Џорџија О’Киф (1887–1986) била је америчка уметница. Најпознатија је по сликама цвећа, небодера Њујорка и пејзажа Новог Мексика, као и по сликању стена, шкољки и животињских костију. Била је једна од првих жена која је призната као уметница у САД. Сматрали су је „мајком америчког модернизма“. Била је у љубавној вези, а потом и у браку са знаменитим њујоршким фотографом и галеристом Алфредом Штајглицом.

Надежда Петровић (1873–1915) била је најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века, родоначелница српске модерне. Школовала се у Београду и Минхену, учествовала је на многобројним изложбама у земљи и иностранству, бавила се и хуманитарним радом. Један је од оснивача Кола српских сестара, Ладе (првог уметничког удружења) и Прве југословенске ликовне колоније у Сићеву. Као добровољна болничарка на фронту учествовала је у балканским ратовима и Првом светском рату. Умрла је у Ваљеву 1915. године од пегавог тифуса.

 

Реч ауторке

Драма „Сликарке” се бави проблемом жене да се избори за оно што јој по рођењу припада: да мисли, да ствара, да буде своја, да буде вољена… У драми су обједињене три приче које повезује та тематика. Оне желе да буду своје и оне не желе да их ико у томе спречи. Њих поражава и љути „ти си само жена”, реченица која одјекује у мислима као најгласнија од свих и која изазива бес и тугу. Оне се боре против свих предрасуда, против свих „немаш ти руке за ово” и „то је мушки посао”. Оне се боре против „а шта ће други рећи” и уживају у својим победама. Истог циља, а потпуно различите, подносе разне жртве зарад онога што им је битно. Џорџија О’Киф жртвује породицу зарад уметности, док Надежда Петровић жртвује уметност зарад одбране земље. Оне су у несрећним везама са партнерима који их доводе до лудила и помисли да можда и јесу луде јер много траже, иако траже само оно што је њихово. Оне су као и све ми. Оне су заборављене, иако их срећемо свакодневно. Сада је дошло време у ком се све то мења. Ми се више не боримо у тишини.

 

Реч редитеља

Представа „Сликарке” је трострука прича о борби и вери у сан. Три жене, различитих карактера и судбина, сусрећу се са свим оним што морају да жртвују, чега морају да се одрекну, да би ишле својим путем. За једну од њих то је жеља да угоди својој мајци, за другу је потреба да има децу, за трећу међународна каријера и живот у иностранству који се напуштају не би ли се остало са својом земљом и народом у вихору рата. Сва та одрицања и жртве говоре о неописивој снази и посвећености, али и о томе да за особу доследну себи у бити избора и нема. Постоји само један пут, исклесан у камењару животних препрека, друштвених стега и ригидних родних улога. Да ли су у неком бољем свету ове жене могле бити поштеђене тих борби? Да ли би у некој утопијској реалности за ове жене могла да постоји могућност „и – и” а не само „или – или”. Таква стварност, у којој жене не би морале непрестано да освајају своје право да буду све што пожеле, јесте оно чему цивилизација треба да тежи, али та борба јесте и оно што је изоштрило карактере „сликарки”, учинило да њихова борба и одлучност сијају као дијамант и бацају светлост далеко. О тој борби да се буде доследан себи, о том освајању права на сопствени сан говори ова представа.

Стеван Бодрожа

 

 

 

 

Narodno pozoriste Nis

Лица

ЕВГЕНИЈА СТАНКОВИЋ - Млада Џорџија
ВЕСНА ЈОСИПОВИЋ - Мама, Џорџијина мајка, Стара Џорџија
КАТАРИНА АРСИЋ - Милица, Тетка, Дороти, Мејбл
ЈАСМИНКА ХОЏИЋ - Ида, Надежда
АЛЕКСАНДАР КРСТИЋ - Страхиња, Алексис, Тата, Алфред, Хуан

Техничка екипа

Руководилац технике: Љубиша Живковић
Инспицијент: Владислав Ђорђевић
Суфлер: Александра Вуков
Тон и видео мајстор: Слободан Илић
Дизајн светла: Дејан Митић
Расветљивач: Немања Павловић
Мајстор сцене: Славиша Филиповић
Декоратери: Срђан Китановић, Радомир Пешић, Драган Динић, Радован Живковић
Реквизитери: Драган Николић, Марко Ђорђевић
Гардеробери: Душица Младеновић, Марко Динић
Шминкери, власуљари: Љиљана Рашић, Марија Пешић, Ивана Лазаревић
Кројачки радови: Марина Стевановић, Владимир Пекић
Радионица: Богољуб Ђорђевић, Горан Станковић, Драган Перић, Бранислав Николић
Набавка: Зоран Денчић
Возач: Небојша Шарчевић

Помоћ у изради сценографије: Кројачка радионица КПЗ Ниш

Narodno pozoriste Nis
poster
Текст
Христина Митић
Режија и избор музике
Стеван Бодрожа
Сценографија и костими
Мина Миладиновић
Сценски покрет
Миодраг Крчмарик
Лектор
Наташа Илић
Организатор
Ивана Стојановић
Премијера
16. октобар 2018.

Погледајте видео

Scroll