РТС Културно-уметнички програм

ТВ Фељтон: Театар на раскршћу

https://www.youtube.com/watch?v=zlszAlcW2Mo

 

 

 

 

O РАЗУМЕВАЊУ И НЕРАЗУМЕВАЊУ 2. ФЕСТИВАЛА ДРАМЕ И ПОЗОРИШТА БАЛКАНСКОГ КУЛТУРНОГ ПРОСТОРА “ТЕАТАР НА РАСКРШЋУ”
(Прилог историји позоришта)

 

Народно позориште Ниш, другу годину за редом, организује фестивал драме и позоришта балканског културног простора, такмичарског карактера, под називом „Театар на раскршћу“. Фестивал се одржава у Нишу, од 11. до 19. 03. 2020. године.

Бројни неспоразуми пратили су организацију и селекцију другог „Театра на раскршћу“. Управо из тог разлога мислим да је неопходно, пре него што се осврнем на саму селекцију, да укажем на та разумевања и неразумевања.

Кренимо од оснивања и концепта Фестивала.
Фестивал „Театар на раскршћу“ покренут је на иницијативу градоначелника Ниша, господина Дарка Булатовића, 19. 9. 2018. Тачније, приликом нашег првог сусрета, након мог избора за управника Народног позоришта Ниш, господин Булатовић је изговорио реченицу да Нишу недостаје позоришни фестивал.

У Нишу се организује читав низ ванредно значајних фестивала: Нишвил, Филмски сусрети, НИМУС, Хорске свечаности, Књижевна и ликовна колонија „Сићево“, Евергрин, Међународни студентски фестивал фолклора итд. Нема позоришног фестивала. Пре девет година организован је „ГлумБал“, али, нажалост, није заживео.

Може се са лакоћом замислити колика је била моја срећа кад сам чуо ту реченицу од једног градоначелника и политичара, у тренутку када готово хорски понављамо да се недовољно пажње посвећује култури, а посебно позоришту. Желим да истакнем да град Ниш за културу издваја 9% свог буџета.

Народно позориште Ниш, као градска институција, одмах је кренула у организацију и реализацију Фестивала, уз пуну подршку најшире јавности како у Нишу тако и у Србији и региону.

Истог тренутка смо замолили пријатеље и колеге да нам помогну. Сматрамо да треба да учимо од најбољих и да се угледамо на њих. Тако су нам савете и/или оснивачке акте уступили Стеријино позорје, Битеф, Југословенски позоришни фестивал „Без превода“, „Позоришно пролеће“, Фестивал малих театарских форми, Fringe Theatre Adventures из Едмонтона, Канада итд. У свом пуном формалном капацитету Фестивал је заживео формирањем Програмског савета: председник – Небојша Брадић, редитељ, Београд; чланови – Александар Милосављевић, позоришни критичар, Нови Сад; проф. др Дарко Лукић, театролог, Загреб; Дејан Лилић, првак драме, Скопље; мр Дејан Петковић, театролог, Ниш; Дејан Стојиљковић, писац, Ниш, и управник Народног позоришта Ниш, који је уједно директор и ко-селектор Фестивала. Свако од њих је дао немерљив допринос конципирању Фестивала. Овом свакако треба придодати и разговоре са проф. Видом Огњеновић, проф. Валентином Венцелом, др Иваном Меденицом, проф. др Душком Љуштином, проф. др Ненадом Новаковићем, Браниславом Недићем, Немањом Ранковићем, Владимиром Ђуричићем, који су својим сугестијама допринели да Фестивал добије прве обрисе.

Важно је да нагласим да се, уз сагласност оснивача, у Савету фестивала не налази нико изван позоришне уметности. Нема чак никога ни из Управног одбора Народног позоришта Ниш, иако га чине ванредни познаваоци позоришта и више него професионално остварени људи.

На првом фестивалу градоначелник се, у име оснивача, обратио у фоајеу Позоришта, а Фестивал је на сцени отворила првакиња Народног позоришта Ниш у пензији и доајен српског и југословенског глумишта, госпођа Мима Курић. Управо из разлога да позориште сачува своју аутономију. Тако ће бити и надаље.

„Театар на раскршћу“ има за циљ промовисање балканског културног простора, државе Србије и града Ниша као места раскршћа европских и светских путева и јачање међународне културне размене, промовисање позоришне уметности и стваралаца, размену идеја и позоришних пракси и посвећен је изазовима и перспективама савременог позоришта. На Фестивалу учествују позоришта из Србије, Турске, Грчке, Северне Македоније, Бугарске, Румуније, Мађарске, Албаније, Црне Горе, Италија, Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније по позиву, а на основу селекције. Максималан број такмичарских представа јесте 8. Фестивал се одржава сваке године од 11. до 19. марта. Свечано отварање Фестивала је 11. марта, на Дан Народног позоришта Ниш, када се изводи премијерна представа Позоришта ван такмичарског програма. Фестивал, као и већина других, има такмичарски и пратећи програм. Има свој жири, критичаре, театрологе, госте, пријатеље, медијску помоћ итд. И пре и после свега, има своју публику.

Фестивал се супериорно финансира из буџета града Ниша. Али, Фестивал и рад Позоришта могу да помогну и све друге институције, привредни субјекти, организације, појединци итд. Наравно, под условом да нису у сукобу са законом.

Програм и буџет оба Фестивала, баш као и програм и буџет рада Народног позоришта Ниш за 2019. и 2020. годину, једногласно је усвојила Скупштина града Ниша. И позиција и опозиција.

Први фестивал је одржан, поред средстава оснивача, уз финансијску и сваку другу подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, које је заступао и заступа господин Владан Вукосављевић, те читавог низа пријатеља Позоришта. Све информације могу се пронаћи на сајту Народног позоришта Ниш.

Покровитељ 2. „Театра на раскршћу“ је председник Републике Србије, дакле, институција председника, коју у овом тренутку заступа господин Александар Вучић. Покровитељство је, како стоји на званичној веб страници председника, протоколарног карактера и израз је разумевања важности једног догађаја за добробит најшире заједнице. Дакле, председник Републике Србије не издваја никакав новац, нема за то право по Уставу.

Користим прилику да се још једанпут захвалим председнику Републике Србије на препознавању „Театра на раскршћу“ као фестивала који такву могућност пружа. Користим овај моменат да се захвалим и свима другима које спомињем, било појединачно или скупно, на подршци Фестивалу и Народном позоришту Ниш. Ништа мање нисам захвалан ни онима који су упутили критике Фестивалу и Позоришту. „Театар на раскршћу“ је више него млад фестивал, тек проходао међу позоришним фестивалима Србије и региона, и свака сугестија како да га побољшамо нам је више него добро дошла. Посебно ако те сугестије долазе од људи који су свој живот посветили позоришту.

Зашто сам се у име Народног позоришта Ниш, као покретача и организатора Фестивала, обратио председнику Републике Србије? Зато што живим и радим у Србији и логично је да се обратим председнику државе у којој јесам. Зато што ми је стало да позориште и фестивал, на чијем се челу тренутно налазим, имају најширу подршку. Отуда и неподељена подршка амбасада свих набројаних држава „балканског културног простора“ повезивању позоришта и држава кроз Фестивал. Отуда и подршка амбасада Канаде, Португалије, Пољске, Русије, Јапана, Кине, као и Америчког кутка, Француског културног центра, Бугарског конзулата у Нишу представама које смо продуцирали у претходном периоду, гостовањима на које је Народно позориште Ниш одлазило и позориштима која су нам долазила у госте. Отуда и читав низ пријатеља Народног позоришта Ниш.

За развој културе једне земље, па и државе Србије, од велике је важности да држава и највећи државни званичници на институционалном, а не дневнополитичком нивоу препознају и подрже културу и културна дешавања. Искрено се надам да ће се и 3. и 303. „Театар на раскршћу“ одржати под покровитељством председника Републике Србије.

Врата Народног позоришта Ниш и фестивала „Театар на раскршћу“ отворена су за све идеје које доприносе повезивању различитости, подстичу на размишљање о поштовању других, промовишу позитивне вредности и етикетирају недостатке савременог друштва, полемишу са прошлошћу и садашњошћу, а у циљу стварања боље будућности и трајних вредности од значаја за нашу заједницу и регион.

Не бавимо се дневном политиком. Нити ја, нити ико из Народног позоришта Ниш не стоји на вратима и не проверава ко за кога, да ли и зашто гласа, да ли јесте или није члан нечега, одакле је дошао, зашто је дошао, докле остаје, где ће да иде итд. Сваки сарадник и гост Народног позоришта Ниш и фестивала „Театар на раскршћу“ је позван из најчистијих уметничких разлога, без икаквог ограничења и без ичијег уплитања. Дубоко сам уверен да политички театар постоји само у границама театарског дејства. Све остало је театрализација друштва. На друштво којем се обраћа, Народно позориште Ниш као институција утиче кроз репертоар. Све док нас у томе нико не спречава, позиција и опозиција, цензуре и аутоцензуре, сматрам да позориште има своју аутономију.

Наравно, злонамерно или не, свако може да учита дневну политику у сваком јавном наступу, ако је то његова сфера интересовања.
Од момента кад је Народно позориште Ниш званично објавило да је покровитељ 2.“Театра на раскршћу“ председник Републике Србије, 17. 10. 2019, почињу да се чују дисонантни гласови и Фестивал се увлачи у дневнополитичко поткусуривање. Новонастала ситуација довела је до тога да су прво двојица колега вратила договорене режије у званичном репертоару Народног позоришта Ниш, од којих је једна требало да отвори Фестивал. Поштујући њихове одлуке, иако уз дубоко неразумевање, договорене су сарадње са другим редитељима и њиховим ауторским тимовима. Надаље су дневнополитички анимозитет и навијачка страст „за“ и „против“ довели до тога да се догађања око „Театра на раскршћу“ у делу јавности тумаче из перспективе политизације. Разумни гласови и логична објашњења, као и обично у таквим ситуацијама, не желе да се чују.

Од првобитне селекције на овогодишњи Фестивал не долазе три позоришта, свако из својих разлога: Градско мађарско позориште из Темишвара под образложењем да имају такав уговор са редитељем где он одлучује на ком фестивалу или гостовању могу да се појаве; Хрватско народно казалиште из Загреба јасно је исказало да је спречено због својих обавеза; копродукција Београдског драмског позоришта и Улисис театра због заказаних снимања главног глумца. Све се налази на сајту Народног позоришта Ниш. Као и увек у таквим случајевима позоришног живота, позвани су други театри и представе који су апострофирани у ко-селекторском извештају.

Програмски савет и ко-селекторски тим дао је свој максимум да пронађе најбоље могуће решење у ситуацији неочекиваних и непријатних догађања око Фестивала. Концептуалне несугласице у новонасталим околностима довеле су до тог да Савет, у истом саставу, није могао да настави са даљим радом.

Свакако да је све ово на тренутак пореметило нормалну припрему другог „Театра на раскршћу“. Али, као што је истакао господин Дарко Лукић, „сваки фестивал има право мјењати програм, идеју и концепцију. Свака управа има право на своје одлуке и посљедице тих одлука“.

Град Ниш и Народно позориште Ниш свакако нису одустали од идеје и концепције Фестивала.
Добро дошли на 2.“Театар на раскршћу“.

Мр Спасоје Ж. Миловановић, театролог
директор Народног позоришта Ниш и директор Фестивала

 

 


 

 

Дарко Булатовић
Градоначелник града Ниша

 

Богата традиција реномираних културних манифестација, попут Нишвила, Филмских сусрета, НИМУС‒а, Евергрина, Књижевне и ликовне колоније „Сићево” али и других – златна је круна царскога Ниша.
Свих ових година на пиједасталу недостајао је још један фестивал, како би слика Ниша, културно‒уметничког центра југоисточне Србије, била потпуна. Био је то фестивал позоришне и драмске уметности.
Ове године са посебном радошћу можемо рећи да Ниш по други пут заредом организује Фестивал драме и позоришта балканског културног простора, Театар на раскршћу.
Театар на раскришћу представља израз жеље да се у Нишу, граду у коме се укрштају сви важни европски и светски путни правци, граду у коме се бурно и стваралачки сусрећу Исток и Запад, изроди фестивал драмске уметности који ће окупити и удружити позоришта са читавог балканског културног ареала. Театар на раскришћу не представља физички ограничен простор, он не оличава једну сцену, нити једну грађевину… Театар на раскршћу је огромна кућа на раскрсници у којој се сусрећу, међусобно прожимају богатећи се и развијајући сви културни идентитети Балкана.
Као такав, Театар је одраз савременог Ниша као развијене и културно освешћене метрополе која кроз уметност и лепоту промовише мир, једнакост и равноправност у богатству различитости. Ниш је данас град који показује како се кроз дијалог домаћег културног потенцијала са осталим европским културно‒уметничким идентитетима, доприноси очувању своје културе, али и подстицају међународне културне размене.
Свим љубитељима квалитетне позоришне уметности најсрдачније желим добродошлицу у град на обалама Нишаве!

 

 

 

 


 

 

Дејан ЛИЛИЋ

„Живот наш, живот људски је као цвет у пољу. Дође јарац, обрсти – нема више цвета.”
Пре много година написао је Чехов, а ја се често присетим тога кад мноме овлада јад, мржња или гнев… ова осећања све више владају људима, целим светом, али зашто? Одговор незнам и не знам да ли ћу га икада добити. Само знам, сигуран сам, да дубоко у свакоме од нас чучи и одговор и решење. То је она искра човечности, искра истине и исконске топлине, парче неба које имамо сви, само га треба пробудити, претворити у стварност и уметност. Бежање од тога је лакше, тамнија страна је увек атрактивнија и носи „лакоћу живљења”, али…на крају нема ничег лепшег него пребродити искушења, покајати се, признати грешке, пре свега себи па онда и другима, пустити сузу, викати на сав глас…
А то нам омогућава и даје позориште. И нама који стварамо у њему и онима који уживају у њему. Скривамо се иза ликова, карактера, иза идеја и концепата, иза шминке и костима, иза завесе и испредње… Скривени лакше износимо истину, емоције, душу…али боље је и скривен изнети то него ли бежати од себе, од стварности, од људи око нас…
Позориште можеда покрене револуцију, у нама, на улици, на небу. Да нас направи бољим људима, да учини да опростимо себи и другима. Да закопамо сујете и его. Да признамо ко смо и шта смо. Да кренемо коначно напред.
Јер боље је лагати, преварити, силовати, убити на сцени него ли напољу, на улици. Био бих срећан да се сва злодела, сва мржња, сав гнев са улице пренесу на сцену, а племенитост, култура, искреност, смех и мисао, сва срећа и радост са сцене да се појаве на улици. Кад би цео театар био велико огледало људске душе, да се огледа у њему оно што у себи носимо, можда бисмо се једнога дана лупнули по глави и дигли руке од борбе за влашћу, престали да се боримо за личне интересе, за сујете, за материјално богатство и сетили се да смо ипак људи, жива бића, мала, краткотрајна, па и небитна у односу на време, историју и ову планету. Јер кад свако од нас оде са овога света, кад му се опева, тада схватимо да је све сујета, да свака „титула”, да све „богатство”, накупљено на овај или онај начин, нестане у праху пепела.
МИ нисмо вечни. Нема те алхемије која ће нас направити вечнима. Иако се играмо богова, треба бити свестан сопствене маленкости. Насупрот нама, позориште је вечно. И биће вечно. Нас неће бити, али оно ће опстати. И тако треба.
И после година, деценија, дао бог и векова, „Театар на раскршћу” ће бити сведок свега и свачега; све док разно разних душа, тела, представа, речи, реченица, осећања и мисли. Спреман да нас подучи, научи, да нас упути и да нам укаже… Само је до нас будућих, да ли ћемо знати да прочитамо кодове и записе…
Нека нам је вечан Фестивал.

 

 


 

 

Дејан СТОЈИЉКОВИЋ

DISCRIMEN

Постоји тај стари латински израз који се, зависно од случаја до случаја, преводи на разне начине. Discrimen, дакле, етимолошки, може да означава линију где две структуре постају једно, али и линију која та два тела одваја и дели. Discrimen такође означава разделницу, прекретницу… Раскршће. За Флавија Валерија Константина, најпознатијег Нишлију у историји нашег града, као и једног од најзначајнијих владара и реформатора у историји цивилизације, то је вероватно био тренутак када му се указао крст на небу пред одлучујућу битку код Милвијског моста надомак Рима. Остало је, кажу, историја. А помало и легенда. Јер једно без другог не може.
Сећам се, врло јасно, премијере комада „Константин” у Народном позоришту у Нишу која се десила баш на рођендан нашег великог суграђанина те, јубиларне, 2013. године. Било је ту свега и свачега. Медијски линч, дојава о бомби, бојкот од стране сада непостојећег локалног одбора једне комби‒странке, супруга тадашњег председника државе у првом реду, фото‒репортери који се тискају око ње и не маре за глумце на сцени, бард нашег глумишта Брик Кривокапић опружен на огромном степеништу које симболизује успон до раја јер, како је говорио слоган представе: „Небо се не осваја огњем и мачем. Небо се осваја врлином.”
Грудни оклопи и плаштеви римских генерала боје крви, сенаторске тоге и гладијуси о појасевима… Редитељ Југ Равидојевић ми је у једном тренутку рекао да га Мирко Бабић, који је тумачио Константиновог оца Констанција Хлора, подсећа на Питера О’Тула. Била је то такође разделница, где је подељеност нашег друштва могла лако да се уочи. Прошло је седам година од тада и мало ко се, у ствари, и сећа тих детаља. Оно што је остало јесу две Стеријине награде које је „Константин” донео у Ниш. Од укупно четири које је нишко позориште освојило на овом најпрестижнијем позоришном фестивалу. То се рачуна. То се памти.
По чему ће се памтити онда, када довољно воде протече Нишавом, други по реду фестивал „Театар на раскршћу”? Тешко је предвидети. Најлакше је бити генерал после битке. Али, када је уметност у питању, обично ствари тако и стоје. Римљани су знали да кажу: Ars longa, vita brevis. Наше друштво, и ту не мислим само на Србију већ на читав Балкан, увек ће бити подељено. Делиће се људи на црне и беле, добре и лоше, паметне и глупе, престоничане и провинцијалце… Али управо на раскршћу, иста линија која нас дели такође нас и спаја. То није ништа чудно у уметности. Штавише, то је њена природа. Поделе ће остати наш усуд, за седам, десет и педесет година. Ништа ту неће да се промени. Али уметност ће остати. Зато се усуђујем, иако нисам ни генерал ни пророк, да кажем како ће једног дана оно што ће се памтити у вези другог издања нашег фестивала бити да се десио, упркос поделама, упркос свему, можда и мало у инат, и да су на њему игране неке добре представе. Све остало ће, мила моја, прекрити зелена трава заборава мог.
И ко зна зашто је то добро.

 

 


 

Хади КУРИЋ

СА РАСКРШЋЕМ У СЕБИ

На дну мапе Европе, тамо доле десно, нагнут над понором стоји Балкан, као неки изгужвани чаробњачки шешир окренут наопачке; исходиште велике културе која је негде ишчилила, стратиште милиона, поносан иако потцењен, још увек тражи своје место у историји, као да га већније налазио па губио безброј пута. Иако стално запитан над собом, не успева да се препозна иучему другом сем у дерту, неком тихом бесу на „оне друге”, љубави и мржњи према свему балканском, шта год то било. А опет, људи су присни једни с другима, часни и добри.У сред тог Балкана стоји Ниш, кроз који воде сви балкански путеви. А ја сам Нишлија. Не може се бити већи Балканац. Географски је немогуће!
Тамо доле лево, при дну мапе стоји Пиринејско полуострво. Као обрнути тањир на великом столу океана, дичи се својом издвојеношћу. Подбочен на планине које га деле од остатка Европе носи на леђима своју огромну историју, пуну несреће и боли.Претешка је. Рубови тањира се уздижу, а средина тоне под теретом. Светски шампиони у грађанским ратовима, становници некадашње Иберије успели су у међусобним сукобима да протраће скоро сав престиж и богатство стечено освајањима. А опет, тај их је губитак учинио скромнима.Топао и срдачан, тамошњи живаљ отвара руке добродошлице.
Страшни догађаји деведесетих гурнули су мене и све моје на потпуно неочекивано раскршће. Збуњен, уплашен и љут стајао сам над поломљеним путоказима и одлучивао како ћу и где.Уз подршку и пратњу најближих отишао сам што даље, само да не гледам.
На једном од обода тањира Пиринејског полуострва налази се Вила‒реал, градић на путу између Африке и Европе. Доселивши се тамо, почео сам да освајам нову културу и језик; препознао други стил живота и прожео се њиме. Силним трудом усвојио сам нови културолошки код. Ја сам сада Вила‒реалац исто као што сам и Нишлија. Када би постојала одредница „Пиринејац”, нико то не би могао бити више од мене. Психолошки је немогуће!
Један Хади у два света.Одласком из једног и доласком у други простор, као и толики људи пре и после мене, мој идентитет доживео је преображај. Више нисам био човек на раскршћу, већ сам раскршће носио у себи.Живећи га сваки дан током три декаде, разумео сам му суштину.Није нужно да одабереш пут. Познајући путоказе и следећи сопствене жеље, можеш слободно да луташ по друмовима који се расплићу.
Осетити се делом два посве различита друштвена бића једнако је губљењу сваког корена; али стабло, гране и лишће преузимају његову улогу. Тежак је период прилагођавања на ново „Ја”, али када се та етапа превлада, нестају сви научени оквири и први пут осећаш куглу земљину као нешто своје и неотуђиво. Кроз мене су се преплитали и још увек преплићу наслеђа социјализма и капитализма, диктатуре и либералне демократије, краљевине и републике, бивше империје и вечно поробљених… Разлике су огромне. Требало је све то помирити… У мом случају, уједињујући чинилац било је позориште. Организациона страна разликује се од поднебља до поднебља, али суштина театра свуда је иста: глумиш на сцени за неке гледаоце. Сем моје породице, једина територија коју могу сматрати домовином је свака позорница на овоме свету. Укорењеност у театар ми је помогла да превладам одумирање првобитних корена који су ме везивали за стару постојбину и неукорењеност у нову. Захваљујући позоришту као стожеру, раскршће у мени постало је богатство, а не терет.
Сагледајући свет кроз раскшће, све разлике међу културама, језицима и схватањима доживљавају се као споне, а не препреке. Усвајање различитог, стварање амалгама, прожимање, најмудрији су и најдалекосежнији досези европске мисли. Немогуће је пренебрегнути постојање и једног другог, паралелног тока у комплексу европских идеја, који слави чврстину, чистоту и непроменљивост нације и рода. Такав поједностављени поглед на друштвено биће присутан је стално и, нажалост, неретко освоји првенство; но ипак, историјски гледано, идеја мешања увек надвлада доказаном супериорношћу. Те две идеје о свету сударају се кроз целу европску историју. Кад тад сваки Европљанин буде принуђен да бира између њих, а становништво Балканског и Пиринејског полуострва приморано је да то чини чешће но остали. Тако је силно и узбудљиво богатство унутрашњих разлика на тим територијама: десетине народа, различити језици, други мелос на сваких сто километара; на Иберском полуострву једна, али на Балканском чак три основне религијске групе… да свака, ма и минимална нестабилност, потакне људе на нова престројавања. Заједнице се веома разликују, а опет чине исти корпус живећи скупа на веома малом простору. Уједињује их иста историја, територија и збијеност – нема овде пустиња ни шума које деле, већ река и мостова који зближавају, позивају на интеракцију. Ипак, када се времена прозле, свако се сети само свога рода, заборављајући добро које му је донео суживот са суседима.У таквим временима, кад би само могли, људи са мојих полуострва би и вулкане поставили да их врелом лавом разграниче. Срећа па је то немогуће.Тући ће се, свађаће се, а онда ће опет један другом поћи у сусрет, јер су потребни једни другима.
Пред фатумом историје ових простора једина нада свих људи добре воље је да ће се једном период стабилности толико продужити да ће сви заборавити на реч рат. Над питањем како то постићи, многи су мудри људи пробдели ноћи.Лаког одговора нема, али у мени постоје слутње и вера да је одбацивање поједностављења у схватању људских односа једини могући пут. Не може се манипулисати људима оспособљеним за сагледавање проблема из више углова. Човек који уме да разуме другог не хвата се оружја нити се претвара у топовско месо за тили час. Одлучна вера у константе: политичке, интелектуалне, идентитетске или верске свуда је опасна, а на овим теренима посебно. Само стално преиспитивање је врлина. Живети на раскршћу идеја и сагледавати их све без олаког омамљивања најближом, доказ је освешћености.
Хиљаду пута сам чуо да уметност не може да промени човечанство. Каква заблуда! Каже се да је театар огледало света, а мени се чини да је и свет одраз позоришта. Ми у театру стварамо измишљену стварност а онда се она коју живимо моделује под утицајем те фантазије. Ако је позориште лоше, памфлетско и плошно, такво је и друштво у коме се рађа, али ако достигне ниво уметности, његова преображајна моћ је изванредна. Свако истинско уметничко дело оплемењује и мења свакога ко му се приближи. Позоришна уметност не заостаје за осталима. Свака добра позоришна представа је вишезначна и као таква представља раскршће по себи.Осовљен на ритуал трансформације који гледаоце повезује и узбуђује, сваки врсни позоришни чин поседује идеје, асоцијације и значења која се преплићу и надмећу, водећи гледаоца ка спознаји. Позоришна уметност старија је од народа, од савремених религија и друштвених уређења, од мода и тенденција, скоро од свега што данас познајемо. Она није средство за било који циљ, већ у себи садржи циљ сам.Будући вишезначна и комплексна, позоришна уметност плоди вишезначност и комплексност у нашој мисаоности. Добро позориште брише поједностављења и флоскуле, славећи дубоку емоцију и разум у свим његовим нијансама и запитаностима. Где год има доброг позоришта, има наде.Сваком врсном позоришном представом ми успоравамо сат који неумољиво откуцава, дајемо нам нову шансу где год да смо, а посебно ако нам је судбина да живимо на два полуострва на дну мапе Европе. Позориште има ту моћ.

 


 

 

Миа БЕГОВИЋ

Ниш, као логично мјесто за сусрете на раскршћу, а фестивал „Театра на раскршћу”, на најбољи начин доказује да казалиште може трајати само као медиј сталног учења те пријеноса искустава и знања, како међу генерацијама, тако и међу сусједима, било да наглашавају Балкан, (као битну повезницу), било да је нијечу, (користећи је, искључиво, као земљописну појам). Али, повезаност кроз умјетност (како у разликама, тако и у сличностима), само потврђују неопходност и вриједност, казалишне комуникације.
Кроз форму „округлог стола” послије сваке представе, (публика, театролози, новинари те казалишни умјетници), добили су могућност „одзрцаљења”, кроз могућност изношења дојмова и хтијења.
Ти, генијално замишљени тренуци, кроз размјену доживљаја, отворили су могућност, живог театра, без рампе.
И било је дивно дирљиво и моћно умјетнички.
Попило се пуно кава, прововирале прекрасне монографије и искрено се размјењивале и умјетничке тежње и чежње, постигнућа и боли, које су свугдје у свијету исти. Али овакви фестивали су управо због горе набројаних разлога неопходни, као вјетар у леђа, а све под окриљем доброхотних и гостољубивих грађана Ниша.

 


 

 

Владо КЕРОШЕВИЋ

ТЕАТАР НА РАСКРШЋУ ’20

Раскршће је мјесто сусретања и разилажења. И сусрети и разлази, једнако су убудљиви и провокативни. Театар на раскршћу је драмски набој, у којем се зрцале конфликти: прошлости и будућности, у садашњости; традиционалности и савремености, у конотативности са временом у којем живимо; истине и лажи, у креативном агону; фикције и реалности, у машти маштара; сна и јаве; у несаницама сањара….
Рраскрће је храм богиње Талије.Ту театри приносе жртве: марљивости, успјешности, ино-вативности, креативности и умјетничке истине,како би одговорили изазовима: свевремености, свепросторности, универзалности, хуманости и визионарства, у животној стварности супротних вриједности.
На раскршће се може доћи 12. дана 3. мјесеца 20. љета Господњег: од оца, сина и духа светога; из прошлости, будућности и садашњости, из фикције, реалности и маште; из сна, јаве и неса-нице из: Софије, Битоља, Скопља, Љубљане, Цетиња, Бања Луке, Београда и Сату Маре; ту ће се наћи: Ками, Еврипид, Пирандело, Лоренци, Достојевски, Андреј Розман Роза, де Мисе, Га-врилију, Добрева, Торбица, Савин, Петровић, Тауфер, Лијешевић, глумци и сви остали заљубљеници,поклоници, вјерници и ходочасници у Талијину храму.
Са раскршћасе може отићи19. дана 3. мјесеца 20.љета Господњег. Неки ће отићи бољи, племенитији, богатији, урешенији, веселији, а неки сиромашнији и тужнији, него што су дошли. Театар на раскршћу јеигра, игра до самозаборава. Они који се заиграју бит ће весели, који се не заиграју бит ће тужни. Ниш 2020. је мотив за игру, за натјецање, за надигравање у театру.
Моја маленкост, глумац, био је, и весео и тужан, више пута од игре у театру. Сад сам у прилици да арбитрирам. Молим тужне да не буду несрећни, а веселе да не буду пресретни и да сви са театарског раскршћа из Ниша, са Талијином помоћи, понесемо искуство и успомене за богатство нових ходочашћа.

Тузла, 24. 2. 2020.

 


 

 

Василка Бумбарова

ТЕАТАР НА РАСКРШЋУ У ДОБА КОРОНА ВИРУСА
Ово неће бити “Пир у доба куге” или “Љубав у доба колере”, једноставно, данас је 11. март 2020. године и на сцени Народног позоришта у Нишу отвара се фестивал “Театар на раскршћу” и никакви вируси, никакве заштитне маске, никакве изолације не могу да спрече овај тријумф духа који нас очекује наредних дана.
Театар је ЉУБАВ!
На Балкану сунце сија скоро 300 дана годишње. Не знам да ли је то један од узрока чињенице да је Грчка отаџбина позоришта. Али током свог многовековног духовног и историјског развоја, различите нације на Балканском полуострву саздале су разнолике и богате културне и позоришне традиције.
Политички, етнички и, не на последњем месту, економски фактори у последњем периоду су на овај или онај начин удаљили на први поглед блиске националне културе и у извесном степену прекинуле везе између уметника на Балкану.
Позористе је ЖИВОТ!
Поделе нису приоритет времена у коме живимо, упркос томе што све око нас тежи да нас подели. Језик театра не познаје границе. Театар је онај сликарски шафелај трагања, изучавања, експеримента који у себи спаја искуство времена, древне архетипе позоришне уметности са савременим технологијама и поступцима. Да бисмо имали могућност да на раскршћу времена, слично оном “неопходном” дилетанту Трепљеву, трагамо и да осећамо, јер и данас су “потребне нове форме”, а такође и нови сусрети, сусрети са гледаоцима, сусрети са суседима, сусрети са пријатељима на даљину, сусрети са колегама.
Театар је ВРЕМЕ!
Време у коме живимо сада и овде. Смутно, носталгично, експлозивно, али светло! А барут је привилегија Балкана! Баш као и раскршће!
И немојте да срахујете од Корона вируса, он је међу нама само привремено.
А ТЕАТАР је вечан!
Нека други фестивал “Театар на раскршћу” отпочне у добар час!

 


 

 

 

 

 

Scroll