Дрита – алб. светлост

У зиму 1915, након инвазије Централних сила на Србију, почело је повлачење војске и народа преко завејаних албанских планина до обале Јадранског мора, одакле су савезници организовали транспорт до острва у Јонском мору. На овом путу српски народ доживео је један од највећих егзодуса у својој историји. Од глади, хладноће и исцрпљености умрло је око 245 000 људи. Додатни проблем представљали су чести напади одметнутих албанских племена на избегличке колоне. Овај догађај у српској историји познат је као Албанска голгота.

У овај историјски оквир смештена је драматична прича о Љубици, жени српског официра, која је са још 6 жена одлучила да се жртвује и оде у албанско село као робиња, не би ли тиме испунила ултиматум племенских вођа и  омогућила слободан пролаз српској колони. Драма прати 3 године њеног живота у албанској кући, 3 године ишчекивања и наде да ће муж доћи по њу, али и суштинско буђење женског бића.

Ово је љубавна прича у којој се преплићу вечите теме жртвовања, части, избора и слободе онда када правог избора нема и када је сваки избор, заправо, неслобода.

 

Реч редитеља

Нећете гледату ратну причу. Бар не онакву какву очекујете. Нећете доживети ни патриотску катарзу, за то постоје друга места И неки други људи.

Ово је прича о освајању слободе, али не војне, географске, политичке, него личне. И то из позиције жене којој на почетку 20. века слобода није давана у наследство као везени јорган.

Радећи ову представу поново смо се врло интимно суочили са чињеницом да се до данас мало тога променило. Сваки рат се на крају своди на античку трагедију, где се неко жртвује за “виши циљ”, а неко бива колатерална штета туђих виших или личних циљева. У сваком рату живе И умиру неки тужни “мали” људи који, као код Чехова, воле неког ко не воли њих, или се према својим осећањима односе прескромно, или пребахато.

Срби и Албанци су јунаци ове приче, али само симболично, могу то да буду и каубоји и Индијанци, Ахајци и Тројанци , Израелци и Палестинци… Хероји и антихероји имају исте жеље и исте проблеме, само су путеви који воде до циља различити.

Ако главну јунакињу посматрамо као метафору земље (оне која рађа плодове, али и оне која ратује и у политичким превирањима често губи свој идентитет), ова ће нам се мелодрама одмотати као алегорија Великог рата, великог страдања појединца, али и народа, који кроз историју пречесто бива жртвован за неке папирнате и себичлуком натопљене, злокобне идеје.

Ксенија Крнајски

О редитељу

КСЕНИЈА КРНАЈСКИ (1977, Нови Сад) дипломирала је позоришну режију на Академији уметности „Браћа Карић” у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић.

Вишегодишњи је сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста, а од 2004. до 2008. године члан је редакције позоришног часописа Сцена.

Добитник је награде за најбољу режију на фестивалу позоришта за децу ФЕСТИЋ за представу Лек од бресквиног лишћа Малог позоришта Душко Радовић.

Досадашње режије:

–              Авети Хенрика Ибзена, Покондирена тиква Јована Стерије Поповића, Најављено убиство Агате Кристи/С.Јованова/К.Крнајски, све три у Српском народном позоришту у Новом Саду.

–              Полароиди Марка Рејвенхила и Животињско царство Роланда Шимелфенига у Народном позоришту у Београду.

–              Порша Коклан Марине Кар, Пинокио Слободана Обрадовића и Лек од бресквиног лишћа Зорице Кубуровић/Маје Пелевић у Малом позоришту Душко Радовић у Београду.

–              Под плавим небом Дејвида Елдриџа  (Народно позориште, Суботица).

–              Четири мале жене Љиљане Јокић Каспар/Светислава Јованова (Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин)

–              Омнибус Говорница Јагоша Марковића (Театар народне армије, Софија, Бугарска)

–              Totally Spies – Totalni Mraz Маје Пелевић (Бошко Буха, Београд)

–              Све о женама Мира Гаврана (Дом културе Ваљево)

–              Београд-Берлин Маје Пелевић (Звездара театар)

–              Будите Лејди на један дан Маје Пелевић и Језички рулет Даре Карвила у Битеф театру.

Режије јавних читања: Далеко Керил Черчил, Београд-Берлин Маје Пелевић, Румунија 21 Штефана Пеке, све у Народном позоришту у Београду.

Опера: The Last Sirene Iana Wilsona (Корк, Ирска)

Narodno pozoriste Nis

Лица

Дрита/Љубица – АНА ЈОВАНОВИЋ
Бесим – АЛЕКСАНДАР МАРИНКОВИЋ
Бесарта – ЈАСМИНКА ХОЏИЋ
Крешник – ПЕРО БЈЕКОВИЋ
Стеван – АЛЕКСАНДАР ТРМЧИЋ
Дара/Зана – ЈЕЛЕНА ЦВИЈЕТИЋ
Смиља – ИВАНА НЕДЕЉКОВИЋ

Техничка екипа

Организатори уметничког сектора: Слађана Калик, Маја Софронијевић, Даниела Тодоровић
Продуцент: Иван Вуковић
Извршни продуцент: Ивана Недељковић

Техничко – сценска реализација

Технички директор пројекта: Златан Стоиљковић
Шеф технике: Зоран Илић
Инспицијенти: Маја Софронијевић,Сретен Цветковић
Суфлер: Озрен Митић, Маја Софронијевић
Тон мајстор: Христо Зарков
Светло: Душко Корлат
Мајстор сцене: Славиша Филиповић
Гардеробери: Душица Младеновић, Марко Динић, Невена Лазаревић
Шминкери и власуљари: Љиљана Рашић, Марија Пешић, Невена Лазаревић
Реквизитери: Драган Николић, Марко Паулус, Невена Лазаревић
Декоратери: Срђан Китановић, Радован Живковић, Миодраг Ђорђевић, Марин Рајић, Иван Ранковић

Narodno pozoriste Nis
poster
Текст
Даница Николић Николић
Редитељ
Ксенија Крнајски
Драматург и лектор
Наташа Илић
Сценограф
Дејан Пантелић
Костимограф
Сања Которчевић
Композитор
Владимир Петричевић
Сценски покрет
Маја Милановић
Дизајн светла
Радомир Стаменковић
Scroll