Drugi pozorišni festival balkanskog kulturnog prostora ,,Teatar na raskršću“, koji je bio odložen dva puta zbog pandemije korona virusa, održaće se od 07. do 14. septembra 2021. godine u Narodnom pozorištu Niš.
Festival će svečano biti otvoren 7. septembra premijernim izvođenjem predstave ČUDO SVETOG GEORGIJA, u režiji Nikole Zavišića, po motivima istoimene drame Rusomira Bogdanovskog. Reč je o koprodukciji Dramsko-lutkarskog teatra „Ivan Radoev“ – Pleven, Bugarska, Narodnog pozorišta Niš – Srbija i Teatra „Joan Slaviči“ – Arad, Rumunija.
Ovogodišnji selektori, prof dr Vlatko Ilić (reditelj) i mr Spasoje Ž. Milovanović, (teatrolog), odabrali su šest predstava iz regiona za takmičarski deo Festivala:
- Autorski projekat Nataše Rajković, Snežane Trišić i glumaca predstave, po tekstu Nataše Rajković „Prozor”, ZA SADA JE SVE OK, režija Snežana Trišić, Kruševačko pozorište, Kruševac, Srbija
(08. septembar)
- Roland Šimelpfenig, DAN KADA JA NIJE VIŠE BILO JA, režija Tara Manić, Beogradsko dramsko pozorište, Beograd, Srbija
(09.septembar)
- Po motivima drame Pedra Kalderona de la Barke, ŽIVOT JE SAN, adaptacija i režija Dina Markova, Teatar “Zong”, Sofija, Bugarska
(10. septembar)
- Srečko Kosovel, KONS: NOVO DOBA, režija Žiga Divjak, Prešernovo gledališče Kranj, Slovenija
(11. septembar)
- PAZI NA PRAZNINU, tekst i režija Romano Nikolić, Hrvatsko narodno kazalište u Varaždinu, Varaždin, Hrvatska
(12. septembar)
- Tijana Grumić, KO JE UBIO DŽENIS DŽOPLIN?, koncept i režija Sonja Petrović, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, Srbija
(13. septembar)
Na zatvaranju Festivala 14. septembra, publika će imati priliku da pogleda predstavu ŽIVOT SE SA MNOM MNOGO POIGRAO, Udruženja građana “Novi tvrđava teatar” u saradnji sa Novosadskim pozorištem “Újvidéki Színház” – Novi Sad, Srbija, koja će biti odigrana u čast nagrađenih.
Tom prilikom će biti i svečano dodeljene nagrade za najbolju predstavu, režiju, četiri glumačke nagrade, za kostimografsko i scenografsko ostvarenje, za originalnu scensku muziku, za scenski pokret, kao i specijalna nagrada Festivala. Osim ovih, dodeljuju se i nagrada okruglog stola kritike i nagrada žirija novinara.
U okviru Pratećeg programa festivala publika će imati prilike da pogleda još dve predstave iz Hrvatske i Severne Makedonije:
- SOUNDTRACK ZA FILM KOJI NIJE SNIMLJEN, autora Kralja Čačka i Nine Bajsić u izvođenju RadioTeatra Bajsić i prijatelja, Zagreb (13. septembar);
- HEROJI 4.33 autora S. Dimoskog, u režiji D. Damjanovskog i izvođenju Narodnog pozorišta Jordan Hadži Konstantinov – Džinot, Veles (9. i 10. septembar).
Festival „Teatar na raskršću“ ima za cilj afirmaciju sličnosti i razlika kulturnog identiteta država i naroda koji dele isti kulturni prostor, afirmaciju države Srbije i grada Niša kao mesta raskršća evropskih i svetskih puteva, jačanje međunarodne kulturne razmene, promovisanje pozorišne umetnosti balkanskog kulturnog prostora, kao i razmenu ideja i pozorišnih praksi.
Šta ćemo raditi kada se ponovo sretnemo?
Čovek nije automat!
Kosovel
Motiv raskršća proističe iz osećaja jedne osobene prostorne smeštenosti i na njega često nailazimo u promišljanjima o našem podneblju. Metafora kojom opisujemo to kako nas drugi, ali i kako sami sebe doživljavamo ukazuje na mesto susreta i razilaženja, te na rastrzanost između različitih kulturnih uticaja koja je obeležila našu povest. Ipak, kao što znamo iz mnogobrojnih priča o putovanjima, kretanje se ne realizuje samo u prostoru već i u vremenu, zbog čega će se u okvirima ovogodišnjeg izdanja festivala Teatar na raskršću, u njegovom izmenjenom jesenjem terminu, posebna pažnja posvetiti pitanju: šta će nastupiti nakon velikog usporavanja društvenog života kojeg smo svedoci?
Iskustvo pandemije će sa sigurnošću još izvesno vreme opsedati društveni život u celosti. Pozorišna umetnost je, uz pojedine druge delatnosti, naročito teško pogođena vanrednim okolnostima u kojima smo se zatekli. Sva pozorišta su u jednom trenutku bila zatvorena, nakon čega je usledio period izvođenja predstava pred samo delimično popunjenim salama, ili posredstvom novih tehnologija, dok je opstanak mnogih formalnih i neformalnih kolektiva, kao i pojedinaca koji čine svet pozorišta još uvek ugrožen. Uz to, što nije manje značajno, teatar, kao mesto okupljanja zajednice, suočen je sa temeljno izmenjenim ambijentom spram kog se uspostavlja kao umetnost, a u kojem je svaki susret potencijalno opasan.
Proces izbora predstava se nikada ne zasniva samo na prepoznavanju umešnosti njihovih stvaralaca ili postignutih rezultata, te njihove estetske vrednosti, shodno čemu neke od njih i ostaju po strani. Uspešna selekcija je, rekao bih, ona koja dovođenjem različitih predstava u jedan referentni okvir omogućava nov uvid, zbog čega ovogodišnji izbor obuhvata prevashodno one poetike koje, sa jasnom namerom ili ne, reflektuju iskustvo života tokom prethodne pozorišne sezone, ujedno anticipirajući dalje razvojne tendencije teatra. Ne zaboravimo da proizvodnja estetskog neretko prethodi ustanovljenju socijalnih mehanizama (jednostavnije rečeno, to kako nešto vidimo, čujemo i sl. usloviće i način na koji se prema njemu odnosimo), i da smo još jednom u prilici da od umetnosti učimo.
Uz to, zanimljivost ovogodišnjeg izdanja festivala Teatar na raskršću jeste i ta da su se, usled ograničene produkcije u mnogim zemljama u okruženju, u glavnom programu našle čak tri predstave iz naše zemlje, što se može razumeti i kao svojevrsna selekcija unutar selekcije. Iako to nije uticalo na njihov izbor, vredi primetiti da one proizilaze iz tri naizgled različita pozorišna ambijenta: Za sada je sve OK autorski projekat Nataše Rajković, Snežane Trišić i glumaca predstave, Kruševačkog pozorišta (Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije); zatim Dan kada ja nije više bilo ja, prema tekstu Rolanda Šimelpfeniga, u režiji Tare Manić, Beogradskog dramskog pozorišta (Beograd); i Ko je ubio Dženis Džoplin? prema tekstu Tijane Grumić i u režiji Sonje Petrović, u produkciji Srpskog narodnog pozorišta i Omladinske prestonice Evrope Novi Sad, OPENS (Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine). Kada su ove predstave u pitanju, valjalo bi obratiti pažnju na najmanje dve stvari. Najpre, iako smo skloni da to previdimo, one pripadaju jednom pozorišnom sistemu, i njega ćemo unaprediti jedino ukoliko ga kao takvog i mislimo, uzimajući u obzir lokalne prilike u kojima predstave nastaju, ali uočavajući i potencijal razmene i saradnje. Pritom, sumnjam da je slučajnost što iza ovih smelijih pristupa pozorišnom stvaralaštvu stoje upravo autorke (Rajković i Trišić, Manić, Grumić i Petrović). Za sada je sve OK je jedna intimistička predstava u kojoj se, obratimo li pažnju, prepoznaje i nešto od života pod vanrednim stanjem (ona je delimično i nastajala tokom perioda izolacije) – manji broj aktera na sceni, pa čak i njihova međusobna fizička udaljenost nisu rezultat mera kojima smo svi morali da se podvrgnemo, ali se zahvaljujući delikatnom rediteljsko-glumačkom radu suočavamo sa osećajem smetene usamljenosti i želje za ljudskim kontaktom. Postavka savremenog nemačkog komada Dan kada ja nije više bilo ja, napisanog u najboljoj tradiciji drame apsurda, je retko uspešan primer pozorišta apsurda na našim scenama. Podsetimo se, pritom, da se ono polovinom prošlog veka nazivalo i teatrom postatomskog čoveka, pošto se na sceni jedino još apsurd mogao predočiti nakon atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija. Povrh toga, ovu insenaciju odlikuje i jedan naročit kvalitet rediteljskog i glumačkog izraza nalik (najboljim) serijama koje su preplavile današnje globalno, medijsko tržište, uslovljavajući time naše opažajne navike, zbog čega ćemo, verujem, uskoro govoriti i o netfliks generacijama pozorišnih stvaralaca. Naposletku, predstava Ko je ubio Dženis Džoplin? svoju vrednost crpi iz zaraznog entuzijazma mlade ekipe koju okuplja kao i iz atmosfere rok koncerta, iako reč nije o muzičkom pozorištu u uobičajenom smislu te reči. Za očekivati je da će se u narednom periodu pozorište približiti i drugim formama izvođenja uživo, ne bi li njime iznova zavladao praznični duh.
Pored navedenih, publika u Nišu će imati priliku da pogleda još tri predstave iz zemalja u okruženju: Kons: Novo Doba, prema poeziji Srečka Kosovela u režiji Žige Divjaka, Prešernovog gledališča u Kranju iz Slovenije; zatim Pazi na prazninu, autorski projekat Romana Nikolića u produkciji Hrvatskog narodnog kazališta u Varaždinu, i Kalderonov Život je san Teatra Zong iz Bugarske, u adaptaciji i režiji Dine Markove. U duhu tema koje su nas zaokupljivale tokom prethodnih godinu dana, težište postavke čuvenog Kalderonovog dela Život je san je na iskustvu telesnosti. Uprkos tome što pored sporadičnih, pažnje vrednih scenskih dela, fizički teatar ipak ne uspeva da se institucionalno ustanovi kod nas, niti u okruženju (za razliku od npr. plesne i koreografske scene), možemo pretpostaviti da će se sve veći broj mlađih autorki i autora, usled buke savremenog života (pre svega medijske), posvetiti upravo istraživanjima telesnog izraza. Istraživački karakter sve prisutnijeg formata tzv. autorskog projekta, kakva je predstava Pazi na prazninu, takođe svedoči o gubitku poverenja u reč, govor, te poredak razuma (logos), namesto kojeg nastupa niz samo delimično povezanih prizora. Uz to, predstavu Romana Nikolića odlikuje i dragocen metateatarski plan iz kojeg proizilazi jedna zapitanost nad situacijom dolaska u pozorište, izvođenja i opažanja događaja na sceni, kao i razgraničenja realnosti od fikcije. I konačno, najpoetičnija i najavangradnija predstava u ovogodišnjoj selekciji, Kons: Novo Doba, pružiće veliko zadovoljstvo onima kojoj se prepuste, pri čemu se svojom postapokaliptičnom atmosferom kojom odzvanjaju Kosovelovi stihovi verovatno najdirektnije suprotstavlja konceptu ‘nove normalnosti’, kojim se prikriva aktuelni tehno-fašizam.
Poput života, i pozorište će opstati, ali jedino ukoliko dozvoli da ga kriza sa kojom se suočava – produkciona, tehnološka, poetička – temeljno transformiše kako bi svojoj publici iznova ponudilo estetski vredno iskustvo sada i ovde. A život će, nadajmo se, to pratiti.
Vlatko Ilić
7. septembar
OTVARANJE FESTIVALA
P R E M I J E R A
Koprodukcija pozorišta: Pleven, Bugarska – Niš, Srbija – Arad, Rumunija
Rusomir Bogdanovski
ČUDO SVETOG GEORGIJA
Adaptacija i režija: Nikola Zavišić
8. septembar
Kruševačko pozorište
Kruševac, Srbija
Nataša Rajković „Prozor“
ZA SADA JE SVE OK
Adaptacija i režija: Snežana Trišić
9. septembar
Beogradsko dramsko pozorište
Beograd, Srbija
Roland Šimelpfenig
DAN KADA JA NIJE VIŠE BILO JA
Režija: Tara Manić
10. septembar
Teatar „Zong”
Sofija, Bugarska
Pedro Kalderon de la Barka
ŽIVOT JE SAN
Adaptacija i režija: Dina Markova
11. septembar
Prešernovo gledališče Kranj
Kranj, Slovenija
Srečko Kosovel
KONS: NOVO DOBA
Režija: Žiga Divjak
12. septembar
Hrvatsko narodno kazalište u Varaždinu
Varaždin, Hrvatska
Romano Nikolić
PAZI NA PRAZNINU
Režija: Romano Nikolić
13. septembar
Srpsko narodno pozorište
Novi Sad, Srbija
Tijana Grumić
KO JE UBIO DŽENIS DŽOPLIN?
Koncept i režija: Sonja Petrović
14. septembar
ZATVARANJE FESTIVALA
Udruženje građana “Novi tvrđava teatar” u saradnji sa Novosadskim pozorištem – Újvidéki Színház
Novi Sad, Srbija
Pisac: David Grosman
Dramatizacija: Darko Lukić
ŽIVOT SE SA MNOM MNOGO POIGRAO
Režija: Dino Mustafić