Народно позориште Ниш

Навигација

Најновије вести

08
фебруар

Отворена врата

Posted on феб 8 by

Подсећамо верну публику да их овог месеца „Отворена врата“ очекују у четвртак, 22.02. у периоду од 12... сазнај више

Репертоар

01
Фебруар

Едмунд Кин

Текст: Мирхад – Хади Курић
Режија: Ирфан Менсур
Време: 20:00
Гостовање у Београдском драмском позоришту
Из пера Хадија Курића, у режији Ирфана Менсура, настала је представа у којој је главни јунак велики глумац и заводник, Едмунд Кин. О овој занимљивој историјској личности писао је и Дима Отац, као и Пол Сартр. Но, Хади Курић се у својој драми првенствено фокусирао на мотив побуне, а не на љубавни заплет. Јер нема ни праве љубавне приче ни доброг драмског заплета без нечије побуне. Узбудљива, инспиративна и дивна прича о глумцима, у којој се Кин, романтик, ексцентрик, наркоман, алкохоличар, јунак, бори за све оне идеале и вредности које се и данас заборављају и запостављају. ПР­ВО из­во­ђе­ње дра­ме „Ед­мунд Кин” по­сти­гло је сја­јан успех на пре­ми­је­ри у На­род­ном по­зо­ри­шту у Ни­шу. Улога слав­ног ен­гле­ског глум­ца ко­ме се „ве­ру­је да је краљ, кад кра­ља игра, и ри­бар, кад рибара игра”, али ко­ји оста­је изван дру­штве­них нор­ми, по­ве­ре­на је Де­ја­ну Цицмиловићу. У овом до­ми­шља­том при­ка­зу ве­чи­те не­стал­не глум­че­ве суд­би­не за­и­гра­ли су и Алек­сан­дар Ма­рин­ко­вић, Са­ња Кр­сто­вић, Милена Јакшић, Сне­жа­на Пе­тро­вић и Алек­сан­дар Миха­и­ло­вић. [nggallery id=17 images=10]
06
Фебруар

Херострат

Текст: Григориј Горин
Режија: Ирфан Менсур
Време: 20:00
У Ефесу, 356. године пре нове ере, спаљен је Артемидин храм. Једно од седам светских чуда спалио је грчки трговац Херострат у тежњи да достигне славу и бесмртност, како би се његово име сачувало кроз векове. И уместо да буде кажњен и заборављен, злочинац започиње свој друштвени успон. Тако почиње прича о вечитој борби добра и зла, примерена за сва времена и све просторе. Прича о манипулацији новцем, моћи и влашћу, која кроз векове стихијски разара цело човечанство. Прича о борби праведника који не може да остане равнодушан када зло, цинизам и лицемерје нарастају и прете да захвате све унаоколо. Григориј Горин (Григориј Израиљевич Офштејн, 1940–2000, Москва) био је руски писац јеврејског порекла. Писањем се бавио од студентских дана, када је објављивао под псеудонимом Галка Галкина. Написао је тридесетак драма, сценарија и збирки афоризама, а посебно су значајни они који се баве периодом перестројке и распада Совјетског Савеза. Драму „Заборавити Херострата!“ објавио је 1972. године, али она и данас не губи ништа од своје актуелности. Ово је први Горинов позоришни комад који се ради код нас. Рођен сам на Богојављење почетком друге половине прошлог века у једној земљи на брдовитом Балкану. Вољом богова та држава се распала на неколико мањих, по структури и уређењу важних и јаких целина које су наставиле своје постојање у рајском благостању. Школовао сам се у неколико држава, живео са неколико лепих и паметних жена које су ми изродиле три сина. Имам проблем са најмлађим. Воли позориште… Да би срећно живели не остављам им ништа. Само то и имам… За свој рад сам награђиван. Због мог рада ме воле и цене. Због мог рада ме не воле и не цене. Мислим и говорим оно што желим. Не припадам никоме. Сам сам, учим и питам паметније за савет… Пристојан сам, лепо васпитан а понеко грешком каже и мио човек. Волим све што воле млади. ОСВРНИТЕ СЕ! ЕВО ГА ХЕРОСТРАТ! Ирфан Менсур [Best_Wordpress_Gallery id="2" gal_title="Herostrat"] Текст – Григориј Горин Адаптација, дизајн сцене и избор музике – Ирфан Менсур Асистент режије – Катарина Арсић Костимограф – Дејан Гоцић Асистент костимографа – Владимир Пекић Патинирање костима – Горан Митић Мајстор маске – Филип Цветковић Лектор – Наташа Илић Дизајн принта – Марина Антић Дизајн светла – Драгослав Добросављевић Тон мајстор – Влада Ђорђевић Инспицијент – Слободан Илић, Ивана Зарков Суфлер – Озрен Митић
08
Фебруар

Цигани лете у небо

Текст: По мотивима приче Максима Горког
Режија: Десимир Станојевић
Време: 20:00
По мотивима приповетке „МАКАР ЧУДРА“ Максима Горког

БИОГРАФИЈА

Десимир Станојевић (1950. год. у Нишу), глумац, у нишком Народном позоришту од 1970. до 1990. одиграо је преко 80 улога (избор: Ђидо – Милић, Ивкова слава – Неко, Вечити студенти – Шеф, Шума – Несрећковић, Зона Замфирова – Мане, Доживљаји Николетине Бурсаћа – Николетина, Дон Жуан се враћа из рата – Дон Жуан, Отац на службеном путу – Отац). Од 1990. год. је у ангажману у Позоришту на Теразијама, где је играо преко 30 улога (избор: Грк Зорба – Зорба, Виолиниста на краву – Тевје, Маратонци трче почасни круг – Лаки Топаловић, Ивкова слава – Калча, Три мускетара – Ришеље, Цигани лете у небо – Талимон и отац Зобар, Јубилеј – Првак). Играо је и у другим позориштима у Београду (Београдско драмско позориште, Позорште Славија, Позориштанце Пуж). Играо у ТВ серијама, драмама и филмовима домаће и стране продукције (Срећни људи, Сељаци, Село гори а баба се чешља, Бићемо прваци света, Лагер Ниш; RAI – Toulouse Lautrec, Carravagio, Lo scandalo della banca romana, Paura di amare, Restauratore). Снимио je 5 целовечерњих телевизијских шоу-програма за РТС и РТВ (Нека песма боли, И срушише се лепи снови моји, Вече у театру, Мјузикли за сва времена, Калчине приче, дечије песме), као и 4 албума за ПГП РТС. Режирао је преко 10 представа (избор: Виолиниста на крову, први мјузикл у историји Нишког позоришта, Кафана код сви, Сима се враћа кући, Рибарење на асфалту). Учествовао је на 8 фестивала забавне, староградске и дечије музике („Менаџер“ у Београду, „Београдско пролеће“, „Тамбурица“ у Новом Саду, „Нишка јесен“ – двоструки победник). Добитник је више награда и признања из области позоришта, телевизије и музике.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Вођен искуством у мјузиклима Позоришта на Теразијама, а после успеха мјузикла Виолиниста на крову у Нишу, који сам режирао и играо у њему, жеља ми је била да се на нишкој сцени настави рад на мјузиклима и да Ниш, поред Београда и Новог Сада, на свом репертоару има и овај популарни жанр. На позив ансамбла и управе Нишког позоришта, одлучио сам се за мјузикл Цигани лете у небо, зато што Ниш има потенцијала да реализује ову захтевну форму (Народно позориште, Позориште лутака, хорови, балетске групе, Академско позориште СКЦ-а, глумачке школе, стручњаци за музику, дизајн звука, кореографи, аранжери). Драмски предложак Цигани лете у небо настао је у сарадњи са Надом Станојевић, по мотивима приповетке Максима Горког Макар Чудра. Горки је „своје“ Цигане градио пратећи несвакидашњу романтичну љубав Раде и Зобара кроз пространу степу Русије. Наша жеља је била да његове Цигане допунимо чергама у којима нема понизних и слабих, где су људи који воле живот, слободу, песму, игру. Такви Цигани једино могу „да лете у небо“. Земља је за њих претесна. Руска циганска традиционална музика, пуна набоја, уз коју игра и срце и тело, употпуњује ову непоновљиву љубавну причу и сврстава је раме уз раме са Ромеом и Јулијом. Адаптација: Нада и Десимир Станојевић Режија и избор музике: Десимир Станојевић Аранжман традиционалне руске ромске музике и дизајн звука: Боривоје Младеновић Композиција „Друмови“: Игор Дуњић – музика, Жељко Мијановић – текст Музички уредник и супервизор хора и солиста: проф. др Сузана Костић Сценограф: Ивана Савић Костимограф: Дејан Гоцић Кореограф: Небојша Громилић Лектор: Наташа Илић Сарадник за ромски језик: Небојша Саитовић Дизајн маске: Филип Цветковић Фотографија: Никола Милосављевић Дизајн плаката и програма: Марина Антић Корепетитор: мр Ивана Мировић Пoмоћник режије: Нађа Недовић Текиндер Секретар режије: Ивана Зарков Асистент костимографа: Марина Стевановић Оперативни сарадник: Нада Станојевић Организатор: Ана Вељковић БАЛЕТ: Јована Симић, Даница Ничић, Јелена Михајловић, Наталија Стоиљковић, Братислав Ранковић, Душан Стојиљковић ХОР: Силвија Нешић, Мила Пужић, Јована Ђорђевић, Марко Милисављевић, Милош Вукман, Никола Савић, Петар Илић, Лука Гутовић РАДИНА И ЗОБАРОВА ЧЕРГА: Невена Петковић, Анастасија Ранчић, Емилија Ранђеловић, Јана Савић, Ива Петронијевић/Марта Ђорђевић алт., Неда Вуковић/Тамара Крстић алт., Ксенија Димитријевић/Невена Димитријевић алт., Теодора Стојковић, Анђела Крстић, Уна Ракић [Best_Wordpress_Gallery id="8" gal_title="Cigani lete u nebo"]
13
Фебруар

Мртве душе

Текст: Н.В.Гогољ
Режија: Ана Ђорђевић
Време: 20:00
Гротескна прича о Чичикову, државном чиновнику који је открио нов начин да се обогати, тргујући дотад непознатом робом – мртвим душама, одише тешким, горким хумором и на невероватан начин кореспондира са временом данашњим: не само као критика гломазне бирократске државе у којој људи постоје само као бројке него и као критика распомамљене материјалистичке културе, у којој је једино мерило вредности новац, а човек у сталној јурњави за статусом губи сопствени идентитет и сам се претварајући у робу. Смејући се догодовштинама Чичиковљевим, његовој дрскости, па и довитљивости у безобзирности, публика неће моћи а да се не упита оно што се питају и ликови наше представе – колика је данас стварна цена душа? Мртвих или живих – скоро да је свеједно. Драматизација и режија: Ана Ђорђевић Асистент сценографа: Милош Тодоровић Лектор: Наташа Илић Инспицијент: Слободан Илић Суфлер: Александра Вуков Мајстор светла: Драгослав Добросављевић Мајстор тона: Владимир Ђорђевић

О редитељу

Ана Ђорђевић рођена је у Београду, 1977. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године. За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело. Значајније режије: Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско Драмско Позориште 2005., Ж.Б.П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театат 2005., Ђовани Бокачо Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006., Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009., Ф.М. Достојевски Записи из подземља Југословенско Драмско Позориште, 2010., Н.В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010., Петар Михајловић, Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010., Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште Нови Сад 2013., Ана Ђорђевић Четрнаеста Народно позориште Републике Српске 1913., Вилијем Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015., Стојан Срдић Моје Дете, Београдско Драмско Позориште, 2016., Мирослав Крлежа У агонији БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.

Реч редитеља

Човек материјалистичке културе о којој пише Гогољ, а која је и култура данашњице, дубоко верује да постаје нерањив и бесмртан кроз стицање новца. Ликови „Мртвих душа“, на челу са Чичиковим, усмерено и напето теже свом извору нерањивости – копејки, сталном, непрекидном дотоку копејке, еликсира бесмртности. Они за други извор живота и не знају, јер им није ни дато да друго упознају, јер су од малена учени да је имање исто што и идентитет. Ти чудновати, загонетни, гротескни и тужни Гогољеви људи живе под сталним терором амбиције, укљештени између трагедије и комедије, односно под влашћу страсти која им ради о глави, а која је уједно њихово једино животно гориво. Опчињени сном о нерањивости, луди за њом до грознице, бацају се за копејком у амбис најневероватнијих подухвата, а ситуације у које западају, извор су типично гогљевског меланхоличног хумора, којим одише и ова инсценација његовог најзначајнијег дела и једног од најзначајнијих дела светске литературе икада. Наша представа рађена је са намером да дотакне један од многих аспеката овог загнетног, недовршеног прозног ремек-дела, уз свест да се сва ширина његовог значења не обухвата једним позоришним чином, али да је, ипак, овај позоришни чин покушај темељног и искреног дијалога са литерарним предлошком и савременом овдашњом публиком истовремено. А то није мало. [Best_Wordpress_Gallery id="5" gal_title="Mrtve duše"]
14
Фебруар

Где је нестао Хармс

Текст: Мила Машовић Николић
Режија: Ангелчо Илиевски
Време: 20:00
Ова представа је дубоки крик за слободом, како друштвеном тако и личном. Она говори о расту и паду једног слободног човека, који се на свој посебан начин бори за слободу у диктатури, у једном трулом, подмуклом и лицемерном друштву. Јасно је да је слободни човек највећи и најгори непријатељ власти, пособно оне која режимски влада. А у свим тим великим диктатурама нема простора за апсурд и бесмисленост. Ми данас живимо Хармса. Уколико само променимо угао посматрања, јасно ћемо видети да је све око нас страшно бесмислено и схватићемо да је то наша реалност. Радити Хармса је задовољство и изазов. Његов лични живот и његово стваралаштво су један велики свет, посебан, зачудан, нама иако далек истовремено близак. Тај његов свет је и наш свет, та његова борба је и наша борба, сви смо ми Хармс на неки начин. На живот у једном тако прљавом свету у коме су све норме поремећене, у коме је све померено, у коме све губи свој смисао, у коме се све маскира и скрива, у коме слобода нестаје а сви то полако прихватају, позориште не сме да остане равнодушно. Оно мора да поставља велика питања, да се бори, да прати све друштвене аномалије и да их коментарише, али истовремено мора и да дâ наду да можда може некако другачије, што је и његов суштински циљ. Наш свет у овој представи сачињен је управо тим мешањем реалности и бесмислености, живота и магије. Тај наш свет нема границе, преко њега снажно коментаришемо, постављамо велика питања на сопствени начин, за који мислимо да је интересантан а притом директан. Наша представа не нуди одговоре, само поставља питања, задире у све сегменте живота, отвара посебне приче, говори о свему шта нас окружује. Бег у комично је само скривање једне дубоке трагедије. Хармс отвара огроман простор да свако нађе свој начин и да проговори о ономе што је његов сопствени бол, о ономе што недостаје, о ономе што је сан и живот истовремено, о неком свом свету, да исприча неке своје дубоке искрене приче. Преко Хармса сам се трудио да проговорим о једном распаднутом и апсурдном друштву у коме живимо, о малограђанском менталитету, ускраћивању слободе, политичкој и државној репресији, омаловажавању. Ова представа је мој дубоки и лични крик, наш заједнички крик… О редитељу Ангелчо Илиевски је млади македонски редитељ који је дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности у Скопљу, Р. Македонија, у класи ред. проф. Слободана Унковског и ванр. проф. Златка Славенског. Матично позориште у коме ради као редитељ је Народни театар у Битољу. Досадашње режије: “Сејач на деца” (по сопственом тексту), “Лекција” Ежена Јонеска, “Заводникот” (сопствени текст), “Кораци” Семјуела Бекета, “Соната духова” Аугуста Стриндберга, “Цензор” Антониjа Нилсона, “Породичне приче” Биљане Србљановић, (све представе изведене у Македонији) и “Маму му ко је први почео” Дејана Дуковског у Осијеку у Хрватској. Био је асистент редитеља у представи “Изгубљени Германци” Дејана Дуковског у режији Слободана Унковског и “Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова у режији Ивана Поповског. Аутор је три драмска текста: “Сејач на деца”, “Заводникот” и “Где је твоје место Џои” (драма за децу), као и две књиге поезије “По патот кон сонцето” и “Спомени”. Учествовао је на многим радионицама у домовини и иностранству. Негова представа “Сејач на деца” освојила је гран при за најбољу представу на два фестивала, а Илиевски је добитник награде за најбољу режију. На неколико фестивала у Македонији и иностранству глумци из његових представа освојили су награде и признања. О писцу Мила Машовић је рођена 1983. године у Нишу. Пише драмске текстове за децу и одрасле. Дипломирала је 2010. године на Факултету драмских уметности у Београду, на Катедри за драматургију, као и на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, 2007. године. На Институту за позориште, телевизију, медије и филм у Београду бави се научним радом из теорије драмских уметности, медија и културе као докторант-стипендиста Министарства образовања и науке Републике Србије. Добитница је бројних књижевних награда: „Бранкове“, „Селенићеве“ и „Кулунџићеве“, награде за оригинални текст за децу на фестивалу „Звездариште“ у Београду, као и награде дечијег жирија у Котору 2008. године. Писала је многобројне драматизације за радио и позориште. Ауторка је више оригиналних радио-драма, од којих су најзначајније: „Бржи од метка – први српски маратонац“, Радио Београд: 2009; „Једно – женска драма“, Радио Београд: 2010. Праизведбе драмских текстова за децу: „Бесна глиста“, Позориштанце „Пуж“, Београд, 2008; „Гуливер на путовању“, Позориште лутака „Пинокио“, Земун, 2009; „Камени цвет“, Мало позориште „Душко Радовић”, Београд, 2015. Праизведбе драмских текстова за вечерњу сцену: „Хормони“, Градско позориште „КИЦ – Будо Томовић“, Подгорица, 2014. Живи и ради у Београду. О драмском тексту Овај текст, у оригиналу насловљен „Грађанин Хармс“ представља једну врсту документарне фикције о руском авангардном књижевнику Данилу Хармсу. За разлику од чувеног филма из 80-их, ова представа је комбинација фикције и факата. Текст сам написала на основу различите грађе, историјског материјала, Хармсовог дневника, бележнице, полицијских досијеа, сведочанстава оних који су га познавали, али и на основу његове књижевности – кратких прича, драма и песама. Оно што је за мене било занимљиво је да кроз ову драму искажем на који начин и до које мере се развија тоталитаризам у једној бирократски устројеној земљи као што је била совјетска Русија. Апсурд Хармсовог животног страдања требало би да за све нас буде опомена. Посебно ме је погодило то што је Хармс постао „случај за полицију“ због књижевности коју је писао за децу. Прича о Хармсу је прича о неправди и прогону који се дешава уметницима, у том смислу она је универзална и вреди да буде испричана. Мила Машовић Николић, драмска списатељица [nggallery id=39] Текст: Мила Машовић Николић Редитељ: Ангелчо Илиевски Сценограф: Вељко Стојановић Костимограф: Ивана Младеновић Музика: Дарија Андовска Лектор: Наташа Илић Фотографија: Владимир Вања Стојановић Дизајн светла: Драгослав Добросављевић Корепетитор: Ивана Мировић Сонгови снимљени у студију Факултета уметности При снимању сонгова помогли студенти соло певања Факултета уметности.
19
Фебруар

Жорж Данден

Текст: Жан Батист Поклен Молијер
Режија: Драгослав Савић
Време: 20:00
У комедији Жорж Данден Молијер се бави темом модерних скоројевића, чинећи овај комад бриљантном критиком помодарства, лицемерја и болесне тежње ка „високим круговима“. Наиме, Жорж Данден, сеоски богаташ, покушавајући да се приближи аристократији и стекне племићку титулу, жени се племкињом која га презире и вара. Међутим, његова сујета, глупост и похлепа неминовно га воде у блато, а он, понижен и поражен, схвата да се новцем не може купити оно највредније – љубав. Молијер, истанчани познавалац свих нијанси људске природе и човекових мана, кроз окрепљујући смех који носе његове комедије потврђује своју актуелност и данас, у времену у коме човек у сталној трци за новцем заборавља на праве људске вредности и оно што суштински живот чини лепим, терајући гледаоца да се запита над собом и светом око себе.

Реч редитеља

Комедија „Жорж Данден“ је озбиљан стваралачки изазов како за глумачки ансамбл тако и за позориште у целини, јер је неопходан високи професионализам код сусрета са законитостима молијеровске комедије. Молијер, јединствени филозоф из плејаде највећих у позоришној историји човечанства, био је у блиском контакту с народом. Ипак, кроз окрепљујући смех који носе његове комедије, он тера гледаоца да се замисли и запита над собом и светом око себе. У комедији „Жорж Данден“ Молијер се бави темом модерних скоројевића, чинећи овај комад бриљантном критиком помодарства и лицемерја. Наиме, Жорж Данден, сеоски богаташ, покушавајући да се приближи аристократији и стекне племићку титулу, жени се племкињом која га презире и вара. У свету коме не припада, окружен лицемерјем, лажима, уценама и увредама, он доживљава комплетан пораз кроз понижење, морално срозавање и губитак части, схватајући да се новцем не може купити све – ни титула, ни породица, а понајмање света брачна заједница и љубав у њој. Ко је коме господар, онда? Човек новцу или... Проклето смешна људска природа. Да ли је довољно да се само замислимо? У спомен на свог учитеља Аспаруха Паунова, Драгослав Савић

Драгослав Савић – Сафа

Глумац Народног позоришта у Нишу. 30 година професионално ради у позоришту. Аутор је и редитељ више тв емисија које су са успехом приказиване на нишким тeлевизијама. Режирао је више позоришних представа. Добитник је трију награда на Сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Одиграо је преко сто улога у позориштима у Србији. [gallery id="1960"] Фото: Владимир Вања Стојановић
20
Фебруар

Цигани лете у небо

Текст: По мотивима приче Максима Горког
Режија: Десимир Станојевић
Време: 20:00
По мотивима приповетке „МАКАР ЧУДРА“ Максима Горког

БИОГРАФИЈА

Десимир Станојевић (1950. год. у Нишу), глумац, у нишком Народном позоришту од 1970. до 1990. одиграо је преко 80 улога (избор: Ђидо – Милић, Ивкова слава – Неко, Вечити студенти – Шеф, Шума – Несрећковић, Зона Замфирова – Мане, Доживљаји Николетине Бурсаћа – Николетина, Дон Жуан се враћа из рата – Дон Жуан, Отац на службеном путу – Отац). Од 1990. год. је у ангажману у Позоришту на Теразијама, где је играо преко 30 улога (избор: Грк Зорба – Зорба, Виолиниста на краву – Тевје, Маратонци трче почасни круг – Лаки Топаловић, Ивкова слава – Калча, Три мускетара – Ришеље, Цигани лете у небо – Талимон и отац Зобар, Јубилеј – Првак). Играо је и у другим позориштима у Београду (Београдско драмско позориште, Позорште Славија, Позориштанце Пуж). Играо у ТВ серијама, драмама и филмовима домаће и стране продукције (Срећни људи, Сељаци, Село гори а баба се чешља, Бићемо прваци света, Лагер Ниш; RAI – Toulouse Lautrec, Carravagio, Lo scandalo della banca romana, Paura di amare, Restauratore). Снимио je 5 целовечерњих телевизијских шоу-програма за РТС и РТВ (Нека песма боли, И срушише се лепи снови моји, Вече у театру, Мјузикли за сва времена, Калчине приче, дечије песме), као и 4 албума за ПГП РТС. Режирао је преко 10 представа (избор: Виолиниста на крову, први мјузикл у историји Нишког позоришта, Кафана код сви, Сима се враћа кући, Рибарење на асфалту). Учествовао је на 8 фестивала забавне, староградске и дечије музике („Менаџер“ у Београду, „Београдско пролеће“, „Тамбурица“ у Новом Саду, „Нишка јесен“ – двоструки победник). Добитник је више награда и признања из области позоришта, телевизије и музике.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Вођен искуством у мјузиклима Позоришта на Теразијама, а после успеха мјузикла Виолиниста на крову у Нишу, који сам режирао и играо у њему, жеља ми је била да се на нишкој сцени настави рад на мјузиклима и да Ниш, поред Београда и Новог Сада, на свом репертоару има и овај популарни жанр. На позив ансамбла и управе Нишког позоришта, одлучио сам се за мјузикл Цигани лете у небо, зато што Ниш има потенцијала да реализује ову захтевну форму (Народно позориште, Позориште лутака, хорови, балетске групе, Академско позориште СКЦ-а, глумачке школе, стручњаци за музику, дизајн звука, кореографи, аранжери). Драмски предложак Цигани лете у небо настао је у сарадњи са Надом Станојевић, по мотивима приповетке Максима Горког Макар Чудра. Горки је „своје“ Цигане градио пратећи несвакидашњу романтичну љубав Раде и Зобара кроз пространу степу Русије. Наша жеља је била да његове Цигане допунимо чергама у којима нема понизних и слабих, где су људи који воле живот, слободу, песму, игру. Такви Цигани једино могу „да лете у небо“. Земља је за њих претесна. Руска циганска традиционална музика, пуна набоја, уз коју игра и срце и тело, употпуњује ову непоновљиву љубавну причу и сврстава је раме уз раме са Ромеом и Јулијом. Адаптација: Нада и Десимир Станојевић Режија и избор музике: Десимир Станојевић Аранжман традиционалне руске ромске музике и дизајн звука: Боривоје Младеновић Композиција „Друмови“: Игор Дуњић – музика, Жељко Мијановић – текст Музички уредник и супервизор хора и солиста: проф. др Сузана Костић Сценограф: Ивана Савић Костимограф: Дејан Гоцић Кореограф: Небојша Громилић Лектор: Наташа Илић Сарадник за ромски језик: Небојша Саитовић Дизајн маске: Филип Цветковић Фотографија: Никола Милосављевић Дизајн плаката и програма: Марина Антић Корепетитор: мр Ивана Мировић Пoмоћник режије: Нађа Недовић Текиндер Секретар режије: Ивана Зарков Асистент костимографа: Марина Стевановић Оперативни сарадник: Нада Станојевић Организатор: Ана Вељковић БАЛЕТ: Јована Симић, Даница Ничић, Јелена Михајловић, Наталија Стоиљковић, Братислав Ранковић, Душан Стојиљковић ХОР: Силвија Нешић, Мила Пужић, Јована Ђорђевић, Марко Милисављевић, Милош Вукман, Никола Савић, Петар Илић, Лука Гутовић РАДИНА И ЗОБАРОВА ЧЕРГА: Невена Петковић, Анастасија Ранчић, Емилија Ранђеловић, Јана Савић, Ива Петронијевић/Марта Ђорђевић алт., Неда Вуковић/Тамара Крстић алт., Ксенија Димитријевић/Невена Димитријевић алт., Теодора Стојковић, Анђела Крстић, Уна Ракић [Best_Wordpress_Gallery id="8" gal_title="Cigani lete u nebo"]
21
Фебруар

У чије име

Текст: Александар Михаиловић
Режија: Милан Караџић
Време: 20:00
„У чије име“ је истинита драматична прича о стрељаним глумцима Народног позоришта, након ослобођења Ниша 1944. године. Она на топао и животан начин проговара о страдању малог, обичног човека који покушава да опстане у вихору великих друштвених и политичких промена. Вечита дилема о избору стране, али и слободи уметника да се у турбулентним временима бори уметношћу и за уметност, тема је која снажно кореспондира са временом у којем живимо, осликавајући модел по коме се промене на овим просторима успостављају већ више од пола века.

Реч аутора

Када таласи историје подигну талог једног друштва, кад потом тај муљ замути поглед истини и доброти, кад наступи доба без чистих, безгрешних, верних и милостивих, када нестану сенке у које би се мали човек тако жељно склонио, ко је тај који ће победницима рећи да у његово име немају право ни кап крви поражених да пусте? Зато ова драма и зато „У чије име“.

Реч редитеља

Овај комад ме је привукао зато што на уметнички поштен начин, без идеолошке пристрасности, третира сукоб два света. Свет уметности, позоришта, свет глуме и свет политике, идеологије, партије, са друге стране. Свет политике и власти однеће можда победу у првој бици, али рат са светом уметности никад не може добити. Ето, то је и порука овог комада. Александар Михаиловић је рођен 1972. године у Нишу, где 1991. године завршава Средњу глумачку школу у класи Мирославе Вуковић Курић. Факултет уметности Универзитета у Приштини, oдсек глума, завршава у класи проф. Божидара Димитријевића. Од 1997. године члан је ансамбла Народног позоришта у Нишу, где и данас ради. У периоду 2009–2013. год. обављао функцију уметничког директора Академског позоришта СКЦ у Нишу. Одиграо преко 70 улога на сцени Народног позоришта у Нишу, али и на сценама позоришта у Зајечару, Приштини, Крагујевцу, Крушевцу, Пироту, Лесковцу... Играо у десетак филмова и ТВ драма. За неке од тих улога награђен је на преко 15 фестивала у земљи и иностранству. Режирао 4 позоришне представе. Аутор је 5 позоришних комада: 2014. год. „Права реч се још родила није“, 2015. год. „Ад либитум“, 2015. год. „Васкрс на Моглену“, 2016. год. „У чије име“ и 2017. год. „Срећна Нова“. Милан Караџић (рођен 1956. године у Никшићу) дипломирао је позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића на ФДУ у Београду 1986. године представом Дон Жуан у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у Позоришту „Бошко Буха“. У матичном позоришту режирао је преко тридесет представа за децу (избор: Успавана лепотица, Царев заточник, Василиса Прекрасна, Мачор у чизмама, Снежна краљица, Три мускетара, Лепотица и звер, Шаргор, Пинокио, Снежана и седам патуљака, Мала сирена, Петар Пан, Аладинова чаробна лампа...), као и представе Укроћена горопад, Мајстори, мајстори, Поштени провалник на вечерњој сцени. Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака „Пинокио“ (Баш Челик), у Народном позоришту (Говорна мана, Сузе су ОК), у Атељеу 212 (Пег, срце моје, Турнеја, М(ј)ешовити брак, Егзибициониста), у Београдском драмском позоришту (Супарници, Фредерик, Вила Сашино, Трансилванија, Харолд и Мод), у Звездара театру (Анђела, Тре сореле), у Позоришту на Теразијама (Парадокс). Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду (Поп Ћира и поп Спира), у Народном позоришту у Нишу (Ожалошћена породица, Укроћена горопад), у Црногорском народном позоришту (Школа за жене), у Градском позоришту у Подгорици (Новела од љубави, Женидба краља Вукашина, Заувјек твој, Ненаграђени љубавни труд), у Центру за културу у Тивту (Бокешка трилогија – Бокешки D-moll, Иноминато, Бетула у малу валу), у Краљевском позоришту „Зетски дом“ у Цетињу (Чаробњак), као и у позориштима у Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару итд. За телевизију је режирао серије: Ожалошћена породица (РТС, 1989), М(ј)ешовити брак (2003 – 2007), Премијер (2007), Паре или живот (2009), на основу које је настао и играни филм (ТВ ПИНК), Будва на пјену од мора (ТВ ПРВА), Комшије (РТС) Режирао је и филмове Промени ме (2007) и Горчило (2015). Освојио је две Стеријине награде, награду „Бојан Ступица“, награду Ардалион за режију на Ужичком фестивалу, награду „Гита Предић“ за режију у Позоришту Бошко Буха, награду „Јоаким Вујић“, више награда на фестивалима у Котору, награду на фестивалу у Вршцу итд. [Best_Wordpress_Gallery id="7" gal_title="U cije ime"] Лектор: НАТАША ИЛИЋ Техничка реализација сценографије: ИВАНА САВИЋ Организатор представе: МАРИЈА ПЕТЕРНЕЛ
23
Фебруар

Госпођа министарка

Текст: Бранислав Ђ.Нушић
Режија: Душан Јовановић
Време: 20:00
Редитељ Душан Јовановић и глумци Народног позоришта у Нишу успели су да направе представу која се неће гледати само данас; представу о којој ће се причати као о министарки Жанке Стокић или Љубинке Бобић. И у томе су успели сасвим. У  Нушићевој комедији редитељ је моћно разиграо ново и невиђено. Представа не пати од досадног савршенства, али је моћна, узбудљива, динамична, набијена трагикомичном енергијом. "Госпођа министарка" у сценском тумачењу Душана Јовановића осавремењен је и врло апсурдан приказ лудила жеђи за влашћу, сочно смешна критика менталитета, али и спретно реализован низ бурлескних ситуација. Представа је освежена низом нових мотива, у односу на Нушићев текст, који обогаћују значењски ниво представе, као и њене комичке вредности. Представа за причу, коментаре, за дуг и леп позоришни живот која ће остати упамћена као представа која је озбиљно, драматично чак, схватила Живкину муку, а да, при том, Живкин успон и пад није лишила комичности вишег реда, комичности која израста из опсежне немоћи да се нешто стварно и трајно промени. [nggallery id=23 images=10]
25
Фебруар

У чије име – Гостовање

Текст: Александар Михаиловић
Режија: Милан Караџић
Време: 19:30
Гостовање у Народном позоришту у Београду
„У чије име“ је истинита драматична прича о стрељаним глумцима Народног позоришта, након ослобођења Ниша 1944. године. Она на топао и животан начин проговара о страдању малог, обичног човека који покушава да опстане у вихору великих друштвених и политичких промена. Вечита дилема о избору стране, али и слободи уметника да се у турбулентним временима бори уметношћу и за уметност, тема је која снажно кореспондира са временом у којем живимо, осликавајући модел по коме се промене на овим просторима успостављају већ више од пола века.

Реч аутора

Када таласи историје подигну талог једног друштва, кад потом тај муљ замути поглед истини и доброти, кад наступи доба без чистих, безгрешних, верних и милостивих, када нестану сенке у које би се мали човек тако жељно склонио, ко је тај који ће победницима рећи да у његово име немају право ни кап крви поражених да пусте? Зато ова драма и зато „У чије име“.

Реч редитеља

Овај комад ме је привукао зато што на уметнички поштен начин, без идеолошке пристрасности, третира сукоб два света. Свет уметности, позоришта, свет глуме и свет политике, идеологије, партије, са друге стране. Свет политике и власти однеће можда победу у првој бици, али рат са светом уметности никад не може добити. Ето, то је и порука овог комада. Александар Михаиловић је рођен 1972. године у Нишу, где 1991. године завршава Средњу глумачку школу у класи Мирославе Вуковић Курић. Факултет уметности Универзитета у Приштини, oдсек глума, завршава у класи проф. Божидара Димитријевића. Од 1997. године члан је ансамбла Народног позоришта у Нишу, где и данас ради. У периоду 2009–2013. год. обављао функцију уметничког директора Академског позоришта СКЦ у Нишу. Одиграо преко 70 улога на сцени Народног позоришта у Нишу, али и на сценама позоришта у Зајечару, Приштини, Крагујевцу, Крушевцу, Пироту, Лесковцу... Играо у десетак филмова и ТВ драма. За неке од тих улога награђен је на преко 15 фестивала у земљи и иностранству. Режирао 4 позоришне представе. Аутор је 5 позоришних комада: 2014. год. „Права реч се још родила није“, 2015. год. „Ад либитум“, 2015. год. „Васкрс на Моглену“, 2016. год. „У чије име“ и 2017. год. „Срећна Нова“. Милан Караџић (рођен 1956. године у Никшићу) дипломирао је позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића на ФДУ у Београду 1986. године представом Дон Жуан у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у Позоришту „Бошко Буха“. У матичном позоришту режирао је преко тридесет представа за децу (избор: Успавана лепотица, Царев заточник, Василиса Прекрасна, Мачор у чизмама, Снежна краљица, Три мускетара, Лепотица и звер, Шаргор, Пинокио, Снежана и седам патуљака, Мала сирена, Петар Пан, Аладинова чаробна лампа...), као и представе Укроћена горопад, Мајстори, мајстори, Поштени провалник на вечерњој сцени. Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака „Пинокио“ (Баш Челик), у Народном позоришту (Говорна мана, Сузе су ОК), у Атељеу 212 (Пег, срце моје, Турнеја, М(ј)ешовити брак, Егзибициониста), у Београдском драмском позоришту (Супарници, Фредерик, Вила Сашино, Трансилванија, Харолд и Мод), у Звездара театру (Анђела, Тре сореле), у Позоришту на Теразијама (Парадокс). Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду (Поп Ћира и поп Спира), у Народном позоришту у Нишу (Ожалошћена породица, Укроћена горопад), у Црногорском народном позоришту (Школа за жене), у Градском позоришту у Подгорици (Новела од љубави, Женидба краља Вукашина, Заувјек твој, Ненаграђени љубавни труд), у Центру за културу у Тивту (Бокешка трилогија – Бокешки D-moll, Иноминато, Бетула у малу валу), у Краљевском позоришту „Зетски дом“ у Цетињу (Чаробњак), као и у позориштима у Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару итд. За телевизију је режирао серије: Ожалошћена породица (РТС, 1989), М(ј)ешовити брак (2003 – 2007), Премијер (2007), Паре или живот (2009), на основу које је настао и играни филм (ТВ ПИНК), Будва на пјену од мора (ТВ ПРВА), Комшије (РТС) Режирао је и филмове Промени ме (2007) и Горчило (2015). Освојио је две Стеријине награде, награду „Бојан Ступица“, награду Ардалион за режију на Ужичком фестивалу, награду „Гита Предић“ за режију у Позоришту Бошко Буха, награду „Јоаким Вујић“, више награда на фестивалима у Котору, награду на фестивалу у Вршцу итд. [Best_Wordpress_Gallery id="7" gal_title="U cije ime"] Лектор: НАТАША ИЛИЋ Техничка реализација сценографије: ИВАНА САВИЋ Организатор представе: МАРИЈА ПЕТЕРНЕЛ
28
Фебруар

Брод љубави

Текст: Небојша Ромчевић
Режија: Ангелчо Илиевски
Време: 20:00
Брод љубави из наслова истоимене драме заправо је трајект „Кримхилда“ који крстари на релацији Либек-Санкт Петерсбург. Путници су, како то аутор каже, „свиње са Истока“ и „говна са Запада“, тј. сексуални печалбари из источноевропских (бивших комунистичких) земаља у потрази за зарадом и бољим животом и средњекласни Европејци у потрази за задовољствима, забавом или заборавом. Латентни сукоб ова два света заснован на економској моћи и филозофији либералног капитализма, кроз који се преплићу порнографија и политика, хумор, насиље и личне неостварене амбиције, бива бачен у други план пред несрећном судбином појединца. Ово је прича о духовном, моралном, материјалном, идеолошком и психолошком урушавању света, испричана кроз причу о распаду човека.

Реч редитеља

Драма Небојше Ромчевића „Брод љубави“ била је за мене истовремено и изазов и задовољство. Текст је компликован на свој начин, на први поглед чини се површним и једноставним, а заправо отвара суштинске унутрашње проблеме човека и друштва. И драма и представа се баве духом и стањем овог времена. Говоре о колективном лудилу које је и те како последица друштвеног притиска, а све то води једном глобалном распаду. Распаду човекове душе и друштва у целини. Користио сам сценарио филма и основни драмски текст и урадио адаптацију како бих заокружио генералну причу и развио све ликове и односе. Наслов представе је „Брод љубави“, а у суштини нема ни „грама“ љубави, и та иронија је слика света данас. „Ако престанем да сањам, све ће престати да постоји.“ – Овим ликовима недостаје сан, недостаје љубав, недостаје живот у правом смислу те речи. Они су отуђени, живе наметнутим животом, по наметнутим правилима, живе у машини система који их меље и унифицира. У суштини, представа се бави великим проблемима кроз мале људе, који се губе у великом свету. Брод као метафора света нуди гламур, сјај, срећу, љубав, све оно што нам недостаје. А у ствари, све је то лажна слика у коју очајнички верујемо. Прва реплика у представи: „Ми смо као Нојева барка, дивље звери које је Бог створио себи на срамоту или забаву“, заправо је дефиниција овог текста и представе. Брод као отклон од реалности, брод као спас, брод као бег у потрази за оним што нама очајнички недостаје, ма колико то било лажно. Ова представа је наш дубоки и искрени крик, покушај да предочимо куда нас води овакав начин живота. Мислим и дубоко верујем да смо у томе успели. Желим дуг живот овој представи, јер она то заслужује. Ангелчо Илиевски, редитељ

О редитељу

Ангелчо Илиевски, млади македонски редитељ, дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Скопљу, у класи ред. проф. Слободана Унковског и ванр. проф. Златка Славенског. Матично позориште у коме ради као редитељ је Народни театар у Битољу. Досадашње режије: “Сејач на деца” (по сопственом тексту), “Лекција” Ежена Јонеска, “Заводникот” (сопствени текст), “Кораци” Семјуела Бекета, “Соната духова” Аугуста Стриндберга, “Цензор” Антонија Нилсона, “Породичне приче” Биљане Србљановић, “Сонети“ Вилијама Шекспира (све представе изведене у Македонији), “Маму му ко је први почео” Дејана Дуковског у Осијеку у Хрватској и “Где је нестао Хармс“ Миле Машовић Николић у Народном позоришту у Нишу. Био је асистент редитеља у представи “Изгубљени Германци” Дејана Дуковског у режији Слободана Унковског и “Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова у режији Ивана Поповског. Аутор је три драмска текста: “Сејач на деца”, “Заводникот” и “Где је твоје место Џои” (драма за децу), као и две књиге поезије “По патот кон сонцето” и “Спомени”. Учествовао је на многим радионицама у домовини и иностранству. Негова представа “Сејач на деца” освојила је гран при за најбољу представу на два фестивала, а Илиевски је добитник награде за најбољу режију. На неколико фестивала у Македонији и иностранству глумци из његових представа освојили су награде и признања. [Best_Wordpress_Gallery id="3" gal_title="Brod Ljubavi"] Кореограф: Небојша Громилић Лектор: Наташа Илић Дизајн светла: Дејан Цветковић и Дејан Митић Мајстор тона: Слободан Илић Асистент костимографа: Татјана Колевска Иванов Инспицијент: Христо Зарков Суфлер: Александра Вуков