Улога моје породице у светској револуцији

О ПИСЦУ

Бора Ћосић (Загреб, 1932) је један од најзначајнијих српских и југословенских писаца друге половине 20. и почетка 21. века. Рођен је у Загребу, а одрастао и школовао се у Београду, где је завршио студије филозофије на Филозофском факултету.

Књижевну каријеру започео је педесетих година 20. века, најпре као уредник и есејиста, а потом и као романсијер, драматичар и преводилац. Посебно место у његовом опусу заузима роман Улога моје породице у светској револуцији (1969), духовита и сатирична породична хроника, која је постала једно од култних дела југословенске књижевности и за коју је добио престижну НИН-ову награду. По овом роману је снимљен и истоимени филм.

Ћосићево стваралаштво одликују иронија, критички однос према идеологији и друштву, као и преиспитивање идентитета и историје. Међу значајним делима издвајају се романи Тутори (1978) и Пут на Аљаску (2008), као и бројне књиге есеја и дневничких записа. Написао је око 50 књига, издатих у Србији, Хрватској и Немачкој.

БИОГРАФИЈА  РЕДИТЕЉА

Милан  Нешковић (Ваљево, 1985) је дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности у Бeoграду, у класи проф. Николе Јевтића и проф. Алисе Стојановић. Вишеструко је награђиван за досадашњи позоришни и не само позоришни рад, јер је већ више од деценије активан на разним пољима културе у региону.

До сада је у Народном позоришту Ниш успешно поставио четири комада: Деветстопетнаеста (2013), Шофери (2014), Сан о завичају (2023) и Просјачка опера (2025).  Представа Сан о завичају је на Фестивалу „Јоаким Вујић“ 2023. године  награђена за најбољу представу у целини, по мишљењу и жирија и публике. Милан Нешковић је добио награду за режију.

О ПРЕДСТАВИ

Прошло је 56 година откако је роман Улога моје породице у светској револуцији 1969. године добио НИН-ову награду.  Чврсто утемељен у време и простор, субверзиван у односу на друштвени систем у коме је настао, могло се очекивати да ће у том времену и остати. Као сведочанство, као књижевни документ  једног историјског периода, као вредно и по форми изузетно занимљиво дело историје књижевности. Могао би овај роман бити занимљив и социолошким и друштвено-политичким студијама, као аргумент да, уколико је цензура у социјалистичкој Југославији заиста била толика колико се данас инсистира, онда ни овај роман, као ни црни талас у уметности, у таквој земљи не би били могући.

Оно што је на први поглед неочекивано у судбини овог романа јесте што он, од свог настанка, континуирано, увек изнова, живи свој паралелни позоришни живот. Позориште је жива уметност, а живот који кипи из Ћосићеве Породице као да сам ускаче на сцене не би ли се, по ко зна који пут, догађао овде и сада. Јер Улога моје породице у светској револуцији није прича о пропасти породице услед друштвено-политичких превирања, већ, напротив, о опстанку породице.

Добро вече, добро дошли у породицу у перманентној револуцији. У њој се пева, свира, слика и чита, сваки занат трансформише се у уметност, сваки оброк у уметничко дело, а свака изговорена реченица у стих.  Слобода изношења мишљења, макар и најглупљих, је највеће богатство! Заједно са хлебом, слобода је најважнија ствар на свету, а слободан дух неспутано лети кухињом, скакуће по домаћим задацима, дрема у сакривеној књизи иза фуруне, вири испод јоргана и плази се комшилуку.

Ова породица свој опстанак дугује слободном духу свих својих чланова, као и чињеници да није чврсто патријархално устројена, нити утемељена на оним најчешће потезаним „традиционалним породичним вредностима“. Она је утемељена на љубави, уметности и слободи, на нематеријалном, на непоштовању ауторитета по себи, на унутрашњем осећању сваког члана за правду и поштење, на критичком духу који зна да разликује добро од зла. Када су такве категорије спиритус мовенс, онда је и живот који живе увек нова река у коју газе. Промена, та бит живота коју тешко прихватамо, њима је природно стање. Револуција (слободни дух увек је револуционаран) је сваки дан породичног живота, независно од спољашње револуције.

И оно што је можда најважније за опстанак ове чудесне  породице, тог последњег места у коме сваки живот има вредност, јесте смех. Смех је штит од страха и таме, смех је песма слободног духа, смех је одбрана од баналности. Да бисмо преживели, морамо се смејати.

Ауторска екипа представе