српски
ОД ХЕРОЈА НАЦИЈЕ ДО МЕДИЈСKЕ АТРАKЦИЈЕ, Дејан Петковић
ПРЕМИЈЕРА “ХЕРОЈА НАЦИЈЕ” ИВАНА ЛАЛИЋА НА СЦЕНИ НИШКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Од чувених Маклуанових теорија о медијима који надомештају наше аспирације и недостатке, и Ворхолових предвиђања да ће свако од нас једном имати својих 15 минута славе, до настанка драмског текста Ивана лалића протекло је пола века. Од зрењанинске праизведбе Лалићевог комада (режија Егон Савин) до данас прошло је пак петнаестак година, које су само потврдиле његову горућу актуелност у времену сурове доминације медија и њиховог масовног утицаја на глобалну стварност, једнако као и на наше појединачне егзистенције. Лалићеви ликови истргнути су из наше свакодневице, која очито, деценијама уназад не мења своју нарав. Прича о продору заводљивих медија у живот обичног човека са сасвим обичним именом – Будимир Животић, постаје парадигма оног тренутка када једна мала породица бива увучена у наоко безазлен медијски експримент.
Посредством медија и наше беспоговорне вере у њихову истинитост, један новинарски case study, замишљен као дипломски рад на одсеку за журналистику, постаје питање живота и смрти главног јунака. Ако не праве смрти (и правог живота), онда наших дубоких, рекло би се подсвесних представа о њима. Јер шта би посредовало између нас и истине ако не медиј који антиципира чак и наш физички одлазак? Бити мртав по цену дневне славе или се помирити са анонимношћу у којој се ништа није ни догодило ако то телевизија није јавила? Kоначно, чему веровати – информативном програму или (све порознијем и прозирнијем) сопственом ја? Овако конципиран сценарио поставља многа питања – од оних реторичких и површних, па до дубоких и егзистенцијалних. Развој сценског текста, одређен режијом Спасоја Миловановића, није зато ни могао имати другачији правац од структурирања сасвим реалистичког фрагмента стварности у који смо сви, вољно или невољно, свакодневно уроњени. Посредством медија кида се равна линија живота у коју без скрупула продиру новинари, сниматељи, али медијски магнати бизарно повезани са погребним предузећима која пред очима милиона треба да верно дочарају телевизијску слику једне грађанске смрти. Зато се редитељ очигледно није ни двоумио око укључивања препознатљивих обележја медијске културе (камера, екран, ракурс, микрофон) у сценски приказ стварности, појачавајући постепено комички ефекат сценско-медијске збрке ка тоталитету ријалитија, који се доима као последњи степен нашег неконтролисаног конзумеризма и воајеризма. Из истог разлога долази и до тематизације гледаоца, као незаобилазног елемента медијског спектакла. Њега ће новинар пронаћи у првом реду гледалишта, док живи пренос спонтаних одговора на дневна и политичка питања подвлачи комични аспект суровог поигравања медија са нашом перцепцијом, појачавајући на тај начин све критичне аспекте драмске радње која се, неминовно, шири и на простор емпиријског посматрача. Физичка смрт главног лика, која је и разрешење ситуације и удаљавање од могућег мелодрамског, изведена је дословце. Без обзира да ли овај стимуланс (самоубиство ножем) припада одлуци редитеља или је проистекао из захтева драмског текста, тек, избегавањем огољеног приказа могао се ипак постићи ефекат “отвореног дела”. Финално (и безусловно) прихватање мртвачког ковчега од стране главног лика као његовог коначног избора, не би лишило ову актуелну и на задовољство премијерне публике успелу инсценацију ни једног идејног аспекта и без напоменутог детаља.
Глумачка екипа изнела је овакав концепт са несумњиво истанчаним сензибилитетом за актуелност тематике, као и за специфичне захтеве псеудо-реалистичког и double time концепта режије. Прелазећи танку линију од свакодневних појава до трагикомичних јунака, глумачки ансамбл успео да је превазиђе замке промена ритмова представе, али и прекорачивања у комичком изразу. Бираним глумачким средствима, гостујући Драган Божа Марјановић приказао је лик Будимира Животића као динамичну психолошку структуру, не превише имуну на изазове медијске славе. У сличном кључу, успешно су реализовани ликови Десанке (Снежана Петровић), Љупчета (Урош Милојевић), новинарке (Јована Голубовић) и нарочито расположеног Драгише Вељковића у улози погребника. Посебан тон читавом глумачком подухвату даје чињеница да је премијера представе “Херој нације” уприличена као hommage изненада преминулом глумцу Драгославу Савићу, који је требало да се нађе у улози Будимира Животића. Трагична судбина главног лика у комаду и још трагичнија смрт познатог нишког комичара, још једном су испрели нит којом су заувек повезани живот и све његове многобројне манифестације опредмећене магијом театра.
Дејан Петковић