Seme

BIOGRAFIJA PISCA I REDITELJA                         

Miroljub Nedović Riki

Rođen 1961. godine (horoskopski znak – ovan) u Nišu (gradu heroju na raskrsnici puteva).

Vojnu obavezu regulisao na vreme.

Nikad osuđivan (od ovozemaljskog suda… od boga i ljudi verovatno jeste).

Nije bio, niti jeste, član ijedne političke stranke i partije.

Poseduje članske karte: Saveza izviđača, Saveza dramskih umetnika, Saveza dramskih pisaca i Saveza ribolovaca.

Ostale saveze sklapa samo sa samim sobom i sa porodicom.

Imovinsko stanje – više nego skromno.

Suvlasnik polovnog auta, dva deteta ženskog pola i supruge glumice.

Glumac po rođenju, dramski pisac po opredeljenju, reditelj po ubeđenju.

Glumac niškog Narodnog pozorišta od 1983. godine (40 godina).

Odigrao više od stotinu uloga. Dobitnik više mirnodopskih priznanja i nagrada.

Kao dramski pisac, napisao tridesetak komada od kojih je većina nagrađena na festivalima i konkursima.

Izdaja, kao pojam, mu je vrlo mrska, pa ipak, do sada je izdao više knjiga.

Kao reditelj, režirao uglavnom ono što je sam napisao.

Umetnički rukovodilac scene Of teatra „Treća polovina” – Niš.

Učesnik rata 1999. god.

Knjige: Seme, Nekoliko lakih komada, Niš–Nišlije–Niški, Abe Nišlije 1 i 2.

Antologije: Pisci nacionalnog teatra, Savremena srpska drama, Niški dramski pisci.

Tekstovi: (drame) Seme, Tamni vilajet, Priče iz belog sveta;

(monodrame) Ajd‘ kaži al po duši, Probudi se, Mrtvi čvor;

(komedije) Soko zove orla, Bluz osmeh, Đavolja posla, Bilo jednom u pozorištu, Niška kabariška, Juriš u budućnost, Mlaćenici i plaćenici, Evropejci, Azilanti, Gangsterbajteri 1, 2, 3, 4, Priče iz belog sveta, Made in Niš, Vaj Faj, Dolče vita;

(komadi za decu) Kraljević Marko i Musa Kesedžija, Sama u kući, Veliki princ, Priča iz prašume;

(dramatizacije) Kako ubiti suprugu, Deca sa stanice Zoo, Ženski kabare, Vojvoda Mišić, Hajduci, Dečiji kabare.

Tekstovi su mu igrani u Srbiji (Niš, Beograd, Novi Sad, Zajačar, Vršac, Vranje, Lebane, Ražanj, Paraćin, Trstenik, Aleksinac, Kragujevac, Leskovac, Sokobanja, Dimitrovgrad, Jagodina, Despotovac, Veliko Gradište, Kikinda, Sombor, Senta, Turija, Bela Palanka, Gornji Milanovac, Kovin, Temerin, Bečej, Zvornik, Beli Manastir, Kostolac, Blace, Aleksandrovac, Pačetin, Srpska Crnja, Nova Varoš, Subotica, Lazarevac itd.), Crnoj Gori (Prijepolje, Pljevlja, Kolašin), Makedoniji (Bitolj, Sveti Stefan), Hrvatskoj (Virije, Vukovar, Osijek, Hvar, Sinj),

Bosni i Hercegovini (Banjaluka, Travnik, Novi Grad, Srebrenica, Kozarska Dubica, Bugojno, Tuzla, Zenica, Jajce, Prijedor, Tešanj), kao i u dalekim zemljama – Toronto (Kanada), Nojnhof (Švajcarska), Čikago (SAD).

REČ PISCA I REDITELJA

Tekst Seme napisan je pre više od trideset godina i baštini nekoliko nagrada: Ben Akiba, Udruženja dramskih pisaca Srbije,

Joakim Vujić, sa Festivala profesionalnih pozorišta Srbije,

nagrada na festivalu u Kninu (poslednji festival pre pada Knina).

Posebno sam ponosan na to što je ovaj tekst bio izveden u Banjaluci kao prvi komad po ustanovljenju Banjalučkog pozorišta kao  Narodnog pozorišta Republike Srpske.

Do sada su na sceni niškog Narodnog pozorišta izvedena dva komada: drama Tamni vilajet u režiji Dejana Krstovića u  111. sezoni pozorišta i kabare Mačoizam, koji sam sam režirao.

Niška publika uglavnom me poznaje kao komediografa, kroz komade koji su igrani na sceni „Of teatra” i „Treće polovine” sa velikim uspehom.

Drago mi je da sam dobio priliku (čast i zadovoljstvo) da ispričam i neku drugu priču. Dramsku… poetičnu… emotivnu.

Ujedno koristim priliku da se zahvalim i svima onima sa kojima sam sarađivao na postavci ovog komada, za koji se nadam da će vam se svideti.

Dobrodošli! Uživajte u gledanju!

INTERVJU SA MIROLJUBOM RIKIJEM NEDOVIĆEM

POVODOM 40 GODINA UMETNIČKOG RADA

Jedna od važnih ličnosti Niša, a svakako jedno od zaštitnih lica niškog Narodnog pozorišta, čovek koji svojim delovanjem već godinama unazad ostavlja dubok trag u ovom gradu i čovek koji je uspeo da istakne Niš na kulturnoj mapi Srbije. Reč je o Miroljubu Rikiju Nedoviću – „glumcu po rođenju, dramskom piscu po opredeljenju, a reditelju po ubeđenju”, ali i autoru nekoliko romana i antologija, koji na daskama Narodnog pozorišta Niš oduševljava publiku već 40 godina – od 1983. godine.

Započeo je svoju glumačku karijeru 1979. godine u Omladinskom pozorištu „Treća polovina”, pod vođstvom Desimira Stanojevića. Danas je umetnički rukovodilac scene Of teatra „Treća polovina” u Nišu, koju čine omladinska scena „Treća polovina” i profesionalna scena „Of teatar”.

Odigrao je više od stotinu uloga i dobitnik je mnogih priznanja i nagrada. Kao dramski pisac, napisao je tridesetak komada, od kojih je većina nagrađena na festivalima i konkursima.

Prva Rikijeva drama koja je izvedena u Narodnom pozorištu Niš je Tamni vilajet, u režiji Dejana Krstovića, 1998. godine na 111. godišnjicu Niškog pozorišta. Ova drama se nalazi i u prvom tomu štampane edicije „Savremena srpska drama” iz 1998. godine. Druga predstava koje se našla na repertoaru pozorišta je Mačoizam, koji je premijerno izveden decembra 2011. god.

Narodno pozorište Niš postavlja i njegovu treću dramu, predstavu Seme, koju on i režira. Ovaj tekst je napisan pre više od trideset godina i do sada je 3 puta nagrađen za najbolji dramski tekst ̶na festivalu u Kninu, u izvođenju banjalučkog Narodnog pozorišta, na festivalu „Joakim Vujić” u izvođenju Pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović” iz Zaječara i na konkursu Udruženja dramskih pisaca Srbije (nagrada „Ben Akiba”).

U intervjuu pričamo upravo o ovoj predstavi, ali i o Rikijevim iskustvima, dugogodišnjem radu i njegovim doprinosima u oblasti kulture. Šta sve beleži 40 godina karijere Rikija Nedovića, pročitajte u nastavku.

S obzirom na to da ste glumac po rođenju, možete li da se setite najznačanije uloge u periodu pre nego što ste pristupili Omladinskom pozorištu „Treća polovina” 1979. godine, a kasnije i Narodnom pozorištu Niš 1983?

Moja prva, ne samo glavna već uloga uopšte, bila je u mjuziklu scene Omladinskog teatra „Treća polovina” Ljubavni zov Marka Mrče (uloga: Marko, tekst: Timošenko Milosavljević, režija: Desimir Stanojević). Interesantno je da je u predstavi svirala tadašnja rok grupa Top, kasnije preimenovana u Kerber.

S obzirom na to da sam u angažman Narodnog pozorišta ušao kao klinac, sa nepunom 21 godinom, prvih godina igrao sam uglavnom decu, tako da sam odigrao gotovo sve klince naše dramaturgije – Raku u Ministarki, Poteta i Koteta u Zoni, Mitanču u Ivkovoj slavi… I baš sam imao muke da se „izvučem” iz kratkih pantalona.

Kada govorimo o svim onim pozorišnim ulogama koje su obeležile vaš dugogodišnji rad, koju biste izdvojili kao najznačajniju, a koju kao omiljenu?

Posle više od sto uloga teško je reći koja je bila omiljena. Neke uloge sam voleo više, neke manje, neke su bile uspešnije, neke manje uspešne. Bilo je i uloga koje sam morao da igram, bilo je i uloga koje sam želeo, a nisam dobio. Ali sve je to deo igre koju si pristao da igraš kada si odlučio da se baviš ovim poslom.

Postoje li neke vaše režije koje su vam posebno drage i zašto?

Režirao sam tridesetak komada, uglavnom ono što sam sam napisao. Za razliku od glumačkog posla, gde sam igrao i nešto što mi se ne sviđa, režirao sam samo ono za šta sam imao „merak”. I sve te predstave su mi u tom trenutku bile posebno drage i značajne.

Već 40 godina stvarate, maštate i sanjate na daskama Narodnog pozorišta Niš. Sećate li se rado nekog događaja u ovoj kući ili možda neke anegdote?

Skupilo se tu dosta anegdota, događaja, situacija, doživljaja… Za ceo jedan roman, ili memoare. Ali još nisam spreman da to stavim u korice. Hoću li nekad? Ne znam… Ne bih se zakleo da hoću, ali ni da neću… Videćemo.

Možemo li da se vratimo u 1998, na godišnjicu Narodnog pozorišta Niš, kada je prvi put u ovom teatru izveden vaš tekst „Tamni vilajet”, u kom ste igrali Šekija. Kako ste se osećali tada i da li je ova premijera bila vetar u leđa za dalji rad?

Do tada su moje tekstove već uveliko igrala neka druga pozorišta. Značilo mi je to što moja kuća stavlja na repertoar moj komad. Ali mi je najviše bila škola… Od tada ne igram u predstavama po svojim tekstovima koje neko drugi režira. Kad režiraju drugi, ja kao pisac dođem na premijeru, budem više ili manje zadovoljan, ali ne igram, ne učestvujem u procesu rada. Ako učestvujem, onda sam i režiram.

Predstavom „Seme”, po vašem tekstu i u vašoj režiji, obeležavate 40 godina umetničkog rada u Narodnom pozorištu Niš. Zbog čega ste odabrali da postavite baš ovaj komad?

Imam ja „na legeru” više komada koji su podjednako mogli da se postave na scenu Narodnog pozorišta. Ovaj tekst je izabrala uprava pozorišta. Pretpostavljam zbog njegovog „pedigrea”, odnosno više nagrada, koje ste u uvodu već pobrojali.

Kako je nastao tekst „Seme”? Da li postoji neka konkretna situacija ili događaj koji je poslužio kao inspiracija za ovu dramu?

Ništa, čak ni slično. A stvarno ne umem da objasnim kako, zašto, kada dobijam ideju za neki komad. Osnovano sumnjam da imam nekog đavolka ili anđelka, kako kad, koji mi šapuće, a ja samo zapisujem.

Koje su ključne teme kojima se bavite u ovom tekstu o životima običnih ljudi, koji žive u ruralnom okruženju i šta publika može očekivati nakon što pogleda predstavu „Seme”?

Očekujem da im se predstava dopadne. Očekujem ovacije za glumce na kraju. Očekujem da publika bude puna utisaka. Očekujem pune sale, na kartu više. Mnogo očekivanja za samo jednu pozorišnu predstavu. Ali ko nema očekivanja, ne treba da se bavi pozorištem.

Publika vas veoma dobro poznaje i kao komediografa, kroz vaše komade poput „Azilanata”, „Seksualnog vaspitanja”, „Made in Niš”, „Vaj faj”, koji su na sceni „Of teatra” igrani sa velikim uspehom. Koju od komedija biste izdvojili kao onu koja je svojevremeno (ili je još uvek) bila apsolutni hit?

Uvek se izdvaja onaj komad koji je sada na repertoaru, a to je Vaj faj, komedija.

I onaj koji je upravo pred publikom – Seme, drama.

Kada govorimo o komedijama, vaše kabare predstave poput „Niške kabariške” ili „Vic kabarea” su bile posebno popularne kod publike. Možete li nam reći nešto više o procesu rada na kabareu u odnosu na klasične dramske predstave?

I Mačoizam je bio kabare. Kabare je specifična scenska forma, širokog dijapazona. Volim da igram kabare. Tu si sa publikom na ti; nema četvrtog zida, gledate se u oči, direktan kontakt, nema laži, nema prevare.

Kako ste uspeli da održite kontinuiranu karijeru u pozorištu i šta je ono što vas motiviše da se i dalje bavite ovim poslom?

Nažalost, glumac u pozorištu malo može da utiče na svoju karijeru. Neko drugi bira tekstove, reditelje, pravi podele… Na tebi je da čekaš da te uloga „ubode”. Ako dobiješ dobar zadatak, da to odigraš iz sve snage, najbolje što znaš, možeš i umeš, bez foliranja.

Još kao mlad glumac nisam bio spreman na čekanje. Zato sam osnovao scenu „Of teatar”. Sam sam pisao, sam režirao, producirao, igrao… Ispalo je dobro. Zadovoljan i ja i publika. Puna kapa, kud ćeš više.

Vaš savet mladim umetnicima koji bi želeli da se bave pozorištem?

Baš ono šta sam rekao u prethodnom odgovoru – ne čekajte! Sami pravite pozorište. Za pozorište je potreban jedan glumac na sceni i jedan gledalac u publici. Sve ostalo je dogradnja.

Autor: Stanislava Petrović