Врана у пауновом перју

БИОГРАФИЈА ПИСЦА

Владимир Вучковић је рођен 1972. године у Нишу. Докторирао је на Правном факултету у Београду из области националне правне историје. Предаје на Академији за националну безбедност у Београду.

Објавио је романе: Врана у пауновом перју (2017), Сродне душе (2020), Хроми (2021), Крај времена (2024);

Збирке прича: Турски аманет (2013) – награда Светосавски печат, Нишке приче (2018), Заплањске приче (2019), Приче о промашеном времену (2022);

Збирке песама: Израз душе (2015), Црни загрљај (2017);

Пoезију је објављивао и на интернет порталу Црна Овца (Black Sheep).

Монографске студије: Црква Светог Вазнесења Господњег у Великом Крчимиру (1169–1950), Епархија нишка (2008) – Октобарска награда Општине Гаџин Хан; Нишка епархија (2011), Стара Србија и Македонија (2014), Ниш у Другом светском рату (2019).

Монографија Ниш у Другом светском рату преведена је на енглески, немачки, шпански и пољски језик и објављена у издању Универзитета Сарбрикен из Немачке.

Владимир Вучковић живи у Нишу.

РЕЧ ПИСЦА

Роман Врана у пауновом перју је још један доказ да су све љубавне приче на неки начин недоречене, неисказане у потпуности. У роману је приказана сасвим другачија, посебна љубавна прича – љубав кнеза Милана Обреновића (краљ од 1882) са обичном, али прелепом Нишлијком. То су ретко инспиративне ситуације које се у приповедању могу противречно тумачити, посебно када се ради о љубави владара и обичне грађанке.

Љубав је најсветије осећање, које тражи пуноћу односа у искрености, поверењу, поштовању и одговорности.

Приповест се заснива на догађају из старог Ниша и жени у коју је кнез Милан Обреновић био озбиљно заљубљен и о њој говорио као „споју дивљине и аристократске лепоте“. Многима се чини да је та љубав главна тема романа, мада постоји снажнија, али прикривенија – лицемерје једног човека, старог проте, чији су живот историјске околности прилично искомпликовале. Време радње романа је ослобођење Ниша од Турака 1878. године, када се много тога важног дешавало. Србија је постала независна држава, приморана да се окрене Аустрији и Бечу због нечасног понашања Русије око стварања Велике Бугарске.

Краљ Милан Обреновић је један од владара који је највише оцрњен и извређан од Срба, а имао је часне намере. Поседовао је државничке способности, отворио је питање Старе Србије у правом моменту и правилно разумео интересе Србије на Југу. Подржан од Беча, Аустрије и Европе, покушао је да српску државну политику окрене у том природном правцу, према Солуну и Медитерану, што је било у супротности са интересима Русије.

Не треба заборавити да је све што одликује модерну српску државу створио управо краљ Милан Обреновић крајем 19. века – од стицања независности, преко најслободоумнијег устава, па до модерне војске која је касније извојевала чувене победе у ослободилачким ратовима.

Ниш је од оријенталне касабе преобликовао у модеран, европски град.

Сукоб са русофилском Радикалном странком на челу са бившим анархистима, нихилистима и анархосоцијалистима, Николом Пашићем и Пером Тодоровићем, истрошио је краља Милана.

Судбина се поиграла са њим и после смрти.

У Нишу, граду који је ослободио и највише волео, подигнут му је чудан, фалусоидни споменик који би требало да симболизује метак.

Роман Врана у пауновом перју доноси и легенду о том споменику из Нишке тврђаве – девојке које желе да се заљубе треба рукама само да додирну споменик, а оне које желе да се удају треба да загрле „метак“. Жеље се испуњавају, али је једини услов искрена вера у праву љубав. При томе, не треба сметнути с ума и једну важну чињеницу – изнад тог споменика стално круже јата врана у сопственом, не у пауновом перју.

Легенда је и настала по истинитој љубавној причи краља Милана Обреновића у Нишу, описаној у роману Врана у пауновом перју.

Владимир Вучковић

БИОГРАФИЈА РЕДИТЕЉА

Редитељ, драматург, композитор, музичар. Рођен 1992. у Сомбору. Дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду у класи проф. Егона Савина, магистрирао на Љубљанској академији за позориште, радио, филм и телевизију код проф. Томија Јанежича.

Режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду, Београдском драмском позоришту, Народном позоришту Сомбор, Ужичком, Крушевачком, Шабачком, Суботичком позоришту, на Сцени „Култ“… Члан љубљанске перформанс трупе Хупа Брајдич. Радио као предавач у Средњој балетској школи „Лујо Давичо“ у Београду.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Ако се историја са нама поиграла, у овој представи смо се заузврат ми мало поиграли са историјом.

Марко Торлаковић