„Улица усамљених аутомобила“ је апсурдна драма о смислу људског бивствовања у дехуманизованом друштву у коме је главно средство контроле и једини покретач страх. Затворени и учаурени, помирени са својом немоћи, њени становници су одавно изгубили сваку наду и суштински престали да живе. Ипак, једна неочекивана посета и отворена рупа у зиду покрећу низ догађаја...

РЕЧ АУТОРА

Реч је о затвореном свету. Границе су постављене и чини се да нема избора: пропадање, тескоба, сиромаштво, понављање, досада, усамљеност... У овакав свет упада странац „из чиста мира” и покушава да бирократским мерама „заведе ред” и освоји власт. Нарушава се равнотежа и грађани се буде из учмалости, боре се да сачувају оно што су мислили да поседују: мир и вечност. Ово је мистично-урбана прича о страху, неразумевању, празнини, изгубљености и бесмислу. Зуји нам у ушима „електронска тишина”, чује се врум црних лимузина. Љубав је увек негде другде. Дакле, реч је о нама. Зоран Пешић Сигма

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Рад на представи „Улица усамљених аутомобила“ прихватила сам сматрајући изазовом да на сцену пренесем апсурдно и гротескно осећање наше реалности, нашег потонулог друштва и људи који одавно немају путоказ за живот. Црне лимузине изазивају страх, он се системски одржава и шири на сваког грађанина. Страх заузима почасно место у политичком животу наше заједнице. Грађана је сваким даном све мање, али страх је све већи. У једном тренутку један лик у представи изговара питање које одзвања у све празнијим улицама: шта да ради човек? Ђурђа Тешић Зоран Пешић Сигма (Бела Црква, 1960). Књижевник и уредник часописа за књижевност, уметност и културу Градинa. Члан је Српског књижевног друштва. Објавио је осам књига песама, четири књиге прозе и две драме. Три књиге су му преведене на грчки, бугарски и македонски језик. Песме су му превођене на бугарски, румунски, мађарски, македонски, пољски, шпански и грчки језик. Добитник је више награда и признања. За драму Улица усамљених аутомобила добио је Награду Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст (2017). Роман Улица усамљених аутомобила објављен је у издању Народне библиотеке „Стеван Сремац” у Нишу. Ђурђа Тешић је рођена у Београду 1977. године. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду 2002. године у класи професора Николе Јевтића и Алисе Стојановић. Режирала представе: “Црта”, Дамир Вијук (Битеф театар, 2000) “Казанова”, Дејвид Грег (Српско народно позориште у Новом Саду, 2002) “Црно Млеко”, Василиј Сигарев (Народно позориште у Београду, 2003) “Еверyман/Свако”, Горан Стефановски (Атеље 212, 2004) “ Разнесени”, Сара Кејн (Београдско драмско позориште, 2005) “Момо” Михаел Енде (Мало позориште Душко Радовић, 2005) “Дом Бернарде Албе”, Ф. Г. Лорка (Народно позориште Републике Српске, 2005) “Чекајући Годоа”, С. Бекет (Атеље 212, 2006) “Госпођица Јулија”, А. Стриндберг (Народно позориште Републике Српске, 2007) “Три сестре”, А. П. Чехов (Народно позориште Републике Српске, 2008) “Млеко”, В. Кациконурис (Београдско драмско позориште, 2008) “ Базен (без воде)”, М. Рејвенхил (Народно позориште у Београду, 2009) “Господар мува”, Татјана Илић, по роману В. Голдинга (Позориште Бошко Буха, 2009) “Женидба и удадба”, Ј. С. Поповић (Народно позориште Републике Српске, 2010) “Новећенто – Бока хотел”, С. Копривица (Центар за културу Тиват, 2010) “Државни службеници”, Р. Харвуд (Народно позориште у Београду, 2010) “Све о мојој мајци”, С. Адамсон (Београдско драмско позориште, 2011) “Чудне љубави”, Маја Пелевић (Мало позориште Душко Радовић, 2011) „Тајна Грете Гарбо”, Миро Гавран ( Позориште и опера Мадленијанум, 2012) „Огвожђена”, Г. Баланчевић ( Народно Позориште у Београду, 2013) “Успаванка за Вука Ничијег”, Ксенија Поповић/Б. Мијовић ( Народно Позориште у Београду/Будва Град Театар, 2013) „Славна Флоренс”, П. Квилтер (Атеље 212, 2014) „Брачни парастос”, М. Морило (Градско позориште Јазавац, 2015) „Сан летње ноћи”, В. Шекспир (Позориште Бошко Буха, 2015) „Звездарски витез”, М. Арацки (Позориште Бошко Буха, 2016) „Мизантроп”, Ж. Б. П. Молијер (Народно позориште Суботица, 2017) „Мој деда је аут”, Д. Јанковић (Београдско драмско позориште, 2017) [Best_Wordpress_Gallery id="10" gal_title="Ulica usamljenih automobila"] Кореограф: Игор Коруга Лектор: Наташа Илић Организатор: Ана Вељковић

Гротескна прича о Чичикову, државном чиновнику који је открио нов начин да се обогати, тргујући дотад непознатом робом – мртвим душама, одише тешким, горким хумором и на невероватан начин кореспондира са временом данашњим: не само као критика гломазне бирократске државе у којој људи постоје само као бројке него и као критика распомамљене материјалистичке културе, у којој је једино мерило вредности новац, а човек у сталној јурњави за статусом губи сопствени идентитет и сам се претварајући у робу. Смејући се догодовштинама Чичиковљевим, његовој дрскости, па и довитљивости у безобзирности, публика неће моћи а да се не упита оно што се питају и ликови наше представе – колика је данас стварна цена душа? Мртвих или живих – скоро да је свеједно. Драматизација и режија: Ана Ђорђевић Асистент сценографа: Милош Тодоровић Лектор: Наташа Илић Инспицијент: Слободан Илић Суфлер: Александра Вуков Мајстор светла: Драгослав Добросављевић Мајстор тона: Владимир Ђорђевић

О редитељу

Ана Ђорђевић рођена је у Београду, 1977. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године. За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело. Значајније режије: Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско Драмско Позориште 2005., Ж.Б.П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театат 2005., Ђовани Бокачо Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006., Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009., Ф.М. Достојевски Записи из подземља Југословенско Драмско Позориште, 2010., Н.В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010., Петар Михајловић, Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010., Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште Нови Сад 2013., Ана Ђорђевић Четрнаеста Народно позориште Републике Српске 1913., Вилијем Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015., Стојан Срдић Моје Дете, Београдско Драмско Позориште, 2016., Мирослав Крлежа У агонији БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.

Реч редитеља

Човек материјалистичке културе о којој пише Гогољ, а која је и култура данашњице, дубоко верује да постаје нерањив и бесмртан кроз стицање новца. Ликови „Мртвих душа“, на челу са Чичиковим, усмерено и напето теже свом извору нерањивости – копејки, сталном, непрекидном дотоку копејке, еликсира бесмртности. Они за други извор живота и не знају, јер им није ни дато да друго упознају, јер су од малена учени да је имање исто што и идентитет. Ти чудновати, загонетни, гротескни и тужни Гогољеви људи живе под сталним терором амбиције, укљештени између трагедије и комедије, односно под влашћу страсти која им ради о глави, а која је уједно њихово једино животно гориво. Опчињени сном о нерањивости, луди за њом до грознице, бацају се за копејком у амбис најневероватнијих подухвата, а ситуације у које западају, извор су типично гогљевског меланхоличног хумора, којим одише и ова инсценација његовог најзначајнијег дела и једног од најзначајнијих дела светске литературе икада. Наша представа рађена је са намером да дотакне један од многих аспеката овог загнетног, недовршеног прозног ремек-дела, уз свест да се сва ширина његовог значења не обухвата једним позоришним чином, али да је, ипак, овај позоришни чин покушај темељног и искреног дијалога са литерарним предлошком и савременом овдашњом публиком истовремено. А то није мало. [Best_Wordpress_Gallery id="5" gal_title="Mrtve duše"]

Гостовање у Београдском драмском позоришту
Из пера Хадија Курића, у режији Ирфана Менсура, настала је представа у којој је главни јунак велики глумац и заводник, Едмунд Кин. О овој занимљивој историјској личности писао је и Дима Отац, као и Пол Сартр. Но, Хади Курић се у својој драми првенствено фокусирао на мотив побуне, а не на љубавни заплет. Јер нема ни праве љубавне приче ни доброг драмског заплета без нечије побуне. Узбудљива, инспиративна и дивна прича о глумцима, у којој се Кин, романтик, ексцентрик, наркоман, алкохоличар, јунак, бори за све оне идеале и вредности које се и данас заборављају и запостављају. ПР­ВО из­во­ђе­ње дра­ме „Ед­мунд Кин” по­сти­гло је сја­јан успех на пре­ми­је­ри у На­род­ном по­зо­ри­шту у Ни­шу. Улога слав­ног ен­гле­ског глум­ца ко­ме се „ве­ру­је да је краљ, кад кра­ља игра, и ри­бар, кад рибара игра”, али ко­ји оста­је изван дру­штве­них нор­ми, по­ве­ре­на је Де­ја­ну Цицмиловићу. У овом до­ми­шља­том при­ка­зу ве­чи­те не­стал­не глум­че­ве суд­би­не за­и­гра­ли су и Алек­сан­дар Ма­рин­ко­вић, Са­ња Кр­сто­вић, Милена Јакшић, Сне­жа­на Пе­тро­вић и Алек­сан­дар Миха­и­ло­вић. [nggallery id=17 images=10]

Брод љубави из наслова истоимене драме заправо је трајект „Кримхилда“ који крстари на релацији Либек-Санкт Петерсбург. Путници су, како то аутор каже, „свиње са Истока“ и „говна са Запада“, тј. сексуални печалбари из источноевропских (бивших комунистичких) земаља у потрази за зарадом и бољим животом и средњекласни Европејци у потрази за задовољствима, забавом или заборавом. Латентни сукоб ова два света заснован на економској моћи и филозофији либералног капитализма, кроз који се преплићу порнографија и политика, хумор, насиље и личне неостварене амбиције, бива бачен у други план пред несрећном судбином појединца. Ово је прича о духовном, моралном, материјалном, идеолошком и психолошком урушавању света, испричана кроз причу о распаду човека.

Реч редитеља

Драма Небојше Ромчевића „Брод љубави“ била је за мене истовремено и изазов и задовољство. Текст је компликован на свој начин, на први поглед чини се површним и једноставним, а заправо отвара суштинске унутрашње проблеме човека и друштва. И драма и представа се баве духом и стањем овог времена. Говоре о колективном лудилу које је и те како последица друштвеног притиска, а све то води једном глобалном распаду. Распаду човекове душе и друштва у целини. Користио сам сценарио филма и основни драмски текст и урадио адаптацију како бих заокружио генералну причу и развио све ликове и односе. Наслов представе је „Брод љубави“, а у суштини нема ни „грама“ љубави, и та иронија је слика света данас. „Ако престанем да сањам, све ће престати да постоји.“ – Овим ликовима недостаје сан, недостаје љубав, недостаје живот у правом смислу те речи. Они су отуђени, живе наметнутим животом, по наметнутим правилима, живе у машини система који их меље и унифицира. У суштини, представа се бави великим проблемима кроз мале људе, који се губе у великом свету. Брод као метафора света нуди гламур, сјај, срећу, љубав, све оно што нам недостаје. А у ствари, све је то лажна слика у коју очајнички верујемо. Прва реплика у представи: „Ми смо као Нојева барка, дивље звери које је Бог створио себи на срамоту или забаву“, заправо је дефиниција овог текста и представе. Брод као отклон од реалности, брод као спас, брод као бег у потрази за оним што нама очајнички недостаје, ма колико то било лажно. Ова представа је наш дубоки и искрени крик, покушај да предочимо куда нас води овакав начин живота. Мислим и дубоко верујем да смо у томе успели. Желим дуг живот овој представи, јер она то заслужује. Ангелчо Илиевски, редитељ

О редитељу

Ангелчо Илиевски, млади македонски редитељ, дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Скопљу, у класи ред. проф. Слободана Унковског и ванр. проф. Златка Славенског. Матично позориште у коме ради као редитељ је Народни театар у Битољу. Досадашње режије: “Сејач на деца” (по сопственом тексту), “Лекција” Ежена Јонеска, “Заводникот” (сопствени текст), “Кораци” Семјуела Бекета, “Соната духова” Аугуста Стриндберга, “Цензор” Антонија Нилсона, “Породичне приче” Биљане Србљановић, “Сонети“ Вилијама Шекспира (све представе изведене у Македонији), “Маму му ко је први почео” Дејана Дуковског у Осијеку у Хрватској и “Где је нестао Хармс“ Миле Машовић Николић у Народном позоришту у Нишу. Био је асистент редитеља у представи “Изгубљени Германци” Дејана Дуковског у режији Слободана Унковског и “Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова у режији Ивана Поповског. Аутор је три драмска текста: “Сејач на деца”, “Заводникот” и “Где је твоје место Џои” (драма за децу), као и две књиге поезије “По патот кон сонцето” и “Спомени”. Учествовао је на многим радионицама у домовини и иностранству. Негова представа “Сејач на деца” освојила је гран при за најбољу представу на два фестивала, а Илиевски је добитник награде за најбољу режију. На неколико фестивала у Македонији и иностранству глумци из његових представа освојили су награде и признања. [Best_Wordpress_Gallery id="3" gal_title="Brod Ljubavi"] Кореограф: Небојша Громилић Лектор: Наташа Илић Дизајн светла: Дејан Цветковић и Дејан Митић Мајстор тона: Слободан Илић Асистент костимографа: Татјана Колевска Иванов Инспицијент: Христо Зарков Суфлер: Александра Вуков

Редитељ Душан Јовановић и глумци Народног позоришта у Нишу успели су да направе представу која се неће гледати само данас; представу о којој ће се причати као о министарки Жанке Стокић или Љубинке Бобић. И у томе су успели сасвим. У  Нушићевој комедији редитељ је моћно разиграо ново и невиђено. Представа не пати од досадног савршенства, али је моћна, узбудљива, динамична, набијена трагикомичном енергијом. "Госпођа министарка" у сценском тумачењу Душана Јовановића осавремењен је и врло апсурдан приказ лудила жеђи за влашћу, сочно смешна критика менталитета, али и спретно реализован низ бурлескних ситуација. Представа је освежена низом нових мотива, у односу на Нушићев текст, који обогаћују значењски ниво представе, као и њене комичке вредности. Представа за причу, коментаре, за дуг и леп позоришни живот која ће остати упамћена као представа која је озбиљно, драматично чак, схватила Живкину муку, а да, при том, Живкин успон и пад није лишила комичности вишег реда, комичности која израста из опсежне немоћи да се нешто стварно и трајно промени. [nggallery id=23 images=10]

По мотивима приповетке „МАКАР ЧУДРА“ Максима Горког

БИОГРАФИЈА

Десимир Станојевић (1950. год. у Нишу), глумац, у нишком Народном позоришту од 1970. до 1990. одиграо је преко 80 улога (избор: Ђидо – Милић, Ивкова слава – Неко, Вечити студенти – Шеф, Шума – Несрећковић, Зона Замфирова – Мане, Доживљаји Николетине Бурсаћа – Николетина, Дон Жуан се враћа из рата – Дон Жуан, Отац на службеном путу – Отац). Од 1990. год. је у ангажману у Позоришту на Теразијама, где је играо преко 30 улога (избор: Грк Зорба – Зорба, Виолиниста на краву – Тевје, Маратонци трче почасни круг – Лаки Топаловић, Ивкова слава – Калча, Три мускетара – Ришеље, Цигани лете у небо – Талимон и отац Зобар, Јубилеј – Првак). Играо је и у другим позориштима у Београду (Београдско драмско позориште, Позорште Славија, Позориштанце Пуж). Играо у ТВ серијама, драмама и филмовима домаће и стране продукције (Срећни људи, Сељаци, Село гори а баба се чешља, Бићемо прваци света, Лагер Ниш; RAI – Toulouse Lautrec, Carravagio, Lo scandalo della banca romana, Paura di amare, Restauratore). Снимио je 5 целовечерњих телевизијских шоу-програма за РТС и РТВ (Нека песма боли, И срушише се лепи снови моји, Вече у театру, Мјузикли за сва времена, Калчине приче, дечије песме), као и 4 албума за ПГП РТС. Режирао је преко 10 представа (избор: Виолиниста на крову, први мјузикл у историји Нишког позоришта, Кафана код сви, Сима се враћа кући, Рибарење на асфалту). Учествовао је на 8 фестивала забавне, староградске и дечије музике („Менаџер“ у Београду, „Београдско пролеће“, „Тамбурица“ у Новом Саду, „Нишка јесен“ – двоструки победник). Добитник је више награда и признања из области позоришта, телевизије и музике.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Вођен искуством у мјузиклима Позоришта на Теразијама, а после успеха мјузикла Виолиниста на крову у Нишу, који сам режирао и играо у њему, жеља ми је била да се на нишкој сцени настави рад на мјузиклима и да Ниш, поред Београда и Новог Сада, на свом репертоару има и овај популарни жанр. На позив ансамбла и управе Нишког позоришта, одлучио сам се за мјузикл Цигани лете у небо, зато што Ниш има потенцијала да реализује ову захтевну форму (Народно позориште, Позориште лутака, хорови, балетске групе, Академско позориште СКЦ-а, глумачке школе, стручњаци за музику, дизајн звука, кореографи, аранжери). Драмски предложак Цигани лете у небо настао је у сарадњи са Надом Станојевић, по мотивима приповетке Максима Горког Макар Чудра. Горки је „своје“ Цигане градио пратећи несвакидашњу романтичну љубав Раде и Зобара кроз пространу степу Русије. Наша жеља је била да његове Цигане допунимо чергама у којима нема понизних и слабих, где су људи који воле живот, слободу, песму, игру. Такви Цигани једино могу „да лете у небо“. Земља је за њих претесна. Руска циганска традиционална музика, пуна набоја, уз коју игра и срце и тело, употпуњује ову непоновљиву љубавну причу и сврстава је раме уз раме са Ромеом и Јулијом. Адаптација: Нада и Десимир Станојевић Режија и избор музике: Десимир Станојевић Аранжман традиционалне руске ромске музике и дизајн звука: Боривоје Младеновић Композиција „Друмови“: Игор Дуњић – музика, Жељко Мијановић – текст Музички уредник и супервизор хора и солиста: проф. др Сузана Костић Сценограф: Ивана Савић Костимограф: Дејан Гоцић Кореограф: Небојша Громилић Лектор: Наташа Илић Сарадник за ромски језик: Небојша Саитовић Дизајн маске: Филип Цветковић Фотографија: Никола Милосављевић Дизајн плаката и програма: Марина Антић Корепетитор: мр Ивана Мировић Пoмоћник режије: Нађа Недовић Текиндер Секретар режије: Ивана Зарков Асистент костимографа: Марина Стевановић Оперативни сарадник: Нада Станојевић Организатор: Ана Вељковић БАЛЕТ: Јована Симић, Даница Ничић, Јелена Михајловић, Наталија Стоиљковић, Братислав Ранковић, Душан Стојиљковић ХОР: Силвија Нешић, Мила Пужић, Јована Ђорђевић, Марко Милисављевић, Милош Вукман, Никола Савић, Петар Илић, Лука Гутовић РАДИНА И ЗОБАРОВА ЧЕРГА: Невена Петковић, Анастасија Ранчић, Емилија Ранђеловић, Јана Савић, Ива Петронијевић/Марта Ђорђевић алт., Неда Вуковић/Тамара Крстић алт., Ксенија Димитријевић/Невена Димитријевић алт., Теодора Стојковић, Анђела Крстић, Уна Ракић [Best_Wordpress_Gallery id="8" gal_title="Cigani lete u nebo"]

Ова представа је дубоки крик за слободом, како друштвеном тако и личном. Она говори о расту и паду једног слободног човека, који се на свој посебан начин бори за слободу у диктатури, у једном трулом, подмуклом и лицемерном друштву. Јасно је да је слободни човек највећи и најгори непријатељ власти, пособно оне која режимски влада. А у свим тим великим диктатурама нема простора за апсурд и бесмисленост. Ми данас живимо Хармса. Уколико само променимо угао посматрања, јасно ћемо видети да је све око нас страшно бесмислено и схватићемо да је то наша реалност. Радити Хармса је задовољство и изазов. Његов лични живот и његово стваралаштво су један велики свет, посебан, зачудан, нама иако далек истовремено близак. Тај његов свет је и наш свет, та његова борба је и наша борба, сви смо ми Хармс на неки начин. На живот у једном тако прљавом свету у коме су све норме поремећене, у коме је све померено, у коме све губи свој смисао, у коме се све маскира и скрива, у коме слобода нестаје а сви то полако прихватају, позориште не сме да остане равнодушно. Оно мора да поставља велика питања, да се бори, да прати све друштвене аномалије и да их коментарише, али истовремено мора и да дâ наду да можда може некако другачије, што је и његов суштински циљ. Наш свет у овој представи сачињен је управо тим мешањем реалности и бесмислености, живота и магије. Тај наш свет нема границе, преко њега снажно коментаришемо, постављамо велика питања на сопствени начин, за који мислимо да је интересантан а притом директан. Наша представа не нуди одговоре, само поставља питања, задире у све сегменте живота, отвара посебне приче, говори о свему шта нас окружује. Бег у комично је само скривање једне дубоке трагедије. Хармс отвара огроман простор да свако нађе свој начин и да проговори о ономе што је његов сопствени бол, о ономе што недостаје, о ономе што је сан и живот истовремено, о неком свом свету, да исприча неке своје дубоке искрене приче. Преко Хармса сам се трудио да проговорим о једном распаднутом и апсурдном друштву у коме живимо, о малограђанском менталитету, ускраћивању слободе, политичкој и државној репресији, омаловажавању. Ова представа је мој дубоки и лични крик, наш заједнички крик… О редитељу Ангелчо Илиевски је млади македонски редитељ који је дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности у Скопљу, Р. Македонија, у класи ред. проф. Слободана Унковског и ванр. проф. Златка Славенског. Матично позориште у коме ради као редитељ је Народни театар у Битољу. Досадашње режије: “Сејач на деца” (по сопственом тексту), “Лекција” Ежена Јонеска, “Заводникот” (сопствени текст), “Кораци” Семјуела Бекета, “Соната духова” Аугуста Стриндберга, “Цензор” Антониjа Нилсона, “Породичне приче” Биљане Србљановић, (све представе изведене у Македонији) и “Маму му ко је први почео” Дејана Дуковског у Осијеку у Хрватској. Био је асистент редитеља у представи “Изгубљени Германци” Дејана Дуковског у режији Слободана Унковског и “Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова у режији Ивана Поповског. Аутор је три драмска текста: “Сејач на деца”, “Заводникот” и “Где је твоје место Џои” (драма за децу), као и две књиге поезије “По патот кон сонцето” и “Спомени”. Учествовао је на многим радионицама у домовини и иностранству. Негова представа “Сејач на деца” освојила је гран при за најбољу представу на два фестивала, а Илиевски је добитник награде за најбољу режију. На неколико фестивала у Македонији и иностранству глумци из његових представа освојили су награде и признања. О писцу Мила Машовић је рођена 1983. године у Нишу. Пише драмске текстове за децу и одрасле. Дипломирала је 2010. године на Факултету драмских уметности у Београду, на Катедри за драматургију, као и на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, 2007. године. На Институту за позориште, телевизију, медије и филм у Београду бави се научним радом из теорије драмских уметности, медија и културе као докторант-стипендиста Министарства образовања и науке Републике Србије. Добитница је бројних књижевних награда: „Бранкове“, „Селенићеве“ и „Кулунџићеве“, награде за оригинални текст за децу на фестивалу „Звездариште“ у Београду, као и награде дечијег жирија у Котору 2008. године. Писала је многобројне драматизације за радио и позориште. Ауторка је више оригиналних радио-драма, од којих су најзначајније: „Бржи од метка – први српски маратонац“, Радио Београд: 2009; „Једно – женска драма“, Радио Београд: 2010. Праизведбе драмских текстова за децу: „Бесна глиста“, Позориштанце „Пуж“, Београд, 2008; „Гуливер на путовању“, Позориште лутака „Пинокио“, Земун, 2009; „Камени цвет“, Мало позориште „Душко Радовић”, Београд, 2015. Праизведбе драмских текстова за вечерњу сцену: „Хормони“, Градско позориште „КИЦ – Будо Томовић“, Подгорица, 2014. Живи и ради у Београду. О драмском тексту Овај текст, у оригиналу насловљен „Грађанин Хармс“ представља једну врсту документарне фикције о руском авангардном књижевнику Данилу Хармсу. За разлику од чувеног филма из 80-их, ова представа је комбинација фикције и факата. Текст сам написала на основу различите грађе, историјског материјала, Хармсовог дневника, бележнице, полицијских досијеа, сведочанстава оних који су га познавали, али и на основу његове књижевности – кратких прича, драма и песама. Оно што је за мене било занимљиво је да кроз ову драму искажем на који начин и до које мере се развија тоталитаризам у једној бирократски устројеној земљи као што је била совјетска Русија. Апсурд Хармсовог животног страдања требало би да за све нас буде опомена. Посебно ме је погодило то што је Хармс постао „случај за полицију“ због књижевности коју је писао за децу. Прича о Хармсу је прича о неправди и прогону који се дешава уметницима, у том смислу она је универзална и вреди да буде испричана. Мила Машовић Николић, драмска списатељица [nggallery id=39] Текст: Мила Машовић Николић Редитељ: Ангелчо Илиевски Сценограф: Вељко Стојановић Костимограф: Ивана Младеновић Музика: Дарија Андовска Лектор: Наташа Илић Фотографија: Владимир Вања Стојановић Дизајн светла: Драгослав Добросављевић Корепетитор: Ивана Мировић Сонгови снимљени у студију Факултета уметности При снимању сонгова помогли студенти соло певања Факултета уметности.

„Улица усамљених аутомобила“ је апсурдна драма о смислу људског бивствовања у дехуманизованом друштву у коме је главно средство контроле и једини покретач страх. Затворени и учаурени, помирени са својом немоћи, њени становници су одавно изгубили сваку наду и суштински престали да живе. Ипак, једна неочекивана посета и отворена рупа у зиду покрећу низ догађаја...

РЕЧ АУТОРА

Реч је о затвореном свету. Границе су постављене и чини се да нема избора: пропадање, тескоба, сиромаштво, понављање, досада, усамљеност... У овакав свет упада странац „из чиста мира” и покушава да бирократским мерама „заведе ред” и освоји власт. Нарушава се равнотежа и грађани се буде из учмалости, боре се да сачувају оно што су мислили да поседују: мир и вечност. Ово је мистично-урбана прича о страху, неразумевању, празнини, изгубљености и бесмислу. Зуји нам у ушима „електронска тишина”, чује се врум црних лимузина. Љубав је увек негде другде. Дакле, реч је о нама. Зоран Пешић Сигма

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Рад на представи „Улица усамљених аутомобила“ прихватила сам сматрајући изазовом да на сцену пренесем апсурдно и гротескно осећање наше реалности, нашег потонулог друштва и људи који одавно немају путоказ за живот. Црне лимузине изазивају страх, он се системски одржава и шири на сваког грађанина. Страх заузима почасно место у политичком животу наше заједнице. Грађана је сваким даном све мање, али страх је све већи. У једном тренутку један лик у представи изговара питање које одзвања у све празнијим улицама: шта да ради човек? Ђурђа Тешић Зоран Пешић Сигма (Бела Црква, 1960). Књижевник и уредник часописа за књижевност, уметност и културу Градинa. Члан је Српског књижевног друштва. Објавио је осам књига песама, четири књиге прозе и две драме. Три књиге су му преведене на грчки, бугарски и македонски језик. Песме су му превођене на бугарски, румунски, мађарски, македонски, пољски, шпански и грчки језик. Добитник је више награда и признања. За драму Улица усамљених аутомобила добио је Награду Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст (2017). Роман Улица усамљених аутомобила објављен је у издању Народне библиотеке „Стеван Сремац” у Нишу. Ђурђа Тешић је рођена у Београду 1977. године. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду 2002. године у класи професора Николе Јевтића и Алисе Стојановић. Режирала представе: “Црта”, Дамир Вијук (Битеф театар, 2000) “Казанова”, Дејвид Грег (Српско народно позориште у Новом Саду, 2002) “Црно Млеко”, Василиј Сигарев (Народно позориште у Београду, 2003) “Еверyман/Свако”, Горан Стефановски (Атеље 212, 2004) “ Разнесени”, Сара Кејн (Београдско драмско позориште, 2005) “Момо” Михаел Енде (Мало позориште Душко Радовић, 2005) “Дом Бернарде Албе”, Ф. Г. Лорка (Народно позориште Републике Српске, 2005) “Чекајући Годоа”, С. Бекет (Атеље 212, 2006) “Госпођица Јулија”, А. Стриндберг (Народно позориште Републике Српске, 2007) “Три сестре”, А. П. Чехов (Народно позориште Републике Српске, 2008) “Млеко”, В. Кациконурис (Београдско драмско позориште, 2008) “ Базен (без воде)”, М. Рејвенхил (Народно позориште у Београду, 2009) “Господар мува”, Татјана Илић, по роману В. Голдинга (Позориште Бошко Буха, 2009) “Женидба и удадба”, Ј. С. Поповић (Народно позориште Републике Српске, 2010) “Новећенто – Бока хотел”, С. Копривица (Центар за културу Тиват, 2010) “Државни службеници”, Р. Харвуд (Народно позориште у Београду, 2010) “Све о мојој мајци”, С. Адамсон (Београдско драмско позориште, 2011) “Чудне љубави”, Маја Пелевић (Мало позориште Душко Радовић, 2011) „Тајна Грете Гарбо”, Миро Гавран ( Позориште и опера Мадленијанум, 2012) „Огвожђена”, Г. Баланчевић ( Народно Позориште у Београду, 2013) “Успаванка за Вука Ничијег”, Ксенија Поповић/Б. Мијовић ( Народно Позориште у Београду/Будва Град Театар, 2013) „Славна Флоренс”, П. Квилтер (Атеље 212, 2014) „Брачни парастос”, М. Морило (Градско позориште Јазавац, 2015) „Сан летње ноћи”, В. Шекспир (Позориште Бошко Буха, 2015) „Звездарски витез”, М. Арацки (Позориште Бошко Буха, 2016) „Мизантроп”, Ж. Б. П. Молијер (Народно позориште Суботица, 2017) „Мој деда је аут”, Д. Јанковић (Београдско драмско позориште, 2017) [Best_Wordpress_Gallery id="10" gal_title="Ulica usamljenih automobila"] Кореограф: Игор Коруга Лектор: Наташа Илић Организатор: Ана Вељковић