Ко се боји Вирџиније Вулф?

О ПИСЦУ

Едвард Френклин Олби (1928 — 2016) био је један од највећих драмских писаца америчке књижевности двадесетог века, а проглашен је „писцем генерације“ пошто је 1962. написао култни комад Ко се боји Вирџиније Вулф?, по којем је 1966. снимљен и филм са Елизабет Тејлор и Ричардом Бартоном у главним улогама. Филм је награђен са пет Оскара.

Mеђу најпознатије његове комаде убрајају се још и Зоолошка прича, Деликатна равнотежа, Сићушна Елис. Његов драмски опус у целости је посвећен луцидном посматрању модерног доба и очајног и изгубљеног појединца у њему. Својим делима је увео у америчко позориште театар апсурда, чији је врхунац у европској драматургији кроз комаде Жана Женеа, Семјуела Бекета и Ежена Јонеска већ био прошао. Тиме је и светском театру апсурда дао нови замах и подстицај.

Три пута је награђен Пулицеровом наградом за најбољи драмски текст. Занимљиво је да је комад Ко се боји Вирџиније Вулф? остао без тог признања због обрађивања теме секса и много псовки.

У интервјуу за часопис „Тајм“ своје стваралаштво је описао следећим речима: Све моје драме су о људима који су изгубили контролу над својим животом, који су се млади предали, који долазе до краја свог живота жалећи за стварима које нису урадили… Сматрам да већина људи протраћи превише времена живећи као да никад неће умрети.

Функцију позоришне уметности је у интервјуу за „Гардијан“ 2004. окарактерисао: Све драме, ако су имало добре, написане су да поправе човечанство. То је посао писца, да држи огледало испред.

Култну представу Ко се боји Вирџиније Вулф?, у режији Мире Траиловић 1964. године, први је на нашим сценама играо београдски Атеље 212. То је било и прво позориште које је са том представом гостовало у САД и  отворило „Линколн центар“ у Њујорку.

БИОГРАФИЈА РЕДИТЕЉА

Игор Павловић, рођен  1976. године у Новом Саду. Завршио Академију уметности у Новом Саду, одсек глума на српском језику, у класи професора Михаила Јанкетића. Од 2002. запослен у Народном позоришту у Суботици, а од 2006. стални члан драме Српског народног позоришта,  у којима је одиграо педесетак улога.

Оснивач је позоришне трупе АРТЕРИА која је присутна на новосадској сцени од 2008. године. Преводи драмске текстове са енглеског (High life, Отпор, Комплетна историја позоришта…) Режира представе у професионалним позориштима и трупама (Сабрана дела Виљема Шекспира, Зеље, печени кромпир, Џепови пуни  камења, Грета стр. 89 и друге). Стални је сарадник Градског позоришта Бечеј, где  у  Омладинском драмском студију ради са младим глумцима од 2009. године.У том студију режирао је представе Сан летње ноћи, Немам да платим и нећу да платим, Леонс и Лена, Краљ Иби, Богојављенска ноћ, Ћелава певачица  и многе друге, које су освојиле  преко 100 награда на фестивалима у земљи и региону.

Сарађивао је са Умјетничком академијом у Осијеку, у представама њиховог репертоара. Истражује  различите глумачке методе (Технику Михаила Чехова и Санфорда Мајзнера). Завршио мастер студија мултимедијалне режије на класи професора Александра Давића на Академији уметности у Новом Саду. Режирао 39 степеника Патрика Барлоа у Позоришту младих из Новог Сада, Розенкранц и Гилденстерн су мртви Тома Стопарда у Српском народном позоришту ( мастер представа), Афера недужне Анабеле Велимира Лукића у Народном позоришту Ниш, Породичне приче Биљане Србљановић у Градском позоришту Бечеј, Двоје Џима Картрајта у ГП Бечеј, Поновно уједињење две Кореје  Жоала Помере у СНП-у, Бог масакра Јасмине Резе у Краљевачком позоришту, Комплетна историја позоришта (укратко) Мине Петрић у ГП Бечеј. Режирао и написао сценарио за  анимирани филм Корак, а у припреми је анимирани филм Бркови.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Ко се боји Вирџиније Вулф? није само интимна драма средовечног пара у кризи; она представља готово филозофско испитивање граница између стварности и илузије. Едвард Олби нам кроз овај комад поставља питања која се тичу суштине људске егзистенције, а не само односа међу појединцима. Марта и Џорџ, протагонисти овог комада, нису само супружници заробљени у дисфункционалном односу, деструктивним играма и немогућности да комуницирају на нормалан начин већ су симболи универзалне борбе између онога што јесте и онога што желимо да буде. Истине и Илузије.

У овој представи занимало ме је  како илузија постаје неизбежан део нашег свакодневног живота. Сваки од ликова, на свој начин, ствара и одржава илузију само како би избегао болне истине о себи и заједничком животу. Да ли је животна илузија једини начин на који можемо опстати у свету у ком је стварност превише тешка?

У овом смислу, Ко се боји Вирџиније Вулф? превазилази конкретни тренутак или простор – то је универзална прича о људској природи. Иако су ликови смештени у специфичан контекст америчке средње класе, они су универзална метафора за наш стални сукоб са собом, са друштвом и са стварношћу са којом не можемо  да се изборимо.

Ова представа није само огледало дисфункционалних односа већ и дубоког егзистенцијалног страха који је укорењен у свакоме од нас. Страх од истине, од неуспеха, од празнине. Суочавање са тим страховима је можда највећи изазов модерног човека. Такође, бавили смо се илузијом у театру. Где је граница? Да ли илузија постаје сметња на путу ка истини, као што је и у животу…