RTS Kulturno-umetnički program

TV Feljton: Teatar na raskršću

https://www.youtube.com/watch?v=zlszAlcW2Mo

 

 

 

 

O RAZUMEVANJU I NERAZUMEVANJU 2. FESTIVALA DRAME I POZORIŠTA BALKANSKOG KULTURNOG PROSTORA “TEATAR NA RASKRŠĆU”
(Prilog istoriji pozorišta)

 

Narodno pozorište Niš, drugu godinu za redom, organizuje festival drame i pozorišta balkanskog kulturnog prostora, takmičarskog karaktera, pod nazivom „Teatar na raskršću“. Festival se održava u Nišu, od 11. do 19. 03. 2020. godine.

Brojni nesporazumi pratili su organizaciju i selekciju drugog „Teatra na raskršću“. Upravo iz tog razloga mislim da je neophodno, pre nego što se osvrnem na samu selekciju, da ukažem na ta razumevanja i nerazumevanja.

Krenimo od osnivanja i koncepta Festivala.
Festival „Teatar na raskršću“ pokrenut je na inicijativu gradonačelnika Niša, gospodina Darka Bulatovića, 19. 9. 2018. Tačnije, prilikom našeg prvog susreta, nakon mog izbora za upravnika Narodnog pozorišta Niš, gospodin Bulatović je izgovorio rečenicu da Nišu nedostaje pozorišni festival.

U Nišu se organizuje čitav niz vanredno značajnih festivala: Nišvil, Filmski susreti, NIMUS, Horske svečanosti, Književna i likovna kolonija „Sićevo“, Evergrin, Međunarodni studentski festival folklora itd. Nema pozorišnog festivala. Pre devet godina organizovan je „GlumBal“, ali, nažalost, nije zaživeo.

Može se sa lakoćom zamisliti kolika je bila moja sreća kad sam čuo tu rečenicu od jednog gradonačelnika i političara, u trenutku kada gotovo horski ponavljamo da se nedovoljno pažnje posvećuje kulturi, a posebno pozorištu. Želim da istaknem da grad Niš za kulturu izdvaja 9% svog budžeta.

Narodno pozorište Niš, kao gradska institucija, odmah je krenula u organizaciju i realizaciju Festivala, uz punu podršku najšire javnosti kako u Nišu tako i u Srbiji i regionu.

Istog trenutka smo zamolili prijatelje i kolege da nam pomognu. Smatramo da treba da učimo od najboljih i da se ugledamo na njih. Tako su nam savete i/ili osnivačke akte ustupili Sterijino pozorje, Bitef, Jugoslovenski pozorišni festival „Bez prevoda“, „Pozorišno proleće“, Festival malih teatarskih formi, Fringe Theatre Adventures iz Edmontona, Kanada itd. U svom punom formalnom kapacitetu Festival je zaživeo formiranjem Programskog saveta: predsednik – Nebojša Bradić, reditelj, Beograd; članovi – Aleksandar Milosavljević, pozorišni kritičar, Novi Sad; prof. dr Darko Lukić, teatrolog, Zagreb; Dejan Lilić, prvak drame, Skoplje; mr Dejan Petković, teatrolog, Niš; Dejan Stojiljković, pisac, Niš, i upravnik Narodnog pozorišta Niš, koji je ujedno direktor i ko-selektor Festivala. Svako od njih je dao nemerljiv doprinos koncipiranju Festivala. Ovom svakako treba pridodati i razgovore sa prof. Vidom Ognjenović, prof. Valentinom Vencelom, dr Ivanom Medenicom, prof. dr Duškom Ljuštinom, prof. dr Nenadom Novakovićem, Branislavom Nedićem, Nemanjom Rankovićem, Vladimirom Đuričićem, koji su svojim sugestijama doprineli da Festival dobije prve obrise.

Važno je da naglasim da se, uz saglasnost osnivača, u Savetu festivala ne nalazi niko izvan pozorišne umetnosti. Nema čak nikoga ni iz Upravnog odbora Narodnog pozorišta Niš, iako ga čine vanredni poznavaoci pozorišta i više nego profesionalno ostvareni ljudi.

Na prvom festivalu gradonačelnik se, u ime osnivača, obratio u foajeu Pozorišta, a Festival je na sceni otvorila prvakinja Narodnog pozorišta Niš u penziji i doajen srpskog i jugoslovenskog glumišta, gospođa Mima Kurić. Upravo iz razloga da pozorište sačuva svoju autonomiju. Tako će biti i nadalje.

„Teatar na raskršću“ ima za cilj promovisanje balkanskog kulturnog prostora, države Srbije i grada Niša kao mesta raskršća evropskih i svetskih puteva i jačanje međunarodne kulturne razmene, promovisanje pozorišne umetnosti i stvaralaca, razmenu ideja i pozorišnih praksi i posvećen je izazovima i perspektivama savremenog pozorišta. Na Festivalu učestvuju pozorišta iz Srbije, Turske, Grčke, Severne Makedonije, Bugarske, Rumunije, Mađarske, Albanije, Crne Gore, Italija, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije po pozivu, a na osnovu selekcije. Maksimalan broj takmičarskih predstava jeste 8. Festival se održava svake godine od 11. do 19. marta. Svečano otvaranje Festivala je 11. marta, na Dan Narodnog pozorišta Niš, kada se izvodi premijerna predstava Pozorišta van takmičarskog programa. Festival, kao i većina drugih, ima takmičarski i prateći program. Ima svoj žiri, kritičare, teatrologe, goste, prijatelje, medijsku pomoć itd. I pre i posle svega, ima svoju publiku.

Festival se superiorno finansira iz budžeta grada Niša. Ali, Festival i rad Pozorišta mogu da pomognu i sve druge institucije, privredni subjekti, organizacije, pojedinci itd. Naravno, pod uslovom da nisu u sukobu sa zakonom.

Program i budžet oba Festivala, baš kao i program i budžet rada Narodnog pozorišta Niš za 2019. i 2020. godinu, jednoglasno je usvojila Skupština grada Niša. I pozicija i opozicija.

Prvi festival je održan, pored sredstava osnivača, uz finansijsku i svaku drugu podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, koje je zastupao i zastupa gospodin Vladan Vukosavljević, te čitavog niza prijatelja Pozorišta. Sve informacije mogu se pronaći na sajtu Narodnog pozorišta Niš.

Pokrovitelj 2. „Teatra na raskršću“ je predsednik Republike Srbije, dakle, institucija predsednika, koju u ovom trenutku zastupa gospodin Aleksandar Vučić. Pokroviteljstvo je, kako stoji na zvaničnoj veb stranici predsednika, protokolarnog karaktera i izraz je razumevanja važnosti jednog događaja za dobrobit najšire zajednice. Dakle, predsednik Republike Srbije ne izdvaja nikakav novac, nema za to pravo po Ustavu.

Koristim priliku da se još jedanput zahvalim predsedniku Republike Srbije na prepoznavanju „Teatra na raskršću“ kao festivala koji takvu mogućnost pruža. Koristim ovaj momenat da se zahvalim i svima drugima koje spominjem, bilo pojedinačno ili skupno, na podršci Festivalu i Narodnom pozorištu Niš. Ništa manje nisam zahvalan ni onima koji su uputili kritike Festivalu i Pozorištu. „Teatar na raskršću“ je više nego mlad festival, tek prohodao među pozorišnim festivalima Srbije i regiona, i svaka sugestija kako da ga poboljšamo nam je više nego dobro došla. Posebno ako te sugestije dolaze od ljudi koji su svoj život posvetili pozorištu.

Zašto sam se u ime Narodnog pozorišta Niš, kao pokretača i organizatora Festivala, obratio predsedniku Republike Srbije? Zato što živim i radim u Srbiji i logično je da se obratim predsedniku države u kojoj jesam. Zato što mi je stalo da pozorište i festival, na čijem se čelu trenutno nalazim, imaju najširu podršku. Otuda i nepodeljena podrška ambasada svih nabrojanih država „balkanskog kulturnog prostora“ povezivanju pozorišta i država kroz Festival. Otuda i podrška ambasada Kanade, Portugalije, Poljske, Rusije, Japana, Kine, kao i Američkog kutka, Francuskog kulturnog centra, Bugarskog konzulata u Nišu predstavama koje smo producirali u prethodnom periodu, gostovanjima na koje je Narodno pozorište Niš odlazilo i pozorištima koja su nam dolazila u goste. Otuda i čitav niz prijatelja Narodnog pozorišta Niš.

Za razvoj kulture jedne zemlje, pa i države Srbije, od velike je važnosti da država i najveći državni zvaničnici na institucionalnom, a ne dnevnopolitičkom nivou prepoznaju i podrže kulturu i kulturna dešavanja. Iskreno se nadam da će se i 3. i 303. „Teatar na raskršću“ održati pod pokroviteljstvom predsednika Republike Srbije.

Vrata Narodnog pozorišta Niš i festivala „Teatar na raskršću“ otvorena su za sve ideje koje doprinose povezivanju različitosti, podstiču na razmišljanje o poštovanju drugih, promovišu pozitivne vrednosti i etiketiraju nedostatke savremenog društva, polemišu sa prošlošću i sadašnjošću, a u cilju stvaranja bolje budućnosti i trajnih vrednosti od značaja za našu zajednicu i region.

Ne bavimo se dnevnom politikom. Niti ja, niti iko iz Narodnog pozorišta Niš ne stoji na vratima i ne proverava ko za koga, da li i zašto glasa, da li jeste ili nije član nečega, odakle je došao, zašto je došao, dokle ostaje, gde će da ide itd. Svaki saradnik i gost Narodnog pozorišta Niš i festivala „Teatar na raskršću“ je pozvan iz najčistijih umetničkih razloga, bez ikakvog ograničenja i bez ičijeg uplitanja. Duboko sam uveren da politički teatar postoji samo u granicama teatarskog dejstva. Sve ostalo je teatralizacija društva. Na društvo kojem se obraća, Narodno pozorište Niš kao institucija utiče kroz repertoar. Sve dok nas u tome niko ne sprečava, pozicija i opozicija, cenzure i autocenzure, smatram da pozorište ima svoju autonomiju.

Naravno, zlonamerno ili ne, svako može da učita dnevnu politiku u svakom javnom nastupu, ako je to njegova sfera interesovanja.
Od momenta kad je Narodno pozorište Niš zvanično objavilo da je pokrovitelj 2.“Teatra na raskršću“ predsednik Republike Srbije, 17. 10. 2019, počinju da se čuju disonantni glasovi i Festival se uvlači u dnevnopolitičko potkusurivanje. Novonastala situacija dovela je do toga da su prvo dvojica kolega vratila dogovorene režije u zvaničnom repertoaru Narodnog pozorišta Niš, od kojih je jedna trebalo da otvori Festival. Poštujući njihove odluke, iako uz duboko nerazumevanje, dogovorene su saradnje sa drugim rediteljima i njihovim autorskim timovima. Nadalje su dnevnopolitički animozitet i navijačka strast „za“ i „protiv“ doveli do toga da se događanja oko „Teatra na raskršću“ u delu javnosti tumače iz perspektive politizacije. Razumni glasovi i logična objašnjenja, kao i obično u takvim situacijama, ne žele da se čuju.

Od prvobitne selekcije na ovogodišnji Festival ne dolaze tri pozorišta, svako iz svojih razloga: Gradsko mađarsko pozorište iz Temišvara pod obrazloženjem da imaju takav ugovor sa rediteljem gde on odlučuje na kom festivalu ili gostovanju mogu da se pojave; Hrvatsko narodno kazalište iz Zagreba jasno je iskazalo da je sprečeno zbog svojih obaveza; koprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta i Ulisis teatra zbog zakazanih snimanja glavnog glumca. Sve se nalazi na sajtu Narodnog pozorišta Niš. Kao i uvek u takvim slučajevima pozorišnog života, pozvani su drugi teatri i predstave koji su apostrofirani u ko-selektorskom izveštaju.

Programski savet i ko-selektorski tim dao je svoj maksimum da pronađe najbolje moguće rešenje u situaciji neočekivanih i neprijatnih događanja oko Festivala. Konceptualne nesuglasice u novonastalim okolnostima dovele su do tog da Savet, u istom sastavu, nije mogao da nastavi sa daljim radom.

Svakako da je sve ovo na trenutak poremetilo normalnu pripremu drugog „Teatra na raskršću“. Ali, kao što je istakao gospodin Darko Lukić, „svaki festival ima pravo mjenjati program, ideju i koncepciju. Svaka uprava ima pravo na svoje odluke i posljedice tih odluka“.

Grad Niš i Narodno pozorište Niš svakako nisu odustali od ideje i koncepcije Festivala.
Dobro došli na 2.“Teatar na raskršću“.

Mr Spasoje Ž. Milovanović, teatrolog
direktor Narodnog pozorišta Niš i direktor Festivala

 

 


 

 

Darko Bulatović
Gradonačelnik grada Niša

 

Bogata tradicija renomiranih kulturnih manifestacija, poput Nišvila, Filmskih susreta, NIMUS‒a, Evergrina, Književne i likovne kolonije „Sićevo” ali i drugih – zlatna je kruna carskoga Niša.
Svih ovih godina na pijedastalu nedostajao je još jedan festival, kako bi slika Niša, kulturno‒umetničkog centra jugoistočne Srbije, bila potpuna. Bio je to festival pozorišne i dramske umetnosti.
Ove godine sa posebnom radošću možemo reći da Niš po drugi put zaredom organizuje Festival drame i pozorišta balkanskog kulturnog prostora, Teatar na raskršću.
Teatar na raskrišću predstavlja izraz želje da se u Nišu, gradu u kome se ukrštaju svi važni evropski i svetski putni pravci, gradu u kome se burno i stvaralački susreću Istok i Zapad, izrodi festival dramske umetnosti koji će okupiti i udružiti pozorišta sa čitavog balkanskog kulturnog areala. Teatar na raskrišću ne predstavlja fizički ograničen prostor, on ne oličava jednu scenu, niti jednu građevinu… Teatar na raskršću je ogromna kuća na raskrsnici u kojoj se susreću, međusobno prožimaju bogateći se i razvijajući svi kulturni identiteti Balkana.
Kao takav, Teatar je odraz savremenog Niša kao razvijene i kulturno osvešćene metropole koja kroz umetnost i lepotu promoviše mir, jednakost i ravnopravnost u bogatstvu različitosti. Niš je danas grad koji pokazuje kako se kroz dijalog domaćeg kulturnog potencijala sa ostalim evropskim kulturno‒umetničkim identitetima, doprinosi očuvanju svoje kulture, ali i podsticaju međunarodne kulturne razmene.
Svim ljubiteljima kvalitetne pozorišne umetnosti najsrdačnije želim dobrodošlicu u grad na obalama Nišave!

 

 

 

 


 

 

Dejan LILIĆ

„Život naš, život ljudski je kao cvet u polju. Dođe jarac, obrsti – nema više cveta.”
Pre mnogo godina napisao je Čehov, a ja se često prisetim toga kad mnome ovlada jad, mržnja ili gnev… ova osećanja sve više vladaju ljudima, celim svetom, ali zašto? Odgovor neznam i ne znam da li ću ga ikada dobiti. Samo znam, siguran sam, da duboko u svakome od nas čuči i odgovor i rešenje. To je ona iskra čovečnosti, iskra istine i iskonske topline, parče neba koje imamo svi, samo ga treba probuditi, pretvoriti u stvarnost i umetnost. Bežanje od toga je lakše, tamnija strana je uvek atraktivnija i nosi „lakoću življenja”, ali…na kraju nema ničeg lepšeg nego prebroditi iskušenja, pokajati se, priznati greške, pre svega sebi pa onda i drugima, pustiti suzu, vikati na sav glas…
A to nam omogućava i daje pozorište. I nama koji stvaramo u njemu i onima koji uživaju u njemu. Skrivamo se iza likova, karaktera, iza ideja i koncepata, iza šminke i kostima, iza zavese i isprednje… Skriveni lakše iznosimo istinu, emocije, dušu…ali bolje je i skriven izneti to nego li bežati od sebe, od stvarnosti, od ljudi oko nas…
Pozorište možeda pokrene revoluciju, u nama, na ulici, na nebu. Da nas napravi boljim ljudima, da učini da oprostimo sebi i drugima. Da zakopamo sujete i ego. Da priznamo ko smo i šta smo. Da krenemo konačno napred.
Jer bolje je lagati, prevariti, silovati, ubiti na sceni nego li napolju, na ulici. Bio bih srećan da se sva zlodela, sva mržnja, sav gnev sa ulice prenesu na scenu, a plemenitost, kultura, iskrenost, smeh i misao, sva sreća i radost sa scene da se pojave na ulici. Kad bi ceo teatar bio veliko ogledalo ljudske duše, da se ogleda u njemu ono što u sebi nosimo, možda bismo se jednoga dana lupnuli po glavi i digli ruke od borbe za vlašću, prestali da se borimo za lične interese, za sujete, za materijalno bogatstvo i setili se da smo ipak ljudi, živa bića, mala, kratkotrajna, pa i nebitna u odnosu na vreme, istoriju i ovu planetu. Jer kad svako od nas ode sa ovoga sveta, kad mu se opeva, tada shvatimo da je sve sujeta, da svaka „titula”, da sve „bogatstvo”, nakupljeno na ovaj ili onaj način, nestane u prahu pepela.
MI nismo večni. Nema te alhemije koja će nas napraviti večnima. Iako se igramo bogova, treba biti svestan sopstvene malenkosti. Nasuprot nama, pozorište je večno. I biće večno. Nas neće biti, ali ono će opstati. I tako treba.
I posle godina, decenija, dao bog i vekova, „Teatar na raskršću” će biti svedok svega i svačega; sve dok razno raznih duša, tela, predstava, reči, rečenica, osećanja i misli. Spreman da nas poduči, nauči, da nas uputi i da nam ukaže… Samo je do nas budućih, da li ćemo znati da pročitamo kodove i zapise…
Neka nam je večan Festival.

 

 


 

 

Dejan STOJILJKOVIĆ

DISCRIMEN

Postoji taj stari latinski izraz koji se, zavisno od slučaja do slučaja, prevodi na razne načine. Discrimen, dakle, etimološki, može da označava liniju gde dve strukture postaju jedno, ali i liniju koja ta dva tela odvaja i deli. Discrimen takođe označava razdelnicu, prekretnicu… Raskršće. Za Flavija Valerija Konstantina, najpoznatijeg Nišliju u istoriji našeg grada, kao i jednog od najznačajnijih vladara i reformatora u istoriji civilizacije, to je verovatno bio trenutak kada mu se ukazao krst na nebu pred odlučujuću bitku kod Milvijskog mosta nadomak Rima. Ostalo je, kažu, istorija. A pomalo i legenda. Jer jedno bez drugog ne može.
Sećam se, vrlo jasno, premijere komada „Konstantin” u Narodnom pozorištu u Nišu koja se desila baš na rođendan našeg velikog sugrađanina te, jubilarne, 2013. godine. Bilo je tu svega i svačega. Medijski linč, dojava o bombi, bojkot od strane sada nepostojećeg lokalnog odbora jedne kombi‒stranke, supruga tadašnjeg predsednika države u prvom redu, foto‒reporteri koji se tiskaju oko nje i ne mare za glumce na sceni, bard našeg glumišta Brik Krivokapić opružen na ogromnom stepeništu koje simbolizuje uspon do raja jer, kako je govorio slogan predstave: „Nebo se ne osvaja ognjem i mačem. Nebo se osvaja vrlinom.”
Grudni oklopi i plaštevi rimskih generala boje krvi, senatorske toge i gladijusi o pojasevima… Reditelj Jug Ravidojević mi je u jednom trenutku rekao da ga Mirko Babić, koji je tumačio Konstantinovog oca Konstancija Hlora, podseća na Pitera O’Tula. Bila je to takođe razdelnica, gde je podeljenost našeg društva mogla lako da se uoči. Prošlo je sedam godina od tada i malo ko se, u stvari, i seća tih detalja. Ono što je ostalo jesu dve Sterijine nagrade koje je „Konstantin” doneo u Niš. Od ukupno četiri koje je niško pozorište osvojilo na ovom najprestižnijem pozorišnom festivalu. To se računa. To se pamti.
Po čemu će se pamtiti onda, kada dovoljno vode proteče Nišavom, drugi po redu festival „Teatar na raskršću”? Teško je predvideti. Najlakše je biti general posle bitke. Ali, kada je umetnost u pitanju, obično stvari tako i stoje. Rimljani su znali da kažu: Ars longa, vita brevis. Naše društvo, i tu ne mislim samo na Srbiju već na čitav Balkan, uvek će biti podeljeno. Deliće se ljudi na crne i bele, dobre i loše, pametne i glupe, prestoničane i provincijalce… Ali upravo na raskršću, ista linija koja nas deli takođe nas i spaja. To nije ništa čudno u umetnosti. Štaviše, to je njena priroda. Podele će ostati naš usud, za sedam, deset i pedeset godina. Ništa tu neće da se promeni. Ali umetnost će ostati. Zato se usuđujem, iako nisam ni general ni prorok, da kažem kako će jednog dana ono što će se pamtiti u vezi drugog izdanja našeg festivala biti da se desio, uprkos podelama, uprkos svemu, možda i malo u inat, i da su na njemu igrane neke dobre predstave. Sve ostalo će, mila moja, prekriti zelena trava zaborava mog.
I ko zna zašto je to dobro.

 

 


 

Hadi KURIĆ

SA RASKRŠĆEM U SEBI

Na dnu mape Evrope, tamo dole desno, nagnut nad ponorom stoji Balkan, kao neki izgužvani čarobnjački šešir okrenut naopačke; ishodište velike kulture koja je negde iščilila, stratište miliona, ponosan iako potcenjen, još uvek traži svoje mesto u istoriji, kao da ga većnije nalazio pa gubio bezbroj puta. Iako stalno zapitan nad sobom, ne uspeva da se prepozna iučemu drugom sem u dertu, nekom tihom besu na „one druge”, ljubavi i mržnji prema svemu balkanskom, šta god to bilo. A opet, ljudi su prisni jedni s drugima, časni i dobri.U sred tog Balkana stoji Niš, kroz koji vode svi balkanski putevi. A ja sam Nišlija. Ne može se biti veći Balkanac. Geografski je nemoguće!
Tamo dole levo, pri dnu mape stoji Pirinejsko poluostrvo. Kao obrnuti tanjir na velikom stolu okeana, diči se svojom izdvojenošću. Podbočen na planine koje ga dele od ostatka Evrope nosi na leđima svoju ogromnu istoriju, punu nesreće i boli.Preteška je. Rubovi tanjira se uzdižu, a sredina tone pod teretom. Svetski šampioni u građanskim ratovima, stanovnici nekadašnje Iberije uspeli su u međusobnim sukobima da protraće skoro sav prestiž i bogatstvo stečeno osvajanjima. A opet, taj ih je gubitak učinio skromnima.Topao i srdačan, tamošnji živalj otvara ruke dobrodošlice.
Strašni događaji devedesetih gurnuli su mene i sve moje na potpuno neočekivano raskršće. Zbunjen, uplašen i ljut stajao sam nad polomljenim putokazima i odlučivao kako ću i gde.Uz podršku i pratnju najbližih otišao sam što dalje, samo da ne gledam.
Na jednom od oboda tanjira Pirinejskog poluostrva nalazi se Vila‒real, gradić na putu između Afrike i Evrope. Doselivši se tamo, počeo sam da osvajam novu kulturu i jezik; prepoznao drugi stil života i prožeo se njime. Silnim trudom usvojio sam novi kulturološki kod. Ja sam sada Vila‒realac isto kao što sam i Nišlija. Kada bi postojala odrednica „Pirinejac”, niko to ne bi mogao biti više od mene. Psihološki je nemoguće!
Jedan Hadi u dva sveta.Odlaskom iz jednog i dolaskom u drugi prostor, kao i toliki ljudi pre i posle mene, moj identitet doživeo je preobražaj. Više nisam bio čovek na raskršću, već sam raskršće nosio u sebi.Živeći ga svaki dan tokom tri dekade, razumeo sam mu suštinu.Nije nužno da odabereš put. Poznajući putokaze i sledeći sopstvene želje, možeš slobodno da lutaš po drumovima koji se raspliću.
Osetiti se delom dva posve različita društvena bića jednako je gubljenju svakog korena; ali stablo, grane i lišće preuzimaju njegovu ulogu. Težak je period prilagođavanja na novo „Ja”, ali kada se ta etapa prevlada, nestaju svi naučeni okviri i prvi put osećaš kuglu zemljinu kao nešto svoje i neotuđivo. Kroz mene su se preplitali i još uvek prepliću nasleđa socijalizma i kapitalizma, diktature i liberalne demokratije, kraljevine i republike, bivše imperije i večno porobljenih… Razlike su ogromne. Trebalo je sve to pomiriti… U mom slučaju, ujedinjujući činilac bilo je pozorište. Organizaciona strana razlikuje se od podneblja do podneblja, ali suština teatra svuda je ista: glumiš na sceni za neke gledaoce. Sem moje porodice, jedina teritorija koju mogu smatrati domovinom je svaka pozornica na ovome svetu. Ukorenjenost u teatar mi je pomogla da prevladam odumiranje prvobitnih korena koji su me vezivali za staru postojbinu i neukorenjenost u novu. Zahvaljujući pozorištu kao stožeru, raskršće u meni postalo je bogatstvo, a ne teret.
Sagledajući svet kroz raskšće, sve razlike među kulturama, jezicima i shvatanjima doživljavaju se kao spone, a ne prepreke. Usvajanje različitog, stvaranje amalgama, prožimanje, najmudriji su i najdalekosežniji dosezi evropske misli. Nemoguće je prenebregnuti postojanje i jednog drugog, paralelnog toka u kompleksu evropskih ideja, koji slavi čvrstinu, čistotu i nepromenljivost nacije i roda. Takav pojednostavljeni pogled na društveno biće prisutan je stalno i, nažalost, neretko osvoji prvenstvo; no ipak, istorijski gledano, ideja mešanja uvek nadvlada dokazanom superiornošću. Te dve ideje o svetu sudaraju se kroz celu evropsku istoriju. Kad tad svaki Evropljanin bude prinuđen da bira između njih, a stanovništvo Balkanskog i Pirinejskog poluostrva primorano je da to čini češće no ostali. Tako je silno i uzbudljivo bogatstvo unutrašnjih razlika na tim teritorijama: desetine naroda, različiti jezici, drugi melos na svakih sto kilometara; na Iberskom poluostrvu jedna, ali na Balkanskom čak tri osnovne religijske grupe… da svaka, ma i minimalna nestabilnost, potakne ljude na nova prestrojavanja. Zajednice se veoma razlikuju, a opet čine isti korpus živeći skupa na veoma malom prostoru. Ujedinjuje ih ista istorija, teritorija i zbijenost – nema ovde pustinja ni šuma koje dele, već reka i mostova koji zbližavaju, pozivaju na interakciju. Ipak, kada se vremena prozle, svako se seti samo svoga roda, zaboravljajući dobro koje mu je doneo suživot sa susedima.U takvim vremenima, kad bi samo mogli, ljudi sa mojih poluostrva bi i vulkane postavili da ih vrelom lavom razgraniče. Sreća pa je to nemoguće.Tući će se, svađaće se, a onda će opet jedan drugom poći u susret, jer su potrebni jedni drugima.
Pred fatumom istorije ovih prostora jedina nada svih ljudi dobre volje je da će se jednom period stabilnosti toliko produžiti da će svi zaboraviti na reč rat. Nad pitanjem kako to postići, mnogi su mudri ljudi probdeli noći.Lakog odgovora nema, ali u meni postoje slutnje i vera da je odbacivanje pojednostavljenja u shvatanju ljudskih odnosa jedini mogući put. Ne može se manipulisati ljudima osposobljenim za sagledavanje problema iz više uglova. Čovek koji ume da razume drugog ne hvata se oružja niti se pretvara u topovsko meso za tili čas. Odlučna vera u konstante: političke, intelektualne, identitetske ili verske svuda je opasna, a na ovim terenima posebno. Samo stalno preispitivanje je vrlina. Živeti na raskršću ideja i sagledavati ih sve bez olakog omamljivanja najbližom, dokaz je osvešćenosti.
Hiljadu puta sam čuo da umetnost ne može da promeni čovečanstvo. Kakva zabluda! Kaže se da je teatar ogledalo sveta, a meni se čini da je i svet odraz pozorišta. Mi u teatru stvaramo izmišljenu stvarnost a onda se ona koju živimo modeluje pod uticajem te fantazije. Ako je pozorište loše, pamfletsko i plošno, takvo je i društvo u kome se rađa, ali ako dostigne nivo umetnosti, njegova preobražajna moć je izvanredna. Svako istinsko umetničko delo oplemenjuje i menja svakoga ko mu se približi. Pozorišna umetnost ne zaostaje za ostalima. Svaka dobra pozorišna predstava je višeznačna i kao takva predstavlja raskršće po sebi.Osovljen na ritual transformacije koji gledaoce povezuje i uzbuđuje, svaki vrsni pozorišni čin poseduje ideje, asocijacije i značenja koja se prepliću i nadmeću, vodeći gledaoca ka spoznaji. Pozorišna umetnost starija je od naroda, od savremenih religija i društvenih uređenja, od moda i tendencija, skoro od svega što danas poznajemo. Ona nije sredstvo za bilo koji cilj, već u sebi sadrži cilj sam.Budući višeznačna i kompleksna, pozorišna umetnost plodi višeznačnost i kompleksnost u našoj misaonosti. Dobro pozorište briše pojednostavljenja i floskule, slaveći duboku emociju i razum u svim njegovim nijansama i zapitanostima. Gde god ima dobrog pozorišta, ima nade.Svakom vrsnom pozorišnom predstavom mi usporavamo sat koji neumoljivo otkucava, dajemo nam novu šansu gde god da smo, a posebno ako nam je sudbina da živimo na dva poluostrva na dnu mape Evrope. Pozorište ima tu moć.

 


 

 

Mia BEGOVIĆ

Niš, kao logično mjesto za susrete na raskršću, a festival „Teatra na raskršću”, na najbolji način dokazuje da kazalište može trajati samo kao medij stalnog učenja te prijenosa iskustava i znanja, kako među generacijama, tako i među susjedima, bilo da naglašavaju Balkan, (kao bitnu poveznicu), bilo da je niječu, (koristeći je, isključivo, kao zemljopisnu pojam). Ali, povezanost kroz umjetnost (kako u razlikama, tako i u sličnostima), samo potvrđuju neophodnost i vrijednost, kazališne komunikacije.
Kroz formu „okruglog stola” poslije svake predstave, (publika, teatrolozi, novinari te kazališni umjetnici), dobili su mogućnost „odzrcaljenja”, kroz mogućnost iznošenja dojmova i htijenja.
Ti, genijalno zamišljeni trenuci, kroz razmjenu doživljaja, otvorili su mogućnost, živog teatra, bez rampe.
I bilo je divno dirljivo i moćno umjetnički.
Popilo se puno kava, provovirale prekrasne monografije i iskreno se razmjenjivale i umjetničke težnje i čežnje, postignuća i boli, koje su svugdje u svijetu isti. Ali ovakvi festivali su upravo zbog gore nabrojanih razloga neophodni, kao vjetar u leđa, a sve pod okriljem dobrohotnih i gostoljubivih građana Niša.

 


 

 

Vlado KEROŠEVIĆ

TEATAR NA RASKRŠĆU ’20

Raskršće je mjesto susretanja i razilaženja. I susreti i razlazi, jednako su ubudljivi i provokativni. Teatar na raskršću je dramski naboj, u kojem se zrcale konflikti: prošlosti i budućnosti, u sadašnjosti; tradicionalnosti i savremenosti, u konotativnosti sa vremenom u kojem živimo; istine i laži, u kreativnom agonu; fikcije i realnosti, u mašti maštara; sna i jave; u nesanicama sanjara….
Rraskrće je hram boginje Talije.Tu teatri prinose žrtve: marljivosti, uspješnosti, ino-vativnosti, kreativnosti i umjetničke istine,kako bi odgovorili izazovima: svevremenosti, sveprostornosti, univerzalnosti, humanosti i vizionarstva, u životnoj stvarnosti suprotnih vrijednosti.
Na raskršće se može doći 12. dana 3. mjeseca 20. ljeta Gospodnjeg: od oca, sina i duha svetoga; iz prošlosti, budućnosti i sadašnjosti, iz fikcije, realnosti i mašte; iz sna, jave i nesa-nice iz: Sofije, Bitolja, Skoplja, Ljubljane, Cetinja, Banja Luke, Beograda i Satu Mare; tu će se naći: Kami, Evripid, Pirandelo, Lorenci, Dostojevski, Andrej Rozman Roza, de Mise, Ga-vriliju, Dobreva, Torbica, Savin, Petrović, Taufer, Liješević, glumci i svi ostali zaljubljenici,poklonici, vjernici i hodočasnici u Talijinu hramu.
Sa raskršćase može otići19. dana 3. mjeseca 20.ljeta Gospodnjeg. Neki će otići bolji, plemenitiji, bogatiji, urešeniji, veseliji, a neki siromašniji i tužniji, nego što su došli. Teatar na raskršću jeigra, igra do samozaborava. Oni koji se zaigraju bit će veseli, koji se ne zaigraju bit će tužni. Niš 2020. je motiv za igru, za natjecanje, za nadigravanje u teatru.
Moja malenkost, glumac, bio je, i veseo i tužan, više puta od igre u teatru. Sad sam u prilici da arbitriram. Molim tužne da ne budu nesrećni, a vesele da ne budu presretni i da svi sa teatarskog raskršća iz Niša, sa Talijinom pomoći, ponesemo iskustvo i uspomene za bogatstvo novih hodočašća.

Tuzla, 24. 2. 2020.

 


 

 

Vasilka Bumbarova

TEATAR NA RASKRŠĆU U DOBA KORONA VIRUSA
Ovo neće biti “Pir u doba kuge” ili “Ljubav u doba kolere”, jednostavno, danas je 11. mart 2020. godine i na sceni Narodnog pozorišta u Nišu otvara se festival “Teatar na raskršću” i nikakvi virusi, nikakve zaštitne maske, nikakve izolacije ne mogu da spreče ovaj trijumf duha koji nas očekuje narednih dana.
Teatar je LJUBAV!
Na Balkanu sunce sija skoro 300 dana godišnje. Ne znam da li je to jedan od uzroka činjenice da je Grčka otadžbina pozorišta. Ali tokom svog mnogovekovnog duhovnog i istorijskog razvoja, različite nacije na Balkanskom poluostrvu sazdale su raznolike i bogate kulturne i pozorišne tradicije.
Politički, etnički i, ne na poslednjem mestu, ekonomski faktori u poslednjem periodu su na ovaj ili onaj način udaljili na prvi pogled bliske nacionalne kulture i u izvesnom stepenu prekinule veze između umetnika na Balkanu.
Pozoriste je ŽIVOT!
Podele nisu prioritet vremena u kome živimo, uprkos tome što sve oko nas teži da nas podeli. Jezik teatra ne poznaje granice. Teatar je onaj slikarski šafelaj traganja, izučavanja, eksperimenta koji u sebi spaja iskustvo vremena, drevne arhetipe pozorišne umetnosti sa savremenim tehnologijama i postupcima. Da bismo imali mogućnost da na raskršću vremena, slično onom “neophodnom” diletantu Trepljevu, tragamo i da osećamo, jer i danas su “potrebne nove forme”, a takođe i novi susreti, susreti sa gledaocima, susreti sa susedima, susreti sa prijateljima na daljinu, susreti sa kolegama.
Teatar je VREME!
Vreme u kome živimo sada i ovde. Smutno, nostalgično, eksplozivno, ali svetlo! A barut je privilegija Balkana! Baš kao i raskršće!
I nemojte da srahujete od Korona virusa, on je među nama samo privremeno.
A TEATAR je večan!
Neka drugi festival “Teatar na raskršću” otpočne u dobar čas!

 


 

 

 

 

 

Scroll