српски
English
Народно позориште Ниш организује трећи Фестивал драме и позоришта балканског културног простора такмичарског карактера, под називом „Театар на раскршћу“. Фестивал ће се одржати у Нишу од 5. до 12. септембра 2022. године.
Фестивал ће свечано бити отворен 5. септембра извођењем представе Душана Јовановића ОСЛОБОЂЕЊЕ СКОПЉА, у режији Горчина Стојановића, копродукција Народног позоришта Ниш и Народног позоришта Лесковац.
Селектор Фестивала проф др Влатко Илић одабрао је шест представа из Србије и земаља у окружењу за главни, такмичарски део Фестивала:
- ХРВАТСКИ ПУТ КА СРЕЋИ, ауторски пројекат редитеља Бобе Јелчића, Сатиричко казалиште Керемпух, Загреб, Хрватска (6. септембар);
- Август Стриндберг, ГОСПОЂИЦА ЈУЛИЈА, режија Харис Пашовић, Опера и театар Мадленианум, Београд, Србија (7. септембар);
- Елфриде Јелинек, RECHNITZ – АНЂЕО УНИШТЕЊА, режија Сабин Митрекер, Сарајевски ратни театар САРТР и Хрватско народно казалиште у Мостару, Сарајево, БиХ (8. септембар);
- Јоханес фон Тепл, ОРАЧ И СМРТ, режија Силвиу Пуркарете, Народно позориште у Јашију, (“Vasile Alecsandri” National Theatre in Iasi), Јаши, Румунија (9. септембар);
- MY NAME IS GORAN STEFANOVSKI, режија Бранислав Мићуновић, НУ Драмски Театар Скопље, Скопље, Република Северна Македонија (10. септембар);
- ВИТЕЗОВИ ЛАКЕ МАЛЕ, ауторски пројекат Андраша Урбана, позориште „Деже Костолањи“ (“Kosztolányi Dezső”), Суботица, Србија (11. септембар).
На затварању Фестивала 14. септембра, публика ће имати прилику да погледа представу по роману Дубравке Угрешић У РАЉАМА ЖИВОТА, у режији Андреја Носова, Београдског драмског позоришта и БеоАрта, која ће бити одиграна у част награђених.
Том приликом ће бити и свечано додељене награде за најбољу представу, режију, четири глумачке награде, за костимографско и сценографско остварење, за оригиналну сценску музику, за сценски покрет, као и специјална награда Фестивала. Осим ових, додељују се и награда округлог стола критике и награда жирија новинара.
Поред шест такмичарских представа и представе у част награђених, биће организован и богат пратећи програм који ће накнадно бити објављен: разговори о представама, трибине, промоције књига, представљање уметника и изложбе…
Фестивал „Театар на раскршћу“ има за циљ афирмацију сличности и разлика културног идентитета држава и народа који деле исти културни простор, афирмацију државе Србије и града Ниша као места раскршћа европских и светских путева, јачање међународне културне размене, промовисање позоришне уметности балканског културног простора, као и размену идеја и позоришних пракси.
https://www.youtube.com/watch?v=mm2IyLuX3qg
На капији Истока и Запада, на вековној раскрсници путева, и ове године свечано дочекујемо уметнике театра.
У Нишу, једном од најстаријих градова на Балкану, од давнина су се сусретале културе народа. Свака од њих је овом простору остављала у наслеђе материјална и нематеријална добра, које ми предано чувамо и представљамо као доказе вековког трајања. Такође, настојимо да истрајавамо у богаћењу културних и фестивалских програма града, како би Ниш био препознатљив као културни центар балканског простора.
Фестивал Театар на раскршћу је управо место сусрета различитих театарских форми, које кроз своје представљање вредносно обогаћују културолошку сцену града Ниша и настављају традицију унапређења и афирмације културног простора Балкана.
Наше богато историјско и културно наслеђе сведочи и указује да нас различите културолошке форме и садржаји спајају и уједињују у својој разноликости. И управо су поштовање различитости и њихова афирмација, размена идеја и креативна сарадња, већ успостављени постулати фестивала Театар на раскршћу, који својим успешним реализацијама и трећи пут то доказује.
Драгана Сотировски, градоначелница Ниша
ВЕСНИЦИ НОВОГ ДОБА
Фестивали играју посебну улогу у неговању и развитку позоришног живота једне земље. Они су прилика да љубитељи театра погледају представе које би иначе, могуће је, пропустили. Позоришним ствараоцима приказивање својих дела новој публици представља нарочито задовољство, при чему је опште познато да фестивале одликује нарочита атмосфера, услед које извођења представа често попримају особен квалитет. Фестивали уз то доприносе и развоју места у којима се одигравају. Градови се уписују на културну мапу једног поднебља, а прилив гостију повољно утиче и на њихову економију. Напослетку, фестивали ће стручној јавности, као и гледаоцима, уколико пажљиво промисле свој програм, омогућити и стицање различитих увида у вези са одликама позоришне уметности данас, али и перспективама њеног развоја. У том смислу требало би се осврнути и на период за нама, током којег су настале представе у селекцији овогодишњег Театра на раскршћу.
Ванредне мере које су условљавале друштвени живот, увођене током више периода а сходно динамици развоја глобалне пандемије, утицале су и на то да са нестрпљењем очекујемо позориште које ће настајати у времену тзв. нове нормалности. Ово ишчекивање, чини ми се, било је скопчано и са надом да ће театар имати снаге не само да се опорави већ и да се трансформише на начин који ће га изнова сместити у средиште живота заједнице – било да је реч о локалним заједницама или савременом, глобализованом свету. Данас, када нове кризе потресају свет, уз све озбиљније еколошке претње, уочљиве су две доминантне развојне тенденције позоришне уметности. Са једне стране приметна је све већа комерцијализација театра, која се огледа у стварању представа за које се очекује да ће имати успеха пре свега код публике, али и у свету позоришта. Друкчије од њих, иако не нужно супротстављене наведеним продукционим принципима, јесу представе које се издвајају као уметнички вредне. Њих, готово по правилу, одликује снажан ауторски печат, и то када су у питању све професије заслужне за реализацију једног позоришног дела.
У селекцији главног програма трећег по реду фестивала балканског културног простора Театар на раскршћу нашле су се управо такве, естетски вредне, ауторске представе, из земаља у окружењу и Србије. Међу њима су и два – искористимо већ установљену синтагму у нашој стручној јавности – ауторска пројекта. Витезови Лаке мале у режији Андраша Урбана, Позоришта „Деже Костолањи” из Суботице, представља аутоиронијски осврт на актуелни свет позоришта, који с изузетним успехом демонтира пројекат грађанске (аутономне) уметности, показујући управо сценским средствима како је жеља за одређеним позориштем нераскидиво повезана са визијом друштва у целости, односно, њој одговарајућим идеолошким и политичким поретком. У ауторском пројекту редитеља Бобе Јелчића, Хрватском путу ка срећи, из Сатиричког казалишта Керемпух из Загреба, мотив потраге за срећом се промишља у односу на промене коју су захватале друштвени живот током већег дела повести Хрватске. Особена динамика између тога што сматрамо сфером интиме, с једне стране, и великих историјских догађаја са друге, опредмећује се посредством читавог репертоара сценског изражавања – гестова, тела и призора, уз сасвим мало текста, на духовит и дирљив начин.
Међу представама које ће публика у Нишу бити у прилици да погледа јесу и две инсценације великих драмских дела. Поставка Стриндбергове Госпођице Јулије у режији Хариса Пашовића, из београдског позоришта Мадленианум, пропитивање односа моћи, својствених социјалним нормама, а тиме и позоришним конвенцијама, смешта су у савремени контекст, услед чега родне и класне релације у друштвима са наших простора постају видљиве на један друкчији начин. Питања која су од посебног значаја за балкански културни простор покреће и представа Rechnitz – Анђео уништења, коју је према тексту Елфриде Јелинек режирала Сабинe Митерекер (Sabine Mitterecker), у копродукцији Сарајевског ратног театра САРТР и Хрватског народног казалишта Мостар. Ово позоришно дело је одличан пример савременог театра који практички испитује могућности и домете сопственог медија, хватајући се притом, и формално и садржински, у коштац са наслеђем постратних друштава, те изазовима сећања и говорења о злочинима, њиховим жртвама и починиоцима.
Још две представе обележене изразитим ауторским поетикама нашле су се у селекцији главног програма овогодишњег фестивала. Представа Драмског театра Скопље My name is Goran Stefanovski, чију ауторску адаптацију текста потписује Бранислава Илић а режију Бранислав Мићуновић, својеврсни је омаж опусу Горана Стефановског. Уз то, ово пажљиво и с изузетном вештином грађено позоришно дело бави се једном од великих тема нашег доба и наших простора – оно је прича о одласку и повратку, напуштеном и измењеном завичају. Смрт и орач на сцену Народног позоришта „Васил Александри” из Јашија поставља једна од најистакнутијих позоришних фигура у Румунији, редитељ Силвију Пуркарете (Silviu Purcarete). Посебан квалитет ове представе, настале према хуманистичкој поеми Јоханеса фон Тепла из касног средњег века и то у времену једног антихуманистичког расположења, јесте њен јединствен језик, који с успехом укршта нове технолошке могућности и традиционална позоришна изражајна средства.
Потреба да се у данашњем свету позоришта нагласи ауторство, а по аналогији са концептом ауторске кинематографије с половине прошлог века, произилази несумњиво из прилика у којима се театар ствара, опажа и вреднује. У кинематографији то је био начин да се установи разлика између филма као уметничког исказа и комерцијалне кинематографије, затим серијских забавних или рекламних филмова, порнографског или пропагандног филма и сл. Овај напор, нераскидиво повезан са великим филмским фестивалима, успео је да успостави засебно подручје производње, дистрибуције и приказивања кинематографских остварења, делимично независно од филмске индустрије која је преузела примат. Позоришни фестивали, а њих је несумњиво све више, морају на себе преузети сличан задатак – мрежа фестивала која у свему почиње да се изједначава са мрежом позоришних институција, које се с мањим или већим успехом носе са изазовима трансформација кроз које пролазе, мора неговати, назовимо га – ауторски театар, водећи се притом начелима естетске вредности, јер се у супротном у потпуности препуштамо законитостима тржишта, сходно којима се уметност препознаје једино уколико поприми карактеристике робе.
Влатко ИЛИЋ, селектор фестивала
Да ли је данас позориште на раскршћу?
СПАЈАЈУЋА РАСКРШЋА
Имамо два одговора: данашње позориште се убокорило „На раскршћу“ на фестивалу у Нишу, а у свом двомиленијумском трајању театар се само на раскршћима богатио, тражио нове форме и садржаје, сагласивши са са временом и потребама својих сљедбеника, али никоме не повлађујући, већ опстајући и стално указујући на мањкавости времена у коме се живи.
Данашње позориште и поред свих притисака, нових изазова, медија, техничких помагала и оспоравања – опстаје. Позориште је прошло кроз велике изазове, као што је била масовна штампа књиге, појава филма, па и радија, телевизије и сада нових медија, и све их је пребродило не стварајући од њих конкуренцију, него сарадника и партнера у заједничком послу – приближити позоришни исказ свом гледаоцу и навести га да се саживи са „даскама које заиста живот значе“. Та способност остајања, трајања, пркоса да се и у невременима опстаје, ожилавила је позориште до те мјере да га сваки нови изазов само подстиче на стварање нових културних и културолошких вриједности и борбу за боље сутра. Сачувана је она основна реалија, константа: морао је да постоји некакав писац текста – глумац на сцени са свим пратећим садржајима и – ја као гледалац, љубитељ позоришне чаролије. Жив човјек, креативац. Тако је од прве позоришне изведбе до данас. Све између је трансмисија, ствар технике и шта актуелни тренутак нуди или потражује. И то морамо да поштујемо, те умјетнике, најчешће ентузијасте, као што је то у овом времену, који препознају вријеме и тренутак, потребу и жељу својих сљедбеника, не спуштајући се на ниво ниских страсти и додворавања било коме, а најмање публици.
Позориште данас кубури са статусом који није на нивоу који треба да има у нашим малим друштвима, језицима и државама, најчешће у транзицији, која код нас траје деценијама и трајаће, без јасног бољег статусног рјешења људи из позоришта и већег поштовања рада који се улаже у овај посао. И да не заборавим: сада је највећа пријетња позоришту – само позориште. Људи у њему и око њега. Велике грађевине, институције и системи се најчешће и једино могу урушавати изнутра, а много теже споља. Само ламентирањем над судбином културе уопште, а у том контексту помињући и позориште, ништа се не рјешава. Кадровска, професионална, статусна, па тек онда материјална ситуацију су претпоставке које се морају испунити да би позориште продисало пуним плућима. Прве двије констатације су на људима из еснафа, а друге двије су на друштвима, уз сарадњу са професионалцима и креативцима из позоришта.
Примјер је овај фестивал „На раскршћу“. Настао је као пројекат ентузијаста који су имали енергију, идеју, истомишљенике и пријатеље, и ево великог културног, регионалног позоришног празника. Овај фестивал је већ догађај који се ишчекује, за њега се позоришта спремају у региону, стрепе кога ће селектор позвати, како ће се на овој светковини и чиме представити. А свега тога, до прије неку годину, није било. Не би било ни сада да није било разумијевања и добро осмишљене идеје и концепције људи из Народног позоришта Ниш. Хајде да сада замислимо да овог фестивала нема, колика би то била празнина у календару културних догађања у региону? Можда то незаинтересоване не би ни дотакло, али знамо да су појединци и креативци, иницијатори и добри организатори покретачи друштва и заједнице. Ово није само културно-позоришни догађај за Ниш и Србију већ за читав регион. И то озбиљан. Колико је град Ниш видљивији на мапи догађања, не само културних, кроз овај догађај. Велика наука са бави питањем прављења догађаја, а у позоришту у Нишу се догађај разгранава, пушта коријене и својим цвијетом мами и извођаче, и публику, и писце, и критичаре, и новинаре. Људе који поштују театар. А ми га подржавамо, поштујемо, волимо и желимо му дубоку старост, јер то досадашњим резултатима заслужује.
Утолико више да и сви ми поштујући себе поштујемо „Тетар на раскршћу“, подржимо овај велики пројекат и догађај и растемо заједно, уз жељу да сваки следећи стоји на раменима претходног, на понос организатора и Ниша као озбиљног културног центра, који овим фестивалом бива још значајнији и већи.
Ненад НОВАКОВИЋ
ИЗАЗОВНОСТ ОБОСТРАНОГ ПРИВЛАЧЕЊА
„На потпуно исти начин једна се иста ствар може сачувати и изгубити“, написао је Милорад Павић, један од најпревођенијих и најчитанијих српских писаца, нажалост мало извођен у нашем театру, покушавајући да сугерише колико је нужно у сваком ваљаном послу утрошити/жртвовати знања, искуства, времена, идеја, како би се пронашао „прстен који пева“, а из мога угла гледања симболише јединство – јер прецизно обједињује различите гласове птица и врста дрвећа. Ова симболичка опсервација, убеђен сам, добар је пример дефиниције задатка који су поставили пред себе оснивачи „Театра на раскршћу“, верујући, без обзира на историјску или тренутну разједињеност балканских полиса, у трајну изазовност обостраног привлачења.
Балкан је одувек сматран раскрсницом од које путеви воде на различите стране света, али и живота. Граница између светова је, кажу западни писци, управо ту, на међи коју повлаче токови река Саве и Дунава. Таквом ставу у корист можете пронаћи низ објашњења и цитата, разложних ставова и несхватљивих предрасуда, исписаних руком изузетних путописаца и књижевника.
Балкан јесте место сусрета истока и запада, севера и југа – Европе. Занемаривање или неприхватање европског опредељења балканског света највећа је грешка некадашње белетристике и публицистике, а данас, очито под јаким њиховим утицајем, и политике. И тешко да се у том контексту може изменити нешто – одмах, али уочавајући недопустиву девастацију европског континента, угураног у рат, унутрашње нетрпељивости и бруталности, санкције, беспарицу, губљење радних места, страх од будућности, чини се неопходним да у игру вратимо Балкан, управо као место сусрета, место уочљивих разлика, али и континуиране сарадње. У време социјализма постојао је термин: јединство супротности, који је покушавао да нивелише и усклади различите погледе на свет појединаца, група, националних заједница у одређеној средини. Управо такво опредељење треба посрнулој Европи, а најбољи пример јединства супротности, без обзира на већ наведене честе трзавице и трвења, јесте на Балкану.
Овој комплексној теми ми не можемо дати другачији допринос него као уметници и због тога данас фестивал „Театар на раскршћу“ има своју тежину: уметничку, друштвену, па и политичку. Уосталом, сваки фестивал у својој суштини има каскаде догађаја и нивое значаја, па тако и манифестација у Нишу – граду који јесте у одређеном смислу центар Балкана. Сваки фестивал је место сусрета уметничких/театарских поетика, креативних људи и публике/радозналаца који не би да остану на маргини. Тај задатак „Театар на раскршћу“ испуњава и поред тешкоћа глобалне природе. Али бити испред, бити предводник, носити светло које обасјава непрокрчени пут велика је обавеза, али и залога за будућност.
У томе је, уверен сам, велики значај Фестивала, али и његовог високо постављеног захтева за чешћим, моделираним, разноврсним практичним/теоријским промишљањима могућности сарадње људи из области уметности који стварају на простору Балкана, па и Југоисточне Европе.
Фестивал „Театар на раскршћу“ наш је модел очувања вредности наизглед недељивог, јер у кући мора да буде места за све – макар неки спавали у кревету с балдахином, а други у фиокама старих креденаца. Нико покиснути неће.
Милош ЛАТИНОВИЋ
БЕЗ РЕЧИ
Сањао сам да су ми одузели мисли и речи. Да су их украли, забранили, обрисали заувек. Неке стране силе, непознате, вероватно не са овога света.
Јер ко нормалан жели да направи цензуру мисли и речи, не само мени него свима нама. Да обрише поезију, књиге, драме, сценарија, историју и будућност. Да од нас направи безизражајна бића, која не могу да кажу, не могу да напишу, па чак и немају своје мисли. Немају право на израз, било какав, израз који нас карактерише као жива бића.
Замислите позориште без речи, без мисли, без емоције. Књигу без слова, реченица, само празних листова. Музику без нота. Филмове са таквом музиком и глумцима, који “не постоје”. Замислите. Заробљени у сопственим телима, а потпуни мук. Немогућност да помислиш, да замислиш, да кажеш или отпеваш, да поделиш са неким осећања. Не, нема ничега. Празно је све. Ја не желим да видим ту слику. Тужно је то. Није моје. Није наше.
Представа, поезија, предавања, школе, универзитети – без мисли и без речи… истраживања, размишљања, комуникација – без мисли и без речи… удварање, љубав, заједнички живот – без мисли и без речи… Сваки нови дан без речи. Цео живот без мисли. Камење, стене, песак расути по свету, то би били ми…
И зато је важна свака размена коју имамо сада. Свака представа, свака написана мисао, свака изговорена порука. Не срдите се, не љутите се, не замерајте једни другима, нема савршености, не постоји најбоље, нема “ово је најважније”… све је битно док га има, све је важно; што је добро –надградићемо, што је лоше – поправићемо. Ту смо да заједно помогнемо једни другима, да упутимо, да се сретнемо на раскршћу. Чувајте мисли, речи, позориште и себе. Чувајте од оних који желе да га нема.
Сањао сам да су ми одузели мисли и речи. Да су их украли, забранили, обрисали заувек. Неке стране силе, непознате, вероватно не са овога света. Надам се да је то ипак био само један ружан сан…
Дејан Лилић
- „ТЕАТАР НА РАСКРШЋУ“
На самом почетку ваља поставити неколико питања: шта је било који позоришни фестивал, у овом случају „Театар на раскршћу“, како се организује, чему служи, каква су му надања и какви страхови?
Најпростије речено, ми и дан-данас организујемо позоришне фестивале по античком моделу. То је једна велика позоришна и друштвена свечаност. Не знам да ли постоји неки другачији начин организовања фестивала, осим онога како је успостављен у својој праоснови. Наравно, како су дефиниције првих позоришних пророка делимично или у потпуности изгубљене, свако их је касније тумачио и допуњавао из свог контекста и из своје нарације.
Сваки позоришни фестивал може да се посматра из било ког контекста, било које нарације. Може да се посматра исључиво из контекста позоришне естетике, може да се посматра из контекста економије – колико тај фестивал може да заради, да ли треба да заради, да не залазим у политички, социолошки, антрополошки контекст. Како год да се сагледава, тек у јединству свих тих нарација можемо донети суд о посебности нечега што се зове позоришни фестивал и јавни догађај. Али, различити су ко-текстови, да се послужим дефиницијом Умберта Ека. Ко-текст у којем позориште данас ствара поново је пун крви, страдања и страха од оног сутра.
Фестивал је покушај да се направи пресек где је позориште у садашњем тренутку и да се предвиди како ће та позоришна уметност да изгледа следеће године, на следећем фестивалу и свим оним фестивалима после. Какав ће сам позоришни чин бити у друштву којем се обраћа. Како ће то друштво изгледати. То зависи наравно и од естетике селектора и од естетике савета фестивала, зависи од организације, зависи од којекаквих предвиђених и непредвиђених околности… па су неке представе узбудљивије, неке мање узбудљиве, неке су ванредног квалитета, неке су за чуђење шта траже не само на фестивалу него шта траже на кугли земаљској. Зашто нису ишчезле и пре него су се појавиле.
Оно што је мене увек интересовало на сваком фестивалу, па и на овом, јесте како ће било које позориште и позоришна уметност да се позиционира у друштву. На који начин ће позориште постати организована сила која ће да се супротстави неким другим организованим силама које претендују на друштвену стварност. Позориште је увек подразумевало критичку позицију у односу на време и друштво којем се обраћа, колико год да егзистенцијално зависи од тог истог друштва.
Нико други није крив до самог позоришта, заправо оних који стварају позориште овде и сада, ако се загубе у дневнополитичким манипулацијама и изгубе онај осећај припадности историјском памћењу о бивствовању човека на овоме свету и запитаности о смислу таквог постојања. Позориште је преживело седам хиљада година, преживеће и данас без икакве сумње, али је питање каква је вајда од тог преживљавања. Чини се да нам опет предстоји време преживљавања.
Оно на чему инсистира фестивал „Театар на раскршћу“ јесте сусрет различитости, сурет посебности, узајамно уважавање и могућност сарадње тих другости. Ипак све те различитости, посебности и другости у овом случају имају један најмањи заједнички садржалац, а то је позоришна уметност. Чаробни сусрет публике и уметника на сцени и оних око ње. Фестивал даје прилику да се све естетске, културолошке и сваке друге сличности и различитости испоље у свом пуном капацитету и без икаквих ограничења. Дубоко сам уверен да су наше различитости највећа благодет.
И да цитирам оснивачки акт Фестивала:
‘Театар на раскршћу’ има за циљ промовисање балканског културног простора, државе Србије и града Ниша као места раскршћа европских и светских путева и јачање међународне културне размене, промовисање позоришне уметности и стваралаца, размену идеја, позоришних пракси и посвећен је изазовима и перспективама савременог позоришта.
Спасоје Ж. Миловановић,
директор Народног позоришта Ниш и директор Фестивала
