Афера недужне Анабеле

Велимир ЛУКИЋ (Београд, 1936 – Београд, 1997)

Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 1963. Радио је као новинар Радио Београда, био је секретар Удружења књижевника Србије, а од 1963. је запослен у Народном позоришту у Београду: најпре као драматург, затим као директор Драме, а потом и управник.

Сарађивао је у великом броју листова и часописа: Млада култура, Видици, Књижевност, НИН, Књижевне новине, Савременик, Поља, Књижевна трибина, Данас, Позоришни живот, Сцена, Театрон, Градина  итд.

Његова драмска дела са успехом су извођена широм Југославије: Летња балада (1956), Котва (1956), Окамењено море (1962) – Октобарска награда града Београда; Дуги живот краља Освалда (1962) – Златни ловоров венац на МЕС-у у Сарајеву; Бертове кочије или Сибила (1963), Валпургијска ноћ (1964), Математички рат (1967), Афера недужне Анабеле (1969) – Стеријина награда за текст; И смрт долази на Лемно (1970), Завера или дуго праскозорје (1974) – Стеријина награда за текст, награда Удружења драмских уметника БиХ и југословенска награда „Марин Држић“ Савеза удружења драмских уметника; Зла ноћ (1976), Сага о командосима (1978), Santa Maria della Salute (1980).

Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним венцем. Његове драме превођене су на енглески, француски, чешки, немачки, пољски, мађарски, арапски и извођене и у иностранству. Најчешће превођена збирка поезије му је О једном бохињском сутону.

Игор ПАВЛОВИЋ (Нови Сад, 1976)

Завршио глуму на Академију уметности у Новом Саду, у класи професора Михаила Јанкетића. Од 2002. запослен у Народном позоришту у Суботици, а од 2006. стални члан драме Српског народног позоришта, у којима је одиграо око 60 улога. Завршио је мастер студије из мултимедијалне режије на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Александра Давића.

Оснивач је позоришне трупе АРТЕРИА, која је присутна на позоришној сцени од 2008 године. Игра на телевизији и филму. Преводи драмске текстове са енглеског (High life, Отпор). Режира представе у професионалним позориштима и својој трупи (Новосадско позориште, СНП, Позориште младих, Народно позориште Ниш). Стални је сарадник Градског позоришта Бечеј, где у Драмском студију младих ради од 2009. године. Истражује технику Михаила Чехова. Играо у представама у Мађарској и Хрватској. Сарађивао са Академијом уметности у Осијеку. Режира краткометражни анимирани филм Корак, за који је написао сценарио.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Ову мистичну фарсу Велимира Лукића желео сам да радим одавно. Савременост и свевременост овог текста говоре да је већ постао класик и да је, нажалост, вечно актуелан. Кажем нажалост, јер бих више волео да смо, као друштво, мотиве из комада превазишли и да смо на сопственим грешкама уз помоћ историје нешто и научили, чему она и служи… чини ми се.

Нормалан појединац, стављен је пред немогућ избор: или ће изгубити себе, своју душу, своју људскост, или ће изгубити живот и своје животно дело. Сваки избор је погрешан у околностима неслободе о којој је Лукић писао. Слободног избора нема, јер нема ни слободе. У човеку побеђује прагматична “биљка од крви и меса” спремна да се повинује и преобрази у “сићушног послушног грађанина”.

Лукић у овом тексту говори о избору између два крста. Крста посутог златом и крста усијаног, посутог бодљама и бодежима. Који је лакши? Који треба понети? Крст пече ужасно, ако ниси изабрао онај прави. Који је прави ако немамо савест, ако смо трампили људскост за прагматичност? Који је прави ако немамо исправно људско утемељење? Које год оно било за сваког поједично, оно мора бити засновано на правди, љубави и истини.

Било би наивно помислити да наши избори немају никакве последице по друге људе и да су они индивидуална ствар. Поготово ако се појединац и сам налази на некој позицији моћи, од чијих одлука зависе туђе судбине. Моћ у таквом систему постаје најважније животно гориво. Бертранд Расел је говорио о двема мотивацијама због којих људи толико желе да се домогну моћи: сексуалној и економској. У овом комаду обе су и те како заступљене.