Копродукција Народног позоришта Ниш и Народног позоришта Пирот
ПРЕДСТАВА ЈЕ СУФИНАНСИРАНА ОД СТРАНЕ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Барбело, о псима и деци
Барбело, о псима и деци је снажна, емотивна прича о људској потреби и потрази за љубављу, смислом и надом у времену безнађа и зла, у коме емпатија и људскост замиру и нестају. Неки ликови успевају да превазиђу архетипове и предрасуде и изборе се за своју слободу, док је други, не налазећи бољи начин, стичу умирањем. Ова потресна драма о нама самима и нашим интимним истинама упозорава нас и опомиње да застанемо, осврнемо се око себе и заиста видимо и спознамо људе који чине наш живот.
Реч редитеља
„Барбело-о псима и деци“ је драмска балада о усамљености, туги, љубави која није стигла на праву адресу, и зато није помогла онима којима је била намењена да издрже тешко бреме постојања. Душе јунака ове драме дозивају се у густој магли самоће, лутају по њој, понекад им је једини путоказ лавеж паса, јединих бића која у том и таквом свету носе принцип љубави и давања. У пејсажу градске отуђености, који необично дирљиво и поетично слика Биљана Србљановић, мимоилазе се они који би требало да буду блиски, отац и син, муж и жена, али настају нека нова сродства, она која су бирана, она која се рађају из повезаности коју само најдубља туга може међу људима да створи. Пасторак и маћеха, кроз борбу са депресијом и осећајем бесмисла, постају мајка и син, бескућник кроз љубав коју је разменио са својим псом постаје светац који блиста на дистонујској фресци прљавог града. Ипак, испод свега тога, као и у многим другим драмама Биљане Србљановић извиру дубоки, скривени системи, који за последицу имају тако тешке људске судбине. Ми нисмо само заробљеници наших појединачних судбина, ми смо такође заробљеници менталитета, научене беспомоћности, страха од невидљивог свеприсутног непријатеља, страха због ког се плашимо да се променимо, историје која нас је учила да је појединчева срећа мање битна од доминантног друштвеног и политичког наратива. Комад Биљане Србљановић дубоко је ангажован на невероватно интиман и лирски начин, он говори о друштву које није ни свесно да је саткано од несрећних, напуштених, љубави жељних људи, који јако тешко пружају руку, или срце, једни другима. Толику тугу, помешану са вером да човек ипак може пронаћи срећу, на најнеочекиваним местима, покушали смо да донесемо у овој представи.
Стеван Бодрожа
Биографија редитеља
Стеван Бодрожа
Рођен је 1978. године у Београду. Завршио је Позоришну режију на Факултету драмских уметности у свом родном граду. Више од петнаест година професионално је активан на позоришним сценама у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Аустрији. Радио је у Београдском драмском позоришту, Битеф театру, Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Мало позоришту “Душко Радовић”, Драми и опери “Мадленианум”, Црногорском народном позоришту, Мостарском театру младих, Босанском народном позоришту у Зеници, Театру Нестроухоф-Хамаком и Хундстурм театру у Бечу као и у низ других позоришта. Девет година предавао је на Факултету драмских уметности у Београду.
Режирао је текстове значајних класичних као и савремених писаца. Неке од драма које је поставио на сцену су: “Медеја, материјал” Хајнера Милера, “Прометеј у оковима” Есхила, “Ифигенијина смрт у Аулиди” Еурипида, “Учене жене” Молијера, “Госпа од мора” Ибзена, минијатуре Самјуела Бекета… Од савремених текстова режирао је драму “Господин” Филипа Лолеа, “Лице од пламена” Мариуса фон Мајенбурга, “Мали Геза” Јаноша Хаја, “У самоћи памучних поља” Бернар Мали Колтеса, “Ласице” Бојане Мијовић, “о.REST IN PEACE” Јетона Назираја, “Млијеко у праху” Драгане Трипковић, “Пупољци” Сање Домазет (по мотивима поезије Васка Попе), “Смећарник” Косте Пешевског и многе друге. Са својим представама учествовао је на многобројним фестивалима од којих су најзначајнији: Фестивал Јоаким Вујић, МЕСС, Битеф фестивал, Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, Фестивал босанско-херцеговачке драме, Бијенале црногорског театра… Двоструки је добитник награде за најбољу режију на фестивалу Јоаким Вујић, а једанпут на Фестивалу савремене босанско-херцеговачке драме.Награду за најбољу режију добио је и на Фестивалу праизведби у Алексинцу.
У последњих неколико сезона остварује запажену сарадњу са Установом културе “Вук Стефановић Караџић” и то на представама “Цаса Новак” Тамаре Бијелић, “Трамвај звани самоћа” (омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Маше Радић и Неде Гојковић), “Трезнилиште” (по мотивима драма “Мурлин Мурло”, “Бајка о мртвој царевој кћери” и “Праћка” Николаја Кољаде),”… и остали” (такође омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Маше Радић и Неде Гојковић) и “Код шејтана или једна добра жена” Сање Савић.
У Београду је својевремено учествовао у оснивању Пароброд театра.
Живи, углавном, у Београду.
Милица: Милица Филић
Мила: Данијела Ивановић
Милена: Евгенија Станковић
Драган: Александар Алексић
Зоран: Александар Радуловић
Драго: Зоран Живковић
Марко: Милан Наков
Кучкарка: Александра Стојановић
Докторка: Наталија Гелебан
Наратор/Луталица: Марко Павловски
Суфлер и инспицијент: Маја Јоцић
Светло: Александар Гроздановић
Тон: Андрија Андрејев
Гардероба и реквизита: Маријана Живковић
Кројачки радови: Бојан Лилић
Израда декора: Никола Комазец
Шеф технике: Милан Ћирић
Декоратер: Драган Величковић