Brod za lutke

BIOGRAFIJA PISCA

Milena Marković, jedna od najznačajnijih balkanskih književnica, rođena je 1974. u Beogradu. Završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, gde danas radi kao redovni profesor.

Autorka je jedanaest drama i jedne opere, nekoliko zbirki poezije, scenarista šest filmova, tri serije, a kao koscenarista učestvovala u više projekata.

Drame i pesme su joj prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, švedski, poljski, turski, rumunski, španski, slovenački, makedonski.

Dobitnica je NIN-ove nagrade za 2021. godinu (roman Deca), više pesničkih nagrada, tri Sterijine nagrade za najbolju dramu na srpskom jeziku (Zmajeubice 2015, Brod za lutke 2008, Nahod Simeon 2007), specijalne nagrade Sterijinog pozorja (Šine 2004), specijalne nagrade za najbolje drame sa eks-Ju prostora, nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borisav Mihajlović Mihiz“, za novi senzibilitet „Todor Manojlović“, nagrade „Miloš Crnjanski“, nagrade za najbolji filmski scenario na FEST-u 2016. (film Otadžbina) i mnogobrojnih drugih nagrada.

Drame su joj izvođene širom Evrope, kao i u Americi i Japanu, a filmovi izvođeni i nagrađivani na internacionalnim festivalima.

Trenutno piše novi roman i kreira novu seriju.

BIOGRAFIJA REDITELJKE

IVA MILOŠEVIĆ

Rođena 1977. godine u Beogradu. Diplomirala pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Potpisala je sledeće režije:

U Beogradu: Mnogo buke ni oko čega V. Šekspira, Mesec dana na selu I. S. Turgenjeva, Zmajeubice Milene Marković, Iz junačkog života građanstva Karla Šternhajma, Drama o Mirjani i ovima oko nje Ivora Martinića, Fedrina ljubav Sare Kejn, Razvaljivanje Nila Labjuta, Shopping & Fucking Marka Rejvenhila (Jugoslovensko dramsko pozorište);

Amsterdam M. A. Jasur, Revizor N. Gogolja, Proslava T. Vinterberga i M. Rukova, Zmijsko leglo V. Sigareva, Put do Nirvane A. Kopita  ( Atelje 212);

Elektra Danila Kiša ( Narodno pozorište u Beogradu);

Magično popodne Volfganga Bauera (Bitef teatar);

Glorija (mjuzikl) Ranka Marinkovića  (Pozorište na Terazijama);

Konjić Grbonjić Braće Presnjakov, Pepeljuga Igora Bojovića i Princeza i žabac Igora Bojovića (Pozorište „Boško Buha“);

Mala sirena H. K. Andersena i Srđana Koljevića (Malo pozorište „Duško Radović“);

Vuk i sedam jarića Braće Grim i Ljubinke Stojanović (Pozorište lutaka „Pinokio“);

U Novom Sadu: Mizantrop Ž. B. P. Molijera (korežija Gorčin Stojanović), Priče iz bečke šume Edena fon Horvata i Painkillersi Nede Radulović ( Srpsko narodno pozorište);

U Somboru: Ćelava pevačica Ežena Joneska i Kazimir i Karolina Edena fon Horvata (Narodno pozorište Sombor);

U Subotici:  Izbiračica K. Trifkovića, Zla žena Jovana Sterije Popovića (Narodno pozorište Subotica);

U Užicu: Čudo u Šarganu Ljubomira Simovića (Narodno pozorište Užice);

U Zagrebu (Hrvatska): Maratonci trče počasni krug Dušana Kovačevića (Satiričko kazalište Kerempuh);

U Prilepu (Makedonija): Mnogo buke ni oko čega (Naroden teatar „Vojdan Černodrinski“).

Dobitnica je nagrada za režiju „Bojan Stupica“, „Ljubomir Muci Draškić“, kao i godišnjih nagrada za režiju SNP-a i JDP-a.

Sa svojim predstavama gostovala u Štutgartu (Nemačka), Bogoti (Kolumbija), San Hozeu (Kostarika), Gvadalahari (Meksiko), Sibiu (Rumunija), Madridu, Rimu, Pragu, Gracu, Zagrebu, Rijeci, Splitu, Sarajevu, Ljubljani, Brčkom, Banjaluci, Kotoru, Budvi, kao i na svim važnim festivalima u Srbiji.

REČ REDITELJKE

„ Ja bih da radim što niko nije.“

Kako se ostvariti kao celovita i autentična ličnost ako nam sve(t) oko nas nameće delovanje u okviru zadatih modela? Da li je takav svet, u kojem caruju banalnost, površnost i težnja za moći, suviše mali za ličnosti koje krasi osetljivost, kreativnost i potreba za doticanjem suštine ispunjenog življenja? Kako u takvom svetu ne izgubiti veru u ljubav?

DE/ILUZIONIZAM BAJKE

Tekst Brod za lutke stigao je na repertoar Narodnog pozorišta Niš 2023/24, sa već znatnim brojem inscenacija drugih teatara u Srbiji i svetu, nagradama osvojenim na različitim festivalima (od Sterijinog pozorja, BITEF-a i Jugoslovenskog pozorišnog festivala – „Bez prevoda“, do festivala u Banjaluci, Rijeci, Visbadenu itd.), mnogovrsnim kritičkim i naučnoteorijskim sagledavanjima i nepodeljenog mišljenja čitalaca i publike da se susreće sa vanrednim umetničkim delom.

De/iluzionistička, bajkovita stvarnost Broda za lutke, kao kakav mimezis sa greškom, iz izvanumetničke stvarnosti preuzima i raz/u/obličava pojedinca zaprepašćenog analogijom koju one između sebe uspostavljaju, do nerazlikovanja. Kako nas uče psihologija i sociologija, bajke na svesnom nivou pomažu da se u svest  mladih ljudi usade društvene norme, dok na podsvesnom nivou one mogu pružiti uvid u atraktivan, stereotipan niz uloga, lokacija  i vremenskog rasporeda jednog nestalnog životnog modela. Na ovaj način Brod za lutke postaje pokušaj saznavanja i uspostavljanja novih zakonodavnih i običajnosnih pravila i navika sistema kulture koji se konstituiše u društvu „ovde i sada“. Krećući se od svesnog ka nesvesnom, Milena Marković u svom najpoetičnijem i najličnijem dramskom tekstu, preuzimanjem motiva različitih bajki – Alise u zemlji čuda, Snežane i sedam patuljaka, Zlatokose, Palčice, Ivice i Marice, o/p/crtava put odrastanja, sazrevanja i propadanja svoje junakinje. Hronologijom autobiografije, biografije, žitija, uspostavlja generički i genealoški model žene, koja svoju tragičku krivicu nosi u svom arhetipskom kodu „prvobitnog greha“ želje za oslobađanjem i saznavanjem i za to biva kažnjena autističnim porodom. Inicijacija u svet odrastanja započinje  kao Alisin ulazak u svet čuda bajke, u koji mlada Žena ulazi sa svim nataloženim iskustvom bezbrižnog detinjstva i ispričanih bajki, da bi u svakom sledećem koraku, simplifikovanim pogledom na svet „osobe koja živi u bajci“, različitim poetičkim i žanrovskim postupcima (od groteske, preko persiflaže, farse, do naturalizma, kritičkog realizma, sentimentalizma i tragikomičkog sinkretizma) travestirala svaku naturalistički ogoljenu životnu situaciju u svet bajke koji tom situacijom prepoznaje. Iz ovoga ona pravi listu glavnih uloga bajki, odakle se zatim izvlače životne uloge. Tako se ulična banda preobražava u patuljke Uču, Ljutka i Pospanka a ona u Snežanu, malograđanska porodica u porodicu Medveda a ona u Zlatokosu, raspusni i razbludni umetnik i karta za ulazak u svet umetnosti (u koji odlazi iz sveta malograđanštine, kojem svojim umetničkim habitusom ne pripada) u Žapca a ona u Palčicu, sve dok kao već priznata umetnica, utonula u porok alkohola i roditeljsku brigu, samu sebe ne prepozna i dekosntruiše u Vešticu, a decu koja joj dolaze kako kakvi hodočasnici svetilištu, u fascinaciji njome kao umetnicom, ne transformiše u likove Ivice i Marice.  Njenom smrću završava se generacijski lanac i otvara se mogućnost novog. Međutim, poput njenog života i autizam njenog poroda opstaje kao simulacija realnosti.

Prelaskom iz lika u lik, te njihovim menjanjem dramaturških i socioloških mesta i tipova, dodatno se stvara svest o ambivalentnosti intertekstualnog prožimanja. U trouglu pozorišna stvarnost ↔ izvanumetnička stvarnost ↔ bajka, svaki od temena, u intimističkoj igri gluvih telefona, postaje meta-tema ostala dva. Otuda, nakon razigravanja sna i snoviđenja, ulazimo u svet odrastanja, prostor onoga što se kao opšte mesto definiše pojmom realnost, ili tačnije sanjane stvarnosti, koji ne krije da je išta drugo do prostor pozorišnog čina. Istovremeno se uzdiže na višu simboličku ravan i postaje „tavan sećanja“, prepun nepotrebnih drangulija u začudnom svetu intimnosti i igre. Brod za lutke, odatle, priziva u sećanje strukturu i pragmatiku kabarea: imaginarni svet libida, potisnutih želja, intime, samopotvrđivanja, razbibrige, eksplicitnog i implicitnog cinizma, satiričke ubojitosti, provokacije, muzike, u kojem se seksualnost uzdiže na nivo neophodnog, eruptivno verbalnog i telesnog, socijalno angažovanog i komunikativnog, intertekstualnog i autorefleksivnog, banalnog i uzvišenog. Gibajući se svakim svojim elementom kroz različite slojeve svesti, podsvesti i stvarnosti, kroz različite asocijacije, organizujući likove oko čitavog niza tematskih osa,  tekst Brod za lutke  opstaje kao agregat potencijalno neograničenih i uvek novih čitanja.

U pragmatičkom smislu, i Milena Marković postavlja pitanje o prirodi modernog života i o pretećem osećanju sumnje i gubitka. Ona stvara genealošku istoriju da bi istražila kako smo dospeli tamo gde smo i šta ćemo dalje. Podnaslov njenog prvog komada Paviljoni – „ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru“ – bez ikakvog ustezanja može se primeniti i na sve njene ostale komade. Generički potkod u genealoškom modelu, ovako posmatrano, valja shvatiti kao modele situacije i ponašanja i izvan prvoznačne topike. Njegovo je društveno mesto, uslovno rečeno, ujedno i fiktivno: mesto najjače kristalizacije antagonističkih snaga, od kojih Milena Marković pozitivne vidi u malim ljudima bez aktivističkog nagona, ali s jakim moralnim imperativom. Odatle izvodi čitav niz pitanja, koja se mogu svesti pod jedno: mogu li ljudi i njihovo društvo preživeti na otrcanim, zastarelim idealima i vrednostima u koje više niko zaista ne veruje?

doc. mr Spasoje Ž. Milovanović, teatrolog