Урнебесна комедија славног Жоржа Фејдоа лако ће увући публику у духовиту причу пуну невероватних обрта и неочекиваних заплета.
Авантуре шармантне и превејане париске лепотице, која срећном игром судбине постаје кнегиња али не успева да одоли зову свог пређашњег живота, и њеног наивног и заслепљеног мужа рогоње, до суза ће насмејати и забавити гледаоце.

 

Југ Радивојевић је рођен 1. 3. 1972. у Београду.
Основну школу и гимназију завршио је у Врању.
Каријеру је започео у позоришту “Бора Станковић” у Врању, уз оца управника, редитеља и глумца и мајку глумицу.
Дипломирао је на ФДУ у Београду, представом “Коштана” Боре Станковића (ЈДП, Београд).
До сада је режирао преко 100 представа у позориштима Србије и региона.
Добитник је преко 50 најзначајнијих награда у земљи и иностранству.
Бави се и фимском и тв режијом.
Био је стални редитељ ЈДП-а и доцент на ФДУ у Београду, на одсеку за глуму.
Сада је стални редитељ Драме Народног позоришта у Београду.
Председник је Одбора БИТЕФ-а.
Члан је УО ФК Црвена Звезда и председник Звездине фондације.
Потпредседник је СДПС-а од оснивања.
Ожењен је глумицом Миленом Васић и отац је двојице синова, Вука и Лава.

 

 

Жорж Фејдо (1862, Париз), “краљ водвиља”, писање је започео драмским монолозима, а са двадесет година већ је написао и прву драму Кроз прозор. Његов први велики позоришни успех био је комад Кројач за даме, који је написао са двадесет четири године. Огроман успех долази 1892. године са комадима Господин ловац и Шампињол упркос себи. Од тада, Фејдо ниже успехе: Хотел Слободан промет, У сосу, Ћуран, Дама из Максима, Буба у уху, Позабави се Амелијом, Не шетај се гола.

Његови комади извођени су на свим светским сценама са огромним успехом.

Умро је 1921. године и сахрањен је на гробљу Монмартр.

 

 

Анри Жидел
ФЕЈДО И ТЕАТАР АПСУРДА*

…Још од 1938, Пол Ашар поздравља Фејдоа као инспиратора апсурдног (loufoque) у позоришту и на филму. Са своје стране, Роберт Кемп види у комаду „Госпођа из Максима“ „такву фарсу коју неће превазићи инвентивност „Параде“, „Младенаца са Ајфелове куле“, или „Тиресијиних дојки“. За друге, опет, „Фејдоово дело представља један извор дада театра“. Сам Антонен Арто, још 1930, помиње Фејдоа међу онима који су утицали на театар Алфреда Жарија (који је основао заједно са Роже Витраком). После другог светског рата заживљава окренутост надреализму и авангарди тридесетих година, а затим још више театру апсурда педесетих година, а посебно Јонеску; тиме се баве, на пример, Анри Жансон и Бертран Поарто-Делпеш, као и један од коаутора недавно изашле историје савремене књижевности. Јонеско сам признаје да постоји „велика сличност“ између Фејдоовог дела и његовог.
Заиста, постоји известан број аналогија између Фејдоовог и театра апсурда. Прву од њих наћи ћемо у ономе што чини основно филозофско полазиште једног и другог: у оба случаја људска ситуација је виђена у суштини песимистички; човек је ту често обична марионета, играчка несагледивих околности и глупе фаталности. Не постоји ниједно одређено веровање или идеал који би га водили и утешили. Сва његова настојања, унапред осуђена на неуспех, показују се потпуно јаловим. Сатимо се како се на крају Бекетовог „Чекајући Годоа“ јунаци налазе у апсолутно истом положају као и на почетку комада; зар није тако и са већином Фејдоових ликова, вечитих ћурана једне исте фарсе? Исто тако, они јадни парови које срећемо код Бекета или Јонеска, одговарају породицама раздираним бесмисленим свађама, из Фејдоових последњих једночинки. Испод површине веселости којом се на први поглед Фејдоов свет разликује од света модерног театра, крије се, у ствари, исто одсуство илузија, исти скептицизам, иста неумољива визија људског створења.
И поред поређења која смо направили, од којих су нека посебно упечатљива, јасно је, ипак, да је у многим тачкама Фејдоово дело дубоко укорењено у традицији. За разлику од већине авангардних драматурга, он поштује утврђене драмске категорије: време и место у којима се одвија прича су прецизно одређени; пажљиво конструисана радња садржи експозицију, заплет и расплет. Ако су ликови неки пут „папирнати“, аутор их ипак друштвено ситуира и оцртава њихове контуре педантно. Осим тога, тешко се код њега могу назрети трагови симболистичких или метафизичких амбиција. Његов једини циљ је да изазове смех. Наравно, лакрдија и разузданост су чести код Фејдоа, али они не спадају, као у Новом театру, у саму дефиницију тог позоришта: Фејдо не полази од апсурда, он долази до њега: у његовим комадима, екстраваганцијом се омеђује и украшава пут којим је публика чврсто вођена. Када Јонеско преображава своје јунаке у носороге, он нам не пружа никакво објашњење те бизарности; али када Фејдо, као што смо видели, хоће да један од његових јунака лаје или да му се у трпезарији појави коњ, он ће нам за то обезбедити неки разлог, макар и неубедљив. Он није измислио апсурд, јер је овај већ цветао на позорници у време његових комада, али га је укључио у логичке механизме, чију беспрекорност желимо изнад свега да истакнемо у овом тексту. У томе је, наиме, његова оригиналност; зато не чуди што његови комади у исти мах привлаче публику склону традиционалном позоришту и ону заинтересовану за нове драмске токове.

Превела са француског
Марина Орловић

 

 

Жорж Фејдо
СМРТ ВОДВИЉА И МЕЛОДРАМЕ

Каква шала! Водвиљ је мртав! Мелодрама мртва! Стварно! Зар бисте се придружили идејама те групице младих аутора која није нашла бољег начина да убије ова два цветајућа жанра која јој сметају, него да их просто прогласи за мртве? Али размислите, драги пријатељи, да су заиста мртви, зар би било потребно улагати труда и дизати толику буку око тога? Када нешто више не постоји, осећамо ли толику потребу да о томе говоримо? Најзад, да су водвиљ и мелодрама мртви, да ли би се играли четири или пет стотина пута за редом, док се једна комедија, такозваног супериорног жанра (као да постоји класификација жанрова!) са једнаким успехом одигра једва стотинак пута? Како објаснити толику предност покојног жанра? Можда изреком “када је нешто мртво, онда је то за друго“? У том случају, живела смрт!

Не. Истина је да има водвиља и водвиља, мелодрама и мелодрама, као што има комедије и комедије. Када је један водвиљ добро направљен, он има логику, логику изнад свега, добро је повезан, садржи запажања, ликови у њему нису само лутке, радња је занимљива и ситуације забавне – тада је успео. Исто је са мелодрамом: погледајте „Два детета“, погледајте „Мутиводу“: чему ови комади дугују свој успех? Томе што су то добре мелодраме, нарочито прва.

Оно што посебно замерам нападачима водвиља и мелодраме, то је њихова злонамерност у борби коју су предузели. Када један водвиљ или мелодрама пропадну, чујте их како у ходу урлају: „Ево видите да је водвиљ мртав! Ја сам вам рекао да је са мелодрамом готово!“. Али зашто тренутно занеме кад водвиљ или мелодрама успе? До ђавола, шта – будимо лојални противници! Хоћемо ли ми имати користи од пропасти ове или оне комедије – а оне и те како пропадају – а на основу које ћемо објавити да је комедија мртва? Хајдете, молим вас! Било би нас сувише страх да ће нас сматрати за имбециле; да ли ви, дакле, мање бринете за јавно мишљење него ми?

Ша онда рећи о оним надменима, што пуцају од супериорности коју сами себи приписују, а који изјављују са крајњим презиром како водвиљ и мелодрама „нису ни литература ни позориште“? „Нису литература“ – нека буде! Пошто је литература антитеза позоришта: позориште је слика живота а у животу се не говори литерарно; тако је већ само то што ћете своје ликове натерати да говоре литерарно довољно да их лиши животности и учини непостојећим. Али „нису позориште“ – чекајте мало! Није довољно, господо, да ви тако одлучите да би тако и било. Позориште је, пре свега, развијање радње, а радња је основа водвиља и мелодраме. Знам да данас постоји тенденција да се позориште претвори у говорницу; али оног тренутка када говорница, позориште више није позориште.

Уосталом, чему расправљати? Када је познато да све што се ради у позоришту а што не раде та господа, уопште и није позориште; „Нема духа изван нас и наших пријатеља!“. Све то, као што је говорио наш Капи, нема ни најмање важности. Има вечитих ствари као што су жанрови у моди које завидљивци покушавају да подрију, али ови због тога не пролазе нимало горе. Јер пси лају, а каравани пролазе.

Само, ето, признајем да бих, упркос свему, волео да имам доказа да су сви ти нападачи стварно искрени када са таквим презиром гледају на водвиљ и мелодраму. Желео бих да се свако од њих, пре него што се врати супериорном жанру који брани, осети обавезним да напише три добра чина водвиља или мелодраме, како би се утврдило да, уколико то више не буде чинио убудуће – то је само зато што он то не жели, јер је жанр заиста сувише испод његовог нивоа. Тада бих био убеђен. Али до тада, то је јаче од мене, нећу моћи да не понављам стих доброг Ла Фонтена: „Сувише су зелени“, каже он, „и довољно добри за геаке“.
(1905)

Превела са француског
Марина Орловић

 

 

ДЕЛА ЖОРЖА ФЕЈДОА

1878 – 1880(?) – Љубав треба да ћути, драма у једном чину. (L’amour doit se taire)
1882 – Кроз прозор, комедија у једном чину. (Par la Fenetre)
1883 – Љубав и клавир, комедија у једном чину. (Giber de potence)
1886 – Будући вереници, дечја комедија у једном чину. (Fiances en Hebre)
1886 – Кројач за даме, комедија у три чина. (Taileur pour dames)
1887 – Гимназијалка, водвиљ-оперета у три чина. (La Lyceenne)
1887(?) – Чија је моја жена?, комедија у три чина. (A qui me famme?)
1888 – Породично купање, комедија у једном чину. (Un Bain de Menage)
1888 – Мачка у џаку, водвиљ у три чина. (Chat en Poche)
1888 – Вереници, водвиљ у три чина. (Les fiancés de Loches)
1889 – Афера Едуар, комедија-водвиљ у три чина. (L’affaire Edouard)
1890 – То је светска жена, комедија у једном чину. (C’est une femme du monde)
1890 – Бајроново венчање, водвиљ у три чина. (Le Mariage de Barillon)
1890 – Госпођица Нану, оперета у једном чину. (Mademoiselle Nounou)
1892 – Господин лови, комедија у три чина. (Monsieur chasse)
1892 – Шампињол упркос себи, комад у три чина. (Champignol malgre lui)
1892 – Систем Рибадие, комедија у три чина. (Le System Ribadier)
1894 – Машна на шапи, комедија у три чина. (Un fil a la Patte)
1894 – Наша будућност, комад у једном чину. (Notre Futur)
1894 – Пантљика, комедија у три чина. (La Ruban)
1894 – Хотел слободне размене, комад у три чина. (L’Hotel du Libre Echange)
1896 – Ћуран, комад у три чина. (Le Dindon)
1896 – Медвеђа услуга, комедија у једном чину. (Les Paves de l’ours)
1897 – Ноћна сеанса, комедија у једном чину. (Seanse de Nuit)
1897 – Спавајте, ја то хоћу, водвиљ у једном чину. (Dormez, je le veux)
1898 – Печат љубави, балет у два чина и десет слика. (La Bulle d’amour)
1899 – Госпођа из Максима, комад у три чина. (La Dame de chez Maxim)
1902 – Жозефинина карта, комад у три чина, са певањем. (La Billet de Josephine)
1902 – Кнегиња од Фоли-Бержера, комад у пет чинова. (La Duchess des Folies-Bergers)
1904 – Рука пролази, комад у четири чина. (La Main passe)
1905 – Златно доба, музичка комедија у три чина и девет слика. (L’age d’or)
1906 – Пупољак, комедија у три чина. (Le Bourgeon)
1907 – Буба у уху, комад у три чина. (La Puce a l’oreille)
1908 – Побрини се за Амелију, комад у три чина и четири слике. (Occupe-toi d’Amelie)
1908 – Feu la mere de Madame, комад у једном чину.
1909 – Круг, комедија у три чина и четири слике. (La Circuit)
1910 – Клистирамо бебу, комад у једном чину. (On purge Bebe)
1910 – Сто милиона пада, комад у три чина. (Cent Millions qui tombent)
1911 – Не шетај се гола, комедија у једном чину. (Mais n’te promene donc past toute nue)
1911 – Леони је испред, или лепо зло, комад у једном чину. (Leonie est en avance, ou le Maljoli)
1913 – Направићемо белај, комад у два чина. (On va faire la Cocotte)
1914 – Ја не варам свог мужа, комедија у три чина. (Ja ne trompe pas mon mari)
1916 – Хортензија је рекла: „баш ме брига“, комад у једном чину. (Hortense a dit: „је m’en fous”)

 

ФИЛМОГРАФИЈА

 

Подаци овде наведени преузети су из специјалног броја Chair du theatre, посвећеног Жоржу Фејдоу, но 8/273, 1973, стр. 38-39. У заградама су имена редитеља.

Шампињол упркос себи: 1933 (Фред Елис)
Госпођа из Максима: 1924 (Алмето Палерм); 1933 (Александар Корада); 1950 (Марсел Абулкер)
Ћуран: 1913 (Анри Пуктал); 1923 (Амлето Палерм); 1951 (Клод Барма)
Кнегиња од Фоли-Бержера: 1927 (Роберт Виен)
Feu la mere de Madame: 1936 (Жермен Фрид)
Машна на шапи: 1919 (Робер Седро); 1934 (Шарл Антон); 1954 (Gi L’fran)
Хортензија је рекла „баш ме брига“: 1934 (Жан Бернар Дерон)
Хотел слободне размене: 1922 (Марсел Симон); 1934 (Марк Алгре); 1965(Питер Гленвил)
Леони је испред: 1935 (Жан-Пјер Фејдо)
Не шетај се гола: 1936 (Лео Жоанон)
Господин лови: 1946 (Вили Розје)
Побрини се за Амелију: 1925 (Амлето Палерм); 1932 (Ришар Вајсбах и Маргерити Вјел); 1946 (Клод Отон-Лара)
Клистирамо бебу: 1931 (Жан Реноар)
Буба у уху: 1968 (Жак Шарон и Ноел Кауард)

 

 

 

Narodno pozoriste Nis

Лица

Кнегиња - Снежана Петровић
Кнез - Мирољуб Недовић
Арнолд - Драгослав Савић
Станислав - Александар Крстић
Сабина - Катарина Арсић
Сергије - Милош Цветковић
Шандел - Мирослав Јовић
Шопин - Марко Павловски
Кирсбаум - Стефан Младеновић
Ирма - Весна Станковић
Директор - Драгиша Вељковић
Робин - Марјан Тодоровић
Матилда – Зорица Дамјановић
Келнер – Данило Петровић
Березин - Милутин Вешковић, к.г.
Мочепов - Дејан Гоцић, к.г.
Инспектор – Урош Милојевић, к.г.
Анимир дама 1 - Викторија Арсић, к.г.
Анимир дама 2 – Кристина Томић, к.г.
Анимир дама 3 – Братислава Милић, к.г.

Техничка екипа

Руководилац технике: Љубиша Живковић
Инспицијент: Владислав Ђорђевић
Суфлер: Озрен Митић
Тон мајстор: Добрила Марјановић
Дизајн светла: Дејан Цветковић
Светло: Немања Павловић
Мајстор сцене: Славиша Филиповић
Декоратери: Радомир Пешић, Драган Динић, Радован Живковић, Марин Рајић, Мића Лазаревић, Миодраг Ђорђевић, Срђан Китановић
Реквизитери: Драган Николић, Марко Ђорђевић
Гардеробери: Душица Младеновић, Марко Динић
Шминкери, власуљари: Љиљана Рашић, Ивана Лазаревић
Кројачки радови: Марина Стевановић, Владимир Пекић, Олгица Митић
Радионица: Богољуб Ђорђевић, Горан Станковић, Драган Перић, Бранислав Николић
Возач: Небојша Шарчевић

Narodno pozoriste Nis
poster
Текст
Жорж Фејдо
Адаптација и режија
Југ Радивојевић
Превод
Иванка Павловић
Сценограф
Александар Денић
Костимограф
Татјана Радишић
Композитор
Александар Сребрић
Сценски покрет и помоћник редитеља
Игор Дамњановић
Асистент сценографа
Данило Млађеновић
Асистент костимографа
Катарина Филиповић
Лектор
Наташа Илић
Организатор
Ивана Стојановић
Премијера
14. мај 2019.
Scroll