Posted by on сеп 26, 2018 in |

Мала сцена
Драма „Сликарке“ сачињена је од трију прича које су повезане истом темом – спремношћу на жртву жена које су одабрале да се баве уметношћу, без обзира у ком времену да живе. Уводна прича је из времена данашњег и говори о борби једне девојчице за сопствени пут и сопствене снове, упркос жељама њене породице. Окосница драме су животне приче двеју познатих сликарки, Џорџије О’Киф и Надежде Петровић. Иако са различитих простора и из различитих времена, обе су жртвовале много – Џорџија О’Киф породични живот зарад уметности, а Надежда и живот и уметност зарад борбе за своју земљу. У једној великој ретроспекцији њихових живота оне нам дају одговор на питање шта значи бити сликарка, бити жена и бити уметница, у сталној борби за своје име, свој избор, своје место и неки бољи свет.

Реч редитеља

Представа „Сликарке“ је трострука прича о борби и вери у сан. Три жене, различитих карактера и судбина, сусрећу се са свим оним што морају да жртвују, чега морају да се одрекну, да би ишле својим путем. За једну од њих то је жеља да угоди својој мајци, за другу је потреба да има децу, за трећу међународна каријера и живот у иностранству који се напуштају не би ли се остало са својом земљом и народом у вихору рата. Сва та одрицања и жртве говоре о неописивој снази и посвећености, али и о томе да за особу доследну себи у бити избора и нема. Постоји само један пут, исклесан у камењару животних препрека, друштвених стега и ригидних родних улога. Да ли су у неком бољем свету ове жене могле бити поштеђене тих борби? Да ли би у некој утопијској реалности за ове жене могла да постоји могућност „и – и“ а не само „или – или“. Таква стварност, у којој жене не би морале непрестано да освајају своје право да буду све што пожеле, јесте оно чему цивилизација треба да тежи, али та борба јесте и оно што је изоштрило карактере „сликарки“, учинило да њихова борба и одлучност сијају као дијамант и бацају светлост далеко. О тој борби да се буде доследан себи, о том освајању права на сопствени сан говори ова представа.

Реч ауторке

Драма „Сликарке” се бави проблемом жене да се избори за оно што јој по рођењу припада: да мисли, да ствара, да буде своја, да буде вољена… У драми су обједињене три приче које повезује та тематика. Оне желе да буду своје и оне не желе да их ико у томе спречи. Њих поражава и љути „ти си само жена”, реченица која одјекује у мислима као најгласнија од свих и која изазива бес и тугу. Оне се боре против свих предрасуда, против свих „немаш ти руке за ово” и „то је мушки посао”. Оне се боре против „а шта ће други рећи” и уживају у својим победама. Истог циља, а потпуно различите, подносе разне жртве зарад онога што им је битно. Џорџија О’Киф жртвује породицу зарад уметности, док Надежда Петровић жртвује уметност зарад одбране земље. Оне су у несрећним везама са партнерима који их доводе до лудила и помисли да можда и јесу луде јер много траже, иако траже само оно што је њихово. Оне су као и све ми. Оне су заборављене, иако их срећемо свакодневно. Сада је дошло време у ком се све то мења. Ми се више не боримо у тишини.

Стеван Бодрожа

Стеван Бодрожа рођен је 1978. године у Београду. Завршио је позоришну режију на Факултету драмских уметности у свом родном граду. Више од петнаест година професионално је активан на позоришним сценама у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Аустрији. Радио је у Београдском драмском позоришту, Битеф театру, Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Малом позоришту „Душко Радовић“, Драми и опери „Madlenianum“, Црногорском народном позоришту, Мостарском театру младих, Босанском народном позоришту у Зеници, Театру Нестроyхоф – Хамаком и Хундстурм театру у Бечу, као и у другим позориштима. Девет година предавао је на Факултету драмских уметности у Београду.

Режирао је текстове класичних и савремених писаца. Неке од драма које је поставио на сцену су: „Медеја, материјал“ Хајнера Милера, „Прометеј у оковима“ Есхила, „Ифигенијина смрт у Аулиди“ Еурипида, „Учене жене“ Молијера, „Госпа од мора“ Ибзена, минијатуре Самјуела Бекета… Од савремених текстова режирао је драму „Господин“ Филипа Лолеа, „Лице од пламена“ Мариуса фон Мајенбурга, „Мали Геза“ Јаноша Хаја, „У самоћи памучних поља“ Бернар Мари Колтеса, „Ласице“ Бојане Мијовић, „о.REST IN PACE“ Јетона Незираја, „Млијеко у праху“ Драгане Трипковић, „Пупољци“ Сање Домазет (по мотивима поезије Васка Попе), „Смећарник“ Косте Пешевског и многе друге. Са својим представа учествовао је на многобројним фестивалима, од којих су најзначајнији: Фестивал „Јоаким Вујић“, МЕСС, Битеф, Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, Фестивал босанско-херцеговачке драме, Бијенале црногорског театра…

Двоструки је добитник награде за најбољу режију на Фестивалу „Јоаким Вујић“ и једанпут на Фестивалу савремене босанско-херцеговачке драме. Награду за најбољу режију добио је и на Фестивалу праизведби у Алексинцу. У последњих неколико сезона остварује запажену сарадњу са Установом културе „Вук Стефановић Караџић“, и то на представама „Цаса Новак“ Тамаре Бијелић, „Трамвај звани самоћа“ (омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Маше Радић и Неде Гојковић), „Трезнилиште“ (по мотивима драма „Мурлин Мурло“, „Бајка о мртвој царевој кћери“ и „Праћка“ Николаја Кољаде), „…и остали“ (такође омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Неде Гојковић и Маше Радић) и „Код шејтана или једна добра жена“ Сање Савић. У Београду је својевремено учестовао у оснивању Пароброд театра. Живи, углавном, у Београду.

Христина Митић, писац, аутор драмског дела

Христина Митић (1996) завршила je средњу музичку школу „Ватрослав Лисински“ у звању музички извођач – пијаниста. Исте године је уписала Правни факултет Универзитета у Београду. 2015. године је уписала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Писала је позоришне критике за фестивал ФИСТ и филмске критике за Б92. Снимила је два документарна филма: „Суспензије у гаражи“ (сценарио, режија и организација) и „Властимир Гаврик“ (сценарио и продукција). Филм „Властимир Гаврик“ је премијерно приказан у септембру 2018. године у Југословенској кинотеци.
Позоришни комад „Сликарке“ је написала за Народно позориште у Нишу.