Ослобођење Скопља

Копродукција Народног позоришта Ниш и Народног позоришта Лесковац

ДУШАН ЈОВАНОВИЋ

Душан Јовановић (1939, Београд — 2020, Љубљана) био је југословенски, српски и словеначки позоришни редитељ, драматург, глумац, есејиста и сценариста.

Дипломирао је енглески и француски језик на Филозофском факултету, а након тога и позоришну режију на Академији за позориште, радио, филм и телевизију Универзитета у Љубљани.

Крајем шездесетих година био је један од оснивача театра „Пупилије Феркеверк“, почетком седамдесетих –суоснивач и директор експерименталног позоришта „Глеј“, један од оснивача КПГТ-а, а од краја седамдесетих до средине осамдесетих година био је руководилац Словенског младинског гледалишча.

На Академији за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани је предавао режију од 1989. године, а од 2005 до 2008. године био и је председник Прешернове фондације.

Добитник је великог броја награда за драмски текст и режију, укључујући 10 Борштникових награда, 6 Стеријиних, награде Бојан Ступица, Гавелине награде и многих других. Режирао је више од 100 позоришних представа.

Аутор је мнонобројних драма, међу којима се посебно издвајају Представе неће бити, Ослобођење Скопља, Балканска трилогија, Зид, језеро, Карамазови.

У Народном позоришту Ниш режирао је веома успешну Госпођу министарку давне 2009. године, која је на репертоару била пуних 12 година.

Душан Јовановић о комаду

Овај позоришни комад у три чина обухвата фрагменте сећања на крај Другог светског рата – тада шестогодишњег детета мушког пола.

Упркос чињеници да записивач овог текста лично врло добро познаје „јунака“ ове приче и његову родбину, из разумљивих разлога никако не може без резерве  јамчити за веродостојност „јунаковог“ сведочења. Па ипак, иако исповест – у оно време шестогодишњег Зорана – не можемо заправо сматрати неприкосновеним, непротивречним, самим у себи закљученим, субјективним одразом једног минулог времена, а камоли аутентичним историјским документом, његова је – по много чему – нетипична судбина ипак у нама пробудила живу знатижељу. Навела нас је на размишљање. Док смо без икаквих додатака и улепшавања записивали делиће његових успомена, питали смо се шта је у ствари могао видети, чути, разумети и доживети шестогодишњи дечак 1944. и 1945? Другим речима: каква спознаја и какво искуство се крије, ако их уопште има, иза ових наизглед простодушних и једноставних делића опажања и збивања, ишчупаних из мора заборава?

Уверени да је то питање вредно и гледаочеве пажње, записане фрагменте сећања нанизали смо у вероватном хронолошком редоследу, који сада – условно речено – у епском драмском облику дајемо гледаоцима на размишљање.

Душан Јовановић

ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ

Рођен у Сарајеву, 1966.

На ФДУ у Београду дипломирао позоришну режију у класи професора Дејана Мијача и Егона Савина.

Од новембра 1989. до данас режирао шездесетак представа у већини београдских театара, те у Скопљу, Сарајеву, Подгорици, Сомбору, Грачаници, највише по делима Шекспира (Хамлет, Тимон Атињанин, Ричард III), Молијера (Дон Жуан, Мизантроп), Ведекинда (Буђење пролећа, Лулу), Стерије (Родољупци, Лажа и паралажа) и Нушића (Госпођа министарка, Народни посланик), као и Андрића, Црњанског (Госпођица, Маска), Фасбиндера, Биљане Србљановић, Ивана М. Лалића, Толера, Таборија, Разумовске, Лабјута, Кушнера, Лебовића, Јелице Зупанц, Јелене Кајго… Сценограф за већину својих, али и представе других редитеља.

За режије, сценографије и представе у целини награђиван у земљи и региону. (Златни ловор вијенац и награда „Јурислав Коренић“, МЕСС,1990; Стеријина награда за представу и режију, СП 2020; „Свети Климент Охридски“, Охридско лето, 2004; две награде Театар феста Бања Лука; најбоља представа и најбоља режија Фестивала БиХ драме, Зеница; најбоља представа и режија Војвођанских сусрета, Зрењанин, 2001; Награда Јоаким – најбоља сценографија за представу Чудо у Шаргану, НП Ужице, режија Ива Милошевћ Јоаким-фест 2013; Нушићева награда за најбољу представу, Смедерево, 2018; Најбоља представа на Которском дечијем фестивалу…)

Режирао два играна (Убиство с предумишљајем и Стршљен) и један краткометражни филм (Порајмос), који су награђивани у Херцег Новом („Златна мимоза“ за најбољи филм), Валенсији (друга награда за најбољи филм), Кијеву (гран-при), Сочију (гран-при), Трсту (најбољи филм), те на већини домаћих фестивала.

Режирао четири игране телевизијске серије (Лисице, Оно као љубав, Дуг мору 2, Тајна винове лозе 2 – корежија). За Драмски програм Радио Београда режирао неколико драма, (награда „Витомир Богић“, 2021.)

Објавио две књиге (Апокалипсо, 2007. и Пасивни офсајд, 2013). Од 1983. до данас писао о рокенролу, филму, театру, друштву, политици, кафанама и фудбалу за загребачке, сарајевске и београдске новине, листове, портале и часописе, најчешће као колумниста (Ослобођење, Наши дани, Око, Одјек, Лудус, Наша борба, Време, Блиц, Плејбој, Ел, Нова.)

Креативни директор и редитељ десет наступа екс-југословенских република на Еуросонгу (Србија, Црна Гора, БиХ, Словенија), укључујући и победнички наступ Србије у Хелсинкију.

Председник Савета Битефа (1997–2001), управник ЈДП (2001–02), уметнички директор ЈДП од 2001. године.

Живи и ради у Београду.

Реч редитеља

Ослобођење Скопља је комад о одрастању.

Да ли је могуће одрастати без иницијације насиљем, без ране спознаје о Злу?

Да ли је неопходно суочавање са тамном страном људске природе, још у детињству, не би ли се разумевао свет око себе?

Шта је тачно слобода?

Кад растемо, да ли се свет смањује или ми постајемо већи?

Шта је смисао нашег постојања? Љубав? А шта ако није? Ако је нема? Ако је не препознамо?

Јесмо ли ми збиља деца својих родитеља, или својих прародитеља? Да ли је код нас свако друго поколење увек на жртвеном олтару настанка Новог?

Је ли Ново боље од Старог? Је ли Старо боље од Новог?

Иде ли свет напред, назад или у свим правцима истовремено?

Може ли један људски живот бити лишен искуства рата?

Кад бих имао бар један одговор, не бих радио ову представу. Кад одговоре које мислим да имам не би изнова под сумњу ставило непосредно, посредно, проживљено или сањано искуство, не бих се бавио театром.

Душану Јовановићу дугујем ову представу, у име оног викенда на Чрном врху, оних ноћи у Драми СНГ-а, оних дана у Београду и Бечу, оног последњег сусрета у Љубљани, оних размењених писама, оних смехова, пењања по врлетима, вечере код Мете, разговора о свему, па и позоришту. Нишком театру дугујем у име ћалетовог Воћног дана од пре четрдесет година, кад сам први пут био у Нишу и ушао у Народно позориште. Себи дугујем у име себе дванаестогодишњег, док на сарајевском МЕСС-у гледам прве изведбе Ослобођења – љубљанску, у режији Георгијевског, и скопску, у режији Унковског.

Cher Душан, надам се да те нисам изневерио.

Одано,

Г.С.

Списак нумера и извођача које се користе у представи Ослобођење Скопља:

Eyot – She Is Dreaming of a Better Day

Eyot – If I could say what I want to say

Димитрије Бузаровски – Ноктурно оп. 52

Ден за ден – Свадба

Драгољуб Ђуричић & The Drums Company – Ритам слободе

Шуберт – Standchen (Serenade)