Улога моје породице у светској револуцији

О ПИСЦУ

Бора Ћосић (Загреб, 1932) је један од најзначајнијих српских и југословенских писаца друге половине 20. и почетка 21. века. Рођен је у Загребу, а одрастао и школовао се у Београду, где је завршио студије филозофије на Филозофском факултету.

Књижевну каријеру започео је педесетих година 20. века, најпре као уредник и есејиста, а потом и као романсијер, драматичар и преводилац. Посебно место у његовом опусу заузима роман Улога моје породице у светској револуцији (1969), духовита и сатирична породична хроника, која је постала једно од култних дела југословенске књижевности и за коју је добио престижну НИН-ову награду. По овом роману је снимљен и истоимени филм.

Ћосићево стваралаштво одликују иронија, критички однос према идеологији и друштву, као и преиспитивање идентитета и историје. Међу значајним делима издвајају се романи Тутори (1978) и Пут на Аљаску (2008), као и бројне књиге есеја и дневничких записа. Написао је око 50 књига, издатих у Србији, Хрватској и Немачкој.

БИОГРАФИЈА  РЕДИТЕЉА

Милан  Нешковић (Ваљево, 1985) је дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности у Бeoграду, у класи проф. Николе Јевтића и проф. Алисе Стојановић. Вишеструко је награђиван за досадашњи позоришни и не само позоришни рад, јер је већ више од деценије активан на разним пољима културе у региону.

До сада је у Народном позоришту Ниш успешно поставио четири комада: Деветстопетнаеста (2013), Шофери (2014), Сан о завичају (2023) и Просјачка опера (2025).  Представа Сан о завичају је на Фестивалу „Јоаким Вујић“ 2023. године  награђена за најбољу представу у целини, по мишљењу и жирија и публике. Милан Нешковић је добио награду за режију.

О ПРЕДСТАВИ

Прошло је 56 година од како је роман Улога моје породице у светској револуцији 1969. године добио НИН-ову награду.  Чврсто утемељен у време и простор, субверзиван у односу на друштвени систем у коме је настао, могло се очекивати да ће у том времену и остати. Као сведочанство, као књижевни документ  једног историјског периода, као вредно и по форми изузетно занимљиво дело историје књижевности. Могао би овај роман бити занимљив и социолошким и друштвено-политичким студијама, као аргумент да, уколико је цензура у социјалистичкој Југославији заиста била толика колико се данас инсистира, онда ни овај роман, као ни црни талас у уметности, у таквој земљи не би били могући.

Оно што је на први поглед неочекивано у судбини овог романа јесте што он, од свог настанка, континуирано, увек изнова, живи свој паралелни позоришни живот. Позориште је жива уметност, а живот који кипи из Ћосићеве Породице као да сам ускаче на сцене не би ли се, по ко зна који пут, догађао овде и сада. Јер Улога моје породице у светској револуцији није прича о пропасти породице услед друштвено-политичких превирања, већ, напротив, о опстанку породице.

Добро вече, добро дошли у породицу у перманентној револуцији. У њој се пева, свира, слика и чита, сваки занат трансформише се у уметност, сваки оброк у уметничко дело, а свака изговорена реченица у стих.  Слобода изношења мишљења, макар и најглупљих, је највеће богатство! Заједно са хлебом, слобода је најважнија ствар на свету, а слободан дух неспутано лети кухињом, скакуће по домаћим задацима, дрема у сакривеној књизи иза фуруне, вири испод јоргана и плази се комшилуку.

Ова породица свој опстанак дугује слободном духу свих својих чланова, као и чињеници да није чврсто патријархално устројена, нити утемељена на оним најчешће потезаним „традиционалним породичним вредностима“. Она је утемељена на љубави, уметности и слободи, на нематеријалном, на непоштовању ауторитета по себи, на унутрашњем осећању сваког члана за правду и поштење, на критичком духу који зна да разликује добро од зла. Када су такве категорије спиритус мовенс, онда је и живот који живе увек нова река у коју газе. Промена, та бит живота коју тешко прихватамо, њима је природно стање. Револуција (слободни дух увек је револуционаран) је сваки дан породичног живота, независно од спољашње револуције.

И, оно што је можда најважније за опстанак ове чудесне  породице, том последњем месту у коме сваки живот има вредност, јесте смех. Смех је штит од страха и таме, смех је песма слободног духа, смех је одбрана од баналности. Да бисмо преживели, морамо се смејати.

Ауторска екипа представе