Љут лек на љуту рану – Драгана Бошковић, критика представе “Лимунација”, Новости

На питање које поставља редитељ Небојша Брадић гогољевским тумачењем Ковачевићеве “Лимунације”, зна ли ово друштво за промену набоље, одговор је, нажалост, негативан. Од почетка, када учитељ Срета (одличан Дејан Цицмиловић) стигне у српску сеоску забит, где ништа није исправно и “људски”, па ни фамулус Макса (са мером травестирана Драгана Јовановић), до катастрофе, када ће исти трибун, везаних очију, као на француским барикадама, али на мердевинама, изговорити страшни ламент над својом мрачном, корумпираном, крезубом, сиромашном, уништеном домовином, смејаћемо се много, да не бисмо плакали над својом “худом судбом”…

Ћир Ђорђе (енергичан, врло добар Александар Михаиловић), у нушићевском (читај, гогољевском), па онда и ковачевићевском маниру, цинцарин је, трговац, слаб на паре и има полетну жену Мађарицу (Сања Крстовић)… Официр Мића (изврстан Александар Маринковић) манипулант је и воли (туђе) жене, а патриотизам му је, наравно, “последње уточиште хуље”… Сваку наду у избављење убија препознатљиви, безизлазни клише из српске литературе, која “потказује” овдашње живљење… И то је најболнија порука представе редитеља Небојше Брадића… Народ нема ни индивидуалност, ни карактер. То је покретна руља, која се повија, као трска на ветру, док јој израстају чудовишни органи, као руке, које се пружају ка неком избављењу, а оно, свакако, није у раду…

Уместо Сремчеве слике српског живота у провинцији, Ковачевић је показао кал менталитета, сталну жељу да се профитира у политичкој мутљавини, да се стиче корист “без мотике”, а са вишком сплеткарења. Спиновање и ботовање, данас би се рекло. А Брадић је читав тај суноврат превалио у дијагнозу ендемског лудила, које није клиничко, јер му лека нема. Није речено да учитељ Срета није имао племениту намеру, да нешто промени набоље. Али љубомора и ниске страсти јефтине амбиције су ту идеју потпуно обрнули у прави рат, који се догоди на прослави наводних политичких успеха (простудиран сценски покрет Вере Обрадовић). Рат комшија и истомишљеника, што је најгоре! Тужно и тачно, иако делује као гротеска!

Сања Крстовић, као Ђузела, повезала је ову карактер(истич)ну анамнезу српске борбе за напредак са европским борделима, што је веома занимљиво. Стефан Младеновић (Гара) показао се као свестран глумац, одличан и као интерпретатор музичких сонгова (Зоран Ерић), који одводе радњу у универзални експресионизам. Данило Петровић (Пурко Пандур), Драгослав Савић (Пера Ћата), Мирослав Јовић (Милисав), Мирољуб Недовић (Биров), Марко Павловски (Ташуле) и Марјан Тодоровић (Сељак) у добром темпу и у одличној концентрацији су држали корак са заошијаном главном политиком интриге. А Народ (Катарина Митић, Катарина Арсић, Урош Милојевић, Дејан Гоцић), око метафоре плота (сценографија редитеља), у готово филмском костиму Марине Вукасовић Меденице, творили су не само гогољевску жанр-слику, него и праву фреску овдашње заглављености у политику као судбину.

Одличан репертоарски потез нишког театра!

Драгана Бошковић, Новости

---