Ноћна фрајла

О АЛЕKСАНДРУ ПОПОВИЋУ ИЗ ДРУГОГ УГЛА

На Убу, 20. новембра 1929. године, родио се отац Боре Шнајдера, Ђакона Авакума, Kике Бибић, Момчила Јабучила, Миље Бушатлије, Драгојка Свемоћног, Инкиостра, Веље и Агнесе, Дуке Сујића, Витомира Kамбасковића, Капетана Васе Вучуровића, Манета Сувајца, Приливоде, Војводе Миленка, Мирићије Грудоболне, Жаркића Дупедавца, Лине рођене Перекитке, Тодора и Одора, Ноћне Фрајле, Команданта Секлоће, Газда Исе, Десанке с Пиленцетом и Љубинка са Амрелом. Александар Поповић звани Жак, звани Але, звани Жак Жакс (тако је сам себе звао) оженио се са 17 година, а затим провео пет година на Голом отоку. Од тога пет месеци у самици. Остало је историја српске драме и театра друге половине XX века.

Све што дефилује у његових 50 позоришних комада и неколико стотина телевизијских, филмских, кратких, дугих, за децу и одрасле – сценарија, драма, (траги)комедија, знамења, “горчих парчета” и осталих разних што канонских што превратничких позорја – по нетачној али и необоривој евиденцији превазилази број свих ликова укупно у нашој домаћој драми и сценаристици у новија доба. Српски Лопе де Вега. Kада је у периоду од 1964. до 1968. успео да стигне на својих десет премијера, а у међувремену напише близу 30 тв филмова и серија, један новински карикатуриста нацртао га је као хоботницу за писаћом машином. Аналогно тенденцијама у области филмске уметности тога доба, може се без устезања рећи да је драмска провокација Александра Поповића представљала својеврсни „црни талас“ домаћег позоришта и драмског текста у њему. Седам пута награђиван “Стеријом” и исто толико пута скидан са репертоара – по директиви, наравно. По једнима, представљао је сублимацију Молијера и Јонеска (Ћирилов), по другима, “посрбљавао” је бекетовске теме (Михиз) на један до тад невиђен начин, да би га напослетку прозвали “оцем нове српске драме”. На своје премијере долазио је углавном у црном џемперу или карираној кошуљи. Овај велики хипик југословенске културе није шамарао само говорни језик и скоро све позоришно-драмске узусе, он се обарао са читавом једном парадигмом, градећи сопствени свет који је и разиграно и подругљиво надрастао стварност. По обиљу мотива, по еруптивном сижејном богатству, по витализму ликова и њиховој потреби за сочним и пресним изражавањем, Александар Поповић био је наш Рабле, представник једне закаснеле културне ренесансе.

До данас, његов сценски калеидоскоп остао је непресушни извор фасцинација, који без престанка провоцира на даља преиспитивања, промишљања и намаштавања. Поетика Поповићеве драме, еклектичке у односу на спој српске књижевне традиције и савременог европског театра, извршила је несумњив утицај на бројне генерације позоришника и оставила неизбрисив печат на укупну театарско-драмску парадигму на овим просторима. А онда, једне ноћи, 9. октобра 1996. године, вративши се са извођења “Љубинка и Десанке”, свог првог комада, Жак је легао на кауч и свечано обучен обрео се на почетку. Иза њега је остало импресивно и енигматично дело које наставља да баца сенку на све око себе, па и на наше издајничко памћење.

KРОЗ ПРИЗМУ РЕДИТЕЉА

„Ноћна фрајла“ спада у комаде полифоне структуре и веома сложене композиције, али и велико задовољство за сваког редитеља који Поповићев позоришни дискурс доживљава као истинску провокацију.

Пошавши од премисе да је самобитност Поповићевог текста неупитна, а да је његова знаковитост дубока и веома актуелна у тренутку када ова представа настаје, није постојала дилема да ће се редитељски поступак кретати ка откривању дубоких значењских слојева Поповићевог драмског дела, а да њихова сценска сведеност буду основа кретања кроз његов драмски лавиринт. Сасвим парадоксално – што је и једна од темељних карактеристика Поповићеве театарске естетике – богатство и пуноћа текста диктирали су образац привидно „сиромашног позоришта“, стављајући пред редитеља наоко једноставан задатак: ослободити радњу стега и сувишних учитавања, оголити богатство Поповићевог театра, лишити га заводљивих копрена, учинити га јасним, пријемчивим, директним и саобразним времену у којем живимо.

Будући да у овој инсценацији између дела Александра Поповића и гледаоца не посредује компликовани позоришни инструментариј – сценографија, кулиса, реквизит – већ само светло и глумац у костиму и бесконачном простору игре, онда се ни интрепретација дијалога није смела кретати у правцу било какве илустративности или психологизирања. Утолико ћемо бити задовољнији нашим односом према величини и значају Поповићевог дела уколико ће оно својом сценском објективизацијом представљати јасну спону између генија писца и позоришног сензибилитета нашег гледаоца.

Бранислав Мићуновић, редитељ

Проф. Бранислав Мићуновић је позоришни редитељ, дугогодишњи професор глуме на Факултету драмских уметности у Београду и на Факултету драмских умјетности на Цетињу.

Члан је више академија наука и уметности и почасни доктор неколико универзитета.

Проф. Мићуновић је углавном режирао дела савремених аутора: Александра Поповића, Велимира Лукића, Љубомира Симовића, Вељка Радовића, Јордана Плевнеша, Горана Стефановског, Ива Брешана, Гордана Михића, Борислава Пекића, Мирка Ковача… али и светских класика – Његоша, Ибзена, Чехова – у Црногорском народном позоришту у Подгорици, у Југословенском драмском позоришту и Београдском драмском позоришту у Београду; Српском Народном позоришту у Новом Саду, Хрватском народном казалишту у Ријеци, Народном позоришту у Тузли, Народном позришту у Нишу, Звездара театру у Београду, на фестивалу Барски љетопис, Студентском културном центру у Београду.

Његове представе уврштене су у селекције југословенских и међународних фестивала – Фестивал МЕСС, Сарајево; Екс Понто, Љубљана; Стеријино позорје, Нови Сад; Фестивал фестивала, Земун; Сусрети Јоаким Вујић; Дани комедије, Јагодина; Град театар Будва; Охридско лето; Фестивал без превода, Ужице; Гавелине вечери, Загреб; Сарајевска зима; Фестивал малих сцена, Струмица; Барски љетопис; Festival Iberoamericano del Teatro, Богота; International Istanbul Theater Festival; International Festival Balkan Theater Space, Санкт Петербург.

1997. године изабран је за директора обновљеног Црногорског народног позоришта. Његовом режијом Његошевог “Горског вијенца”, 25. маја исте године, отворена је нова зграда Црногорског народног позоришта.

Награђен је најзначајнијим професионалним и друштвеним признањима: Стеријина награда за режију; Гран-при за режију на Фестивалу фестивала; Награда за режију „Јоаким Вујић“ (1983. и 1993. године); Награда за режију „Јован Путник“; Велика награда Црногорског народног позоришта; Награда за режију на Фестивалу балканског кутурног простора „Театар на раскршћу“; Награда „Вељко Мандић“ за допринос позоришној култури у Црној Гори; Награде Међународне академије Михај Еминеску за област позоришног стваралаштва; Орден Данице хрватске са ликом Марка Марулића, за посебна достигнућа у култури. Београдски универзитет, Новосадски универзитет и Привредна комора Србије доделили су му Повељу „Капетан Миша Анастасијевић“ за прекограничну сарадњу и пружену руку пријатељства. Добитник је и Међународне награде „Златна јабука“ у Републици Македонији (2008).

Добитник је: Децембарске награде главног града Подгорице; Награде града Никишића – 18. септембар; Повеље “Св. Петар Цетињски” – црногорске престонице Цетиња; Медаље Св. Трипуна Которске бискупије, за промовисање екуменског дијалога. Добитник је највишег националног признања Црне Горе – Тринаестојулске награде.

Бранислав Мићуновић биран је за министра културе Црне Горе у три мандата: 2008, 2010. и 2012. Од 2014. до 2019. год. био је опуномоћени и изванредни амбасадор Црне Горе у Републици Србији.

У Народном позоришту Ниш са успехом је режирао представе: “Коштана” Боре Станковића, “Спасилац” Борислава Пекића, “Ружење народа у два дела” Слободана Селенића и “Југословенска антитеза” Јордана Плевнеша.

ДРАМАТУРШKИ ОБРАЗАЦ “НОЋНЕ ФРАЈЛЕ”

И након готово шест деценија од првог појављивања на домаћим сценама, позоришно-драмски рукопис Александра Поповића означава језгровиту сублимацију оштрих, рекло би се епохалних противуречности представљених низовима дубоких друштвених и индивидуалних конфликата. Настала у зрелој фази ауторовог драмског ангажмана, “Ноћна фрајла” представља један од најрефлексивнијих комада Александра Поповића, који путем заводљиве оркестрације драмског, епског, лирског и филозофског дискурса, сценску игру опредељује у правцу својеврсног хепенинга.

Ова драмска дистопија, лишена било каквог конкретног или препознатљивог историјског контекста, представља завршни чин једне трагикомичне повести у којој се рођена браћа, али и различите генерације унутар једне породице, нађу на оштро супротстављеним странама, продубљујући сваки могући антагонизам. У заједницу, захваћену моралном ерозијом, ступа свет жена као животворни принцип и залог разборитости, решен да у хаосу посувраћених вредности коначно успостави ред и другачије односе. Наглашавајући принцип реверзибилности, овај сценски конструкт, лишен бројних дијегетичких замки – тако својствених Поповићевом књижевнодрамском поступку – јасно и нескривено опредељује простор игре ка простору гледаоца, истичући комплементарност, али и реверзибилност света публике и света Поповићевих драмских ликова. На низове ексурса, у форми бројних сентенци, лапидарних мудрости, али и сонорних напева, наслања се претећа проспекција у односу на свет гледаоца. Упорно тематизовање публике и екстензија драмског простора у свим правцима, наглашава симболичку блискост света публике са светом “Ноћне фрајле”, због чега се ликови у комаду често, имплицитно као и директно, обраћају гледаоцу као свом активном саговорнику, ако не и саучеснику. Поповићеве dramatis personae у овом комаду проговарају и са оног света, не би ли својим мрачним искуством спречили даље пропадање овог нашег – садашњег и овдашњег.

Нема сумње да је Поповић овим комадом наговестио шире друштвене и моралне девастације које ће уследити недуго након његове праизведбе (1990) и потрајати све до данас, када ово дело наново опомиње и упозорава. Драматуршки поступак у раду на представи имао је задатак да Поповићев проседе демонстриран у “Ноћној фрајли” доведе до знаковне очигледности и језгровитије дијалошке форме, а да интертекстуалним интервенцијама назначи шире мотивске, тематске и поетичке просторе унутар драмског корпуса једног од наших најпроминентнијих позоришних аутора XX века.

Др Дејан Петковић

Др Дејан Петковић дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Нишу. На матичном факултету објавио је студију „Комедиографија Александра Поповића и француска драмска авангарда“ (1998). Поред теоријског, бави се драмским и сценаристичким радом. Аутор је сценарија за играно-документарне филмове “Битка на Чегру” (2006) и “Црна зора” (2007). Kреатор је драмског сценарија за државно обележавање 200 година од Чегарске битке (режија: Иштван Бичкеј, Народно позориште Ниш, 2009). Добитник је награде Нишке арт фондације за драму „Via Doloris“ (2007), награде за најбољи драмски текст на 5. Јоаким фесту у представи „Одабрани и уништени“ (режија: Кокан Младеновић, Народно позориште Ниш, 2008), као и награде Радио Београда за радио драму „Чудо на Босфору“ (режија: Милош Јагодић, 2013). Добитник је повеље за изузетан допринос првом Позоришном фестивалу балканског културног простора „Театар на раскршћу“ (2019). Докторску дисертацију „Епске комуникацијске структуре у драмама Александра Поповића“ одбранио је на Факултету драмских уметности у Београду. Стеријино позорје објавило је 2021. године његову студију “Постдрамско у поетици Александра Поповића” у својој едицији за театрологију “Синтезе”.