OD HEROJA NACIJE DO MEDIJSKE ATRAKCIJE, Dejan Petković

PREMIJERA “HEROJA NACIJE” IVANA LALIĆA NA SCENI NIŠKOG NARODNOG POZORIŠTA

 

 

Od čuvenih Makluanovih teorija o medijima koji nadomeštaju naše aspiracije i nedostatke, i Vorholovih predviđanja da će svako od nas jednom imati svojih 15 minuta slave, do nastanka dramskog teksta Ivana lalića proteklo je pola veka. Od zrenjaninske praizvedbe Lalićevog komada (režija Egon Savin) do danas prošlo je pak petnaestak godina, koje su samo potvrdile njegovu goruću aktuelnost u vremenu surove dominacije medija i njihovog masovnog uticaja na globalnu stvarnost, jednako kao i na naše pojedinačne egzistencije. Lalićevi likovi istrgnuti su iz naše svakodnevice, koja očito, decenijama unazad ne menja svoju narav. Priča o prodoru zavodljivih medija u život običnog čoveka sa sasvim običnim imenom – Budimir Životić, postaje paradigma onog trenutka kada jedna mala porodica biva uvučena u naoko bezazlen medijski ekspriment.

Posredstvom medija i naše bespogovorne vere u njihovu istinitost, jedan novinarski case study, zamišljen kao diplomski rad na odseku za žurnalistiku, postaje pitanje života i smrti glavnog junaka. Ako ne prave smrti (i pravog života), onda naših dubokih, reklo bi se podsvesnih predstava o njima. Jer šta bi posredovalo između nas i istine ako ne medij koji anticipira čak i naš fizički odlazak? Biti mrtav po cenu dnevne slave ili se pomiriti sa anonimnošću u kojoj se ništa nije ni dogodilo ako to televizija nije javila? Konačno, čemu verovati – informativnom programu ili (sve poroznijem i prozirnijem) sopstvenom ja? Ovako koncipiran scenario postavlja mnoga pitanja – od onih retoričkih i površnih, pa do dubokih i egzistencijalnih. Razvoj scenskog teksta, određen režijom Spasoja Milovanovića, nije zato ni mogao imati drugačiji pravac od strukturiranja sasvim realističkog fragmenta stvarnosti u koji smo svi, voljno ili nevoljno, svakodnevno uronjeni. Posredstvom medija kida se ravna linija života u koju bez skrupula prodiru novinari, snimatelji, ali medijski magnati bizarno povezani sa pogrebnim preduzećima koja pred očima miliona treba da verno dočaraju televizijsku sliku jedne građanske smrti. Zato se reditelj očigledno nije ni dvoumio oko uključivanja prepoznatljivih obeležja medijske kulture (kamera, ekran, rakurs, mikrofon) u scenski prikaz stvarnosti, pojačavajući postepeno komički efekat scensko-medijske zbrke ka totalitetu rijalitija, koji se doima kao poslednji stepen našeg  nekontrolisanog konzumerizma i voajerizma. Iz istog razloga dolazi i do tematizacije gledaoca, kao nezaobilaznog elementa medijskog spektakla. Njega će novinar pronaći u prvom redu gledališta, dok živi prenos spontanih odgovora na dnevna i politička pitanja podvlači komični aspekt surovog poigravanja medija sa našom percepcijom, pojačavajući na taj način sve kritične aspekte dramske radnje koja se, neminovno, širi i na prostor empirijskog posmatrača. Fizička smrt glavnog lika, koja je i razrešenje situacije i udaljavanje od mogućeg melodramskog, izvedena je doslovce. Bez obzira da li ovaj stimulans (samoubistvo nožem) pripada odluci reditelja ili je proistekao iz zahteva dramskog teksta, tek, izbegavanjem ogoljenog prikaza mogao se ipak postići efekat “otvorenog dela”. Finalno (i bezuslovno) prihvatanje mrtvačkog kovčega od strane glavnog lika kao njegovog konačnog izbora, ne bi lišilo ovu aktuelnu i na zadovoljstvo premijerne publike uspelu inscenaciju ni jednog idejnog aspekta i bez napomenutog detalja.

Glumačka ekipa iznela je ovakav koncept sa nesumnjivo istančanim senzibilitetom za aktuelnost tematike, kao i za specifične zahteve pseudo-realističkog i double time koncepta režije. Prelazeći tanku liniju od svakodnevnih pojava do tragikomičnih junaka, glumački ansambl uspeo da je prevaziđe zamke promena ritmova predstave, ali i prekoračivanja u komičkom izrazu. Biranim glumačkim sredstvima, gostujući Dragan Boža Marjanović prikazao je lik Budimira Životića kao dinamičnu psihološku strukturu, ne previše imunu na izazove medijske slave. U sličnom ključu, uspešno su realizovani likovi Desanke (Snežana Petrović), Ljupčeta (Uroš Milojević), novinarke (Jovana Golubović) i naročito raspoloženog Dragiše Veljkovića u ulozi pogrebnika. Poseban ton čitavom glumačkom poduhvatu daje činjenica da je premijera predstave “Heroj nacije” upriličena kao hommage iznenada preminulom glumcu Dragoslavu Saviću, koji je trebalo da se nađe u ulozi Budimira Životića. Tragična sudbina glavnog lika u komadu i još tragičnija smrt poznatog niškog komičara, još jednom su ispreli nit kojom su zauvek povezani život i sve njegove mnogobrojne manifestacije opredmećene magijom teatra.

 

Dejan Petković

---