У Ефесу, 356. године пре нове ере, спаљен је Артемидин храм. Једно од седам светских чуда спалио је грчки трговац Херострат у тежњи да достигне славу и бесмртност, како би се његово име сачувало кроз векове. И уместо да буде кажњен и заборављен, злочинац започиње свој друштвени успон. Тако почиње прича о вечитој борби добра и зла, примерена за сва времена и све просторе. Прича о манипулацији новцем, моћи и влашћу, која кроз векове стихијски разара цело човечанство. Прича о борби праведника који не може да остане равнодушан када зло, цинизам и лицемерје нарастају и прете да захвате све унаоколо. Григориј Горин (Григориј Израиљевич Офштејн, 1940–2000, Москва) био је руски писац јеврејског порекла. Писањем се бавио од студентских дана, када је објављивао под псеудонимом Галка Галкина. Написао је тридесетак драма, сценарија и збирки афоризама, а посебно су значајни они који се баве периодом перестројке и распада Совјетског Савеза. Драму „Заборавити Херострата!“ објавио је 1972. године, али она и данас не губи ништа од своје актуелности. Ово је први Горинов позоришни комад који се ради код нас. Рођен сам на Богојављење почетком друге половине прошлог века у једној земљи на брдовитом Балкану. Вољом богова та држава се распала на неколико мањих, по структури и уређењу важних и јаких целина које су наставиле своје постојање у рајском благостању. Школовао сам се у неколико држава, живео са неколико лепих и паметних жена које су ми изродиле три сина. Имам проблем са најмлађим. Воли позориште… Да би срећно живели не остављам им ништа. Само то и имам… За свој рад сам награђиван. Због мог рада ме воле и цене. Због мог рада ме не воле и не цене. Мислим и говорим оно што желим. Не припадам никоме. Сам сам, учим и питам паметније за савет… Пристојан сам, лепо васпитан а понеко грешком каже и мио човек. Волим све што воле млади. ОСВРНИТЕ СЕ! ЕВО ГА ХЕРОСТРАТ! Ирфан Менсур [Best_Wordpress_Gallery id="2" gal_title="Herostrat"] Текст – Григориј Горин Адаптација, дизајн сцене и избор музике – Ирфан Менсур Асистент режије – Катарина Арсић Костимограф – Дејан Гоцић Асистент костимографа – Владимир Пекић Патинирање костима – Горан Митић Мајстор маске – Филип Цветковић Лектор – Наташа Илић Дизајн принта – Марина Антић Дизајн светла – Драгослав Добросављевић Тон мајстор – Влада Ђорђевић Инспицијент – Слободан Илић, Ивана Зарков Суфлер – Озрен Митић

Гостовање у позоришту Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ у Зајечару
У комедији Жорж Данден Молијер се бави темом модерних скоројевића, чинећи овај комад бриљантном критиком помодарства, лицемерја и болесне тежње ка „високим круговима“. Наиме, Жорж Данден, сеоски богаташ, покушавајући да се приближи аристократији и стекне племићку титулу, жени се племкињом која га презире и вара. Међутим, његова сујета, глупост и похлепа неминовно га воде у блато, а он, понижен и поражен, схвата да се новцем не може купити оно највредније – љубав. Молијер, истанчани познавалац свих нијанси људске природе и човекових мана, кроз окрепљујући смех који носе његове комедије потврђује своју актуелност и данас, у времену у коме човек у сталној трци за новцем заборавља на праве људске вредности и оно што суштински живот чини лепим, терајући гледаоца да се запита над собом и светом око себе.

Реч редитеља

Комедија „Жорж Данден“ је озбиљан стваралачки изазов како за глумачки ансамбл тако и за позориште у целини, јер је неопходан високи професионализам код сусрета са законитостима молијеровске комедије. Молијер, јединствени филозоф из плејаде највећих у позоришној историји човечанства, био је у блиском контакту с народом. Ипак, кроз окрепљујући смех који носе његове комедије, он тера гледаоца да се замисли и запита над собом и светом око себе. У комедији „Жорж Данден“ Молијер се бави темом модерних скоројевића, чинећи овај комад бриљантном критиком помодарства и лицемерја. Наиме, Жорж Данден, сеоски богаташ, покушавајући да се приближи аристократији и стекне племићку титулу, жени се племкињом која га презире и вара. У свету коме не припада, окружен лицемерјем, лажима, уценама и увредама, он доживљава комплетан пораз кроз понижење, морално срозавање и губитак части, схватајући да се новцем не може купити све – ни титула, ни породица, а понајмање света брачна заједница и љубав у њој. Ко је коме господар, онда? Човек новцу или... Проклето смешна људска природа. Да ли је довољно да се само замислимо? У спомен на свог учитеља Аспаруха Паунова, Драгослав Савић

Драгослав Савић – Сафа

Глумац Народног позоришта у Нишу. 30 година професионално ради у позоришту. Аутор је и редитељ више тв емисија које су са успехом приказиване на нишким тeлевизијама. Режирао је више позоришних представа. Добитник је трију награда на Сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Одиграо је преко сто улога у позориштима у Србији. [gallery id="1960"] Фото: Владимир Вања Стојановић

Гостовање Звездара театра из Београда
У представи се појављују само два лика Црни и Бели, које глуме сјајни Воја Брајовић и Сергеј Трифуновић. Ван сцене, а пре него што започне сама предства, Црни спасава Белог да се не баци под воз и одводи га у свој стан где се и цела акција одиграва. Црни је бивши осуђеник и хришћанин док је Бели атеиста и професор. Они расправљају о људској патњи, о томе зашто и да ли треба живети, о разлозима зашто је Црни покушао самоубиство. Представа не нуди једноставне одговоре на питања, она публику подстиче да и сама размишља, да буде активни учесник, да дође до својих одговора.

Редитељ Душан Јовановић и глумци Народног позоришта у Нишу успели су да направе представу која се неће гледати само данас; представу о којој ће се причати као о министарки Жанке Стокић или Љубинке Бобић. И у томе су успели сасвим. У  Нушићевој комедији редитељ је моћно разиграо ново и невиђено. Представа не пати од досадног савршенства, али је моћна, узбудљива, динамична, набијена трагикомичном енергијом. "Госпођа министарка" у сценском тумачењу Душана Јовановића осавремењен је и врло апсурдан приказ лудила жеђи за влашћу, сочно смешна критика менталитета, али и спретно реализован низ бурлескних ситуација. Представа је освежена низом нових мотива, у односу на Нушићев текст, који обогаћују значењски ниво представе, као и њене комичке вредности. Представа за причу, коментаре, за дуг и леп позоришни живот која ће остати упамћена као представа која је озбиљно, драматично чак, схватила Живкину муку, а да, при том, Живкин успон и пад није лишила комичности вишег реда, комичности која израста из опсежне немоћи да се нешто стварно и трајно промени. [nggallery id=23 images=10]

Брод љубави из наслова истоимене драме заправо је трајект „Кримхилда“ који крстари на релацији Либек-Санкт Петерсбург. Путници су, како то аутор каже, „свиње са Истока“ и „говна са Запада“, тј. сексуални печалбари из источноевропских (бивших комунистичких) земаља у потрази за зарадом и бољим животом и средњекласни Европејци у потрази за задовољствима, забавом или заборавом. Латентни сукоб ова два света заснован на економској моћи и филозофији либералног капитализма, кроз који се преплићу порнографија и политика, хумор, насиље и личне неостварене амбиције, бива бачен у други план пред несрећном судбином појединца. Ово је прича о духовном, моралном, материјалном, идеолошком и психолошком урушавању света, испричана кроз причу о распаду човека.

Реч редитеља

Драма Небојше Ромчевића „Брод љубави“ била је за мене истовремено и изазов и задовољство. Текст је компликован на свој начин, на први поглед чини се површним и једноставним, а заправо отвара суштинске унутрашње проблеме човека и друштва. И драма и представа се баве духом и стањем овог времена. Говоре о колективном лудилу које је и те како последица друштвеног притиска, а све то води једном глобалном распаду. Распаду човекове душе и друштва у целини. Користио сам сценарио филма и основни драмски текст и урадио адаптацију како бих заокружио генералну причу и развио све ликове и односе. Наслов представе је „Брод љубави“, а у суштини нема ни „грама“ љубави, и та иронија је слика света данас. „Ако престанем да сањам, све ће престати да постоји.“ – Овим ликовима недостаје сан, недостаје љубав, недостаје живот у правом смислу те речи. Они су отуђени, живе наметнутим животом, по наметнутим правилима, живе у машини система који их меље и унифицира. У суштини, представа се бави великим проблемима кроз мале људе, који се губе у великом свету. Брод као метафора света нуди гламур, сјај, срећу, љубав, све оно што нам недостаје. А у ствари, све је то лажна слика у коју очајнички верујемо. Прва реплика у представи: „Ми смо као Нојева барка, дивље звери које је Бог створио себи на срамоту или забаву“, заправо је дефиниција овог текста и представе. Брод као отклон од реалности, брод као спас, брод као бег у потрази за оним што нама очајнички недостаје, ма колико то било лажно. Ова представа је наш дубоки и искрени крик, покушај да предочимо куда нас води овакав начин живота. Мислим и дубоко верујем да смо у томе успели. Желим дуг живот овој представи, јер она то заслужује. Ангелчо Илиевски, редитељ

О редитељу

Ангелчо Илиевски, млади македонски редитељ, дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Скопљу, у класи ред. проф. Слободана Унковског и ванр. проф. Златка Славенског. Матично позориште у коме ради као редитељ је Народни театар у Битољу. Досадашње режије: “Сејач на деца” (по сопственом тексту), “Лекција” Ежена Јонеска, “Заводникот” (сопствени текст), “Кораци” Семјуела Бекета, “Соната духова” Аугуста Стриндберга, “Цензор” Антонија Нилсона, “Породичне приче” Биљане Србљановић, “Сонети“ Вилијама Шекспира (све представе изведене у Македонији), “Маму му ко је први почео” Дејана Дуковског у Осијеку у Хрватској и “Где је нестао Хармс“ Миле Машовић Николић у Народном позоришту у Нишу. Био је асистент редитеља у представи “Изгубљени Германци” Дејана Дуковског у режији Слободана Унковског и “Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова у режији Ивана Поповског. Аутор је три драмска текста: “Сејач на деца”, “Заводникот” и “Где је твоје место Џои” (драма за децу), као и две књиге поезије “По патот кон сонцето” и “Спомени”. Учествовао је на многим радионицама у домовини и иностранству. Негова представа “Сејач на деца” освојила је гран при за најбољу представу на два фестивала, а Илиевски је добитник награде за најбољу режију. На неколико фестивала у Македонији и иностранству глумци из његових представа освојили су награде и признања. [Best_Wordpress_Gallery id="3" gal_title="Brod Ljubavi"] Кореограф: Небојша Громилић Лектор: Наташа Илић Дизајн светла: Дејан Цветковић и Дејан Митић Мајстор тона: Слободан Илић Асистент костимографа: Татјана Колевска Иванов Инспицијент: Христо Зарков Суфлер: Александра Вуков

Гостовање у Београдском драмском позоришту
Из пера Хадија Курића, у режији Ирфана Менсура, настала је представа у којој је главни јунак велики глумац и заводник, Едмунд Кин. О овој занимљивој историјској личности писао је и Дима Отац, као и Пол Сартр. Но, Хади Курић се у својој драми првенствено фокусирао на мотив побуне, а не на љубавни заплет. Јер нема ни праве љубавне приче ни доброг драмског заплета без нечије побуне. Узбудљива, инспиративна и дивна прича о глумцима, у којој се Кин, романтик, ексцентрик, наркоман, алкохоличар, јунак, бори за све оне идеале и вредности које се и данас заборављају и запостављају. ПР­ВО из­во­ђе­ње дра­ме „Ед­мунд Кин” по­сти­гло је сја­јан успех на пре­ми­је­ри у На­род­ном по­зо­ри­шту у Ни­шу. Улога слав­ног ен­гле­ског глум­ца ко­ме се „ве­ру­је да је краљ, кад кра­ља игра, и ри­бар, кад рибара игра”, али ко­ји оста­је изван дру­штве­них нор­ми, по­ве­ре­на је Де­ја­ну Цицмиловићу. У овом до­ми­шља­том при­ка­зу ве­чи­те не­стал­не глум­че­ве суд­би­не за­и­гра­ли су и Алек­сан­дар Ма­рин­ко­вић, Са­ња Кр­сто­вић, Милена Јакшић, Сне­жа­на Пе­тро­вић и Алек­сан­дар Миха­и­ло­вић. [nggallery id=17 images=10]

Ова представа је дубоки крик за слободом, како друштвеном тако и личном. Она говори о расту и паду једног слободног човека, који се на свој посебан начин бори за слободу у диктатури, у једном трулом, подмуклом и лицемерном друштву. Јасно је да је слободни човек највећи и најгори непријатељ власти, пособно оне која режимски влада. А у свим тим великим диктатурама нема простора за апсурд и бесмисленост. Ми данас живимо Хармса. Уколико само променимо угао посматрања, јасно ћемо видети да је све око нас страшно бесмислено и схватићемо да је то наша реалност. Радити Хармса је задовољство и изазов. Његов лични живот и његово стваралаштво су један велики свет, посебан, зачудан, нама иако далек истовремено близак. Тај његов свет је и наш свет, та његова борба је и наша борба, сви смо ми Хармс на неки начин. На живот у једном тако прљавом свету у коме су све норме поремећене, у коме је све померено, у коме све губи свој смисао, у коме се све маскира и скрива, у коме слобода нестаје а сви то полако прихватају, позориште не сме да остане равнодушно. Оно мора да поставља велика питања, да се бори, да прати све друштвене аномалије и да их коментарише, али истовремено мора и да дâ наду да можда може некако другачије, што је и његов суштински циљ. Наш свет у овој представи сачињен је управо тим мешањем реалности и бесмислености, живота и магије. Тај наш свет нема границе, преко њега снажно коментаришемо, постављамо велика питања на сопствени начин, за који мислимо да је интересантан а притом директан. Наша представа не нуди одговоре, само поставља питања, задире у све сегменте живота, отвара посебне приче, говори о свему шта нас окружује. Бег у комично је само скривање једне дубоке трагедије. Хармс отвара огроман простор да свако нађе свој начин и да проговори о ономе што је његов сопствени бол, о ономе што недостаје, о ономе што је сан и живот истовремено, о неком свом свету, да исприча неке своје дубоке искрене приче. Преко Хармса сам се трудио да проговорим о једном распаднутом и апсурдном друштву у коме живимо, о малограђанском менталитету, ускраћивању слободе, политичкој и државној репресији, омаловажавању. Ова представа је мој дубоки и лични крик, наш заједнички крик… О редитељу Ангелчо Илиевски је млади македонски редитељ који је дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности у Скопљу, Р. Македонија, у класи ред. проф. Слободана Унковског и ванр. проф. Златка Славенског. Матично позориште у коме ради као редитељ је Народни театар у Битољу. Досадашње режије: “Сејач на деца” (по сопственом тексту), “Лекција” Ежена Јонеска, “Заводникот” (сопствени текст), “Кораци” Семјуела Бекета, “Соната духова” Аугуста Стриндберга, “Цензор” Антониjа Нилсона, “Породичне приче” Биљане Србљановић, (све представе изведене у Македонији) и “Маму му ко је први почео” Дејана Дуковског у Осијеку у Хрватској. Био је асистент редитеља у представи “Изгубљени Германци” Дејана Дуковског у режији Слободана Унковског и “Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова у режији Ивана Поповског. Аутор је три драмска текста: “Сејач на деца”, “Заводникот” и “Где је твоје место Џои” (драма за децу), као и две књиге поезије “По патот кон сонцето” и “Спомени”. Учествовао је на многим радионицама у домовини и иностранству. Негова представа “Сејач на деца” освојила је гран при за најбољу представу на два фестивала, а Илиевски је добитник награде за најбољу режију. На неколико фестивала у Македонији и иностранству глумци из његових представа освојили су награде и признања. О писцу Мила Машовић је рођена 1983. године у Нишу. Пише драмске текстове за децу и одрасле. Дипломирала је 2010. године на Факултету драмских уметности у Београду, на Катедри за драматургију, као и на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, 2007. године. На Институту за позориште, телевизију, медије и филм у Београду бави се научним радом из теорије драмских уметности, медија и културе као докторант-стипендиста Министарства образовања и науке Републике Србије. Добитница је бројних књижевних награда: „Бранкове“, „Селенићеве“ и „Кулунџићеве“, награде за оригинални текст за децу на фестивалу „Звездариште“ у Београду, као и награде дечијег жирија у Котору 2008. године. Писала је многобројне драматизације за радио и позориште. Ауторка је више оригиналних радио-драма, од којих су најзначајније: „Бржи од метка – први српски маратонац“, Радио Београд: 2009; „Једно – женска драма“, Радио Београд: 2010. Праизведбе драмских текстова за децу: „Бесна глиста“, Позориштанце „Пуж“, Београд, 2008; „Гуливер на путовању“, Позориште лутака „Пинокио“, Земун, 2009; „Камени цвет“, Мало позориште „Душко Радовић”, Београд, 2015. Праизведбе драмских текстова за вечерњу сцену: „Хормони“, Градско позориште „КИЦ – Будо Томовић“, Подгорица, 2014. Живи и ради у Београду. О драмском тексту Овај текст, у оригиналу насловљен „Грађанин Хармс“ представља једну врсту документарне фикције о руском авангардном књижевнику Данилу Хармсу. За разлику од чувеног филма из 80-их, ова представа је комбинација фикције и факата. Текст сам написала на основу различите грађе, историјског материјала, Хармсовог дневника, бележнице, полицијских досијеа, сведочанстава оних који су га познавали, али и на основу његове књижевности – кратких прича, драма и песама. Оно што је за мене било занимљиво је да кроз ову драму искажем на који начин и до које мере се развија тоталитаризам у једној бирократски устројеној земљи као што је била совјетска Русија. Апсурд Хармсовог животног страдања требало би да за све нас буде опомена. Посебно ме је погодило то што је Хармс постао „случај за полицију“ због књижевности коју је писао за децу. Прича о Хармсу је прича о неправди и прогону који се дешава уметницима, у том смислу она је универзална и вреди да буде испричана. Мила Машовић Николић, драмска списатељица [nggallery id=39] Текст: Мила Машовић Николић Редитељ: Ангелчо Илиевски Сценограф: Вељко Стојановић Костимограф: Ивана Младеновић Музика: Дарија Андовска Лектор: Наташа Илић Фотографија: Владимир Вања Стојановић Дизајн светла: Драгослав Добросављевић Корепетитор: Ивана Мировић Сонгови снимљени у студију Факултета уметности При снимању сонгова помогли студенти соло певања Факултета уметности.

Духовита прича о женама, глумицама из Ниша, ухваћеним у раскораку измедју захтева модерног времена и света и захтева средине у којој живе, измедју ослободјеног духа и стереотипа којима често и саме робују, измедју сопствених захтева према себи и партнерима које бирају и неопходних компромиса које живот носи. Представа настала из радионица на непретенциозан начин подстиче публику на размишљање о важним животним темама и носи оптимистичку поруку да је срећа у нама самима, без обзира да ли испуњавамо стандарде околине. [nggallery id=19 images=10]

Учешће на Фестивалу „Зоранови дани“ у Зајечару
Гротескна прича о Чичикову, државном чиновнику који је открио нов начин да се обогати, тргујући дотад непознатом робом – мртвим душама, одише тешким, горким хумором и на невероватан начин кореспондира са временом данашњим: не само као критика гломазне бирократске државе у којој људи постоје само као бројке него и као критика распомамљене материјалистичке културе, у којој је једино мерило вредности новац, а човек у сталној јурњави за статусом губи сопствени идентитет и сам се претварајући у робу. Смејући се догодовштинама Чичиковљевим, његовој дрскости, па и довитљивости у безобзирности, публика неће моћи а да се не упита оно што се питају и ликови наше представе – колика је данас стварна цена душа? Мртвих или живих – скоро да је свеједно. Драматизација и режија: Ана Ђорђевић Асистент сценографа: Милош Тодоровић Лектор: Наташа Илић Инспицијент: Слободан Илић Суфлер: Александра Вуков Мајстор светла: Драгослав Добросављевић Мајстор тона: Владимир Ђорђевић

О редитељу

Ана Ђорђевић рођена је у Београду, 1977. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године. За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело. Значајније режије: Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско Драмско Позориште 2005., Ж.Б.П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театат 2005., Ђовани Бокачо Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006., Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009., Ф.М. Достојевски Записи из подземља Југословенско Драмско Позориште, 2010., Н.В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010., Петар Михајловић, Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010., Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште Нови Сад 2013., Ана Ђорђевић Четрнаеста Народно позориште Републике Српске 1913., Вилијем Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015., Стојан Срдић Моје Дете, Београдско Драмско Позориште, 2016., Мирослав Крлежа У агонији БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.

Реч редитеља

Човек материјалистичке културе о којој пише Гогољ, а која је и култура данашњице, дубоко верује да постаје нерањив и бесмртан кроз стицање новца. Ликови „Мртвих душа“, на челу са Чичиковим, усмерено и напето теже свом извору нерањивости – копејки, сталном, непрекидном дотоку копејке, еликсира бесмртности. Они за други извор живота и не знају, јер им није ни дато да друго упознају, јер су од малена учени да је имање исто што и идентитет. Ти чудновати, загонетни, гротескни и тужни Гогољеви људи живе под сталним терором амбиције, укљештени између трагедије и комедије, односно под влашћу страсти која им ради о глави, а која је уједно њихово једино животно гориво. Опчињени сном о нерањивости, луди за њом до грознице, бацају се за копејком у амбис најневероватнијих подухвата, а ситуације у које западају, извор су типично гогљевског меланхоличног хумора, којим одише и ова инсценација његовог најзначајнијег дела и једног од најзначајнијих дела светске литературе икада. Наша представа рађена је са намером да дотакне један од многих аспеката овог загнетног, недовршеног прозног ремек-дела, уз свест да се сва ширина његовог значења не обухвата једним позоришним чином, али да је, ипак, овај позоришни чин покушај темељног и искреног дијалога са литерарним предлошком и савременом овдашњом публиком истовремено. А то није мало. [Best_Wordpress_Gallery id="5" gal_title="Mrtve duše"]