srpski
Niški festival ‘Teatar na raskršću’: Pozorište se opire biti roba, Vlatko Ilić, Al Jazeera
Preuzeto sa
Festival će se održati od 7. do 14. septembra u Narodnom pozorištu u Nišu; bit će odigrane predstave iz Srbije, Slovenije, Hrvatske, Bugarske…
Foto: Reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Vlatko Ilić (Ustupljeno Al Jazeeri)
Reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Vlatko Ilić govori o selekciji međunarodnog pozorišnog festivala “Teatar na raskršću”. Festival će se održati od 7. do 14. septembra u Narodnom pozorištu u Nišu. U okviru festivala biće odigrane predstave iz Srbije, Slovenije, Hrvatske, Bugarske… U skladu sa motom ovogodišnjeg festival “Šta ćemo raditi kad se ponovo sretnemo/Čovek nije mašina” govorimo o susretima na raskršću kao ne samo prostornoj nego i vremenskoj kategoriji, o spremnosti pozorišta da demonstrira kreativni odgovor izazvan krizom.
- Raskrsnice su mesta susreta. Koje su tvoje asocijacije na susret?
– Meni je prva asocijacija na susret rastanak, pogotovo kada govorimo o važnim susretima, svesni smo da neće biti večni. Ali je zapravo to i njihova draž, oni su vreme koje izdvojimo i tokom kojeg se posvetimo nekim ljudima. Bez obzira da li susreti traju dan ili mesec dana. U tom kontekstu, imajući na umu festival “ Teatar na raskršću” i motiv raskršća, znamo da samo okupljanje predviđa ili najavljuje već neki sledeći susret. Potrebno je razilaženje da bismo se opet sreli i mislim da je to vrednost svakog, a naročito ovog festivala, ako imamo na umu njegov regionalni karakter. Jedna od ideja ovog festivala jeste da iz susreta proisteknu saradnje i drugi susreti koji nisu nužno na istom festivalu, nego mogu biti i u drugim mestima. Zbog toga mi se čini da je značajno to što festival otvara predstava “ Čudo Svetog Georgija” u srpsko- bugarsko- rumunskoj korpodukuciji.
- Razmišljam, jedna od asocijacija na susrete mi je i odnos.
– Jeste, ali recimo jedna od asocijacija je i izmeštanje, putovanja, odlasci, a čak i ako govorimo o susretima na ulici, oni će promeniti naš dan… Ti trenuci ili vremenski periodi nas izmeštaju iz naše rutine, naših uobičajenih tokova. Čak i kada su bliski ljudi u pitanju sa kojima smo u kontaktu, vreme koje delimo jeste vreme u susretima. Pomenuo sam izmeštanje, zato što smatram da su izmeštanja izuzetno dragocena.
- Kao što je festival izmeštanje.
– Tako je, kao što su to festivali, putovanja, bilo kakvi prekidi, nešto što remeti one uobičajene životne tokove, jer smo tada svi pomalo drukčiji. To je zapravo i priča o karnevalskom karakteru pozorišta. Meni je to naročito bilo zanimljivo u kontekstu ovogodišnje selekcije, ovog vanrednog izdanja koje je zapravo tek drugo izdanje festivala. Razmišljao sam o raskršću kao metafori za jednu ne samo prostornu situaciju, nego i vremensku, što sam naglasio i u samom obrazloženju ovogodišnje selekcije. Zato što je trenutak u kom živimo vrlo specifičan i već možemo reći da će stvari biti drugačije nakon pandemije, odnosno da će se moći govoriti o vremenu pre i posle pandemije. Ovogodišnji festival se i realizuje u promenjenom jesenjem terminu, predviđeni termin u redovnim okolnostima je mart. Čini mi se da ima smisla, kad su festivali u pitanju, ali je to i do pozorišta, da bi trebalo uvek uzeti u obzir okolnosti u kojima se jedna predstava izvodi, ili festival realizuje. Sada su te okolnosti vanredne i u velikoj meri još uvek obeležene kovidom. Ako govorimo o balkanskom kulturnom prostoru mi možemo govoriti o raskršću kao prostoru susreta, razmene, pa i konflikta u krajnjem slučaju, međutim, ako govorimo o asocijacijama na raskršća, to je uvek i putovanje, a putovanje se odigrava i kroz vreme, ne samo kroz prostor. Moja zamisao jeste bila, kada je reč o ovogodišnjem festivalu i selekciji, da se uzme u obzir i to kakve predstave nastaju u vanrednim okolnostima i da li one nagoveštavaju kakav će teatar biti nakon ovog preseka stvari, jedne vanredne situacije, koja je naročito teško pogodila pozorišnu umetnost. Zato što su u mnogim zemljama, a kod nas zapravo u nešto kraćem periodu, pozorišta bila zatvorena. Uz to se desio i jedan ubrzan (možda čak i nasilan) proces, koji bi se svakako odigrao, samo je u ovim okolnostima to bilo naglo, a to je preusmeravanje teatra na nove tehnologije. Odnosno prodor u to što bi se nazvalo virtuelnom ili proširenom realnošću. U svakom slučaju prosto je tehnološko posredovanje nešto čemu su se pozorišni stvaraoci okrenuli masovnije i možda u kraćem vremenskom periodu nego što bi se to inače desilo.
- Proces se ubrzao.
– Zaoštrio se i omasovio, nije to nešto čime se ljudi nisu bavili u pozorištu, ali ne u toj razmeri i u tako kratkom periodu.
- Spominješ termin tehnofašizam u obrazloženju. Kako bi definisao taj pojam i obeležja pojave o kojoj govoriš?
– Danas svakako postoji diktat tehnološkog razvitka i jedna vrsta pritiska da mu se povinujemo. Kada promišljamo nove tehnologije moramo uzeti u obzir njihov totalitarni karakter, one pretenduju na totalitet. Medijska industrija i industrije zabave pretenduju da obuhvate život u celosti. U tom smislu, ta težnja ka totalnom zahvatanju onoga što je život u svim svojim aspektima skriva i jednu vrstu isključivosti koju tehnologija nameće. Tu postoji niz problema koji su izuzetno važni. Perspektiva koja se vrlo često zaboravlja je, na primer klasna perspektiva. Sa tim sam imao puno problema kada je reč o prelaženju na onlajn nastavu. Zato što mi pretpostavljamo da sve studentkinje i studenti imaju uslove da prate onlajn nastavu, ali je to samo pretpostavka. Sa veličanjem tehnologije, ne uvek i ne po pravilu, ali vrlo često nailazimo na fetišizaciju tehnologije i njenu nekritičku primenu u svim domenima. Pitanje upotrebe tehnologije, i tehnološkog razvitka nije jednostavno. Postoji jedna slepa mrlja, nešto što nam izmiče, a to je da se tehnologija nameće kao merilo svega i svodi sve stvari na jednoobraznost. To je, recimo oduvek bio moj problem sa upotrebom novih tehnologija u umetnosti, zato što nešto što su vrlo često kompleksna dela (o kojim god umetnostima da govorimo, pa i pozorišnoj umetnosti) tehnološko posredovanje svodi na jedan princip. Na jedno iskustveno područje.
- U obrazloženju iznosiš stav da pozorište treba da dozvoli krizi da ga transformiše. Čini mi se da je taj stav tačan i dragocen upravo u kontekstu o kojem pričamo: i novih tehnologija i jedne situacije u koju nas je doveo kovid.
– Zaista sam bio iznenađen, u trenutku kada su se pozorišne sale otvorile, koliko je ljudi u njima bilo. Bez obzira na ograničen broj mesta, pomislio sam da pozorišta odavno nisu bila ovoliko puna. Očigledno se desilo zasićenje, nakon fascinacije time šta sve može da se odigra onlajn (komuniciramo tako, održavaju se zum sastanci…). Osim što se ubrzalo okretanje prema tehnologiji, smatram da je zanimljivo što je, na ubrzan način, došlo i do zasićenja. U jednom trenutku smo se prosto zamorili od toga. Ljudi su pojurili željni da sretnu jedni druge, pozorišta su se otvorila pre nego kafići, restorani… Ljudi su pohrlili i jer su bili željni sadržaja koji ne podrazumeva sedenje ispred ekrana. Pozorišna umetnost je, čini mi se, već izvesno vreme na marginama, pošto nije dovoljno atraktivna, u smislu da ne može da prati razvojni tempo industrije zabave, skuplja je od mnogo čega, ima manji, jezikom industrije zabave rečeno reach, ne može nikad da bude tako profitabilna kao neka druga umetnička dela koja poprimaju karakteristike robe. Pozorište se po prirodi stvari tome opire i mislim da je sada dobilo jedan nov impuls. Želeo bih da pozorišni stvaraoci to prepoznaju i da shodno tom impulsu nešto dragoceno i ponude publici. Mi živimo u vremenu, kako Džejmson pominje, optičke potrošnje, a tu se pre svega misli na estetske sadržaje. Pogledajmo samo serije, koliko ih je, dostupne su, njihov kvalitet jeste različit, ali ukoliko smo zainteresovani ili željni, možemo provesti sate trošeći, namerno kažem trošeći jer je u pitanu roba, sadržaj koji ponekad ima i umetničke kvalitete. Pozorište se sa tim ne može takmičiti. Međutim u pozorištu se ljudi okupljaju, dele vreme i prostor. Svako okupljanje koje nije posredovano tehnologijom, kao u slučaju izvođenja uživo jednog umetničkog dela, zapravo odlikuje neizvesnost. Nikad niste sasvim sigurni šta ćete doživeti i da li ćete zaista izaći sa pozorišne predstave iole promenjeni. Kako god to razumeli. Ima onih koji kritikuju pretpostavljeni transformatorski potencijal pozorišta. Ali estetski doživljaj, čak i ukoliko nas ne može temeljno promeniti, ne može nas ni ostaviti ravnodušnim. U krajnjem slučaju mnogi istaknuti pozorišni stvaraoci verovali su u to da nas pozorište može transformisati. Odmah mi na pamet pada Breht. Čitav epski teatar se zasniva na toj pretpostavci. Pitam se samo da li se ovaj trenutak prepoznaje kao takav i ukoliko se prepozna da li smo dovoljno smeli da dozvolimo da on nešto za pozorište i učini u najboljem smislu te reči.
- Ono što je i jedna karakteristika ovogodišnje selekcije je i doživljaj susreta kao prodručja diferencijacije.
– Sklon sam dijalektici kad su razna polja u pitanju, kako stvaralačko polje tako i naučni rad, čini mi se da upravo iz uočavanja protivrečnosti proizilaze novi uvidi. Uočavanje sličnosti nudi manje, nego što nudi dovođenje u vezu, u ovom slučaju predstava, ili fenomena, o čemu god da govorimo, koji nam, bar na prvi pogled, deluju različito. Kada je reč o ovogodišnjoj selekciji, čime sam i zadovoljan, iako se mogu uočiti neki srodni postupci, nju čine predstave koje su zapravo različite. Zbog čega je i vidim kao mapiranje toga što su verovatne razvojne tendencije pozorišta u narednom periodu. Pri čemu, i to je važno naglasiti, kada govorim o pozorištu uvek govorim o umetnosti. Ne kažem to samo zbog vrednovanja, pri čemu umetnost smatram vrednijom od toga što je produkt namenjem potrošnji, ali ne treba izgubiti iz vida da danas imate komercijalni teatar koji nije nužno nekvalitetan. Moramo se odrediti kada razgovaramo o bilo kojoj umetničkoj disciplini, pa i o pozorištu, da li razgovaramo o umetnosti ili o nečemu što joj nalikuje. Da li govorimo o aktivizmu ili javnim događajima, svetkovinama, karnevalima i drugim ceremonijama u kojima prepoznajemo elemente teatralizacije. Kada govorim o pozorištu pre svega govorim o pozorištu kao umetnosti.
IZVOR: AL JAZEERA