srpski
English
Narodno pozorište Niš organizuje četvrti Festival drame i pozorišta balkanskog kulturnog prostora takmičarskog karaktera, pod nazivom „Teatar na raskršću“. Festival će se održati u Nišu od 4. do 10. septembra 2023. godine.
Selektor Festivala doc. mr Spasoje Ž. Milovanović odabrao je šest predstava iz Srbije i zemalja u okruženju za glavni, takmičarski deo Festivala:
Vilijam Šekspir MAGBET, režija Jagoš Marković, Narodno pozorište u Beogradu, Srbija (4. septembar);
J. B. P. Molijer ŠKRTAC, režija Dora Ružđak Podolski, Satiričko kazalište Kerempuh, Zagreb, Hrvatska (5. septembar);
Aleksandar Popović, NOĆNA FRAJLA, režija Branislav Mićunović, Narodno pozorište Niš, Srbija (6. septembar);
Ivo Andrić GOSPOĐICA, režija i adaptacija Đurđa Tešić, JU Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka, BiH / Republika Srpska (7. septembar);
Branislav Nušić, POKOJNIK, režija Egon Savin, Crnogorsko narodno pozorište i Centar za kulturu Tivat, Crna Gora (8. septembar);
Staša Prah, LEPA VIDA, režija Marjan Nećak, koprodukcija Gledališče Koper – Teatro Kapodistrija, Slovenija i Slovensko stalno gledališče Trst, Italija (9. septembar);
Na zatvaranju Festivala 10. septembra, publika će imati priliku da premijerno u Nišu pogleda predstavu Đovani Bokača, DEKAMERON, režija Dejan Projkovski, koprodukcija JU Gradsko pozorište Podgorica, Crna Gora, Kulturni centar Bar – Festival Barski ljetopis, Crna Gora i Narodno pozorište Niš, Srbija, koja će biti odigrana u čast nagrađenih.
Tom prilikom će biti i svečano dodeljene nagrade za najbolju predstavu, režiju, četiri glumačke nagrade, za kostimografsko i scenografsko ostvarenje, za originalnu scensku muziku, za scenski pokret, kao i specijalna nagrada Festivala. Osim ovih, dodeljuju se i nagrada okruglog stola kritike i nagrada žirija novinara.
Pored šest takmičarskih predstava i predstave u čast nagrađenih, biće organizovan i bogat prateći program koji će naknadno biti objavljen: razgovori o predstavama, tribine, promocije knjiga.
Programski savet Festivala čine istaknuti pozorišni stvaraoci iz Srbije i regiona: dr Duško Ljuština, menadžer u kulturi (Zagreb, Hrvatska); Vasilka Bumbarova, teatrološkinja (Sofija, Bugarska); mr Dejan Lilić, prvak drame (Skoplje, Severna Makedonija); mr Miloš Latinović, dramski pisac i književnik (Beograd, Srbija); dr Miroslav Radonjić, teatrolog (Novi Sad, Srbija), u skladu sa pravnilnikom Festivala, gradonačelnica Niša Dragana Sotirovski, turizmološkinja i direktor Narodnog pozorišta Niš mr Spasoje Ž. Milovanović, teatrolog, koji je ujedno direktor i selektor.
Stručni žiri ovogodišnjeg festivala čine: prof. dr Nenad Novaković, ekspert za elektronske medije i menadžment u kulturi (BiH), Irena Šarović, balerina, koreografkinja i diplomirana dramaturškinja (Srbija), Vasil Vasilev, reditelj i direktor Nacionalnog teatra “Ivan Vazov” u Sofiji (Bugarska), dr Milica Bajić Đurov, scenografkinja i kostimografkinja (Srbija) i Dušan Kovačević, glumac i producent( Crna Gora).
Od ove godine, Festival ima status manifestacije u oblasti kulture od značaja za grad Niš.
Festival „Teatar na raskršću“ ima za cilj afirmaciju sličnosti i razlika kulturnog identiteta država i naroda koji dele isti kulturni prostor, afirmaciju države Srbije i grada Niša kao mesta raskršća evropskih i svetskih puteva, jačanje međunarodne kulturne razmene, promovisanje pozorišne umetnosti balkanskog kulturnog prostora, kao i razmenu ideja i pozorišnih praksi.
https://www.youtube.com/watch?v=UItY6Kguq1E
TRADICIJA MODERNOSTI
(O selekciji 4. Festivala drame i pozorišta balkanskog kulturnog prostora „Teatar na raskršću“)
U svakom istorijskom periodu, jednostavno rečeno, možemo prepoznati njegovu modernu i njegovu tradiciju.
Međutim, svaka moderna, pre nego što raskine s tradicijom, uspostavlja se kao nova tradicija ili tradicija novoga, tradicija modernog, tradicija antitradicionalizma. Naime, svaki pojedinačni raskid stvara novu vrednost koja i sama u sebi nosi poziv na ponavljanje, odnosno zahteva da se prema njoj ustanovi tradicija.
Čak i ako hoće da zauzme stav radikalnog raskida ili radikalnog početka bez pozivanja na ikakvu tradiciju, moderna se mora suočiti sa činjenicom da i takvo zauzimanje stava već ima svoju tradiciju i da to nije prvi pokušaj strategije radikalnog započinjenja.
Jednostavno, raskid sa tradicijom je nemoguć, jer sve, čisto silogistički posmatrano, pre ili kasnije nastavlja da živi kao deo tradicije.
Istovremeno, moderna postoji kao neophodni pratilac svake tradicije, kao njena želja za promenom, naspram potrebe „da se ostane isti“.
Moderna, dakle, nužno referira na neku tradiciju. To referiranje je po pravilu oponašanje s razlikom. Ili, mimezis kojim komanduje neidentično: novo, inovacija. Otuda, kada se govori o pojavama kakve su moderna/postmoderna, može se govoriti o inovaciji tradicije.
Moderna i postmoderna kao dva istorijska vremena, odnosn kao svesno prepoznavanje socio-kulturoloških promena u redosledu istorijskih vremena moguće je prepoznati kao:
a) Modernost – velika epoha svetske istorije, koja je usledila posle srednjeg veka i trajala otprilike pet stotina godina, počevši od renesanse do sredine XX veka,
b) Modernizam – određeni socio-kulturološki period, koji završava epohu modernosti i traje otprilike pola veka (u različitim verzijama: od kraja XIX veka ili I svetskog rata do pedesetih ili šezdesetih godina XX veka),
c) Postmodernost (korelativna je sa „modernošću“) – dugotrajno doba, u čijem prvom stoleću mi živimo,
d) Postmodernizam (korelativan je sa „modernizmom“) – prvi period, ulazak u to veliko doba postmodernosti.
Uopšteno govoreći, i modernizam i postmodernizam, kao estetske i etičke ideologije, nastale su iz potrebe za različitim tumačenjem odnosa (unutar) umetnosti i (unutar) društva.
Revolucionarnost je modernistički fenomen u širem smislu te reči, koji se može odrediti kao traganje za pravom, višom, čistom realnošću, koja se nalazi van uslovnih znakova i sistema kulture, te utvrđivanje bezuslovnosti bića. Svi modernistički pravci i sve modernističke revolucije, kao težnje za emancipacijom individue i društvenim progresom, predstavljaju revolucionarni prevrat klasične paradigme i utvrđivanje „poslednje“ i čiste realnosti. U njegovoj osnovi je bila vrednost realističkog saznanja, individualne samosvesti i racionalnog delovanja, sračunatost na vlastite snage svesne samoorganizacije čovečanstva.
Postmodernizam, kao što je poznato, oštro kritikuje modernizam upravo za tu iluziju „poslednje istine“, „apsolutnog jezika“ i „novog stila“, koji „otkrivaju put do čiste realnosti“. On se javlja kao pokušaj da se znakovni sistemi zatvore, saviju i utope u same sebe. Samu predstavu o nekakvoj realnosti, koja se nalazi van granice znakova, postmodernizam kritikuje kao još jednu „poslednju iluziju“, kao neprevaziđeni ostatak stare metafizike prisustva. Svet ponovljivosti, uslovnih odraza, primarniji je od sveta takozvanih realnosti. Otuda, postmodernizam ne govori o „čistoj realnosti“ već o „pseudorealnosti“.
Za potrebe ovog teksta, postomodernizam, kao estetsko-ideološku strategiju, prepoznajemo onako kako su o njima pisali Žan Fransoa Liotar i Frederik Džejmson:
- Liotar govori da postmodernizam nastupa kao pokušaj povratka na početne nepostojanosti, koje postoje u polaznim modernističkim eksperimentima, koji su prethodili utopijskoj i totalitarnoj ozbiljnosti, koja je težila preradi sveta: „Delo može postati moderno samo ako je ono u početku postmoderno. Tako shvaćen postmodernizam nije završetak modernizma nego pre njegovo rađanje, i to kao stanje stalnog rađanja. (…) Postmoderno je bilo ono što u modernom prikazuje nepredstavljivo u samom predstavljanju, ono što traži novo predstavljanje, ne da bi se uživalo u njemu, nego da bi dalo veći značaj nepredstavljivom. (…) Na taj način, umetnik i pisac rade bez pravila, da bi formulisali pravila onoga što je već moglo biti. (…) Postmoderno bi trebalo shvatiti saglasno paradoksu ‘budućnost u prošlosti’.“
- Džejmson postmodernizam vidi kao završenost prošlosti: „Jer krahom ideologije stila, koja je karakteristična za visoki modernizam, proizvođači kulture nemaju kome da se okrenu osim prošlosti: imitacija mrtvih stilova, govorenje u ime svih maski i svim glasovima, nagomilanim u zamišljenom muzeju kulture, koja je postala globalna.“
Dakle, postmodernizam postoji kao modernizam, ali koji nema budućnost, jer je budućnost sadržana u sadašnjosti, u pseudoralnosti, konglomeratu čitavog čovekovog iskustva, koja je ništa drugo do tehničko ogoljivanje znakova prošlosti i njihovo novo komponovanje ovde i sada.
Pozorišna tradicija definiše predstavu kao skupinu scenskih znakova, vizuelnih i auditivnih: glumci, kostim, scenografija, rekvizita, govor, muzika, svetlosni i zvučni efekti, koji, unutar jednog prostora i određenog vremenskog trajanja, uspostavljaju uzročno-posledični odnos, i na taj način podražavaju radnju. Naravno, predstavu je nemoguće zamisliti bez uspostavljanja odnosa tekstualni predložak – tekst predstave – publika.
Bez ikakvog zadržavanja, konstatovaćemo da je svaka pozorišna moderna, od antičke Grčke do današnjice, inovirala ove znakove pojedinačno i/ili skupno.
U pozorištu modernizma i postmodernizma, najkraće rečeno, prepoznajemo sledeće zajedničke odlike: preoblikovanje pozorišnog zatvorenog prostora koje počinje salom i širi se do ulice, dez- i nad/iluzionizam inscenacije, dekora, kostima, depersonalizacija ili nadpersonalizacija glumca, prvenstvo predstave nad tekstom, dezindividualizacija ličnosti, detekstualizacija ili, nasuprot, sklonost preteranom verbalizmu… Svi oni ogledalni efekti, koji su morali da sugerišu svet u kojem živimo, u pozorištu post/modernizma su potčinjeni strukturi i specifičnim očekivanjima predstave, a neka referencijalna ili mimetička vrednost ne opravdava njihovo prisustvo; opravdavaju ga njihovi osetni, plastični, znakovni, magijski kvaliteti.
Međutim, ovde se putevi modernizma i postmodernizma razilaze, odnosno, kao što je već rečeno, postmodernizam preuzima od modernizma onaj čisto eksperimentalan deo: modernizam je vrlo brzo preuzeo društvenu ulogu revolucionara, i željom da sruši granicu između pozorišta i realnosti, pokušavao je da tu realnost izmeni, postmodernizam teži da stvori pozorište „čisto“, „nereferentno“, oslobođeno svakog upućivanja na realnost, ali istovremeno i teži stvaranju „pseudorealnosti“.
U oba slučaja promena se odnosi na recepcionističke navike gledaoca. Od gledaoca se, više nego ikada ranije, traži učestvovanje u predstavi. Ako je „napadnut“, njegova integracija se sama po sebi razume. Ako je suočen sa realizacijom koja podrazumeva odgovor na njene konvencije, on je pozvan kao „tumač“ i „tada ima izbor između potpunog nerazumevanja i ovog napora za dešifrovanjem“¹. Gledalac, koji je naviknut na dijahronijsko sagledavanje priče i scenske radnje (u funkciji vidljivog, kauzalnog, predstavljanja priče), biva prinuđen na sinhronijsko tumačenje scenskih znakova.
Predstave 4. Festivala drame i pozorišta balkanskog kulturnog prostora „Teatar na raskršću“ svoje tekstualne predloške zasnivaju na klasičnoj (domaćoj i stranoj) literaturi, bilo da govorimo o dramskom tekstu (V. Šekspir: Magbet, r. Jagoš Marković, Narodno pozorište u Beogradu; Ž. B. P. Molijer: Škrtac, r. Dora Ružđak Podolski, Satiričko kazalište Kerempuh; B. Nušić: Pokojnik, r. Egon Savin, Crnogorsko narodno pozorište iz Podgorice i Centar za kulturu Tivat; A. Popović: Noćna frajla, r. Branislav Mićunović, Narodno pozorište Niš), prozi (I. Andrić / Vanja Ejdus: Gospođica, r. Đurđa Tešić, Narodno pozorište Republike Srpske Banja Luka; Đ. Bokačo / Stevo Koprivica: Dekameron, r. Dejan Projkovski, Narodno pozorište Niš / JU Gradsko pozorište Podgorica / JU Kulturni centar Bar – „Barski ljetopis“) ili nacionalnom mitu (Staša Prah: Lepa Vida, r. Marjan Nećak, Gledališče Koper – Teatro Kapodistrija / Slovensko stalno gledališče Trst).
Istovremeno, svaka od predstava na beskompromisan način, vanrednim teatarskim sredstvima, otvara čitav niz pitanja koja se tiču neposrednog trenutka premijere, kako na estetskom tako i na etičkom, političkom i društvenom planu uopšte. Tematizujući probleme stvarnosti, odabrane predstave stvaraju svojevrsni genealoški ciklus raspršivanja te iste stvarnosti do individuacije i individualizacije svakog njegovog dela. Ti delovi, paradoksalno, nemaju nikakvu realnost koja stoji odvojeno, jer oni sami zamenjuje tu realnost. nemaju sa čime da budu upoređeni. Oni su konglomerat čitavog čovekovog iskustva, koji je ništa drugo do tehničko ogoljivanje i preuzimanje znakova prošlosti i njihovo novo komponovanje. Ipak, kako tvrde najznačajniji mislioci postmodernizma, postmodernizam, u svojoj povezanosti sa filozofijom Fridriha Ničea (Friedrich Nietzche), želi da uputi istu poruku kao i on u svom najslavnijem delu Tako je govorio Zaratustra: istorija predočava kretanje u ciklusima koji se ponavljaju, tako da smisao života pada unutar njega samog. Onda kada shvatimo da se naši izbori i dela uvek iznova ponavljaju, možemo pretpostaviti da ćemo biti veoma pažljivi prema tome kakve izbore i kakva dela činimo. Nama neće dominirati prošlost jer će nas budućnost mnogo više interesovati, što samo po sebi znači da mi prihvatamo odgovornost za to što ćemo od sebe stvoriti. Odatle izvodi čitav niz više socioloških nego filozofskih pitanja, koje se može svesti pod jedno: mogu li ljudi i njihovo društvo preživeti na otrcanim, zastarelim idealima i vrednostima u koje više niko zaista ne veruje?²
Konačno, svaka od njih još jedanput otvara pitanje bez konačnog, ili barem ne jasno datog odgovora, postavljenog svojevremeno na zasedanju 18. Kruševačke filozofsko-književne škole: zašto i kako dolazi do promene identiteta i ideologije društvene elite?³ Ovo pitanje se čini ključnim u razumevanju ovog ovde i sada, bez kojeg konačno nema progresivnosti. Kako je primetio Svetozar Stojanović: „nesumnjivo je da se pripadnik elite može odreći ranijih shvatanja i postupaka, ali nipošto i odgovornosti za njihove posledice, uključujući i odgovornost za raniji pogrešni ’uticaj’ na ’obične’ ljude.“ 4 Sve do konančnog ozbiljnog promišljanja i datog odgovora, prošlost će se kao zla kob nadvijati.
Za sam kraj, postavimo pitanje – šta je pozorištu današnjice, dakle, činiti? Pouzdanog odgovora svakako nema. Jedino nam preostaje da poput kakvog ironizovanog levičarenja citiramo Mao Cedunga: „Svet je naš. Ko će govoriti, ako nećemo mi? (…) Ko zna šta će današnja mladež jednom učiniti? Možda će nastaviti revoluciju, možda će je odbiti. O budućim događajima odlučivaće buduće generacije. Današnja mladež i generacije koje dolaze iza nje vrednovaće dela revolucije prema vlastitim merilima. Za 1000 godina čak će i Marks i Engels i Lenjin delovati prilično smešno.“
Doc. mr Spasoje Ž. Milovanović, selektor festivala i direktor NP Niš
1 Adrijan Marino, Moderno, modernizam, modernost, Narodna knjiga, Beograd, 1997, 33.
2 Više kod: Dejv Robinson, Niče i postmodernizam, Esotheria, Beograd, 2002.
3 Miloš Petrović (ured.), Zbornik Kruševačke filozofsko-književne škole – „Pogled na svet naših elita (2005– 1945)“, Kulturno-prosvetna zajednica Kruševca, Kruševac 2006.
4 Svetozar Stojanović, „Promene identiteta i svetonazora srpskih elita“, Isto, 7.