Сергеј Морозов – представник редитељске династије познате у Русији и шире, дипломирао је у Санкт Петербургу на Државној академији драмских уметности. Неко време био је најмлађи редитељ и уметнички директор у Русији. Режирао је више од 40 представа у Петербургу, Москви и другим градовима у Русији и иностранству. Лауреат је многих награда са руских и међународних позоришних фестивала. Љубав – и мистерија, и срећа, и трагедија, и болест, и патња, и неизбежна судбина. Обузима човека потпуно. Само они који су искусили ово осећање разумеју да љубав доноси и најстрашније, најболније и најузвишеније тренутке, пуне инспирације. Макар једном свако треба да осети тај трептај душе, јер је без њега људски живот досадан и бесмислен. Чак и несрећна љубав може да осветли наш живот за много година. [nggallery id=21 images=10]

Дан Народног позоришта у Нишу, Премијера Копродукција Народног позоришта у Нишу и Пулс театра у Лазаревацу У зиму 1915, након инвазије Централних сила на Србију, почело је повлачење војске и народа преко завејаних албанских планина до обале Јадранског мора, одакле су савезници организовали транспорт до острва у Јонском мору. На овом путу српски народ доживео је један од највећих егзодуса у својој историји. Од глади, хладноће и исцрпљености умрло је око 245 000 људи. Додатни проблем представљали су чести напади одметнутих албанских племена на избегличке колоне. Овај догађај у српској историји познат је као Албанска голгота. У овај историјски оквир смештена је драматична прича о Љубици, жени српског официра, која је са још 6 жена одлучила да се жртвује и оде у албанско село као робиња, не би ли тиме испунила ултиматум племенских вођа и омогућила слободан пролаз српској колони. Драма прати 3 године њеног живота у албанској кући, 3 године ишчекивања и наде да ће муж доћи по њу, али и суштинско буђење женског бића. Ово је љубавна прича у којој се преплићу вечите теме жртвовања, части, избора и слободе онда када правог избора нема и када је сваки избор, заправо, неслобода.

Прва реприза Копродукција Народног позоришта у Нишу и Пулс театра у Лазаревацу У зиму 1915, након инвазије Централних сила на Србију, почело је повлачење војске и народа преко завејаних албанских планина до обале Јадранског мора, одакле су савезници организовали транспорт до острва у Јонском мору. На овом путу српски народ доживео је један од највећих егзодуса у својој историји. Од глади, хладноће и исцрпљености умрло је око 245 000 људи. Додатни проблем представљали су чести напади одметнутих албанских племена на избегличке колоне. Овај догађај у српској историји познат је као Албанска голгота. У овај историјски оквир смештена је драматична прича о Љубици, жени српског официра, која је са још 6 жена одлучила да се жртвује и оде у албанско село као робиња, не би ли тиме испунила ултиматум племенских вођа и омогућила слободан пролаз српској колони. Драма прати 3 године њеног живота у албанској кући, 3 године ишчекивања и наде да ће муж доћи по њу, али и суштинско буђење женског бића. Ово је љубавна прича у којој се преплићу вечите теме жртвовања, части, избора и слободе онда када правог избора нема и када је сваки избор, заправо, неслобода.

Представа је урађена по мотивима филма „12 ГНЕВНИХ ЉУДИ“, и по тексту ауторке Јелене Мијовић, а у режији Ивана Вуковића. Покушавајући да донесу једногласну одлуку о кривици оптуженог, 12 поротница открива публици своје дилеме, стереотипе са којима се боре, најитимније тајне , личне трагедије и судбине… Лектор: Наташа Илић Инспицијент: Зарков Христо Суфлер: Ивана Зарков Тонац: Сретен Цветковић Мајстор светла: Драгослав Добросавлјевић Фото: Magic photo [nggallery id=37]

Премијера у Лазаревцу Копродукција Народног позоришта у Нишу и Пулс театра у Лазаревацу У зиму 1915, након инвазије Централних сила на Србију, почело је повлачење војске и народа преко завејаних албанских планина до обале Јадранског мора, одакле су савезници организовали транспорт до острва у Јонском мору. На овом путу српски народ доживео је један од највећих егзодуса у својој историји. Од глади, хладноће и исцрпљености умрло је око 245 000 људи. Додатни проблем представљали су чести напади одметнутих албанских племена на избегличке колоне. Овај догађај у српској историји познат је као Албанска голгота. У овај историјски оквир смештена је драматична прича о Љубици, жени српског официра, која је са још 6 жена одлучила да се жртвује и оде у албанско село као робиња, не би ли тиме испунила ултиматум племенских вођа и омогућила слободан пролаз српској колони. Драма прати 3 године њеног живота у албанској кући, 3 године ишчекивања и наде да ће муж доћи по њу, али и суштинско буђење женског бића. Ово је љубавна прича у којој се преплићу вечите теме жртвовања, части, избора и слободе онда када правог избора нема и када је сваки избор, заправо, неслобода.

Прва реприза у Лазаревцу Копродукција Народног позоришта у Нишу и Пулс театра у Лазаревацу У зиму 1915, након инвазије Централних сила на Србију, почело је повлачење војске и народа преко завејаних албанских планина до обале Јадранског мора, одакле су савезници организовали транспорт до острва у Јонском мору. На овом путу српски народ доживео је један од највећих егзодуса у својој историји. Од глади, хладноће и исцрпљености умрло је око 245 000 људи. Додатни проблем представљали су чести напади одметнутих албанских племена на избегличке колоне. Овај догађај у српској историји познат је као Албанска голгота. У овај историјски оквир смештена је драматична прича о Љубици, жени српског официра, која је са још 6 жена одлучила да се жртвује и оде у албанско село као робиња, не би ли тиме испунила ултиматум племенских вођа и омогућила слободан пролаз српској колони. Драма прати 3 године њеног живота у албанској кући, 3 године ишчекивања и наде да ће муж доћи по њу, али и суштинско буђење женског бића. Ово је љубавна прича у којој се преплићу вечите теме жртвовања, части, избора и слободе онда када правог избора нема и када је сваки избор, заправо, неслобода.

Редитељ Душан Јовановић и глумци Народног позоришта у Нишу успели су да направе представу која се неће гледати само данас; представу о којој ће се причати као о министарки Жанке Стокић или Љубинке Бобић. И у томе су успели сасвим. У  Нушићевој комедији редитељ је моћно разиграо ново и невиђено. Представа не пати од досадног савршенства, али је моћна, узбудљива, динамична, набијена трагикомичном енергијом. "Госпођа министарка" у сценском тумачењу Душана Јовановића осавремењен је и врло апсурдан приказ лудила жеђи за влашћу, сочно смешна критика менталитета, али и спретно реализован низ бурлескних ситуација. Представа је освежена низом нових мотива, у односу на Нушићев текст, који обогаћују значењски ниво представе, као и њене комичке вредности. Представа за причу, коментаре, за дуг и леп позоришни живот која ће остати упамћена као представа која је озбиљно, драматично чак, схватила Живкину муку, а да, при том, Живкин успон и пад није лишила комичности вишег реда, комичности која израста из опсежне немоћи да се нешто стварно и трајно промени. [nggallery id=23 images=10]

Потресна прича о животу малих људи на маргини друштва, о закону улице и посебном моралном кодексу који на њој влада. Прича о суровом уласку у свет одраслих једне девојчице, која поред људског зла, подлости и немилосрдности, међу људима на социјалном дну први пут препознаје и открива и најплеменитија осећања – љубав, оданост, пријатељство, пожртвовање. Прича о суочавању са животом и свим његовим лицима, које, и онда када је најсуровије, у једном младом бићу не може уништити клицу наде да ће сутра ипак бити боље.

Испицијент: ВЛАДА ЂОРЂЕВИЋ Тон мајстор: СРЕТЕН ЦВЕТКОВИЋ Суфлер: ОЗРЕН МИТИЋ Мајстор светла: ДЕЈАН МИТИЋ

Комад "Шофери" је посебан због своје истовремене припадности различитим традицијама. Са једне стране, он је утемељен у оној нашој комедиографској струји у којој ординирају агенти, пандури И жбири. Ови драмски ликови на свет гледају из истих ципела као Алекса Жуњић, Лука Лабан И Жика Ајкула. Са друге стране "Шофери" долазе из средњоевропске традиције позоришта апсурда оличене у делима Славомира Мрожека, Вацлава Хавела И Иштвана Оркења, али И једног специфичног, популарног облика сатире познатог као "пештански виц". Радња драме смештена је у 1974. годину, а ова представа ту, сада већ далеку И заборављену прошлост, мења дистопијским светом веома блиске будућности. [nggallery id=38] О писцу: Ласло Вегел, прозни И драмски писац, есејиста И критичар, рођен је у Србобрану 1941. године. Студирао је мађарски језик И књижевност на Новосадском, као И филозофију на Београдском универзитету. Пише на матерњем, мађарском језику. Његов први роман “Мемоари једног макроа” на српски је превео Александар Тишма, окарактерисавши га као "први градски роман из Војводине". Од тада, Вегелово дело припада И мађарској И српској књижевности. Представа по мотивима његовог најновијег романа "Неопланта или обећана земља" проглашена је за најбољу на претходном Стеријином позорју. По његовим текстовима настале су представе у режији Љубише Ристића, Душана Јовановића, Љубише Георгијевског И Андраша Урбана. За свој књижевни рад награђиван је са обе стране границе. О редитељу: Милан Нешковић, рођен у Ваљеву 1985. године. Син, брат И ујак. Завршио позоришну режију на Факултету драмских уметности у класи професора Николе Јевтића И професорке Алисе Стојановић. Ово му је тринаеста позоришна представа, дванаеста по делима писаца изСрбије. О драматургу: Марко Милосављевић је драматург из Београда. Коаутор је текста представе "Нататоријум" која се изводи у Народном позоришту у Суботици. Стални је сарадник Редакције програма за децу И младе Радио Београда. Лектор: Наташа Илић Инспицијент: Влада Ђорђевић Суфлер: Озрен Митић Тонац: Бане Илић Мајстор светла: Дејан Цветковић Фото: Петар Станковић

...

У комедији чија се радња збива у Шибенику 1920, Иво Брешан је као полазиште искористио идеју Шекспирових комада Укроћена горопад и Живот је сан. Заплет почиње када студент Лујо одлучи да направи психолошки експеримент и провери да ли је могуће убедити човека да је оно што није, односно да је његов живот само сан. У реализацију плана укључује се и крчмар Тафра, који би да се освети трговцу Пребанди што своју млађу кћер Цвиту није хтео да уда за Тафриног сина Дунка. Како би успели у својој намери они у игру замене идентитета увлаче пријатеље, али и странца и пијанца Багару, кога представљају као младог контеа. Тако се око Пребанде и његове породице заврти невероватна  прича, пуна духовитих заплета и перипетија. Паралелно са овом одвија се друга линија комада – прича о Катици, Пребандиној старијој кћери, којој никако да нађу мужа због њене преке нарави. Ипак, Брешан се кроз цео комад бави и једним филозофским питањем – односом сна и јаве, које пак отвара питање људске природе и суштине идентитета. [nggallery id=31]

Опера у два чина Диригент: Милена Ињац Симфонијски оркестaр у Нишу , Факултет уметности у Нишу и Народно позориште у Нишу Неких тридесетак година после Моцартове славне комичне опере Фигарова женидба, млади композитор Ђоакино Росини склопио је уговор да напише још једну оперу са виспреним берберином Фигаром као главним јунаком, поново са либретом инспирисаним комадом француског позоришног писца Бомаршеа. Росини је свог Севиљског берберина удаљио од политичког контекста, те је, пре свега, ишао на комику ликова и ситуација – а у томе је био ненадмашан. И овде је непревазиђени Фигаро спреман на све, довитљив, лукав, главни чувар тајни и посредник у остваривању везе двоје младих – Розине и грофа Алмавиве, упркос настојању старог др Бартола (заправо, Фигаровог газде) да сачува Розину за себе. Новина Фигаровог лика у односу на традиционални заплет, одговара Росинијевом односу према традиционалној комичној опери: као што Фигаро преквалификује старе ликове, тако и Росини враћа комичној опери њен историјски успех. Ликови у Берберину су заиста прави ликови из велике комедије. И данас је ово једна од најомиљенијих опера, и она већ на првом гледању осваја симпатије својом неуздржаном шаљивошћу, животношћу и шармом. Ђоакино Росини (1792–1868) био је централна личност италијанске опере и један од водећих композитора XIX века, подједнако значајан у домену комичне и озбиљне опере. Школовао се на конзерваторијумима у Лугану и Болоњи. Свој музички стил формирао је под утицајем оперског стила Доменика Чимарозе, Хајдна и Моцарта, али је временом успео да превазиђе своје узоре, поставши и сам узор другим композиторима – Белинију, Доницетију и Вердију. Росинијев уметнички успон почиње већ са његовим првим операма. Писао је за сва велика италијанска позоришта тог времена, а током две деценије активног стваралачког рада написао је око 40 опера. Био је познат по томе што је писао веома брзо и веома лако, али је у многим делима прибегавао и аутоцитатима. Његове најчувеније опере су Виљем Тел, Пепељуга, Отело, Семирамида, Севиљски берберин. Диригент: Милена Ињац Асистент редитеља: Ивана Мировић Аутор пројекта: Сузана Костић Асистент костимографа: Владимир Пекић Асистент сценографа: Мина Лазаревић