Други позоришни фестивал балканског културног простора ,,Театар на раскршћу“, који је био одложен два пута због пандемије корона вируса, одржаће се од 07. до 14. септембра 2021. године у Народном позоришту Ниш.

Фестивал ће свечано бити отворен 7. септембра премијерним извођењем представе ЧУДО СВЕТОГ ГЕОРГИЈА, у режији Николе Завишића, по мотивима истоимене драме Русомира Богдановског. Реч  је о копродукцији Драмско-луткарског театра „Иван Радоев“ – Плевен, Бугарска,  Народног позоришта Ниш – Србија и Театра „Јоан Славичи“ – Арад, Румунија.

Овогодишњи селектори, проф др Влатко Илић (редитељ) и мр Спасоје Ж. Миловановић, (театролог), одабрали су шест представа из региона за такмичарски део Фестивала:

  • Ауторски пројекат Наташе Рајковић, Снежане Тришић и глумаца представе, по тексту Наташе Рајковић „Прозор”, ЗА САДА ЈЕ СВЕ ОК, режија Снежана Тришић, Крушевачко позориште, Крушевац, Србија

(08. септембар)

 

  • Роланд Шимелпфениг, ДАН КАДА ЈА ВИШЕ НИЈЕ БИЛО ЈА, режија Тара Манић, Београдско драмско позориште, Београд, Србија

(09.септембар)

 

  • По мотивима драме Педра Калдерона де ла Барке, ЖИВОТ ЈЕ САН, адаптација и режија Дина Маркова, Театар “Зонг”, Софија, Бугарска

(10. септембар)

 

  • Сречко Косовел, КОНС: НОВО ДОБА, режија Жига Дивјак, Прешерново гледалишче Крањ, Словенија

(11. септембар)

 

  • ПАЗИ НА ПРАЗНИНУ, текст и режија Романо Николић, Хрватско народно казалиште у Вараждину, Вараждин, Хрватска

(12. септембар)

 

  • Тијана Грумић, КО ЈЕ УБИО ЏЕНИС ЏОПЛИН?, концепт и режија Соња Петровић, Српско народно позориште, Нови Сад, Србија

(13. септембар)

 

 

На затварању Фестивала 14. септембра, публика ће имати прилику да погледа ауторски пројекат Андрее Гаврилију РЕЦЕПТ ЗА САВРШЕНСТВО У НЕКОЛИКО КОРАКА КОЈИ НЕ ВОДЕ НИКУДА, трупе ,,Михај Рајку“  Северног театра Сату Маре – Сату Маре, Румунија, који ће бити одигран у част награђених.

Том приликом ће бити и свечано додељене награде за најбољу представу, режију, четири глумачке награде, за костимографско и сценографско остварење, за оригиналну сценску музику, за сценски покрет, као и специјална награда Фестивала. Осим ових, додељују се и награда округлог стола критике и награда жирија новинара.

У оквиру Пратећег програма фестивала публика ће имати прилике да погледа још две представе из Хрватске и Северне Македоније:

  • SOUNDTRACK ЗА ФИЛМ КОЈИ НИЈЕ СНИМЉЕН, аутора Краља Чачка и Нине Бајсић у извођењу Радио театра Бајсић и пријатеља, Загреб  (13. септембар);
  • ХЕРОЈИ 4.33 аутора С. Димоског, у режији Д. Дамјановског и извођењу Народног позоришта Јордан Хаџи Константинов  ЏинотВелес  (9. и 10. септембар).

 

Фестивал „Театар на раскршћу“ има за циљ афирмацију сличности и разлика културног идентитета држава и народа који деле исти културни простор, афирмацију државе Србије и града Ниша као места раскршћа европских и светских путева, јачање међународне културне размене, промовисање позоришне уметности балканског културног простора, као и размену идеја и позоришних пракси.

 

 


 

Шта ћемо радити када се поново сретнемо?

 

Човек није аутомат!

Косовел

 

Мотив раскршћа проистиче из осећаја једне особене просторне смештености и на њега често наилазимо у промишљањима о нашем поднебљу. Метафора којом описујемо то како нас други, али и како сами себе доживљавамо указује на место сусрета и разилажења, те на растрзаност између различитих културних утицаја која је обележила нашу повест. Ипак, као што знамо из многобројних прича о путовањима, кретање се не реализује само у простору већ и у времену, због чега ће се у оквирима овогодишњег издања фестивала Театар на раскршћу, у његовом измењеном јесењем термину, посебна пажња посветити питању: шта ће наступити након великог успоравања друштвеног живота којег смо сведоци?

 

Искуство пандемије ће са сигурношћу још извесно време опседати друштвени живот у целости. Позоришна уметност је, уз поједине друге делатности, нарочито тешко погођена ванредним околностима у којима смо се затекли. Сва позоришта су у једном тренутку била затворена, након чега је уследио период извођења представа пред само делимично попуњеним салама, или посредством нових технологија, док је опстанак многих формалних и неформалних колектива, као и појединаца који чине свет позоришта још увек угрожен. Уз то, што није мање значајно, театар, као место окупљања заједнице, суочен је са темељно измењеним амбијентом спрам ког се успоставља као уметност, а у којем је сваки сусрет потенцијално опасан.

 

Процес избора представа се никада не заснива само на препознавању умешности њихових стваралаца или постигнутих резултата, те њихове естетске вредности, сходно чему неке од њих и остају по страни. Успешна селекција је, рекао бих, она која довођењем различитих представа у један референтни оквир омогућава нов увид, због чега овогодишњи избор обухвата превасходно оне поетике које, са јасном намером или не, рефлектују искуство живота током претходне позоришне сезоне, уједно антиципирајући даље развојне тенденције театра. Не заборавимо да производња естетског неретко претходи установљењу социјалних механизама (једноставније речено, то како нешто видимо, чујемо и сл. условиће и начин на који се према њему односимо), и да смо још једном у прилици да од уметности учимо.

 

Уз то, занимљивост овогодишњег издања фестивала Театар на раскршћу јесте и та да су се, услед ограничене продукције у многим земљама у окружењу, у главном програму нашле чак три представе из наше земље, што се може разумети и као својеврсна селекција унутар селекције. Иако то није утицало на њихов избор, вреди приметити да оне произилазе из три наизглед различита позоришна амбијента: За сада је све ОК ауторски пројекат Наташе Рајковић, Снежане Тришић и глумаца представе, Крушевачког позоришта (Заједница професионалних позоришта Србије); затим Дан када ја више није било ја, према тексту Роланда Шимелпфенига, у режији Таре Манић, Београдског драмског позоришта (Београд); и Ко је убио Џенис Џоплин? према тексту Тијане Грумић и у режији Соње Петровић, у продукцији Српског народног позоришта и Омладинске престонице Европе Нови Сад, ОПЕНС (Заједница професионалних позоришта Војводине). Када су ове представе у питању, ваљало би обратити пажњу на најмање две ствари. Најпре, иако смо склони да то превидимо, оне припадају једном позоришном систему, и њега ћемо унапредити једино уколико га као таквог и мислимо, узимајући у обзир локалне прилике у којима представе настају, али уочавајући и потенцијал размене и сарадње. Притом, сумњам да је случајност што иза ових смелијих приступа позоришном стваралаштву стоје управо ауторке (Рајковић и Тришић, Манић, Грумић и Петровић). За сада је све ОК је једна интимистичка представа у којој се, обратимо ли пажњу, препознаје и нешто од живота под ванредним стањем (она је делимично и настајала током периода изолације) – мањи број актера на сцени, па чак и њихова међусобна физичка удаљеност нису резултат мера којима смо сви морали да се подвргнемо, али се захваљујући деликатном редитељско-глумачком раду суочавамо са осећајем сметене усамљености и жеље за људским контактом. Поставка савременог немачког комада Дан када ја више није било ја, написаног у најбољој традицији драме апсурда, је ретко успешан пример позоришта апсурда на нашим сценама. Подсетимо се, притом, да се оно половином прошлог века називало и театром постатомског човека, пошто се на сцени једино још апсурд могао предочити након атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија. Поврх тога, ову инсенацију одликује и један нарочит квалитет редитељског и глумачког израза налик (најбољим) серијама које су преплавиле данашње глобално, медијско тржиште, условљавајући тиме наше опажајне навике, због чега ћемо, верујем, ускоро говорити и о netfliks генерацијама позоришних стваралаца. Напослетку, представа Ко је убио Џенис Џоплин? своју вредност црпи из заразног ентузијазма младе екипе коју окупља као и из атмосфере рок концерта, иако реч није о музичком позоришту у уобичајеном смислу те речи. За очекивати је да ће се у наредном периоду позориште приближити и другим формама извођења уживо, не би ли њиме изнова завладао празнични дух.

 

Поред наведених, публика у Нишу ће имати прилику да погледа још три представе из земаља у окружењу: Конс: Ново Доба, према поезији Сречка Косовела у режији Жиге Дивјака, Прешерновог гледалишча у Крању из Словеније; затим Пази на празнину, ауторски пројекат Романа Николића у продукцији Хрватског народног казалишта у Вараждину, и Калдеронов Живот је сан Театра Зонг из Бугарске, у адаптацији и режији Дине Маркове. У духу тема које су нас заокупљивале током претходних годину дана, тежиште поставке чувеног Калдероновог дела Живот је сан је на искуству телесности. Упркос томе што поред спорадичних, пажње вредних сценских дела, физички театар ипак не успева да се институционално установи код нас, нити у окружењу (за разлику од нпр. плесне и кореографске сцене), можемо претпоставити да ће се све већи број млађих ауторки и аутора, услед буке савременог живота (пре свега медијске), посветити управо истраживањима телесног израза. Истраживачки карактер све присутнијег формата тзв. ауторског пројекта, каква је представа Пази на празнину, такође сведочи о губитку поверења у реч, говор, те поредак разума (logos), наместо којег наступа низ само делимично повезаних призора. Уз то, представу Романа Николића одликује и драгоцен метатеатарски план из којег произилази једна запитаност над ситуацијом доласка у позориште, извођења и опажања догађаја на сцени, као и разграничења реалности од фикције. И коначно, најпоетичнија и најаванграднија представа у овогодишњој селекцији, Конс: Ново Доба, пружиће велико задовољство онима којој се препусте, при чему се својом постапокалиптичном атмосфером којом одзвањају Косовелови стихови вероватно најдиректније супротставља концепту ‘нове нормалности’, којим се прикрива актуелни техно-фашизам.

 

Попут живота, и позориште ће опстати, али једино уколико дозволи да га криза са којом се суочава – продукциона, технолошка, поетичка – темељно трансформише како би својој публици изнова понудило естетски вредно искуство сада и овде. А живот ће, надајмо се, то пратити.

 

Влатко Илић

Scroll