IN MEMORIAM Ристо Буквић, глумац (1950–2023) – Народно позориште Ниш

РИСТО БУКВИЋ (1950–2023) глумац Народног позоришта Ниш, преминуо је у својој седамдесет и трећој години.

Ристо Буквић је рођен у Новом Селу код Лебана, месташцу у које су се његови родитељи, Мара и Милорад, доселили из Херцеговине, из Стоца 1948. године. Мара и Милорад су, две године касније, добили сина Ристу, који је са њима остао све до завршетка основне школе, а затим је гимназију „Браћа Рибар“ наставио код ујака у Сарајеву.

Након гимназије уписује Правни факултет у Сарајеву, на коме је две године био један од најбољих студената. Добио је признање и факултета и Универзитета. Међутим, 1970. године, прочитавши оглас у новинама да се на Филозофском факултету отвара Катедра за сценску уметност, одлучио је да конкурише на одсеку глуме. Међу више од три стотине кандидата примљено је њих седамнаесторо. На трећој години оставио је студије права, упркос великом разочарењу родитеља, и кренуо пут глуме.

Дипломирао је са представом У бескрај у режији славног словеначког редитеља Звонета Шенбауера, сада већ на Факултету драмских уметности у Сарајеву, јер је у међувремену Катедра прерасла у Факултет.

Стални посао добио је у Камерном театру, а радио је и на радију и телевизији.

Са представама Крај игре и Представа Хамлета у Мрдуши Доњој наступао је у Мађарској, Совјетском Савезу, Француској, а врхунац је био у Мексику и Гватемали, где је сарајевски Камерни театар провео незаборавних 40 дана.

„Играо сам у многим представама, у Ученим женама, Сабласној сонати, Избирачици, Кући плавог лишћа, Смрти трговачког путника. Имали смо отворену сцену на Тјентишту, где смо припремали представе и наступали. Био сам задовољан. Било је то време када нико никоме није завидео. Напротив. Увек смо се договарали, дивно слагали и још боље дружили. Време за памћење“ – говорио је Ристо Буквић.

Буквић је у Сарајеву остао до 1977, када је отишао у Мостар на одслужење војног рока. Те године је у Сарајеву на фестивалу МЕС случајно упознао Мирољуба Стојановића, тадашњег управника Народног позоришта Ниш, након чега је добио позив да ускочи у представу Јоаким коју је на нишкој сцени постављао Градимир Мирковић. За седам дана заменио је колегу, добио признања, похвале. Врата нишког театра била су му, после Јоакима (1978), широм отворена.

„Почетак као и сваки. И добар и лош. У глумачком погледу добар да бољи не може бити. Убрзо сам заиграо у монодрами Иво Лола Рибар припремљеној поводом прославе Универзитета. Сећам се, били су ангажовани многи писци, људи са естраде, попут Лутајућих срца. Монодрама је сјајно прошла.“

Заиста, монодрама је за две године репризирана 56 пута пред 23851. гледаоцем како у позоришту, установама и школама, тако и широм земље.

Те 1979. настављају да се нижу улоге: Орин у представи Богојављенска ноћ, Обрлајтнант Фон Балочански у Господа Глембајеви, Мужјак у представи Јерма, Јевгеније Константинович, млади самоуправни лекар у представи Иванов, Полицајац Брофи у представи Арсеник и старе чипке.

1980. године добио је улогу Љубе у представи Црвена општина, у режији Јована Путника, а исте године је постављен и комад Борисава Станковића Нечиста крв, по драматизацији и у режији Градимира Мирковића, у коме је заиграо улогу Ванка. На XVI позоришним сусретима „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу, представа је проглашена за најбољу представу на Сусретима од стране стручног жирија, а награду Удружења драмских уметника Србије добио је Ристо Буквић за улогу Ванка. Те године, заиграо је и у Шекспировом Хамлету у улози Озрика.

Наредних година, ређају се представе: 1981 – Ципељуга (Електричар), Јама (Син), Чешаљ (Свен), и Покопано дете у којој је остварио велику улогу (Тилден).1982 – Краљ Лир (Конвал) и Раскршће (Миливој). 1983 – Пробој (Гавран), Феномени (Прохоров) и Колубарска битка (пуковник Милош Васић). 1984 – Народни посланик (Ивковић, адвокат), Сако од велура (Руководилац) и Спасилац, са којим је ансамбл Народног позоришта Ниш наступио на МЕС-у у Сарајеву.

„За мене је то био посебан доживљај. Као сарајевски глумац, четири пута сам наступао на МЕС-у и два пута са нишким театром. Добили смо сјајне критике, поготову што смо сви играли више ликова. Била је то сјајна колективна представа са изразитим индивидуалним својствима. Тако су нас у Спасиоцу сви видели.“

И наредних година, остварио је више значајних улога у представама: 1985 – Женидба (Трговац из чаршије), Југословенска антитеза (Анастас Луловски), Зона Замфирова (Митанче, Манетов побратим). 1986 – Тетовиране душе (Муж), Слика за велики зид (Нешић, комерцијални директор). 1987 – Вук (Румјашев), Ивкова слава (Курјак, Кузман), Покојник (Адолф Шварц).1988 – Фамилија госпође министарке (Жандарм) а 1989. Ружење народа у два дела (Ђока) и Силе у ваздуху (Благоје). 1990 – Дечија болест: отац на службеном путу (Фрањо Копиле), Бела кафа (Дели Јова) а према оцени критичара, остварио је запаженије улоге у Малој (Жика Ајкула) и посебно у Чекајући Годоа, 1991. у улози Владимира.

Наредних деценија, остају забележене представе у којима је играо:1992 – Ивкова слава (Мика), 1993 – Коштана (Кмет цигански), Кисеоник (Кљака), Ћурани (Нарцис Солдињак), 1996 – Краљ и његов комедиограф (Ђорђевић), Зона Замфирова (Пајица), 1998 – Ташана (Хаџи Риста), 2004 – Је ли било кнежеве вечере (Јојкић), 2009 – Госпођа министарка (Сава), 2011 – Девојке (Цоле), Ниш експрес (Поп Ћира/Поп Спира), 2012 – Месец дана на селу (Бољшинцов), 2013 – Велики маневри у тијесним улицама (Дује) и Сумњиво лице (Таса).

Међу последњим улогама које је одиграо била је и улога Деде у представи Мала, чије је премијерно извођење било 11. марта 2014. године, на дан када Народно позориште Ниш слави јубилеј постојања – оно позориште, коме је оставио најбољи део себе.

Слава му и хвала!

Текст приредила: Тамара Милосављевић