Брод за лутке

БИОГРАФИЈА ПИСЦА

Милена Марковић, једна од најзначајнијих балканских књижевница, рођена је 1974. у Београду. Завршила је драматургију на Факултету драмских уметности, где данас ради као редовни професор.

Ауторка је једанаест драма и једне опере, неколико збирки поезије, сценариста шест филмова, три серије, а као косценариста учествовала у више пројеката.

Драме и песме су јој превођене на енглески, француски, немачки, мађарски, шведски, пољски, турски, румунски, шпански, словеначки, македонски.

Добитница је НИН-ове награде за 2021. годину (роман Деца), више песничких награда, три Стеријине награде за најбољу драму на српском језику (Змајеубице 2015, Брод за лутке 2008, Наход Симеон 2007), специјалне награде Стеријиног позорја (Шине 2004), специјалне награде за најбоље драме са екс-Ју простора, награде за драмско стваралаштво „Борисав Михајловић Михиз“, за нови сензибилитет „Тодор Манојловић“, награде „Милош Црњански“, награде за најбољи филмски сценарио на ФЕСТ-у 2016. (филм Отаџбина) и многобројних других награда.

Драме су јој извођене широм Европе, као и у Америци и Јапану, а филмови извођени и награђивани на интернационалним фестивалима.

Тренутно пише нови роман и креира нову серију.

БИОГРАФИЈА РЕДИТЕЉКЕ

ИВА МИЛОШЕВИЋ

Рођена 1977. године у Београду. Дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду.

Потписала је следеће режије:

У Београду: Много буке ни око чега В. Шекспира, Месец дана на селу И. С. Тургењева, Змајеубице Милене Марковић, Из јуначког живота грађанства Карла Штернхајма, Драма о Мирјани и овима око ње Ивора Мартинића, Федрина љубав Саре Кејн, Разваљивање Нила Лабјута, Shopping & Fucking Марка Рејвенхила (Југословенско драмско позориште);

Амстердам М. А. Јасур, Ревизор Н. Гогоља, Прослава Т. Винтерберга и М. Рукова, Змијско легло В. Сигарева, Пут до Нирване А. Копита  ( Атеље 212);

Електра Данила Киша ( Народно позориште у Београду);

Магично поподне Волфганга Бауера (Битеф театар);

Глорија (мјузикл) Ранка Маринковића  (Позориште на Теразијама);

Коњић Грбоњић Браће Пресњаков, Пепељуга Игора Бојовића и Принцеза и жабац Игора Бојовића (Позориште „Бошко Буха“);

Мала сирена Х. К. Андерсена и Срђана Кољевића (Мало позориште „Душко Радовић“);

Вук и седам јарића Браће Грим и Љубинке Стојановић (Позориште лутака „Пинокио“);

У Новом Саду: Мизантроп Ж. Б. П. Молијера (корежија Горчин Стојановић), Приче из бечке шуме Еденa фон Хорвата и Painkillersi Неде Радуловић ( Српско народно позориште);

У Сомбору: Ћелава певачица Еженa Јонеска и Казимир и Каролина Еденa фон Хорвата (Народно позориште Сомбор);

У Суботици:  Избирачица К. Трифковића, Зла жена Јована Стерије Поповића (Народно позориште Суботица);

У Ужицу: Чудо у Шаргану Љубомира Симовића (Народно позориште Ужице);

У Загребу (Хрватска): Маратонци трче почасни круг Душана Ковачевића (Сатиричко казалиште Керемпух);

У Прилепу (Македонија): Много буке ни око чега (Народен театар „Војдан Чернодрински“).

Добитница је награда за режију „Бојан Ступица“, „Љубомир Муци Драшкић“, као и годишњих награда за режију СНП-а и ЈДП-а.

Са својим представама гостовала у Штутгарту (Немачка), Боготи (Колумбија), Сан Хозеу (Костарика), Гвадалахари (Мексико), Сибиу (Румунија), Мадриду, Риму, Прагу, Грацу, Загребу, Ријеци, Сплиту, Сарајеву, Љубљани, Брчком, Бањалуци, Котору, Будви, као и на свим важним фестивалима у Србији.

РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ

„ Ја бих да радим што нико није.“

Како се остварити као целовита и аутентична личност ако нам све(т) око нас намеће деловање у оквиру задатих модела? Да ли је такав свет, у којем царују баналност, површност и тежња за моћи, сувише мали за личности које краси осетљивост, креативност и потреба за дотицањем суштине испуњеног живљења? Како у таквом свету не изгубити веру у љубав?

ДЕ/ИЛУЗИОНИЗAМ БАЈКЕ

Текст Брод за лутке стигао је на репертоар Народног позоришта Ниш 2023/24, са већ знатним бројем инсценација других театара у Србији и свету, наградама освојеним на различитим фестивалима (од Стеријиног позорја, БИТЕФ-а и Југословенског позоришног фестивала – „Без превода“, до фестивала у Бањалуци, Ријеци, Висбадену итд.), многоврсним критичким и научнотеоријским сагледавањима и неподељеног мишљења читалаца и публике да се сусреће са ванредним уметничким делом.

Де/илузионистичка, бајковита стварност Брода за лутке, као какав мимезис са грешком, из извануметничке стварности преузима и раз/у/обличава појединца запрепашћеног аналогијом коју оне између себе успостављају, до неразликовања. Како нас уче психологија и социологија, бајке на свесном нивоу помажу да се у свест  младих људи усаде друштвене норме, док на подсвесном нивоу оне могу пружити увид у атрактиван, стереотипан низ улога, локација  и временског распореда једног несталног животног модела. На овај начин Брод за лутке постаје покушај сазнавања и успостављања нових законодавних и обичајносних правила и навика система културе који се конституише у друштву „овде и сада“. Крећући се од свесног ка несвесном, Милена Марковић у свом најпоетичнијем и најличнијем драмском тексту, преузимањем мотива различитих бајки – Алисе у земљи чуда, Снежане и седам патуљака, Златокосе, Палчице, Ивице и Марице, о/п/цртава пут одрастања, сазревања и пропадања своје јунакиње. Хронологијом аутобиографије, биографије, житија, успоставља генерички и генеалошки модел жене, која своју трагичку кривицу носи у свом архетипском коду „првобитног греха“ жеље за ослобађањем и сазнавањем и за то бива кажњена аутистичним породом. Иницијација у свет одрастања започиње  као Алисин улазак у свет чуда бајке, у који млада Жена улази са свим наталоженим искуством безбрижног детињства и испричаних бајки, да би у сваком следећем кораку, симплификованим погледом на свет „особе која живи у бајци“, различитим поетичким и жанровским поступцима (од гротеске, преко персифлаже, фарсе, до натурализма, критичког реализма, сентиментализма и трагикомичког синкретизма) травестирала сваку натуралистички огољену животну ситуацију у свет бајке који том ситуацијом препознаје. Из овога она прави листу главних улога бајки, одакле се затим извлаче животне улоге. Тако се улична банда преображава у патуљке Учу, Љутка и Поспанка а она у Снежану, малограђанска породица у породицу Медведа а она у Златокосу, распусни и разблудни уметник и карта за улазак у свет уметности (у који одлази из света малограђанштине, којем својим уметничким хабитусом не припада) у Жапца а она у Палчицу, све док као већ призната уметница, утонула у порок алкохола и родитељску бригу, саму себе не препозна и декоснтруише у Вештицу, а децу која јој долазе како какви ходочасници светилишту, у фасцинацији њоме као уметницом, не трансформише у ликове Ивице и Марице.  Њеном смрћу завршава се генерацијски ланац и отвара се могућност новог. Међутим, попут њеног живота и аутизам њеног порода опстаје као симулација реалности.

Преласком из лика у лик, те њиховим мењањем драматуршких и социолошких места и типова, додатно се ствара свест о амбивалентности интертекстуалног прожимања. У троуглу позоришна стварност ↔ извануметничка стварност ↔ бајка, сваки од темена, у интимистичкој игри глувих телефона, постаје мета-тема остала два. Отуда, након разигравања сна и сновиђења, улазимо у свет одрастања, простор онога што се као опште место дефинише појмом реалност, или тачније сањане стварности, који не крије да је ишта друго до простор позоришног чина. Истовремено се уздиже на вишу симболичку раван и постаје „таван сећања“, препун непотребних дрангулија у зачудном свету интимности и игре. Брод за лутке, одатле, призива у сећање структуру и прагматику кабареа: имагинарни свет либида, потиснутих жеља, интиме, самопотврђивања, разбибриге, експлицитног и имплицитног цинизма, сатиричке убојитости, провокације, музике, у којем се сексуалност уздиже на ниво неопходног, еруптивно вербалног и телесног, социјално ангажованог и комуникативног, интертекстуалног и ауторефлексивног, баналног и узвишеног. Гибајући се сваким својим елементом кроз различите слојеве свести, подсвести и стварности, кроз различите асоцијације, организујући ликове око читавог низа тематских оса,  текст Брод за лутке  опстаје као агрегат потенцијално неограничених и увек нових читања.

У прагматичком смислу, и Милена Марковић поставља питање о природи модерног живота и о претећем осећању сумње и губитка. Она ствара генеалошку историју да би истражила како смо доспели тамо где смо и шта ћемо даље. Поднаслов њеног првог комада Павиљони – „или куда идем, одакле долазим и шта има за вечеру“ – без икаквог устезања може се применити и на све њене остале комаде. Генерички поткод у генеалошком моделу, овако посматрано, ваља схватити као моделе ситуације и понашања и изван првозначне топике. Његово је друштвено место, условно речено, уједно и фиктивно: место најјаче кристализације антагонистичких снага, од којих Милена Марковић позитивне види у малим људима без активистичког нагона, али с јаким моралним императивом. Одатле изводи читав низ питања, која се могу свести под једно: могу ли људи и њихово друштво преживети на отрцаним, застарелим идеалима и вредностима у које више нико заиста не верује?

доц. мр Спасоје Ж. Миловановић, театролог