САН О ЗАВИЧАЈУ (невиђено фолк сновиђење)

О ПРЕДСТАВИ

Три дана у једној сеоској кафани. Екипа другара којима је идол Шабан Шаулић. Једна девојка, једна мајка, једна сестра и још мало фамилије. Један чувар крава без крава и још један који је главни негативац у селу. Ту су својим послом. Нису се својим херојским делима нити значајним мислима квалификовали за јунаке драме. Не припадају конвенционалном грађанском позоришту. Ни они, ни музика коју воле, ни снови које неки од њих можда нису ни имали.

Сан о завичају је заправо поднаслов драме Сврати рече човек Ивана Велисављевића. Поднаслов је постао наслов наше представе Сан о завичају, не само зато што са мало речи обухвата низ универзално препознатљивих емоција и што су у овој синтагми блатњаве улице завичаја обасјане варљивим светлом носталгије (а знамо да је сан о завичају увек већи и лепши од завичаја самог) већ и зато што нас је, не само формално, врло експлицитно усмерио на све оно што је под и испод, кроз онај мали сутеренски прозор који је писац драме отворио.

Константин Кол Витас, повратник из Итаке у држави Њујорк, угледавши свој одраз у окну прозора видео је да лице које је назирао у стаклу није било његово, „већ лице мршавог човека ситних очију, свеже обријаног, човека поред ког бих прошао на улици трудећи се да га не очешем раменом“.

Сви ликови Сна о завичају су они поред којих бисмо прошли на улици трудећи се да их не очешемо раменом. И они немају никакав проблем са тим. Чак, за разлику од Константина Витаса, ни свест о томе.

Константин, oнај од њих који је најдаље стигао, до Итаке у Америци и одатле назад у своју Итаку, вратио се без узбудљивих прича о нимфама, киклопима и чудовиштима, вратио се у завичај носећи са собом сан о том завичају. Од Итаке до Итаке, у потрази за идентитетом, пореклом и смислом. Ови остали, који се нису из свог села макли, и без читања Хомера знају да пут из Итаке води назад у Итаку, и да круг почиње тамо где се и затвара. Контемплирају о пролазности живота кроз песме свог идола.

Нису ни бољи ни лепши него што јесу, нити покушавају то да буду. Живот их није штедео иако се не може рећи да су богзна шта у животу радили. Већина их је сакатa, али то није нешто чега би се стидели. Онакви су какви су. Чак и кад постану јунаци драме. Судбина сваког од њих стане у неку песму Шабана Шаулића. Осим ако те песме нису настале по њиховим животима. Тамо где ништа није могуће, све је могуће.

Има једно село и у њему једна екипа другара којима је идол Шабан Шаулић.

И њихова бол, и њихова туга и радост и љубав, искренији су од емоција које углачано конвенционално позориште може да поднесе.

Ауторска екипа представе

БИОГРАФИЈА  РЕДИТЕЉА

Милан  Нешковић, рођен у Ваљеву 1985. године. Дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Бограду, у класи проф. Николе Јевтића и проф. Алисе Стојановић. Вишеструко је награђиван за досадашњи позоришни, и не само позоришни рад, јер је већ више од деценије активан на разним пољима културе у региону. Ово му је трећа режија у Народном позоришту Ниш.

РЕЧ  АУТОРА

Од тренутка када сам написао Сан о завичају много тога на чему се тај комад заснива смрт је однела: многе америчке снове, нека српска села, па и самог Шабана Шаулића, краља народне музике. Шабан Шаулић је сахрањен у Алеји заслужних грађана, што је у време када се одиграва радња овог комада било незамисливо. Чак је у нашим позориштима постало уобичајено истраживање села, малих градова и утицаја народне музике, мада су крлежијанска драматургија, утицај алтернативних и aндергрaунд покрета на теме и ликове, као и визуелно наслеђе експресионизма у режији – што су све утицаји на мој комад – остали, нажалост, ретки. Зато данас када гледам Сан о завичају оживљен у позоришту, он добија сасвим другачије значење. Питања села, повратка у завичај и инвалидности постала су још тежа и актуелнија у земљи високе стопе смртности, чије становништво стари и исељава се (као и у другим земљама Источне Европе и бивше Југославије). Жеља за насиљем и колонизација свести под утицајем америчке империје постали су огроман извор унутрашњих немира, који су до нас дошли скоро у дословном облику. Патос драматичне музике Шабана Шаулића сада ми звучи мање као контрапункт – елегична песма у тренутку фарсичног распада, пре свега главног јунака Константина Витаса и његових снова и заблуда – а више као реквијем који једној цивилизацији пева глас већи од живота, али овај пут с оне стране неба. Кошмар из ког се још увек могло пробудити претворио се у ноћну мору у стварности. Шта ту позориште уопште може, и зашто нам треба, нисам више сигуран, али радује ме да се баш ту окупљамо поводом мог текста не бисмо ли сви заједно потражили одговор.

БИОГРАФИЈА   АУТОРА

Иван Велисављевић, рођен у Шапцу 1982. Дипломирао општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету и драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Мастер студије компаративне књижевности завршио је, радом из филмологије, на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу. Радио као уредник Архива алтернативног филма у Дому културе „Студентски град“ у Београду.

На Радио Београду емитоване су му оригиналне радио-драме Али ти ми  душу узе, Вашар освете, Повратак Змаја од Ноћаја, Рембоова смрт и Слава и смрт Веље Врага, као и петнаестак адаптација прозних дела. Сценариста је дугометражних филмова Ако киша не падне (р. Марко Сопић, 2022) и Мања (р. Никола Кончаревић, 2023), средњеметражних Тескоба експрес (р. Синиша Дугоњић и Марина Радмилац, 2009) и Појачало и гитара (р. Синиша Дугоњић, 2010), као и телевизијских серија Неки бољи људи (2021) и Истине и лажи (2018).

Аутор је књига Критички водич кроз српски филм 2000–2017 и Best Serbian Films of the 21st century (са Ђ. Бајићем и З. Јанковићем, Филмски центар Србије, Београд, 2017/2018). Књиге поезије Кан (Заслон, Шабац, 2001) и Антологија: песници хетероними (са Миланом Н. Лукићем, Песничење, Београд, 2011).

Као драматург, сарађивао је на позоришним представама Марка Мисираче Југославија, моја дежела  (Гледалишче Копар/Позориште Приједор/ФЕС, 2021),  Ничији син (БДП, Београд, 2018), Шампиони (2017), Сабирни центар (НПРС Бања Лука/Позориште Приједор, 2017), Синови умиру први (НПРС Бања Лука, 2016), као и на представама Радио Шабац (р. Олга Димитријевић, Шабачко позориште, 2021), Писма из Авганистана (р. Иван Томашевић, Шабачко позориште, 2019),  Дуге ноћи и црне заставе (р. Иван Вуковић, НП Ниш/Шабачко позориште/Град Смедерево, 2015) и Константин (р. Југ Радивојевић, НП Ниш, 2013).

Уредио је књиге Нови кадрови: скрајнуте вредности српског филма (са Д. Огњановићем, Клио, Београд, 2008) и Студирање Мамулијана (ДКСГ, Београд, 2019), као и темат часописа Градац о необичним телима/инвалидитету у култури и друштву (ДК Чачак, 2012).

Добитник је награда „Рејмон Кено“ за прозу,  „Јосип Кулунџић“ за најбољи објављени есеј из области филма и  „Витомир Богић“  за најбољег младог радиофонијског ствараоца.

У представи се изводе нумере Шабана Шаулића.