Програм фестивала 2019

ТЕАТАР НА РАСКРШЋУ
(Ниш, 12 – 19. март 2019)
О фестивалу и селекцији

Фестивал „Театар на раскршћу“ јесте позоришна естетско-идеолошка намера препознавања друштвених подручја која се доводе у питање или за која се макар почиње сматрати да тек ваља решити шта им је суштина и смисао, те на који начин треба да буду уређена. Овакво полазиште захтева дефинисање модела фестивалске стварности из које се полази и у коју се улази, којој се тежи и од које се, на крају крајева, бежи. Односно, захтева да се поразмисли, пропиткује и запиткује на који начин се фестивалска стварност намеће, преплиће и саплиће са било којим другим, семиотичким речником речено, моделом стварности (политичким, економским, правним, обичајним итд.).

Независно од контекста у којем разматрамо, термин „фестивалска стварност“ треба прихватити не само као формалну или садржајну одредницу већ као захтев за другачије мишљење и стварање позоришта. Она је увек јасан показатељ потребе учесника тих процеса да преиспитају правила сопствене дисциплине. У такмичарском, али и естетском, па и најшире схваћено социолошком смислу, „преиспитивање“ је проблематично опште место, вредносно конотирано, позиционирано у односу на нешто, неког, пре, сад и/или после. Постмодерни/стички позив на дијалог наместо дијалектике модерне и модернизма, међутим, покушава да обухвати различите моделе стварности и унутар њих различите позоришне праксе. На овај начин се заговара напуштање доминантне интерпретативне парадигме као неодрживе. Одлучимо ли да се окористимо оваквим приступом или да препознамо други, неопходно је обележити поље и препознати места деловања, која би од фестивала чинила позоришни и друштвени догађај. Позоришни фестивал, дакле, јесте догађај уколико има за циљ не једноставно приказивање стања и достигнућа локалне сцене, већ да сопственим и туђим (позоришним и изванпозоришним) искуствима конкретно утиче на позоришну и изванпозоришну стварност у задатом историјском времену и простору. Позоришни фестивал је увек јавни догађај, и за то има одговорност јавног догађаја.

Вођени идејом да је „Театар на раскршћу“ афирмација сличности и разлика културних идентитета држава и народа који деле исти простор, место раскршћа европских и светских путева, добили смо прилику да од 47 пријављених представа из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, Македоније, Црне Горе, Бугарске, Албаније, Румуније и Грчке, направимо репертоар од осам такмичарских представа. Све оне, колико год да су различите у својим сценским поступцима, сличне су по својој узбудљивости. Та узбудљивост се огледа у сценским нарацијама, раскошним знаковима и атрактивним темама, које са лакоћом пролазе кроз, суштински врло порозне, границе наведених држава и народа.

Представа Кад би Сомбор био Холивуд у режији Кокана Младеновића и продукцији Народног позоришта Сомбор, којом започиње „Театар на раскршћу“, за сценски предложак узима истоимену драму Радослава Дорића о животу и раду једног од првих синеаста Балкана Ернеста Бошњака. Поигравајући се Бошњаковом жељом да направи фабрику снова и играни филм у Сомбору на почетку 20. века, Кокан Младеновић одустаје од говорног театра и претвара позоришну инсценацију у нарацију немог филма. Ова инверзија истовремено је омаж свим оним визионарима који покрећу своја окружења и критика одустајања од вредности које они собом носе. Комад се завршава у освит Великог рата, чијим последицама почиње последња такмичарска представа – Сумрак богова Народног гледалишча Марибор, по мотивима истоименог Висконтијевог филма, у драматизацији Ивора Мартинића и режији Далибора Матанића. Причу о немачкој аристократији која са презиром говори о нацистима, а којима се зарад интереса ипак прикључује, Матанић вешто умонтирава у позоришно-филмски спектакл: позоришно овде и сада надсимболизовано је филмским кадрирањем крупних планова ликова, у којима свака њихова емоција достиже крајње границе очитости. Прича о постепеној капитулацији грађанства пред тоталитарном визијом света овде је дата не као вивисекција нацистичке идеологије, већ као критика нечињења њених опонената: једини нациста у читавом комаду носи камеру пред чијим се објективом зло одабране породице разголићује и претвара у медијско оправдање некотролисане самовоље ауторитарне идеологије.

Да ли живимо у освит новог тоталитаризма и производње непријатеља на дневном нивоу и по свим основама (политичким, економским, верским, родним, језичким…) јесу доминантне теме и осталих шест такмичарских представа. We are born naked and the rest is… редитеља Флоријана Фишера, копродукција Сцене МЕСС и Сарајевског ратног театра (САРТР), рађена према мотивима „Анархије у Баварској“ Р. М. Фасбиндера, поставља питања „шта је онкрај породице, шта је у њеној сржи, шта послије породице, што је у њеној подсвјести, које тајне скрива и на који начин суђелује на разним равнима људског искуства“. Фрагментарно разобличавање и уобличавање права на рађање, слободе изражавања и начина живљења, јесу призма кроз коју се преламају односи друштва и могућности његових манипулација. Овим темама придружују се и осе сукоба представе Капитал у режији Андраша Урбана, а у продукцији Зетског дома Цетиње. Драматуршкиња Ведрана Божиновић користи Марксово капитално дело као далеки одјек савременог тренутка, а Андраш Урбан уз помоћ младог глумачког ансамбла и музике Ирене Поповић Драговић ствара представу која производи буку друштвеног деловања. Филоктет Хрватског народног казалишта у Вараждину, по мотивима Софоклове драме, у адаптацији Ивана Пенавића и режији Озрена Прохића, такође у први план ставља младог човека (Неоптолем) растрзаног између морала и прагматизма. Неоптолемова трагичка кривица лежи у чињеници да су му понуђени одговори које су други осмислили, а које он прихвата без икаквог јасног моралног просуђивања. Татјана Мандић Ригонат, узимајући један од најзначајнијих савремених српских комада Балкански шпијун Душана Ковачевића, продукција Народно позориште Београд, осавремењава чињеницу да је производња непријатеља на дневној основи постала менталитетска одредница ових простора. Трагајући за препознавањем тог новог непријатеља садашњости, као опонента не/идеализоване прошлости, Балкански шпијун јасно апострофира да је друштвена параноја ништа друго до стање свести и карактера појединца, која се умножава брзином протока информација. Мењајући место гледалишта и позорнице, Вишњик А. П. Чехова у режији Васила Сенина и извођењу ансамбла позоришта „Иван Радоев“ у Плевену, заокружује репертоарску причу о улози позоришта у друштву без емпатије, које пуно препознавање добија у претпоследњој такмичарској представи Festen Драмског театра из Скопља, по мотивима истоименог филма Дејвида Елдриџа, адаптација Сашка Бошковска, режија Зоја Бузалковска, где се питање одговорности родитеља, питање Лајевог комплекса и жеље родитеља да убију своју децу као последице страха да деца не виде њихову просечност, препознаје као извориште и исходиште времена којем се обраћамо и које са собом носи преиспитивања личне одговорности.

Селектор Првог фестивала Театар на раскршћу

Мр Спасоје Ж. Миловановић, театролог