obelus
About obelus
Posts by :
Мјузикл „Зорба“ на сцени Народног позоришта Ниш
Мјузикл „Зорба“ на сцени Народног позоришта Ниш
У Народном позоришту Ниш, 15. јуна, гостоваће Књажевско-српски театар из Крагујевца са представом „Зорба“, мјузиклом у два чина, у режији Витолда Мазуркијевича.
Реч је о представи која слави живот упркос свему – о виталности, страсти и човеку обдареном посебном мудрошћу, који кроз игру, музику и плес проналази снагу да се избори са животним изазовима.
У „Зорби“ љубав и радост коегзистирају са љубомором, неправдом и суровошћу. Без улепшавања стварности, али са дубоким уверењем да у животу мора бити места за све – и за срећу и за тугу, и за сусрете и за растанке.
Захваљујући оваквом тумачењу, представа добија снажне психолошке слојеве и може се читати на много начина, док музичка форма постаје оквир за дирљиву и узбудљиву људску драму.
Представа ће бити изведена 15. јуна на сцени Народног позоришта Ниш.
„Сцена сећања“: Пројекције култних представа Народног позоришта Ниш поводом градске славе
„Сцена сећања“: Пројекције култних представа Народног позоришта Ниш поводом градске славе
Поводом градске славе Свети цар Константин и царица Јелена, Народно позориште Ниш организује догађај „Сцена сећања“, који ће бити одржан 2. и 3. јуна на платоу испред позоришта, са почетком у 21 час. Реч је о пројекцијама представа које се убрајају међу најзначајније и најгледаније продукције нишког театра у претходне три деценије, а то су „Укроћена горопад“ и „Едмунд Кин“.
2. јун у 21 час
Пројекција представе „Укроћена горопад“ Вилијама Шекспира, у режији Милана Караџића
Представа је премијерно изведена 5. фебруара 2002. године у Народном позоришту Ниш и оставила је значајан траг у историји нишког театра. Награде, гостовања, фестивали, као и препуне сале су прва асоцијација на ову представу као и изузетна енергија коју је носила. Снажна глумачка подела, динамична режија и раскошни костими учинили су „Укроћену горопад“ једном од најупечатљивијих представа свог времена на сцени нишког позоришта.
3. јун у 21 час
Пројекција представе „Едмунд Кин“ Хадија Курића, у режији Ирфана Менсура.
Ова драма, премијерно изведена у Народном позоришту Ниш 3. децембра 2005. године, остварила је велики успех и код публике и код критике. Едмунда Кина у овој представи маестрално игра Дејан Цицмиловић.
Током десет година извођења на сцени нишког театра, увек се тражила карта више, због чега је остала упамћена као једна од најомиљенијих представа нишке публике. Гостовала је и широм земље, региона и иностранства, где је представљала нишки театар на најрепрезентативнији начин.
Позивамо грађане да нам се придруже на платоу испред Позоришта и да заједно евоцирамо успомене на представе које су обележиле историју нишког театра.
Иако више нису на репертоару, кроз снимке остају доступне новим генерацијама као део културног идентитета града.
Нека ове вечери посвећене позоришту буду прилика да обележимо дане градске славе и да сачувамо са нашом публиком позоришне успомене.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ О ОНЛАЈН КУПОВИНИ КАРАТА
Поштована публико,
Тренутно постоји проблем са доставом онлајн купљених карата уколико купујете са Yahoo и Hotmail адреса.
За све друге мејл сервисе, онлајн куповина функционише несметано.
Наш тим ради на решавању проблема и обавестићемо вас када проблем буде решен!
Хвала на разумевању!
Ваше Народно позориште Ниш
Почетак рада на представи „Мамина кућа“ у Народном позоришту Ниш
Почетак рада на представи „Мамина кућа“ у Народном позоришту Ниш
У Народном позоришту Ниш почеле су пробе представе „Мамина кућа“, по комаду „Зеко Зеко“ Колин Серо, у адаптацији и режији Душана Матејића.
У представи играју:
Мама – Јасминка Хоџић
Тата – Александар Михаиловић
Зеко – Миодраг Јовановић, к. г.
Бебер – Андрија Митић
Жак – Стефан Младеновић
Марија – Уна Ракић, к. г.
Луси – Андријана Ђорђевић, к. г.
Г-ђа Дипери – Ивана Недовић
Полицајац, премијер, мали војник – Данило Миленковић, к. г.
Жерар – Александар Стевановић, к. г.
Полицајка и водитељка – Наталија Јовић
Премијера је планирана за јун месец.
Висока марила човечке слободе
Висока марила човечке слободе
Рецензија
Џорџ Гордон Бајрон у свом Дон Жуану у једном тренутку каже: „Будите лицемерни, будите пажљиви, не будите оно што сте видели, већ увек оно што видите“. Овде се поставља једно веома кључно питање: Кога све Дон Жуан види око себе и како види себе у окружењу у којем је лицемерје једини мерни параметар за процену друштвене и социјалне присутности. Молијер у свом Дон Жуану носи јединствену парадигму која ће остати не само у интерпретацијама његовог дела већ и као драмска координата за савремене драмске инспирације по том моделу. Режијско виђење Васила Василева отвара потпуно другачије токове у драматици Молијера, а то је његова интерпретација друштвене слободоумности човека, аспект који Молијер на први поглед више има у Тартифу и Мизантропу. Међутим, мудро режисерско промишљање Василева у том правцу извлачи најдубља значењска разматрања; његов Дон Жуан је уморан, емотивно нерасположен, бивши љубавник који је дубоко опседнут својим сећањима, емотивна лађа која алармантно пропада у море лицемерја на које Молијер упозорава у свим својим делима. Наиме, Василев се приклања једноставној и чистој мизансценској конотацији како би нам отворио дилему: колико смо били слободни у својој емотивној констелацији и где су тајни прелази промискуитета да бисмо на крају дошли до смисла живота. Василев је дубоко концентрисан на егзактан облик ликова, који у његовом концепту звуче веома животворно, али с друге стране, они су део једне театралне фуге у којој самоосвешћење има трагичну ознаку. Гледајући ову представу, имате осећај да Дон Жуан има исповедну линију, али његова и режисерова транспарентност вас наводе да помислите да Дон Жуан има и те особине: елегичан, недоверљив, тужан и самокритичан. Васил Василев са овом концепцијом гради представу која плени својом оригиналношћу, значајем и веома наглашеном динамиком.
Дон Жуан у извођењу Дејана Лилића, рекли бисмо, је Дон Жуан каквог досад нисмо видели. Дејан Лилић, као велики глумачки таленат, у својој егзактној глумачкој интерпретацији уноси једну веома танану, суптилну дистанцу, једну самоиронију која га чини Дон Жуаном каквог бисмо срели у двадесет првом веку: разочаран, дисонантан, епски тужан. Крећући се по танким жицама режисерске концепције, Лилић говори, осећа и, на крају, игра Дон Жуана каквог је вероватно Молијер хтео да напише, а можда и написао, па су га и редитељ и глумац успели прочитати. Развијајући свој лик са великом вештином, потапајући се у све вертикале његових карактеристика, Дејан Лилић открива и једну палету осетљивости коју можемо осетити у себи, али с друге стране та његова горе споменута дистанца говори о једној поруци коју, с друге стране, редитељ остварује у свом виђењу овог антихероја, а то је немогућност бунта у времену када је лицемерје основни покретач свих друштвених и социјалних померања. Дејан Лилић нам нуди Дон Жуана који савршено кореспондира са политичким и социјалним амбицијама двадесет првог века, који потписник ових редова често назива „грешним“ двадесет првим веком. Наравно, поставља се и питање како и зашто „грешан“. Да ли се Дон Жуан сматра „грешником“, па самим тим и антихеројем и у времену Молијера и у времену Бајрона? Дон Жуан свом слузи Зганарелу у једном тренутку каже: „У шта ја верујем? У то да два и два су четири и да четири и четири су осам“. То значи да није био само Молијер прагматичан већ и Дон Жуан двадесет првог века. Овај Дон Жуан већ на почетку представе стоји на степеништу које води нагоре, ка облацима. Његова колебљивост у свим интеракцијама га забавља, али га и растужује. Дејан Лилић са овим ликом шаље нам поруку да не можемо стално себе да оправдавамо, да ипак морамо да пронађемо мало места у свом срцу и за нашу унутрашњу слободу, слободу какву смо замислили, али ипак нисмо остварили. Васил Василев као редитељ са чврстим концептом у овој представи говори и о сну, о том неоствареном сну, сну од кога неостварени лик као Дон Жуан не одустаје ни у периоду свог духовног гашења.
„Дон Жуан“ је представа са великом глумачком енергијом, а међу сјајним улогама издвајамо и улогу Катарине Митић Павловић као Шарлоте, чија лепота представља једно од највећих естетских и моралних упозорења у овом виђењу Дон Жуана, Данила Петровића као разиграног и конзервативно и традиционалистички васпитаног Пјера, али и тихо емотивну Дону Елвиру Маје Вукојевић Цветковић, која у овом режисерском виђењу представља клерикалну даму која на љубав и разочарање у њој гледа као на духовну честицу у људском хабитусу. Наравно, ситна иронија у лику Зганарела Драгише Вељковића је још један аспект који говори о чудном углу целе представе, али с друге стране имамо динамичне сцене браће Дона Елвира, Дон Алонса и Дон Карлоса у сјајним интерпретацијама Уроша Милојевића и Андрије Митића.
Визуелни контекст представе чини изузетно једноставна, али знаковно врло снажна сценографија, у којој доминирају степенице и прстен, који окружују оправдања за сва „грешна“ дела, али је на неки начин и прва капија ка слободи после све исцрпљености човека у потрази за љубављу, која је на глумце пала у облику откинутог галебовог крила. Овде се прикључују и костими, који садрже одређену колоритност, изведену из једног времена, али одлично осавремењену. Ова лепа визуелна констелација и костима и сценографије дело је Марије Кунчеве, док је музичка подлога, која је ненаметљива али изванредан крвоток целог дела, дело Милена Апостолова.
„Дон Жуан“ није љубавник шеснаестог нити двадесет првог века. Он каже: „Колико је страшно бити велики господар, а ипак зли човек“ и остаје у територији неблагородности, са великим дуговима и једним својим пријатељем који га стално прати не желећи да му угуши ни ту малу наду која му је остала. Колико год да смо слободни, ипак није довољно. Зато је неочишћени Дон Жуан, са великим животним теретом и лошим одлукама и променама у животу, модел за човека данашњице, који на брак гледа као на окове, на љубав као на глупост, а на хипокризију као на једини начин да се успе у животу. Молијерови Дон Жуан изгледа да има тајну за вечни опроштај, али и за вечну окупираност човека. Ова представа отвара врата која досад нису била отворена у тумачењу овог великог класичног драмског текста.
Сашо Огненовски
Васил Василев: “Ниш има изузетно страствену позоришну публику”
Васил Василев: “Ниш има изузетно страствену позоришну публику”
Смисао фестивалу „Театар на раскршћу“, поред представа, позоришне уметности и публике, даје прилика да уметнице и уметници са различитих страна размењују идеје, праве заједничке планове и виде шта се дешава у другим театрима. Последња наведена асоцијација на овај млади фестивал потпуно добија смисао када видите ко је све уз њега од почетка. Поред домаћина из Ниша, увек је ту, мењајући улоге, али не и одушевљење, Васил Василев, истакнути и награђивани бугарски позоришни редитељ, бивши заменик министра културе Бугарске и садашњи директор Народног позоришта „Иван Вазов“ из Софије.
Ко најбоље може да сагледа и оцени значај фестивала „Театар на раскршћу“ до оног ко је ту од почетка. Васил Василев је нераскидиви део фестивала, али и Народног позоришта и Ниша.
– Идеја овог фестивала је да уједини позоришну стварност Балкана и да направи прославу успеха позоришне уметности. Изузетно сам срећан што присуствујем фестивалу још од његове прве едиције. Још сам срећнији што су три представе које сам продуцирао постале део овог фестивала – каже Васил Василев.
Идеја овог фестивала је и спајање позоришта из различитих делова Србије, али и Балкана и могућност стварања заједничких идеја и пројеката.
– Позориште је место где се разлике спајају. То је уметничка форма у којој нема граница, нема националности, и без обзира на то које разлике и контрадикције постоје међу нама, увек смо њиме уједињени. Последњи пут када смо учествовали на фестивалу са представом коју сам продуцирао, то је било са „Чудом Светог Георгија“ Росомира Богдановског и ујединили смо се са позориштима из Румуније, Србије и Бугарске. Никада нећу заборавити ту позоришну параболу која говори о томе како се сви боримо за моћ, док је највреднија ствар у животу пронаћи љубав и пут до других – сматра Васил Василев.
Ниш и фестивал „Театар на раскршћу“ одликује посебна публика, сматра Василев.
– Имате изузетно страствену позоришну публику. Ниш има потенцијал да учини фестивал још већим и евидентно је да се тако развија током година, како видимо. Велико ми је задовољство видети како град оживљава због позоришног фестивала. Такође бих волео да видим како се та атмосфера великих светских позоришних фестивала преноси у Ниш. Наравно, ово не би требало да буде само сан људи укључених у позориште. То би такође требало да буде сан политичара у овом граду, који би требало да схвате да, ако уложе у развој овог фестивала како би га учинили већим, Ниш ће постати главни фестивалски центар на Балкану. Као што сам наговестио у првом питању, познајем фестивал од његовог почетка. Изводили смо „Вишњик“ овде са Позориштем из Плевена, изводили смо „Чудо Светог Георгија“ у копродукцији неколико балканских позоришта, а сада учествујемо са „Елементарним честицама“ Националног позоришта Бугарске. Радујем се следећем издању, за које верујем да ће ново руководство Ниша радити на томе да овај велики сан постане стварност – балкански фестивалски центар – сматра Василев.
Његова веза са овим градом и Народним позориштем се не прекида, на срећу, како каже, страствене публике, очекују их и нови сусрети.
– Радујем се сусрету са публиком у Нишу читањем „Дон Ђованија“ – рекао је Василев на крају.
Позориште спаја различите културе и идеје, уметност и живот, прошлост и садашњост, глумце и публику, снове и стварност, а Васил Василев и његов досадашњи рад показали су да је све то могуће и још једним спајањем – спајањем два или више театара.
Вида Огњеновић: “Град градом чини позориште”
Вида Огњеновић: “Град градом чини позориште”
Поигравајући се са насловом романа Ћамила Сијарића „Кућу кућом чине ластавице“, Вида Огњеновић је изговорила важну реченицу „Град градом чини позориште“, реченицу која може да служи и у припреми Закона о позоришту, али и у промоцији било ког града који има позориште, баш као што је и Ниш. „Поетеса“ и прича о Милици Стојадиновић Српкињи спојила је књижевницу, редитељку и некадашњу амбасадорку Србије и Ниш, град на раскршћу, са Театром на раскршћу.
Као уметничка директорка и чланица Савета фестивала „Нови Тврђава театар“ зна и колико је тешко организовати, али и колико је важно да позориште има своје фестивале.
– Фестивал „Театар на раскршћу“ је веома битан, као што је сваки фестивал битан, нарочито овакав који је добро организован, на добром месту, на раскршћу, на доброј тачки укрштања. Симболично и логично, има ли бољег места? – пита се Вида Огњеновић.
Као филмски град Ниш се више пута показао током 58 година колико се одржавају Филмски сусрети, а позоришни фестивалски центар то полако постаје.
– Ниш треба и може да буде позоришни центар, то није питање, питање је да ли се томе поклања довољно пажње, енергије, воље и добрих идеја. Наравно да Ниш треба да буде позоришни фестивалски центар – сматра Вида Огњеновић.
На трибини „Позоришни модели балканског културног простора“, која је одржана другог дана фестивала, члан Савета и менаџер у култури из Хрватске др Душко Љуштина рекао је да једно насељено место „не може нешто бити град ако нема месечно једну позоришну представу“. То је подстакло Виду Огњеновић на једну реченицу која би требало да златним словима буде исписана:
– Сетих се наслова романа једног од наших знаменитих писаца „Кућу кућом чине ластавице“. По аналогији „Град градом чини позориште“. Уколико нема позоришне куће, то значи да му мањка једна културна полуга. Ниш, срећом, има позориште и то одавно и успева да увек има добро позориште са падовима и успонима, проблемима. Никада није било да га није било у новије време. Ниш је и по позоришту, град. А што боље позориште, то је значајнији град – додаје.
На фестивал „Театар на раскршћу“ Виду Огњеновић је довела њена представа „Поетеса“ за коју је радила текст и режију. Комад је о једној од најзначајнијих личности 19. века. Раније је објаснила да јој је било јасно да не треба да пише биографску драму јер ју је занимао „Миличин драматични сукоб са самом собом“.
– Она је цитирана у историји књижевности, о њој је писано. Ово није представа да нас обавести о њој, већ да нас обавести о једном културном случају 19. века, о томе какве препоне треба да прескочи једна млада жена ако хоће да буде поетеса, ако хоће да се бави књижевношћу у једној тек насталој земљи испод окупације Турске, која се тек сналази као самостална држава. Иако је Милица Стојадиновић Српкиња припадала мањинском делу Хабсбуршке монархије. Она је живела у Војводини што значи да су европске идеје стизале до тог дела брже него до тадашње Србије. На неки начин, она је скупо платила ту књижевну и поетску енергију коју је осетила и хтела да подели – рекла је Вида Огњеновић.
Сада имамо прилику да будемо део тих европских идеја, а то највише можемо захвалити уметницама и уметницима као што је Вида Огњеновић.
Олга Одановић: “Позориште је огледало живота и неопходно је свима”
Олга Одановић: “Позориште је огледало живота и неопходно је свима”
Љубав на први поглед, овако бисмо могли описати сусрет Олге Одановић и „Театра на раскршћу“. Ниш је већ имао места у њеном срцу пошто је део живота провела у Алексинцу, а на Летњој позорници добијала аплаузе и награде, а сада се ту „угурало“ и Народно позориште. Посебно је срећна, каже, што је у Ниш баш са представом „Ћелава певачица“ Јагоша Марковића, њеног великог пријатеља који јој много недостаје и који је био један од „стубова позоришне уметности“.
Олга Одановић никог не оставља равнодушним, небитно да ли прича са малих екрана, великог платна, „дасака које живот значе“ или приватно. То се уверила и нишка публика пете вечери петог фестивала „Театар на раскршћу“, а да бисмо заокружили симболику броја пет – била је за петицу.
Први пут је на још младом фестивалу, а жели му да заједно прослављају и велике јубилеје.
– Мени је увек пуно срце када видим представе из региона и да је то један интернационални фестивал. Срећна сам, Ниш мора да има један озбиљан позоришни фестивал. Надам се да ће овај фестивал да траје јако дуго, да ћемо да славимо неке лепе јубилеје. Апсолутно подржавам сваку врсту ангажовања у смислу организације. Позориште је неопходно свима, без обзира ком слоју припадате. Позориште је огледало живота, ствар која указује на многе ствари које живимо. Мислим да свака врста фестивала, поготово у Нишу, који заслужује, апсолутно подржавам и надам се да ћете трајати јако дуго – каже Олга Одановић.
Олга и Ниш су снажно повезани, живела је и школовала се у оближњем Алексинцу, а на Филмским сусретима је имала бројне филмове, али и награде.
– Емотивно сам везана за Ниш. Волим Ниш и волим да дођем. Волим да будем и на филмском фестивалу, а и овај позоришни ми је посебно драг. Морам да нагласим што сам посебно срећна што смо у Нишу са „Ћелавом певачицом“ мог омиљеног редитеља и пријатеља Јагоша Марковића – додаје Олга Одановић.
О Јагошу Марковићу, њеном великом пријатељу и редитељу чији је рад поштовала и волела, Олга Одановић је причала са посебним емоцијама, не штедећи лепе речи и са мало кнедли у грлу.
– Цела постава од нас шесторо у „Ћелавој певачици“ су велики љубитељи Јагошевог позоришта. Има их много, али нас шесторо смо посебно везани за Јагоша. Не кажем да смо само ми његови, али ми смо велики љубитељи Јагошевог позоришта. Много има људи који су га волели, на моју велику радост. Срећна сам што сам живела у Јагошево време. Срећна сам што сам га упознала, што смо заједно стасавали и као људи и ја као глумица, он као редитељ. Стварно смо били нераздвојни од треће године Академије где ме је и први пут и видео на испиту Античке трагедије, играла сам Медеју и од тада се више нисмо раздвајали. Било је и представа које су биле мање добре, али је зато Јагош направио представе за памћење, вансеријске и које ће се апсолутно памтити дуго, дуго, дуго. То су неке неизбрисиве ствари. Хвала му на томе. Он ме је научио шта је позориште, да се радујем када дођем у позориште, научио ме је много тога. Имала сам дивног професора Миленка Маричића, који је био изванредан педагог, али када се појавио Јагош и пракса у позоришту и рад са њим, дошле су ми многе добробити што се тиче моје глумачке каријере, али и његове редитељске – рекла је глумица.
За њега Олга Одановић каже да је био „стуб позоришне уметности“ и сада тај стуб недостаје. Живеће Јагош дуго док год су његова дела на позоришним сценама и док има овакве велике људе који о њему преносе најлепше приче.