Путујуће позориште Шопаловић

Реч редитељке

Задатак позоришта је да ствари учини немогућим.
Хајнер Милер

У времену остварене дистопије, уметнички чин, било који, има иницијацијску димензију очовечења. А тек позориште! Које је увек било живи сусрет човека са човеком, и кад је најгоре и најбаналније, оно је увек сусрет.

Од праизведбе драме Путујуће позориште Шопаловић, 1985. у ЈДП-у, у режији Дејана Мијача, мог професора, прошле су 34 године. У те године уписали су се нови ратови, црне заставе, злочини, распад СФРЈ, демонстрације, протести уметника, и често је постављано питање: Кад је време за позориште, а кад није? Постоји ли време у ком је етично да се позориште одрекне себе и шта значи то одрицање, коме оно одговара?

У за мене најлепшем комаду у коме је главни лик позориште, у Путујућем позоришту Шопаловић Љубомира Симовића, драми натопљеној поезијом суштине, постављена су питања метафизичке, онтолошке, гносеолошке, етичке и естетске природе. Сва она тичу се бића позоришне уметности, односа позоришта и живота и феномена глуме. Драма има иницијацијску снагу и лепоту. Свет Симовићевих метафора субверзиван је у данашњем времену буке, беса, парола, осиромашеног језика, мишљења и говора.

Тражила сам сценски облик за Симовићев поетски и филозофски океан лепоте, хумора и трагизма, не редукујући драму. Додала сам песме: Окупација Ужица, Европска ноћ у Ужицу, У реду пред казаном јавне кујне на Царини, Вешала на Житној пијаци у Ужицу. Од неких реплика стварала сам стихове, завртела метатеатарску димензију сценске приче под раширеним крилима челичног орла у чијим канџама су и кукасти крст и пун месец, орла који је раширио крила над даскама које живот значе.

Цео свет је позорница. На тој позорници Света, играмо улоге којих смо свесни. Играмо и оне којих нисмо свесни, вођени унутарњим сценариом, о којем пише Ерик Берн у већ чувеној књизи Коју игру играш. Живимо у времену нових облика тоталитаризма и неслободе. У таквом времену, за мене није питање над питањима да ли играти представе, већ шта играти и како играти. Занимао ме је однос лепоте и зла, како се рађа зло, каква је снага лепоте, однос лепоте и слободе, постоји ли граница између позоришта и живота. Шта се дешава кад се судари крваво позориште живота под сенком вешала и црних застава у окупираном Ужицу, са светом четворо глумаца путујућег позоришта.

У Симовићевој драми, баш као код Достојевског, Лепота је та која спашава Свет, која има снагу да преобрази, доведе до самоспознаје, да доведе злочинца до покајања. Глумац Филип Трнавац каже: Ја у стварност не могу да уђем и да у њој учествујем сам! Ја у њу могу да уђем једино са целом својом уметношћу којој припадам! Таквим ставом он разрешава дихотомију живот–уметност. Уметник страда али спашава живот, мења ток догађаја, мења Свет кад високо подигне мач уметности којој целом душом, без остатка припада. Тај став недељивости бића, стапања уметничког и животног чина у једно, подвиг је поезије, коју свет препознаје као лудило, јер измиче разуму.

Татјана Мандић Ригонат, редитељка.

Дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Дејана Мијача.
Режирала бројне представе по делима савремених писаца и класика, драматизовала романе: Лолита –В. Набокова, Мртве душе – Н. В. Гогоља, Зли дуси – Ф. М. Достојевског, Дабогда те мајка родила – В. Рудан. Објавила је две збирке поезије: Мистерија срећног контрабаса, Из живота птица. На актуелном репертоару у Београду игра се њених девет представа. У Народном позоришту у Београду: Зли дуси – Ф. М. Достојевског, Иванов – А. П. Чехова, Сексуалне неурозе наших родитеља – Л. Барфуса, Наши синови – В. Ј. Марамбоа, Балкански шпијун – Д. Ковачевића.
У УК “Вук” на репертоару су представе по делима савремених руских писаца Илузије – И. Вирипајева и Шупљи камен – Н. Кољаде. У Позоришту “Бошко Буха” режирала је Госпођу министарку Б. Нушића и Успавану лепотицу М. Деполо.
Стална је чланица ансамбла Драме Народног позоришта у Београду.

Ирена Поповић (1974), композиторка.

Завршила Факултет музичке уметности у Београду, одсек композиција и магистарске студије у Салзбургу на Универзитету Мозартеум на катедри за композицију и оркестрацију.
У оквиру њеног опуса значајно место заузима примењена музика, коју компонује за позоришта широм Европе. Сарађује са најзначајнијим редитељским именима региона (О. Фрљић, А. Урбан, К. Младеновић, С. Тришић, Т. М. Ригонат, С. Унковски).
Добитница је многобројних награда: две Стеријине награде, две награде на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци, две награде на Фестивалу професионалних позоришта Војводине, награда за најбољу музику на Сусретима позоришта/казалишта у БИХ/Брчко дистрикт, специјална награда за музику на Данима комедије у Јагодини и на Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу, награда за најбољу музику на фестивалу Позоришно пролеће у Шапцу, на филмском фестивалу у Анталији и многе друге.
Композиције ауторке се изводе на фестивалима широм света, а њена дела су на репертоару многих солиста и камерних ансамбала.
Оснивач је уметничке групе Прерађивачка индустрија музичког материјала и вокалног уметничког друштва жена у експанзији Oh, meine liebe Constanze, које делује на различитим просторима и обједињује различите видове уметничког изражавања.
Живи у Београду, а сања море.

Стефан Савковић, костимограф.

Дипломирао на Факултету примењених уметности у Београду. у класи професорке Миланке Буце Берберовић. Костимографијом се бави у позоришној, филмској, телевизијској и маркетиншкој продукцији.

Урадио је костим за више од 20 представа (Твоје моћно оружје против мог неукротивог целулита, Деведесете, Иванов, Под жрвњем, Кокошка, Константин, Гнев Божји, Чишћење идиота, Антигона, Фигарова жениндба); био костимограф и асистент костимографа за филмове: Бела Врана, Унлоцкед, Пали анђео, Новембарски човек, Тајно, Парада, Зона мртвих, Друг Црни у НОБ-у и др. и неколико серија: Немањићи – рађање краљевине, Жмурке, Друг Црни у НОБ-у, Марко Поло, Титаник: Крв и челик.

Добитник је Стеријине награде за костим за представу Константин, као и више награда на фестивалима Делтић Фестић и Звездариште.

Дуња Костић (1991, Београд), сценографкиња.

Основне и мастер студије завршила на Факултету примењених уметности у Београду, у класи професора Герослава Зарића.

У трогодишњем раду у Народном позоришту у Београду сарађивала је са еминентним уметницима (Т. М. Ригонат, Б. Хојник, И. Д. Маричић, А. Григоровић, И. В. Торбица, Ј. Лоренци, А. Илић, А. Николић, И. Милошевић, М. Јевтић, Г. Стојановић), на више пројеката: Иванов, Царство мрака, Царство небеско, Електра, Балкански шпијун и други.

Такође, радила сценографију за међународни фестивал Balkan dance project новогодишње и завршне гала концерте Народног позоришта, концерте и јавне наступе Оперског студија, церемонију отварања Географске олимпијаде, као и многобројне друге манифестације.

Миодраг Крчмарик (1975, Власотинцe).

Дипломирао глуму на Факултету уметности Универзитета у Приштини, у класи професора Божидара Димитријевића. Ванредни је професор сценског покрета на истом факултету, а на Факултету уметности предаје акробатику и сценске борбе.

Усавршавао се на радионицама студената Марсела Марсоа. Аутор је сценског покрета за преко четрдесет позоришних представа. Остварио је више позоришних, филмских и телевизијских улога. Учествовао је у међународним позоришним пројектима, као и у раду жирија на више фестивала.