Интервју са редитељем Ирфаном Менсуром
У последњих 30 година Ви сте један од редитеља који имају највише наслова у Народном позоришту Ниш. Од чувене представе Ја, Клаудије из 1997, ређали су се наслови: Ташана, Зона Замфирова, Едмунд Кин (близу стотину извођења), Дундо Мароје, Исидора, Херострат, до Ане Карењине, изведене 2021. године, за коју се увек тражила карта више и која је имала своју спектакуларну изведбу на Летњој позорници у нишкој Тврђави пред више од 3000 људи.
У години када обележавамо 150 година од рођења Борисава Станковића, режирате Софку, Вашу девету представу у Народном позоришту Ниш.
Шта данас можете да кажете када се направи овакав осврт?
Кад се израчуна девет представа на 30 година, испадне да сам на отприлине 3,3 године радио представу, што и није тако учестало за неке околности, мада за наше српске јесте, у смислу да је мене ово позориште на неки начин усвојило као што сам ја усвојио ово позориште и овај ансамбл. Oвде сам стекао пријатеље, стекао познанике. За прву представу, када сам дошао да видим ансамбл, нисам знао никога од глумаца који су тада били у ансамблу. Од тог тренутка и од те представе која је заиста имала велики успех, дефакто сам увек радио са скоро истим људима, свих ових тридесетак година.
Кад је Бора Станковић у питању и 150 година Боре Станковића, ја нисам имао намеру да ова представа обележи 150 година, просто сам желео да се одужим свом дивљењу Бори Станковићу тиме што ћу поново нешто урадити, јер сам урадио Ташану за коју су многи глумци добијали награде и за коју сам и ја добио награду за режију.
Текст за представу Софка урадили сте по делима Борисава Станковића. Како сте и на који начин драматуршки сагледали овај наслов и која су још Станковићева дела обухваћена Вашом драматизацијом?
Ја сам намерно назвао своју драматизацију Софка, јер нисам желео да у први план ставим друштвене околности, којима се на неки начин бавио Бора Станковић, него сам хтео да у први план ставим жену; жену у том друштву, жену у тим околностима. Нисам смео да оскрнавим Нечисту крв, јер то је заиста велики роман, него сам само неколико елемената и неколико реченица из његових приповедака убацио као неко опште размишљање, које би помогло разумевању Нечисте крви. Ја сам комплетан један лик из Ташане, (Парапута, кога је играо Мими Павловић и за ту улогу добио награду на Сусретима „Јоаким Вујић“), пребацио у Нечисту крв, зато што се у Нечистој крви појављује сличан лик и мислим да нисам оскрнавио Бору Станковића тиме што сам тај сличан лик у Нечистој крви обогатио на неки начин узимањем Парапуте и стављањем у моју драматизацију.
Бора Станковић спада међу најбоље приповедаче унутрашњег света жене и критичара патријархалног друштва, а Софку доживљавамо као један од најплеменитијих и најдубљих женских ликова у нашој књижевности. Коју сте главну покретачку мисао имали када сте њен лик поставили за носиоца наслова драмског текста?
Приватно се дивим женама; дивим се женама и њиховој моћи. Мислим да се преко Софке прелама комплетно друштво тог доба. Када сам ставио Софку као централни лик и кад сам преко Софке почео да ломим своја размишљања о патријархалном друштву са свим својим скарадним обичајима, са свим својим примитивизмима, са свим својим генетским изопаченостима, схватио сам колико жена, моја Софка, мора да трпи и колико је морала да издржи не би ли остала своја. Наравно, она је поражена, али негде у дубини душе је победила, у дубини своје душе је победила. Ја волим жене победнике у сваком облику, па чак и онда када су поражене.
На који начин глумачка игра кореспондира са сценографијом и костимима у представи?
Ја сам све поједноставио и ставио сам глумце у први план. Све моје представе покушавају да ставе глумце у први план. Ја не волим гломазне сценографије, не волим сценографије које треба да скрећу пажњу са глумачке игре. Волим сценографије које на неки начин минималистички обележе епоху, али се увек играм костимом као нечим што је јако важно, не би ли се та епоха на прави начин презентовала публици. Не волим традиционализам у костиму, не волим фолклоризам у костиму. Овај костим није побегао од нечега што је судар грађанског и сеоског, руралног и те појаве грађанског, хаџијског друштва. Елементи су остали исти, али ја нисам желео да то претворим у фолклорни костим. Замолио сам човека који се бави костимом да све нијансе које користи буду загасите, буду црно, бело, сиво и игром црног, белог и сивог у ствари бојим целу представу.
Верујем да сте са посебном пажњом приступили избору музике као важном сегменту представе, као и због чињенице да је аутор свих композиција које користите у представи ваш пријатељ, Сања Илић. Колико је то значајно за Вас лично и за саму представу?
Када читате Бору Станковића, ако га пажљиво читате, као што осетите мирис, препознајете те људе и видите те људе, тако чујете и музику којом су ти људи били окружени. Ја сам увек читајући Бору Станковића у ствари слушао Бору Станковића ̶ као да сам био присутан тог тренутка, тих вечери, тих јутара, тих свадби, тих слава, где се музика користила као неки одушак и као неки вентил нагомилане енергије тог друштва, тако да сам истог тренутка кад сам одлучио да радим драматизацију, чуо музику Сање Илића. Не зато што је он мој пријатељ; ја сам радио са њим 10 ̶15 представа, сарађивали смо на разне начине и док је водио Балканику. Урадио ми је једно 40 ̶ 50 сонгова, урадили смо и један рок пројекат где сам ја писао текстове, радили смо и толико чувену Плаву птицу, која је постала као неки симбол деведесетих и обележила почетак краха нашег друштва. Сања је мој пријатељ, Сања је мој сарадник, а оно што је најлепше, из свега тога се изродило и кумство. Нажалост, отишао је прерано. Сања је у међувремену преминуо и ја сам га оплакао као брата, а пошто сам радећи драматизацију све време чуо његову музику, разговарао сам са Андрејем, његовим сином, који је кум мом сину и питао за дозволу да користим Сањину музику. Андреј Илић ми је рекао да се одриче свих ауторских права, да их поклања мени и нишком Народном позоришту и да жели све да учини да Сања допринесе успеху моје Софке. На неки начин је ова представа омаж мом пријатељу и сараднику.
Шта је оно за шта мислите да ће публику највише дотаћи у овој представи?
Мени се ретко дешавало да радим у неком граду, а радио сам и у Зајечару, и Вршцу, и Мостару, наравно и у Београду, да људи унапред знају и да су толико заинтересовани за нешто што ће се тек појавити за месец или два. Никад ми се није десило да ми толико људи приђе на улици. Кажу: „Радите Софку, радите Бору Станковића, па дивно.“ Ја мислим да је Ниш заслужио да се на неки начин тих 150 година обележи овом мојом Софком. Ја нећу да правим представу да бих њоме изазвао емоције, хоћу да правим представу која ће нас на неки начин опоменути да бежимо, да побегнемо од свог примитивизма, да се вратимо правим, истинским, патријархалним вредностима и да заборавимо обичаје који су нецивилизовани. Самим тим, сви људи који дођу са добром намером да гледају Софку ће бити ганути судбином Софке, преко које се све прелама. Нећу да улазим у емоције било ког човека који ће бити у сали, ја само знам да и сад, током проба, видим понеку глумицу која седи у гледалишту или понеког сарадника који седи са дежурном марамицом. Ја не идем на то да људи у руци имају марамицу и не волим ту врсту играња са публиком, али ми је мило што очигледно глумци, чак и у овој раној фази развитка представе, изазивају неку врсту емоције и опомене која је препознатљива.
Аутор: Јана Савић
