српски
English
Народно позориште Ниш организује четврти Фестивал драме и позоришта балканског културног простора такмичарског карактера, под називом „Театар на раскршћу“. Фестивал ће се одржати у Нишу од 4. до 10. септембра 2023. године.
Селектор Фестивала доц. мр Спасоје Ж. Миловановић одабрао је шест представа из Србије и земаља у окружењу за главни, такмичарски део Фестивала:
Вилијам Шекспир МАГБЕТ, режија Јагош Марковић, Народно позориште у Београду, Србија (4. септембар);
Ј. Б. П. Молијер ШКРТАЦ, режија Дора Ружђак Подолски, Сатиричко казалиште Керемпух, Загреб, Хрватска (5. септембар);
Александар Поповић, НОЋНА ФРАЈЛА, режија Бранислав Мићуновић, Народно позориште Ниш, Србија (6. септембар);
Иво Андрић ГОСПОЂИЦА, режија и адаптација Ђурђа Тешић, ЈУ Народно позориште Републике Српске, Бања Лука, БиХ / Република Српска (7. септембар);
Бранислав Нушић, ПОКОЈНИК, режија Егон Савин, Црногорско народно позориште и Центар за културу Тиват, Црна Гора (8. септембар);
Сташа Прах, ЛЕПА ВИДА, режија Марјан Нећак, копродукција Гледалишчe Копер – Театро Каподистрија, Словенија и Словенско стално гледалишчe Трст, Италија (9. септембар);
На затварању Фестивала 10. септембра, публика ће имати прилику да премијерно у Нишу погледа представу Ђовани Бокача, ДЕКАМЕРОН, режија Дејан Пројковски, копродукција ЈУ Градско позориштe Подгорица, Црна Гора, Културни центар Бар – Фестивал Барски љетопис, Црна Гора и Народно позориште Ниш, Србија, која ће бити одиграна у част награђених.
Том приликом ће бити и свечано додељене награде за најбољу представу, режију, четири глумачке награде, за костимографско и сценографско остварење, за оригиналну сценску музику, за сценски покрет, као и специјална награда Фестивала. Осим ових, додељују се и награда округлог стола критике и награда жирија новинара.
Поред шест такмичарских представа и представе у част награђених, биће организован и богат пратећи програм који ће накнадно бити објављен: разговори о представама, трибине, промоције књига.
Програмски савет Фестивала чине истакнути позоришни ствараоци из Србије и региона: др Душко Љуштина, менаџер у култури (Загреб, Хрватска); Василка Бумбарова, театролошкиња (Софија, Бугарска); мр Дејан Лилић, првак драме (Скопље, Северна Македонија); мр Милош Латиновић, драмски писац и књижевник (Београд, Србија); др Мирослав Радоњић, театролог (Нови Сад, Србија), у складу са правнилником Фестивала, градоначелница Ниша Драгана Сотировски, туризмолошкиња и директор Народног позоришта Ниш мр Спасоје Ж. Миловановић, театролог, који је уједно директор и селектор.
Стручни жири овогодишњег фестивала чине: проф. др Ненад Новаковић, експерт за електронске медије и менаџмент у култури (БиХ), Ирена Шаровић, балерина, кореографкиња и дипломирана драматуршкиња (Србија), Васил Василев, редитељ и директор Националног театра “Иван Вазов” у Софији (Бугарска), др Милица Бајић Ђуров, сценографкиња и костимографкиња (Србија) и Душан Ковачевић, глумац и продуцент( Црна Гора).
Oд ове године, Фестивал има статус манифестације у области културе од значаја за град Ниш.
Фестивал „Театар на раскршћу“ има за циљ афирмацију сличности и разлика културног идентитета држава и народа који деле исти културни простор, афирмацију државе Србије и града Ниша као места раскршћа европских и светских путева, јачање међународне културне размене, промовисање позоришне уметности балканског културног простора, као и размену идеја и позоришних пракси.
https://www.youtube.com/watch?v=UItY6Kguq1E
ТРАДИЦИЈА МОДЕРНОСТИ
(О селекцији 4. Фестивала драме и позоришта балканског културног простора „Театар на раскршћу“)
У сваком историјском периоду, једноставно речено, можемо препознати његову модерну и његову традицију.
Међутим, свака модерна, пре него што раскине с традицијом, успоставља се као нова традиција или традиција новога, традиција модерног, традиција антитрадиционализма. Наиме, сваки појединачни раскид ствара нову вредност која и сама у себи носи позив на понављање, односно захтева да се према њој установи традиција.
Чак и ако хоће да заузме став радикалног раскида или радикалног почетка без позивања на икакву традицију, модерна се мора суочити са чињеницом да и такво заузимање става већ има своју традицију и да то није први покушај стратегије радикалног започињења.
Једноставно, раскид са традицијом је немогућ, јер све, чисто силогистички посматрано, пре или касније наставља да живи као део традиције.
Истовремено, модерна постоји као неопходни пратилац сваке традиције, као њена жеља за променом, наспрам потребе „да се остане исти“.
Модерна, дакле, нужно реферира на неку традицију. То реферирање је по правилу опонашање с разликом. Или, мимезис којим командује неидентично: ново, иновација. Отуда, када се говори о појавама какве су модерна/постмодерна, може се говорити о иновацији традиције.
Модерна и постмодерна као два историјска времена, односн као свесно препознавање социо-културолошких промена у редоследу историјских времена могуће је препознати као:
а) Модерност – велика епоха светске историје, која је уследила после средњег века и трајала отприлике пет стотина година, почевши од ренесансе до средине XX века,
б) Модернизам – одређени социо-културолошки период, који завршава епоху модерности и траје отприлике пола века (у различитим верзијама: од краја XIX века или I светског рата до педесетих или шездесетих година XX века),
ц) Постмодерност (корелативна је са „модерношћу“) – дуготрајно доба, у чијем првом столећу ми живимо,
д) Постмодернизам (корелативан је са „модернизмом“) – први период, улазак у то велико доба постмодерности.
Уопштено говорећи, и модернизам и постмодернизам, као естетске и етичке идеологије, настале су из потребе за различитим тумачењем односа (унутар) уметности и (унутар) друштва.
Револуционарност је модернистички феномен у ширем смислу те речи, који се може одредити као трагање за правом, вишом, чистом реалношћу, која се налази ван условних знакова и система културе, те утврђивање безусловности бића. Сви модернистички правци и све модернистичке револуције, као тежње за еманципацијом индивидуе и друштвеним прогресом, представљају револуционарни преврат класичне парадигме и утврђивање „последње“ и чисте реалности. У његовој основи је била вредност реалистичког сазнања, индивидуалне самосвести и рационалног деловања, срачунатост на властите снаге свесне самоорганизације човечанства.
Постмодернизам, као што је познато, оштро критикује модернизам управо за ту илузију „последње истине“, „апсолутног језика“ и „новог стила“, који „откривају пут до чисте реалности“. Он се јавља као покушај да се знаковни системи затворе, савију и утопе у саме себе. Саму представу о некаквој реалности, која се налази ван границе знакова, постмодернизам критикује као још једну „последњу илузију“, као непревазиђени остатак старе метафизике присуства. Свет поновљивости, условних одраза, примарнији је од света такозваних реалности. Отуда, постмодернизам не говори о „чистој реалности“ већ о „псеудореалности“.
За потребе овог текста, постомодернизам, као естетско-идеолошку стратегију, препознајемо онако како су о њима писали Жан Франсоа Лиотар и Фредерик Џејмсон:
- Лиотар говори да постмодернизам наступа као покушај повратка на почетне непостојаности, које постоје у полазним модернистичким експериментима, који су претходили утопијској и тоталитарној озбиљности, која је тежила преради света: „Дело може постати модерно само ако је оно у почетку постмодерно. Тако схваћен постмодернизам није завршетак модернизма него пре његово рађање, и то као стање сталног рађања. (…) Постмодерно је било оно што у модерном приказује непредстављиво у самом представљању, оно што тражи ново представљање, не да би се уживало у њему, него да би дало већи значај непредстављивом. (…) На тај начин, уметник и писац раде без правила, да би формулисали правила онога што је већ могло бити. (…) Постмодерно би требало схватити сагласно парадоксу ‘будућност у прошлости’.“
- Џејмсон постмодернизам види као завршеност прошлости: „Јер крахом идеологије стила, која је карактеристична за високи модернизам, произвођачи културе немају коме да се окрену осим прошлости: имитација мртвих стилова, говорење у име свих маски и свим гласовима, нагомиланим у замишљеном музеју културе, која је постала глобална.“
Дакле, постмодернизам постоји као модернизам, али који нема будућност, јер је будућност садржана у садашњости, у псеудоралности, конгломерату читавог човековог искуства, која је ништа друго до техничко огољивање знакова прошлости и њихово ново компоновање овде и сада.
Позоришна традиција дефинише представу као скупину сценских знакова, визуелних и аудитивних: глумци, костим, сценографија, реквизита, говор, музика, светлосни и звучни ефекти, који, унутар једног простора и одређеног временског трајања, успостављају узрочно-последични однос, и на тај начин подражавају радњу. Наравно, представу је немогуће замислити без успостављања односа текстуални предложак – текст представе – публика.
Без икаквог задржавања, констатоваћемо да је свака позоришна модерна, од античке Грчке до данашњице, иновирала ове знакове појединачно и/или скупно.
У позоришту модернизма и постмодернизма, најкраће речено, препознајемо следеће заједничке одлике: преобликовање позоришног затвореног простора које почиње салом и шири се до улице, дез- и над/илузионизам инсценације, декора, костима, деперсонализација или надперсонализација глумца, првенство представе над текстом, дезиндивидуализација личности, детекстуализација или, насупрот, склоност претераном вербализму… Сви они огледални ефекти, који су морали да сугеришу свет у којем живимо, у позоришту пост/модернизма су потчињени структури и специфичним очекивањима представе, а нека референцијална или миметичка вредност не оправдава њихово присуство; оправдавају га њихови осетни, пластични, знаковни, магијски квалитети.
Међутим, овде се путеви модернизма и постмодернизма разилазе, односно, као што је већ речено, постмодернизам преузима од модернизма онај чисто експерименталан део: модернизам је врло брзо преузео друштвену улогу револуционара, и жељом да сруши границу између позоришта и реалности, покушавао је да ту реалност измени, постмодернизам тежи да створи позориште „чисто“, „нереферентно“, ослобођено сваког упућивања на реалност, али истовремено и тежи стварању „псеудореалности“.
У оба случаја промена се односи на рецепционистичке навике гледаоца. Од гледаоца се, више него икада раније, тражи учествовање у представи. Ако је „нападнут“, његова интеграција се сама по себи разуме. Ако је суочен са реализацијом која подразумева одговор на њене конвенције, он је позван као „тумач“ и „тада има избор између потпуног неразумевања и овог напора за дешифровањем“¹. Гледалац, који је навикнут на дијахронијско сагледавање приче и сценске радње (у функцији видљивог, каузалног, представљања приче), бива принуђен на синхронијско тумачење сценских знакова.
Представе 4. Фестивала драме и позоришта балканског културног простора „Театар на раскршћу“ своје текстуалне предлошке заснивају на класичној (домаћој и страној) литератури, било да говоримо о драмском тексту (В. Шекспир: Магбет, р. Јагош Марковић, Народно позориште у Београду; Ж. Б. П. Молијер: Шкртац, р. Дора Ружђак Подолски, Сатиричко казалиште Керемпух; Б. Нушић: Покојник, р. Егон Савин, Црногорско народно позориште из Подгорице и Центар за културу Тиват; А. Поповић: Ноћна фрајла, р. Бранислав Мићуновић, Народно позориште Ниш), прози (И. Андрић / Вања Ејдус: Госпођица, р. Ђурђа Тешић, Народно позориште Републике Српске Бања Лука; Ђ. Бокачо / Стево Копривица: Декамерон, р. Дејан Пројковски, Народно позориште Ниш / ЈУ Градско позориште Подгорица / ЈУ Културни центар Бар – „Барски љетопис“) или националном миту (Сташа Прах: Лепа Вида, р. Марјан Нећак, Гледалишче Копер – Театро Каподистрија / Словенско стално гледалишче Трст).
Истовремено, свака од представа на бескомпромисан начин, ванредним театарским средствима, отвара читав низ питања која се тичу непосредног тренутка премијере, како на естетском тако и на етичком, политичком и друштвеном плану уопште. Тематизујући проблеме стварности, одабране представе стварају својеврсни генеалошки циклус распршивања те исте стварности до индивидуације и индивидуализације сваког његовог дела. Ти делови, парадоксално, немају никакву реалност која стоји одвојено, јер они сами замењује ту реалност. немају са чиме да буду упоређени. Они су конгломерат читавог човековог искуства, који је ништа друго до техничко огољивање и преузимање знакова прошлости и њихово ново компоновање. Ипак, како тврде најзначајнији мислиоци постмодернизма, постмодернизам, у својој повезаности са филозофијом Фридриха Ничеа (Friedrich Nietzche), жели да упути исту поруку као и он у свом најславнијем делу Тако је говорио Заратустра: историја предочава кретање у циклусима који се понављају, тако да смисао живота пада унутар њега самог. Онда када схватимо да се наши избори и дела увек изнова понављају, можемо претпоставити да ћемо бити веома пажљиви према томе какве изборе и каква дела чинимо. Нама неће доминирати прошлост јер ће нас будућност много више интересовати, што само по себи значи да ми прихватамо одговорност за то што ћемо од себе створити. Одатле изводи читав низ више социолошких него филозофских питања, које се може свести под једно: могу ли људи и њихово друштво преживети на отрцаним, застарелим идеалима и вредностима у које више нико заиста не верује?²
Коначно, свака од њих још једанпут отвара питање без коначног, или барем не јасно датог одговора, постављеног својевремено на заседању 18. Крушевачке филозофско-књижевне школе: зашто и како долази до промене идентитета и идеологије друштвене елите?³ Ово питање се чини кључним у разумевању овог овде и сада, без којег коначно нема прогресивности. Како је приметио Светозар Стојановић: „несумњиво је да се припадник елите може одрећи ранијих схватања и поступака, али нипошто и одговорности за њихове последице, укључујући и одговорност за ранији погрешни ’утицај’ на ’обичне’ људе.“ 4 Све до конанчног озбиљног промишљања и датог одговора, прошлост ће се као зла коб надвијати.
За сам крај, поставимо питање – шта је позоришту данашњице, дакле, чинити? Поузданог одговора свакако нема. Једино нам преостаје да попут каквог иронизованог левичарења цитирамо Мао Цедунга: „Свет је наш. Ко ће говорити, ако нећемо ми? (…) Ко зна шта ће данашња младеж једном учинити? Можда ће наставити револуцију, можда ће је одбити. О будућим догађајима одлучиваће будуће генерације. Данашња младеж и генерације које долазе иза ње вредноваће дела револуције према властитим мерилима. За 1000 година чак ће и Маркс и Енгелс и Лењин деловати прилично смешно.“
Доц. мр Спасоје Ж. Миловановић, селектор фестивала и директор НП Ниш
1 Adrijan Marino, Moderno, modernizam, modernost, Narodna knjiga, Beograd, 1997, 33.
2 Више код: Dejv Robinson, Niče i postmodernizam, Esotheria, Beograd, 2002.
3 Милош Петровић (уред.), Зборник Крушевачке филозофско-књижевне школе – „Поглед на свет наших елита (2005– 1945)“, Културно-просветна заједница Крушевца, Крушевац 2006.
4 Светозар Стојановић, „Промене идентитета и светоназора српских елита“, Исто, 7.