српски
Коштана – др Јелена С. Перић, позоришни критичар Радио Београд 20
Народно позориште Ниш
Борисав Станковић Коштана
Режија и адаптација: Јана Маричић
- март 2024.
Станковићева је Коштана први пут у Нишу изведена 1901. године, само годину дана након праизведбе у Народном позоришту у Београду. Ако бисмо детаљније истражили историју нишког позоришта, уочили бисмо да је управо ово дело било једно од најигранијих и најчешће постављаних комада уназад сто година на сцени овог театра. Зато и не чуди што је управа Народног позоришта Ниш одлучила да свој 137. рођендан обележи премијером комада из врањског живота с песмама. Више пута прерађивана од стране самог аутора, мењајући и жанровско одређење, ова најновија Коштана адаптирана је и изведена под редитељском палицом Јане Маричић. Намерно истичем да је реч о адаптацији, како не би било забуне или пак коментара на рачун тога да Бора неке сцене не би написао, а питање је да ли би их уопште и узео у разматрање. Ипак, оно што је Јана Маричић са својим тимом сарадника и глумцима, који су изнели представу, остварила, од почетка до краја, прати ту линију њеног тумачења и виђења приче о Коштани, али не само о Коштани већ о поривима, нагонима, антагонизмима и патњи као заједничком имениоцу за све Станковићеве јунаке.
Седиште саме драмске радње донекле је померено, па је акценат стављен на једну другу забрањену и у прошлости неостварену љубав. Некада млади и заљубљени, Салче, Коштанина мајка и чувени газда Митке евоцирају успомене на своју младост и љубав која им није била суђена. Ово није поетично носталгично враћање у прошлост, већ тугованка, ламент над нечим што је прошло и у неповрат изгубљено. У освит Ускрса, у амбијенту крчме, у диму, алкохолним испарењима, обневидео од пића и непроспаваних ноћи, Митке тражи, наређује да му се свира, да се пева. Он пати, воли, куне и проклиње. И живот, и брата, и њу, Салче. Митке је насилан, груб, вређа, али Митке је саткан од емоција, и управо га оне раздиру и доводе на ивицу растројства. И док му Салче пева, што је једна од најупечатљивијих и најемотивнијих сцена, они обоје достижу врхунац своје туге, туге свих Станковићевих јунака осуђених на живот с недрагим, живот без љубави и топлине. Маја Вукојевић Цветковић као Салче и Дејан Лилић као Митке упили су у своје јунаке све оне жали и боли, за младошћу, усахлом лепотом, проћерданим животом. И иако нема јужног мелоса који се очекује када се помене Коштана, већ уз звуке севдалинки и оркестар који је све време на сцени, ви сте дубоко ганути и том песмом, и том игром, и тим болом. Ово је универзална прича о људској патњи, о положају жене, о проћерданим приликама и животу без смисла. И таман када мислите да је на све то имун, увек прек, осион и хладан хаџи Тома, ви видите и његов лом, на крају чак и онај емотивни и морални пад. Одлични Александар Маринковић, ауторитативан и груб, поигравајући се дугметом на оделу полако откопчава оног закључаног себе, забрањеног, успаваног, тако живог, а одавно умрлог. И ту креће оно Борино, они ломови које је имала и Софка, они ломови које је тумачио и Фројд. То је питање да ли ерос означава све облике људских тежњи, тј. хтење уопште, или само једну посебну врсту жудње. Да ли је ерос посебан или општи феномен људског постојања, у том смислу да су сви остали феномени само његове манифестације. Нагони су митска бића, величанствена у својој неодређености.
Сценографија Миодрага Табачког сведена али ефектна, наговештава орнаментима да је реч о југу Србије, а уз костиме Бориса Чакширана гледалац само још више може да осети ту противтежу два различита света и погледа на живот. Закопчаност, како физичка тако и духовна, насупрот Коштаниној путености и слободи, у тумачењу младе Уне Костић.
Гледајући овај комад понеће вас дерт, заиграће вам рука у ритму музике, али и нешто у грудима, уколико је ичег и остало након живота у свету који нас ломи, гута и забрањује да будемо у складу са собом.
Др Јелена С. Перић,
позоришни критичар Радио Београд 2
Link: https://www.rts.rs/radio/