srpski
GENEZA NUŠIĆEVE LJUBAVI PREMA POZORIŠTU
Foto: Nikola Stojanović
Dragi g. Uredniče,
Postavili ste mi pitanje: kada se i kako kod mene začela ljubav prema pozorištu, kome sam posvetio punih četrdeset godina rada? Odgovoriću Vam rado, u toliko pre što ne tražite do odgovor na to jedino pitanje.
Ja sam osnovnu školu i dva razreda gimnazije svršio u Smederevu, gde sam i svoje najranije detinjstvo proveo. Smederevo je tada, kao jedina izvozna tačka, bilo neobično i bogato mesto, te su često u tu varoš zalazile putničke družine a, kada bi one otišle, mi bi deca, što i danas često biva, igrali po šupama pozorišta.
Jedna je od tih družina imala naročitoga uticaja na mene.
To je bilo u doba uoči hercegovačkog ustanka. Jedva ako mi je bilo dvanaest godina, bio sam tek u prvim razredima gimnazije. Došla je u Smederevo pozrišna družina tada čuvenoga Mihajla Dimića, zeta Joksima Novića Otočanina, za kojega se tvrdilo da je najbolji Kir Janja. Dimić je bio pravi tip putujućih glumaca prošloga veka. Na njemu uvek crni gerok, koji se spuštao ispod kolena, oko vrata fatermerder kragna, neobrijan, sa dugom, umetničkom kosom, cilinderom iz garderobe na glavi, iscepanim cipelama na nogama. Suv i izgladneo ali ponosan na svoj poziv i osetljiv na svoj umetnički ugled.
Mihajlo Dimić, prvi upravnik niškog pozorišta 1887-1893.
Rad: Katarina Filipović
Narodno pozorište Niš
Trupa je igrala u blizini moje kuće, u bašti kod “Zelenog Venca” i najveći deo rekvizita pozajmljivan je od moje kuće. Za mene je bila čast i ponos kada bi natakao kakvu stolicu na glavi i nosio je od kuće do pozorišta i sutra dan natrag. Na toj su mi počasti mnoga deca zavidela, razume se da sam za te usluge, koje sam ja i moja kuća činili trupi, gledao besplatno svaku predstavu, stojeći kraj same bine, tamo gde cigani sviraju. Kako sam bio mali rastom, ja sam taman dopirao očima i nosem do pozornice, te mogu reći da sam tom prilikom, u bukvalnom smislu te reči,prvi put omirisao pozornicu.
No ja sam tada doživeo i retku sreću, koja je bila uskraćena ostaloj smrtnoj deci, da se po koji put nađem i iza kulisa i da svojim očima vidim kako se nameštaju kulise, kako se farbaju glumci i kako lepe sebi brade i brkove. Sve mi je to docnije vrlo korisno poslužilo u dečjim igrama pozorišta a na prvome mestu obezbedilo mi autoritet, te sam uvek ja bivao upravnik tih pozorišta.
U trupi Mihajla Dimića igrani su većinom rodoljubivi komadi: Hajduk Veljko,Boj na Kosovu, Krst i Kruna, Smrt Stevana Dečanskog, Dva narednika i po gde-koji Sterijn komad. U Bosni i Hercegovini tada se već nagoveštavao ustanak, te je rodoljubivi dah i ratoborno raspoloženje zahvatilo bilo i Šumadiju, to i upravnik putničkog pozorišta morao se prilagođavati tome raspoloženju. Dimić je čak i sam pisao neke rodoljubive komade koji su godili opštem raspoloženju publike.
ZULEJKA robinja bosanska, Mihajlo Dimić
Prvo fototipsko izdanje, 1992.godine prema izdanju iz 1889.
Narodno pozorište Niš
Glavne junake u tim komadima igrao je obično tada mladi glumac Mihajlo Hisantijević, docnije šef statista u beogradskom pozorištu. I tada još nezgrapan kao i docnije, i tada govoreći onim mlekadžijskim dijalektom, kojim se on uporno sve do smrti služio, nama je deci, pa i velikome delu publike, on neobično imponovao svojom pojavom. Kada bi u trećem činu Hajduk Veljko upao u turski logor, Risantijević bi runuo kao medved, u dva koraka bi pregazio pozornicu a dečuirlija, koja je statirala Turke i od koje je Risantijević bio čitav metar viši, povaljala bi se po pozornici kao krastavčići sručeni iz vreće. U publici bi tada nastalo neopisano oduševljenje i ona se iskreno divila junaštvu Risantijevićevom.
Kad se setim sa kolikim sam poštovanjem ja tada posmatrao Risantijevića kada bi progegao kraj moje kuće! Ni slutio tada nisam da ću jednoga dana, statirajući u beogradskom pozorištu, pasti pod njegovu upravu, a još manje da ću jednoga dana ja njemu biti upravnik.
Kada je ustanak u Bosni već buknuo i poče uveliko kod nas da se šapuće o mogućnosti ulaska Srbije u rat, svet poče da se steže, da se ne odvaja od pare i da štedi, te Dimićevoj trupi pođe rđavo, toliko rđavo da nije imao ni toliko para koliko je trebalo da trupu prebaci iz Smedereva u Jagodinu, a to tada nije bio veliki izdatak.
Jednoga dana, dođe Dimić mome ocu i, ja ne znam šta je bilo, znam samo da to po podne Stevan Dečanski, Hajduk Veljko, Car Lazar i ostali srpski junaci, noseći na glavi po jednu kulisu, kao ono alvadžije tablu s alvom, dođoše mojoj kući i ostaviše kulise u šupu. Docnije sam razumeo da je Dimić uzajmio od oca novac za put a kulise i glavnu zavesu ostavio u zalogu. Razume se da ih nikada više nije ni digao.
Na taj način ja sam postao sopstvenik odistinskih kulisa, na kojima je s jedne strane bila namolovana soba, koja je igrala i kao Kir Janjina soba i kao svečana dvorana cara Lazara, a na drugoj strani onako preko letava, namolovana šuma, koja je važila i kao šuma i kao tamnica i kao ulica. Može se zamisliti koliko sam ja, kao sopstvenik odistinskih kulisa, imponovao ostaloj deci i može se zamisliti koliko je moralinih uslova imalo moje pozorište, koje smo sada igrali sa odistinskim kulisama.
Eto, tada se u meni začela jedna viša a ne samo dečja ljubav prema pozorištu. Tada sam ja počeo sam da pišem i komade koje sam sa svojim drugovima i izvodio i, što je interesantno, kraj svega rodoljubivoga raspoloženja koje je tada vladalo, moj prvi komad, koji sam tada, u nepunoj dvanaestoj godini napisao, bio je komedija. Sećam se da je to bila šala iz domaćega života i da se zvala Riđa Brada.
Eto vam dakle moga venčanja sa pozornicom ili, ako hoćete, geneze moje ljubavi prema pozorištu.
Od tada je punih pedeset godina.
Branislav Nušić
Tekst priredila: Tamara Milosavljević