Putujuće pozorište Šopalović

Reč rediteljke

Zadatak pozorišta je da stvari učini nemogućim.
Hajner Miler

U vremenu ostvarene distopije, umetnički čin, bilo koji, ima inicijacijsku dimenziju očovečenja. A tek pozorište! Koje je uvek bilo živi susret čoveka sa čovekom, i kad je najgore i najbanalnije, ono je uvek susret.

Od praizvedbe drame Putujuće pozorište Šopalović, 1985. u JDP-u, u režiji Dejana Mijača, mog profesora, prošle su 34 godine. U te godine upisali su se novi ratovi, crne zastave, zločini, raspad SFRJ, demonstracije, protesti umetnika, i često je postavljano pitanje: Kad je vreme za pozorište, a kad nije? Postoji li vreme u kom je etično da se pozorište odrekne sebe i šta znači to odricanje, kome ono odgovara?

U za mene najlepšem komadu u kome je glavni lik pozorište, u Putujućem pozorištu Šopalović Ljubomira Simovića, drami natopljenoj poezijom suštine, postavljena su pitanja metafizičke, ontološke, gnoseološke, etičke i estetske prirode. Sva ona tiču se bića pozorišne umetnosti, odnosa pozorišta i života i fenomena glume. Drama ima inicijacijsku snagu i lepotu. Svet Simovićevih metafora subverzivan je u današnjem vremenu buke, besa, parola, osiromašenog jezika, mišljenja i govora.

Tražila sam scenski oblik za Simovićev poetski i filozofski okean lepote, humora i tragizma, ne redukujući dramu. Dodala sam pesme: Okupacija Užica, Evropska noć u Užicu, U redu pred kazanom javne kujne na Carini, Vešala na Žitnoj pijaci u Užicu. Od nekih replika stvarala sam stihove, zavrtela metateatarsku dimenziju scenske priče pod raširenim krilima čeličnog orla u čijim kandžama su i kukasti krst i pun mesec, orla koji je raširio krila nad daskama koje život znače.

Ceo svet je pozornica. Na toj pozornici Sveta, igramo uloge kojih smo svesni. Igramo i one kojih nismo svesni, vođeni unutarnjim scenariom, o kojem piše Erik Bern u već čuvenoj knjizi Koju igru igraš. Živimo u vremenu novih oblika totalitarizma i neslobode. U takvom vremenu, za mene nije pitanje nad pitanjima da li igrati predstave, već šta igrati i kako igrati. Zanimao me je odnos lepote i zla, kako se rađa zlo, kakva je snaga lepote, odnos lepote i slobode, postoji li granica između pozorišta i života. Šta se dešava kad se sudari krvavo pozorište života pod senkom vešala i crnih zastava u okupiranom Užicu, sa svetom četvoro glumaca putujućeg pozorišta.

U Simovićevoj drami, baš kao kod Dostojevskog, Lepota je ta koja spašava Svet, koja ima snagu da preobrazi, dovede do samospoznaje, da dovede zločinca do pokajanja. Glumac Filip Trnavac kaže: Ja u stvarnost ne mogu da uđem i da u njoj učestvujem sam! Ja u nju mogu da uđem jedino sa celom svojom umetnošću kojoj pripadam! Takvim stavom on razrešava dihotomiju život–umetnost. Umetnik strada ali spašava život, menja tok događaja, menja Svet kad visoko podigne mač umetnosti kojoj celom dušom, bez ostatka pripada. Taj stav nedeljivosti bića, stapanja umetničkog i životnog čina u jedno, podvig je poezije, koju svet prepoznaje kao ludilo, jer izmiče razumu.

Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka.

Diplomirala pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dejana Mijača.
Režirala brojne predstave po delima savremenih pisaca i klasika, dramatizovala romane: Lolita –V. Nabokova, Mrtve duše – N. V. Gogolja, Zli dusi – F. M. Dostojevskog, Dabogda te majka rodila – V. Rudan. Objavila je dve zbirke poezije: Misterija srećnog kontrabasa, Iz života ptica. Na aktuelnom repertoaru u Beogradu igra se njenih devet predstava. U Narodnom pozorištu u Beogradu: Zli dusi – F. M. Dostojevskog, Ivanov – A. P. Čehova, Seksualne neuroze naših roditelja – L. Barfusa, Naši sinovi – V. J. Maramboa, Balkanski špijun – D. Kovačevića.
U UK “Vuk” na repertoaru su predstave po delima savremenih ruskih pisaca Iluzije – I. Viripajeva i Šuplji kamen – N. Koljade. U Pozorištu “Boško Buha” režirala je Gospođu ministarku B. Nušića i Uspavanu lepoticu M. Depolo.
Stalna je članica ansambla Drame Narodnog pozorišta u Beogradu.

Irena Popović (1974), kompozitorka.

Završila Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, odsek kompozicija i magistarske studije u Salzburgu na Univerzitetu Mozarteum na katedri za kompoziciju i orkestraciju.
U okviru njenog opusa značajno mesto zauzima primenjena muzika, koju komponuje za pozorišta širom Evrope. Sarađuje sa najznačajnijim rediteljskim imenima regiona (O. Frljić, A. Urban, K. Mladenović, S. Trišić, T. M. Rigonat, S. Unkovski).
Dobitnica je mnogobrojnih nagrada: dve Sterijine nagrade, dve nagrade na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci, dve nagrade na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, nagrada za najbolju muziku na Susretima pozorišta/kazališta u BIH/Brčko distrikt, specijalna nagrada za muziku na Danima komedije u Jagodini i na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, nagrada za najbolju muziku na festivalu Pozorišno proleće u Šapcu, na filmskom festivalu u Antaliji i mnoge druge.
Kompozicije autorke se izvode na festivalima širom sveta, a njena dela su na repertoaru mnogih solista i kamernih ansambala.
Osnivač je umetničke grupe Prerađivačka industrija muzičkog materijala i vokalnog umetničkog društva žena u ekspanziji Oh, meine liebe Constanze, koje deluje na različitim prostorima i objedinjuje različite vidove umetničkog izražavanja.
Živi u Beogradu, a sanja more.

Stefan Savković, kostimograf.

Diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. u klasi profesorke Milanke Buce Berberović. Kostimografijom se bavi u pozorišnoj, filmskoj, televizijskoj i marketinškoj produkciji.

Uradio je kostim za više od 20 predstava (Tvoje moćno oružje protiv mog neukrotivog celulita, Devedesete, Ivanov, Pod žrvnjem, Kokoška, Konstantin, Gnev Božji, Čišćenje idiota, Antigona, Figarova ženindba); bio kostimograf i asistent kostimografa za filmove: Bela Vrana, Unlocked, Pali anđeo, Novembarski čovek, Tajno, Parada, Zona mrtvih, Drug Crni u NOB-u i dr. i nekoliko serija: Nemanjići – rađanje kraljevine, Žmurke, Drug Crni u NOB-u, Marko Polo, Titanik: Krv i čelik.

Dobitnik je Sterijine nagrade za kostim za predstavu Konstantin, kao i više nagrada na festivalima Deltić Festić i Zvezdarište.

Dunja Kostić (1991, Beograd), scenografkinja.

Osnovne i master studije završila na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Geroslava Zarića.

U trogodišnjem radu u Narodnom pozorištu u Beogradu sarađivala je sa eminentnim umetnicima (T. M. Rigonat, B. Hojnik, I. D. Maričić, A. Grigorović, I. V. Torbica, J. Lorenci, A. Ilić, A. Nikolić, I. Milošević, M. Jevtić, G. Stojanović), na više projekata: Ivanov, Carstvo mraka, Carstvo nebesko, Elektra, Balkanski špijun i drugi.

Takođe, radila scenografiju za međunarodni festival Balkan dance project novogodišnje i završne gala koncerte Narodnog pozorišta, koncerte i javne nastupe Operskog studija, ceremoniju otvaranja Geografske olimpijade, kao i mnogobrojne druge manifestacije.

Miodrag Krčmarik (1975, Vlasotince).

Diplomirao glumu na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini, u klasi profesora Božidara Dimitrijevića. Vanredni je profesor scenskog pokreta na istom fakultetu, a na Fakultetu umetnosti predaje akrobatiku i scenske borbe.

Usavršavao se na radionicama studenata Marsela Marsoa. Autor je scenskog pokreta za preko četrdeset pozorišnih predstava. Ostvario je više pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga. Učestvovao je u međunarodnim pozorišnim projektima, kao i u radu žirija na više festivala.