица народне и државне трагедије, писца који је трагедију са својим народом и својом државом, и жртвама у крви, до краја поделио. У години када се чинило да Србија нестаје са историјске и географске мапе, Браниславу Нушићу погинуо је син Страхиња-Бан, као војник војске Краљевине Србије. Писац овај роман посвећује прерано настрадалом детету.

Исписујући колективну и личну трагедију, Нушић роман започиње у јесен 1915.  и завршава догађајима у зиму исте године, непосредно пре него су народ и држава, изнурени ратовањем и страдањима, кренули у повлачење преко албанских и црногорских планинских врлети. Пишући „Поговор“ роману, у марту 1920, писац каже: „Мада је ова књига доста опсежна, ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветсопетнаесте године. Бележио сам, опажао и саосећао сам у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене, јер, учесник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу.“

Праизведба комада Деветстопетнаеста, трагедија једног народа, изведена је 28.јуна 2013. године у Крушевцу, на затварању манифестације „Видовдан 2013“, а у оквиру централне прославе државног обележавања Видовдана. Представа је одиграна на отвореној сцени амфитеатра спомен-комплекса „Слободиште“ пред више од 4.000 гледалаца и уз присуство највиших представника Владе Републике Србије, Српске православне цркве и градова Крушевца и Ниша.

Драматизација: Спасоје Ж. Миловановић
Сценски покрет: Игор Дамњановић
Фотографија и дизајн светла: Војкан Гостиљац
Лектор: Наташа Илић
Организатор: Јована Стојковић

Оперета у три чина
Либрето, по Мејаку и Халевију, написали Хафнер и Жене
Праизведба у Бечу, 5. Априла 1874.

Народно позориште у Нишу и Факултет уметности у Нишу, Хор и оркестар Факултета уметности у Нишу у сарадњи са Симфонијским оркестром у Нишу и СКЦ-ом у Нишу.

Композитор: Јохан Штраус
Диригент Милена Ињац
Редитељ Иван Вуковић
Сценографско решење Иван Вуковић
Костимограф Дејан Гоцић
Кореограф Војкан Живковић
Аутор пројекта Сузана Костић

Радња се догађа у бањи у близини великог града
Пауза после првог и другог чина

Хор Факултета уметности у Нишу „Маестрини“ – диригент Ивана Мировић
Оркестар Факултета уметности у Нишу – диригент Милена Ињац
Оперски студио Факултета уметности у Нишу
Концерт мајстор Давид Сарамандић
Корепетитор Ингрид Јанковић
Сценски покрет Дејан Гоцић
Техничко вођство Љубиша Живковић
Координатор у техници Зоран Илић
Испицијент Слободан Илић, Зоран Станисављевић
Суфлер Ивана Мировић
Организатор Ана Вељковић
Мултимедијална подршка Марко Мицић
Мајстор светла Иван Момчиловић
Расветљивач Драгослав Добросављевић, Дејан Митић
Мајстор позорнице Славиша Филиповић
Декоратер Мића Лазаревић
Мајстор тона Влада Ђорђрвић
Главни реквизитер Марко Паулус
Набављачи Добрила Маријановић, Зоран Денчић
Гардеробер Душица Младеновић
Шминка Марија Пешић
Фризура Љиљана Рашић
Мајстор маске Филип Цветковић
Кројачки радови Марина Стевановић, Снежана Аранђеловић, Владимир Пекић
ИДЕА – пријатељ Опере

…

Гостовање у Народном позоришту у Пироту
А шта се то, сада, необично дешава, чега није било у другим временима? Увек је било људи, чији је циљ било вулгарно обиље, али било је и оних других… с правим вредностима и идеалима. Зашто мислите да њих више нема?

Ово је узбудљива драма која проблематизује односе између ученика и наставника осветљавајући читаву позадину коју творе друштво и родитељи, као и њихове личне амбиције и животна очекивања.

У комедији чија се радња збива у Шибенику 1920, Иво Брешан је као полазиште искористио идеју Шекспирових комада Укроћена горопад и Живот је сан.

Заплет почиње када студент Лујо одлучи да направи психолошки експеримент и провери да ли је могуће убедити човека да је оно што није, односно да је његов живот само сан. У реализацију плана укључује се и крчмар Тафра, који би да се освети трговцу Пребанди што своју млађу кћер Цвиту није хтео да уда за Тафриног сина Дунка.

Како би успели у својој намери они у игру замене идентитета увлаче пријатеље, али и странца и пијанца Багару, кога представљају као младог контеа. Тако се око Пребанде и његове породице заврти невероватна  прича, пуна духовитих заплета и перипетија. Паралелно са овом одвија се друга линија комада – прича о Катици, Пребандиној старијој кћери, којој никако да нађу мужа због њене преке нарави.

Ипак, Брешан се кроз цео комад бави и једним филозофским питањем – односом сна и јаве, које пак отвара питање људске природе и суштине идентитета.

Историјска драма „Константин“ говори о животу и делу Константина Великог кроз призму најбитнијих тренутака из његовог богатог живота.

Радња почиње у пролеће 337. године у војном логору близу Никомедије где затичемо императора у походу на Персију. Тешко болестан и свестан да му се ближи крај, Константин се исповеда Сципиону, сину свог пријатеља из детињства. Константин говори о младости проведеној у родном Наису, војном службовању под Диоклецијаном и Галеријем, пријатељству са солунским свецем Димитријем, смрти оца Констанција у Јорку…

Драма је замишљена тако да се смењују сцене из Никомедије са сценама из Константиновог живота (где Константина глуми млађи глумац), тако да ће гледаоци имати прилике да сведоче преломним догађајима као што је битка код Милвијског моста, виђење Крста на небу близу Рима, Први васељенски сабор, проглашење Миланског едикта, изградња Константинопоља…

Напоредо са историјском равни приче биће представљен и један Константин који пати и сумња, воли и греши, човек од крви и меса, син, отац, супруг… А посебан део посвећен је његовој реформаторској делатности и преобраћењу у хришћанство у коме ће сем историјских факата пажња бити посвећена и хришћанском предању и легендама.

Представа је замишљена као амбициозно, високобуџетно остварење какво је до сада ретко кад рађено не само у нишком већ и у осталим српским позориштима како би се достојно обележио јубилеј 1700 година од доношења Миланског едикта.

„Иза кулиса“ је раздраган, разигран и бескрајно забаван комад. У питању је представа у представи, која се бави како оним што се догађа на самој сцени тако и оним што се збива иза кулиса, међу глумцима кад не играју своје улоге. Захваљујући двостраној сценографији публика има прилику да истовремено прати догађања на сцени и иза ње. Конципирана је као драма у три чина, од којих сваки део функционише као представа за себе. Сложени водвиљски механизам забуна, случајности и сударања пред очима публике се распада на своје саставне делове и ствара нови механизам који је истовремено и варијација и критика оног првог.

Фрејн се смеје и шали на рачун свега онога што се у позоришту дешава док се ствара представа, али такође упорно тежи да разори театарску илузију и да уместо ње драмски прикаже глумачке невоље, муке, завере, јер глумци су потпуно огољени и изложени, лишени оног сигурног заклона које пружају прича и фикција. На крају овог комада сви разлози његовог постојања бивају дефинитивно разорени и глумци скачу – буквално скачу – очајнички покушавајући да дохвате завесу, не би ли се она што пре спустила и сакрила то страшно и страхопоштовања достојно место – позорницу.

Редитељ Душан Јовановић и глумци Народног позоришта у Нишу успели су да направе представу која се неће гледати само данас; представу о којој ће се причати као о министарки Жанке Стокић или Љубинке Бобић. И у томе су успели сасвим. У  Нушићевој комедији редитељ је моћно разиграо ново и невиђено. Представа не пати од досадног савршенства, али је моћна, узбудљива, динамична, набијена трагикомичном енергијом.

„Госпођа министарка“ у сценском тумачењу Душана Јовановића осавремењен је и врло апсурдан приказ лудила жеђи за влашћу, сочно смешна критика менталитета, али и спретно реализован низ бурлескних ситуација. Представа је освежена низом нових мотива, у односу на Нушићев текст, који обогаћују значењски ниво представе, као и њене комичке вредности. Представа за причу, коментаре, за дуг и леп позоришни живот која ће остати упамћена као представа која је озбиљно, драматично чак, схватила Живкину муку, а да, при том, Живкин успон и пад није лишила комичности вишег реда, комичности која израста из опсежне немоћи да се нешто стварно и трајно промени.

А шта се то, сада, необично дешава, чега није било у другим временима? Увек је било људи, чији је циљ било вулгарно обиље, али било је и оних других… с правим вредностима и идеалима. Зашто мислите да њих више нема?

Ово је узбудљива драма која проблематизује односе између ученика и наставника осветљавајући читаву позадину коју творе друштво и родитељи, као и њихове личне амбиције и животна очекивања.

Духовита прича о женама, глумицама из Ниша, ухваћеним у раскораку измедју захтева модерног времена и света и захтева средине у којој живе, измедју ослободјеног духа и стереотипа којима често и саме робују, измедју сопствених захтева према себи и партнерима које бирају и неопходних компромиса које живот носи. Представа настала из радионица на непретенциозан начин подстиче публику на размишљање о важним животним темама и носи оптимистичку поруку да је срећа у нама самима, без обзира да ли испуњавамо стандарде околине.

Нушићева комедија нарави у редитељској концепцији Андраша Урбана је модерна, осавремењена и идејно актуелизована представа, стављена у контекст данашњег времена и друштвених појава.  Критика менталитета је појачана и изоштрена, а понашање ликова, њихова малоградјанштина, похлепа и завист доведени су до екстрема, стварајући сурову слику стварности у којој педофили, лопови, корумпирани адвокати, политичари који краду гласове на изборима, дилери и насилници покушавају да очерупају и украду све што се украсти може.

Својим луцидним решењима Урбан приказује сву дубину лицемерја и моралне наказности фамилије која трагично завршава, симболишући неминовност раскида са злом као предуслов за нови, бољи почетак.

Социјална драма која се бави широко распрострањеним проблемом алкохолизма, насиљем које га прати и суровим последицама које оставља на све чланове породице. Игнорисање проблема од стране средине и друштва доводи до низа трагичних догадјаја који коначно резултирају пропашћу једне породице у унутрашњости, али и неизбрисивим ожиљцима које ти догадјаји остављају на живот две девојке.

У једном тренутку у времену, у аутобусу који путује некуда али не стиже нигде, затекли су се непревазидјени ликови српске драме – Фема и Евица из «Покондирене тикве», Дока и Митке, поп Ћира и поп Спира, Дробац и Софија из «Путујућег позоришта Шопаловић», Љубинко и Десанка, Бора Шнајдер и Розика, кир Јања, Алекса из «Лаже и паралаже», Родољупци, Андја и Марица из «Сумњивог лица», Хасанагиница, поручник Тасић из «Свети Георгије убива аждаху».

Онеобичавањем контекста и повезивањем са поезијом Битлса, рокенролом, соулом, хип-хопом и репом, добили смо један модерни, забавни омаж српској драматургији, али и глуми и глумцима. Међутим, када откријете ко се крије иза бритких опаски Мирослава Крлеже у лику шофера, не можете а да не застанете и не упитате се: куда ми то идемо?

У животу мачоисте морају да постоје приоритети – кафана никада не сме да трпи због породице. Мачоиста је „швалер“, воли да попије, поједе и са друштвом у кафани ужива уз „певаљку на столу“. Овај тип мушкарца описан је у 3Д комедији Народног позоришта по тексту и у режији Мирољуба Недовића. Зашто 3Д? Како је раније најављено, глумци су ту Да певају, Да играју и Да глуме.

Међутим, осим песме, игре и глуме, ова кабаретска форма употпуњена је и занимљивим фотографијама са интернета, чија су тематика управо мушко-женски односи, али из угла мушкараца.

Жене су у „Мачоизму“ помало компликоване и захтевне, али свеједно неизбежна тема у сваком мушком разговору. Оне им задају главобоље, проблеме, бране им толико тога, али их се „мачоисти” не одричу ни по коју цену. „Мачоиста“, као посебан тип мушкарца, поседује одређене особине специфичне управо за јачи пол са ових простора.

Првобитно замишљена као одговор на представу „Еуфемизам“, ова комедија је ипак отишла корак даље, па не да се само бави мушко-женским односима из угла мушкараца, већ и критички гледа на овакве мачоисте. Духовите досетке јунака ове представе, иако већином публици познате, изазивале су смех и бурне аплаузе. Кратки дијалози, у форми исповести главних јунака о њиховим искуствима са женама, прожети песмом и игром, иако до сада више пута испричани, хумор су на који публика добро реагује.

Сергеј Морозов – представник редитељске династије познате у Русији и шире, дипломирао је у Санкт Петербургу на Државној академији драмских уметности. Неко време био је најмлађи редитељ и уметнички директор у Русији. Режирао је више од 40 представа у Петербургу, Москви и другим градовима у Русији и иностранству. Лауреат је многих награда са руских и међународних позоришних фестивала.

Љубав – и мистерија, и срећа, и трагедија, и болест, и патња, и неизбежна судбина. Обузима човека потпуно. Само они који су искусили ово осећање разумеју да љубав доноси и најстрашније, најболније и најузвишеније тренутке, пуне инспирације. Макар једном свако треба да осети тај трептај душе, јер је без њега људски живот досадан и бесмислен. Чак и несрећна љубав може да осветли наш живот за много година.

Драме најпознатијег српског комедиографа мање су заступљене на позоришним сценама од његових комедија. Ипак и оне поседују типичну нушићевску универзалност и атрактивност у свим временима, јер се баве нашим менталитетом, наравима и слабостима.

У драми “Свет” из 1906. год. Нушић се бави моралним, друштвеним и породичним проблемима. Приказан је покушај једног скромног и патријархалног човека да сачува интегритет и самосталност свог живота и живота своје породице од “света”, од свих оних малограђана и грађана који се лажно добронамерно, а у ствари готово пакосно уплићу у туђи живот.

Драмски узбудљиво, али са неизбежним хумором, приказани су сукоби који потресају и мењају живот ове грађанске породице и проблеми и дилеме са којима се носи главни јунак.

„Траг“ је прича о две жене, које су на први поглед потпуно различите по образовању, ставовима и схватањима. Сплетом околности, када се нађу у сигурној кући, делиће исту судбину без обзира на разлике и постаће привржене једна другој.

Кроз сузе и смех, причамо о мушко – женским односима, о насиљу у породици, о васпитању деце и пријатељству. Иако тема на први поглед “тешка“, има одличну комуникацију са публиком јер на духовит начин прича о овом проблему.

Гостовање у Београдском драмском позоришту

Из пера Хадија Курића, у режији Ирфана Менсура, настала је представа у којој је главни јунак велики глумац и заводник, Едмунд Кин. О овој занимљивој историјској личности писао је и Дима Отац, као и Пол Сартр. Но, Хади Курић се у својој драми првенствено фокусирао на мотив побуне, а не на љубавни заплет. Јер нема ни праве љубавне приче ни доброг драмског заплета без нечије побуне. Узбудљива, инспиративна и дивна прича о глумцима, у којој се Кин, романтик, ексцентрик, наркоман, алкохоличар, јунак, бори за све оне идеале и вредности које се и данас заборављају и запостављају.

ПР­ВО из­во­ђе­ње дра­ме „Ед­мунд Кин” по­сти­гло је сја­јан успех на пре­ми­је­ри у На­род­ном по­зо­ри­шту у Ни­шу. Улога слав­ног ен­гле­ског глум­ца ко­ме се „ве­ру­је да је краљ, кад кра­ља игра, и ри­бар, кад рибара игра”, али ко­ји оста­је изван дру­штве­них нор­ми, по­ве­ре­на је Де­ја­ну Цицмиловићу. У овом до­ми­шља­том при­ка­зу ве­чи­те не­стал­не глум­че­ве суд­би­не за­и­гра­ли су и Алек­сан­дар Ма­рин­ко­вић, Са­ња Кр­сто­вић, Милена Јакшић, Сне­жа­на Пе­тро­вић и Алек­сан­дар Миха­и­ло­вић.