„Улица усамљених аутомобила“ је апсурдна драма о смислу људског бивствовања у дехуманизованом друштву у коме је главно средство контроле и једини покретач страх.

Затворени и учаурени, помирени са својом немоћи, њени становници су одавно изгубили сваку наду и суштински престали да живе. Ипак, једна неочекивана посета и отворена рупа у зиду покрећу низ догађаја…

 

РЕЧ АУТОРА

Реч је о затвореном свету. Границе су постављене и чини се да нема избора: пропадање, тескоба, сиромаштво, понављање, досада, усамљеност… У овакав свет упада странац „из чиста мира” и покушава да бирократским мерама „заведе ред” и освоји власт. Нарушава се равнотежа и грађани се буде из учмалости, боре се да сачувају оно што су мислили да поседују: мир и вечност. Ово је мистично-урбана прича о страху, неразумевању, празнини, изгубљености и бесмислу. Зуји нам у ушима „електронска тишина”, чује се врум црних лимузина. Љубав је увек негде другде. Дакле, реч је о нама.
Зоран Пешић Сигма

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Рад на представи „Улица усамљених аутомобила“ прихватила сам сматрајући изазовом да на сцену пренесем апсурдно и гротескно осећање наше реалности, нашег потонулог друштва и људи који одавно немају путоказ за живот. Црне лимузине изазивају страх, он се системски одржава и шири на сваког грађанина. Страх заузима почасно место у политичком животу наше заједнице. Грађана је сваким даном све мање, али страх је све већи. У једном тренутку један лик у представи изговара питање које одзвања у све празнијим улицама: шта да ради човек?
Ђурђа Тешић

Зоран Пешић Сигма (Бела Црква, 1960). Књижевник и уредник часописа за књижевност, уметност и културу Градинa. Члан је Српског књижевног друштва. Објавио је осам књига песама, четири књиге прозе и две драме. Три књиге су му преведене на грчки, бугарски и македонски језик. Песме су му превођене на бугарски, румунски, мађарски, македонски, пољски, шпански и грчки језик. Добитник је више награда и признања. За драму Улица усамљених аутомобила добио је Награду Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст (2017). Роман Улица усамљених аутомобила објављен је у издању Народне библиотеке „Стеван Сремац” у Нишу.

Ђурђа Тешић је рођена у Београду 1977. године. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду 2002. године у класи професора Николе Јевтића и Алисе Стојановић.
Режирала представе:
„Црта”, Дамир Вијук (Битеф театар, 2000)
„Казанова”, Дејвид Грег (Српско народно позориште у Новом Саду, 2002)
„Црно Млеко”, Василиј Сигарев (Народно позориште у Београду, 2003)
„Еверyман/Свако”, Горан Стефановски (Атеље 212, 2004)
„Разнесени”, Сара Кејн (Београдско драмско позориште, 2005)
„Момо” Михаел Енде (Мало позориште Душко Радовић, 2005)
„Дом Бернарде Албе”, Ф. Г. Лорка (Народно позориште Републике Српске, 2005)
„Чекајући Годоа”, С. Бекет (Атеље 212, 2006)
„Госпођица Јулија”, А. Стриндберг (Народно позориште Републике Српске, 2007)
„Три сестре”, А. П. Чехов (Народно позориште Републике Српске, 2008)
„Млеко”, В. Кациконурис (Београдско драмско позориште, 2008)
„Базен (без воде)”, М. Рејвенхил (Народно позориште у Београду, 2009)
„Господар мува”, Татјана Илић, по роману В. Голдинга (Позориште Бошко Буха, 2009)
„Женидба и удадба”, Ј. С. Поповић (Народно позориште Републике Српске, 2010)
„Новећенто – Бока хотел”, С. Копривица (Центар за културу Тиват, 2010)
„Државни службеници”, Р. Харвуд (Народно позориште у Београду, 2010)
„Све о мојој мајци”, С. Адамсон (Београдско драмско позориште, 2011)
„Чудне љубави”, Маја Пелевић (Мало позориште Душко Радовић, 2011)
„Тајна Грете Гарбо”, Миро Гавран ( Позориште и опера Мадленијанум, 2012)
„Огвожђена”, Г. Баланчевић ( Народно Позориште у Београду, 2013)
„Успаванка за Вука Ничијег”, Ксенија Поповић/Б. Мијовић ( Народно Позориште у Београду/Будва Град Театар, 2013)
„Славна Флоренс”, П. Квилтер (Атеље 212, 2014)
„Брачни парастос”, М. Морило (Градско позориште Јазавац, 2015)
„Сан летње ноћи”, В. Шекспир (Позориште Бошко Буха, 2015)
„Звездарски витез”, М. Арацки (Позориште Бошко Буха, 2016)
„Мизантроп”, Ж. Б. П. Молијер (Народно позориште Суботица, 2017)
„Мој деда је аут”, Д. Јанковић (Београдско драмско позориште, 2017)

Narodno pozoriste Nis

Лица

Данило Петровић – Зликовац
Марко Павловић – Човек
Драгиша Вељковић – Министар
Бојан Вељовић к. г. – Чистач ципела
Јасминка Хоџић – Вештица плаве косе
Драгана Јовановић – Касирка
Милош Цветковић – Новинар
Урош Милојевић к. г. – Чувар
Никола Цекић к. г. – Пецарош
Стефан Младеновић – Пас луталица
Урош Костић к. г. – Музичар

Техничка екипа

Руководилац технике: Љубиша Живковић
Инспицијент: Добрила Марјановић
Суфлер: Озрен Митић
Мајстор тона: Владислав Ђорђевић
Мајстор светла: Дејан Митић
Светло: Дејан Цветковић, Драгослав Добросављевић, Немања Павловић
Бине мајстор : Славиша Филиповић
Декоратери: Радомир Пешић
Реквизитер: Марко Ђорђевић, Драган Николић
Гардеробери: Душица Младеновић, Марко Динић
Шминкери, власуљари: Љиљана Рашић, Марија Пешић, Ивана Лазаревић
Кројачки радови: Марина Стевановић, Владимир Пекић
Радионица: Богољуб Ђорђевић, Горан Станковић, Драган Перић, Бранислав Николић
Набавка: Зоран Денчић
Возач: Небојша Шарчевић

Narodno pozoriste Nis
poster
Режија
Ђурђа Тешић
Текст
Зоран Пешић Сигма
Сценографија
Зорана Петров
Костимограф
Мариа Марковић Милојев
Музика
Владимир Пејковић
Кореограф
Игор Коруга
Лектор
Наташа Илић
Организатор
Ана Вељковић

Погледајте видео

Scroll