INTERVJU SA MIROLJUBOM RIKIJEM NEDOVIĆEM – 40 GODINA RADA

Jedna od važnih ličnosti Niša, a svakako jedno od zaštitnih lica niškog Narodnog pozorišta, čovek koji svojim delovanjem već godinama unazad ostavlja dubok trag u ovom gradu i čovek koji je uspeo da istakne Niš na kulturnoj mapi Srbije. Reč je o Miroljubu Rikiju Nedoviću – „glumcu po rođenju, dramskom piscu po opredeljenju, a reditelju po ubeđenju”, ali i autoru nekoliko romana i antologija, koji na daskama Narodnog pozorišta Niš oduševljava publiku već 40 godina – od 1983. godine.

Započeo je svoju glumačku karijeru 1979. godine u Omladinskom pozorištu „Treća polovina”, pod vođstvom Desimira Stanojevića. Danas je umetnički rukovodilac scene Of teatra „Treća polovina” u Nišu, koju čine omladinska scena „Treća polovina” i  profesionalna scena „Of teatar”.

Odigrao je više od stotinu uloga i dobitnik je mnogih priznanja i nagrada. Kao dramski pisac, napisao je tridesetak komada, od kojih je većina nagrađena na festivalima i konkursima.

Prva Rikijeva drama koja je izvedena u Narodnom pozorištu Niš je Tamni vilajet, u režiji Dejana Krstovića, 1998. godine na 111. godišnjicu Niškog pozorišta. Ova drama se nalazi i u prvom tomu štampane edicije „Savremena srpska drama” iz 1998. godine. Druga predstava koje se našla na repertoaru pozorišta je Mačoizam, koji je premijerno izveden decembra 2011. god.

U Narodnom pozorištu Niš se uveliko postavlja i njegova treća drama, predstava Seme, koju on i režira. Ovaj tekst je napisan pre više od trideset godina i do sada je 3 puta nagrađen za najbolji dramski tekst  ̶na festivalu u Kninu, u izvođenju banjalučkog Narodnog pozorišta, na festivalu „Joakim Vujić” u izvođenju Pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović” iz Zaječara i na konkursu Udruženja dramskih pisaca Srbije (nagrada „Ben Akiba”).

U intervjuu pričamo upravo o ovoj predstavi, ali i o Rikijevim iskustvima, dugogodišnjem radu i njegovim doprinosima u oblasti kulture. Šta sve beleži 40 godina karijere Rikija Nedovića, pročitajte u nastavku.

 

Fotografija: Miroljub Riki Nedović

 

S obzirom na to da ste glumac po rođenju, možete li da se setite najznačanije uloge u periodu pre nego što ste pristupili Omladinskom pozorištu „Treća polovina” 1979. godine, a kasnije i Narodnom pozorištu Niš 1983?

Moja prva, ne samo glavna već uloga uopšte, bila je u mjuziklu scene Of teatra „Treća polovina” Ljubavni zov Marka Mrče (uloga: Marko, tekst: Timošenko Milosavljević, režija: Desimir Stanojević). Interesantno je da je u predstavi svirala tadašnja rok grupa Top, kasnije preimenovana u Kerber.

S obzirom na to da sam u angažman Narodnog pozorišta ušao kao klinac, sa nepunom 21 godinom, prvih godina igrao sam uglavnom decu, tako da sam odigrao gotovo sve klince naše dramaturgije – Raku u Ministarki, Poteta i Koteta u Zoni, Mitanču u Ivkovoj slavi… I baš sam imao muke da se „izvučem”, iz kratkih pantalona.

 

Kada govorimo o svim onim pozorišnim ulogama koje su obeležile vaš dugogodišnji rad, koju biste izdvojili kao najznačajniju, a koju kao omiljenu?

Posle više od sto uloga teško je reći koja je bila omiljena. Neke uloge sam voleo više, neke manje, neke su bile uspešnije, neke manje uspešne. Bilo je i uloga koje sam morao da igram, bilo je i uloga koje sam želeo, a nisam dobio. Ali sve je to deo igre koju si pristao da igraš kada si odlučio da se baviš ovim poslom.

 

Fotografija iz predstave “Mačoizam”

 

Postoje li neke vaše režije koje su vam posebno drage i zašto?

Režirao sam tridesetak komada, uglavnom ono što sam sam napisao. Za razliku od glumačkog posla, gde sam igrao i nešto što mi se ne sviđa, režirao sam samo ono za šta sam imao „merak”. I sve te predstave su mi u tom trenutku bile posebno drage i značajne.

 

Već 40 godina stvarate, maštate i sanjate na daskama Narodnog pozorišta Niš. Sećate li se rado nekog događaja u ovoj kući ili možda neke anegdote?

Skupilo se tu dosta anegdota, događaja, situacija, doživljaja… Za ceo jedan roman, ili memoare. Ali još nisam spreman da to stavim u korice. Hoću li nekad? Ne znam… Ne bih se zakleo da hoću, ali ni da neću… Videćemo.

 

Fotografija iz predstave “Herostrat”

 

Možemo li da se vratimo u 1998, na godišnjicu Narodnog pozorišta Niš, kada je prvi put u ovom teatru izveden vaš tekst „Tamni vilajet”, u kom ste igrali Šekija. Kako ste se osećali tada i da li je ova premijera bila vetar u leđa za dalji rad?

Do tada su moje tekstove već uveliko igrala neka druga pozorišta. Značilo mi je to što moja kuća stavlja na repertoar moj komad. Ali mi je najviše bila škola… Od tada ne igram u predstavama po svojim tekstovima koje neko drugi režira. Kad režiraju drugi, ja kao pisac dođem na premijeru, budem više ili manje zadovoljan, ali ne igram, ne učestvujem u procesu rada. Ako učestvujem, onda sam i režiram.

 

Bliži nam se premijera predstave „Seme”, po vašem tekstu i u vašoj režiji, koja će obeležiti 40 godina vašeg rada u Narodnom pozorištu Niš. Zbog čega ste odabrali da radite baš ovu predstavu?

Imam ja „na legeru” više komada koji su podjednako mogli da se postave na scenu Narodnog pozorišta. Ovaj tekst je izabrala uprava pozorišta. Pretpostavljam zbog njegovog „pedigrea”, odnosno više nagrada, koje ste u uvodu već pobrojali.

 

Fotografija iz predstave “Veliki manevri u tijesnim ulicama”

 

Kako je nastao tekst „Seme”? Da li postoji neka konkretna situacija ili događaj koji je poslužio kao inspiracija za ovu dramu?

Ništa, čak ni slično. A stvarno ne umem da objasnim kako, zašto, kada dobijam ideju za neki komad. Osnovano sumnjam da imam nekog đavolka ili anđelka, kako kad, koji mi šapuće, a ja samo zapisujem.

 

Koje su ključne teme kojima se bavite u ovom tekstu o životima običnih ljudi, koji žive u ruralnom okruženju i šta publika može očekivati nakon što pogleda predstavu „Seme”?

Očekujem da im se predstava dopadne. Očekujem ovacije za glumce na kraju. Očekujem da publika bude puna utisaka. Očekujem pune sale, na kartu više. Mnogo očekivanja za samo jednu pozorišnu predstavu. Ali ko nema očekivanja, ne treba da se bavi pozorištem.

 

Fotografija: privatna erhiva

 

Publika vas veoma dobro poznaje i kao komediografa, kroz vaše komade poput „Azilanata”, „Seksualnog vaspitanja”, „Made in Niš”, „Vaj faj”, koji su na sceni „Of teatra” igrani sa velikim uspehom. Koju od komedija biste izdvojili kao onu koja je svojevremeno (ili je još uvek) bila apsolutni hit?

Uvek se izdvaja onaj komad koji je sada na repertoaru, a to je Vaj faj, komedija.

I onaj koji je u pripremi – Seme, drama.

 

Kada govorimo o komedijama, vaše kabare predstave poput „Niške kabariške” ili „Vic kabarea” su bile posebno popularne kod publike. Možete li nam reći nešto više o procesu rada na kabareu u odnosu na klasične dramske predstave?

I Mačoizam je bio kabare. Kabare je specifična scenska forma, širokog dijapazona. Volim da igram kabare. Tu si sa publikom na ti; nema četvrtog zida, gledate se u oči, direktan kontakt, nema laži, nema prevare.

 

Fotografija: privatna erhiva

 

Kako ste uspeli da održite kontinuiranu karijeru u pozorištu i šta je ono što vas motiviše da se i dalje bavite ovim poslom?

Nažalost, glumac u pozorištu malo može da utiče na svoju karijeru. Neko drugi bira tekstove, reditelje, pravi podele… Na tebi je da čekaš da te uloga „ubode”. Ako dobiješ dobar zadatak, da to odigraš iz sve snage, najbolje što znaš, možeš i umeš, bez foliranja.

Još kao mlad glumac nisam bio spreman na čekanje. Zato sam osnovao scenu „Of teatar”. Sam sam pisao, sam režirao, producirao, igrao… Ispalo je dobro. Zadovoljan i ja i publika. Puna kapa, kud ćeš više.

 

Vaš savet mladim umetnicima koji bi želeli da se bave pozorištem?

Baš ono šta sam rekao u prethodnom odgovoru – ne čekajte! Sami pravite pozorište. Za pozorište je potreban jedan glumac na sceni i jedan gledalac u publici. Sve ostalo je dogradnja.

 

Fotografija: privatna erhiva

 

 

Autor: Stanislava Petrović

---