НА СИГУРНОМ ПУТУ

(О трећем издању позоришног фестивала „Театар на раскршћу“ у Нишу од 5. до 12. септембра)

Позоришни фстивали су слика развоја позоришта, али су и слика његовог мењања. „Театар на раскршћу“ је позоришни фестивал који је лакмус специфике позоришног кретања у региону, десетак врло значајних земаља. Супротстављајући се ужасним недаћама које је проузроковао корона вирус, а ево сада и економска криза, овај фестивал не посустаје, сигурно крећући својим зацртаним трајекторијама. Треће издање нуди врло интересантне начине размишљања и узбудљуве редитељске концепте који дошапну и публици, а и нама који промошљамо позоришну уметност да је театар увек резличит и да је аспеката безброј, али и да је позориште и слика једног времена које је на овим подручјима изузетно турбулентно и контроверзно. И ове године „Театар на раскршћу“ траје осам дана са шест позоришних представа у конкуренцији и по једној на отварању и затварању фестивала, који је обогаћен и пратећим манифестацијама, као што су промоције књига и часописа и камерне представе. Позоришта која су узбудила публику су ове године дошле из Хрватске, Србије, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Румуније, као и једна дуодрама из Турске у пратећем програму. Свакако, фестивал има свој концепт, а тај се концепт увек ослања на специфику представа, за које је ове године било интересантно то што су у већем делу биле ауторски пројекти. У том се некако правцу кретала селекција Влатка Илића, која је сачињавала представе:

„Хрватски пут ка срећи“ Сатиричног позоришта „Керемпух“ из Загреба, представа без текста у режији Боба Јелчића, која се бави траумама целог једног века кроз релације једне просечне фамилије, представа која је глобална страдања једног тла трансформисала у интимне трагедије једног социјалног јадра којему се у овом грешном двадесет и првом веку већ њишу темељи;

„Госпођица Јулија“ по тексту великог нордијског драматичара Августа Стриндберга упризорена од стране великог позоришног редитеља Хариса Пашовић у продукцији театра „Мадленијанум“ из Београда, која је трансформирана у сагу једне олигархијске фамилије стациониране у Словенији, чија се млада господарица заљубила у младог слугу емигранта запосленог на имању њеног оца, представа чија је географска трансформација показала целу промискуитетност транзитивних подручја, говорећи о томе да социјалне аномалије не препознају географска опредељења и да су свуда присутне;

„Рехниц: анђео уништења“, представа Ратног театра САРТР из Сарајева у режији Сабине Митерекер, чија је интерпретација истоименог драмског текста Елфриде Јелинек на један врло чудан, приповедачки начин осликала грозоморни чин убиства више од 180 Јевреја за време забаве једне грофице на граници Аустрије са Мађарском, само непуна два месеца пре завршетка рата и капитулације Трећег рајха;

„Орач и смрт“, једна од најинтересантнијих представа овог фестивала, рађена по недавно откривеној поеми средњовековног аутора Јоханеса фон Тепла у режији славног редитеља Силвија Пуркаретеа и у продукцији позоришта из Јашија, Руминија, представа са великом филозофском тежином која говори о љубави и смрти, о суочењу човека са својом тамном страном и искушењима која нуди судбина, наравно у потрази за правом љубављу;

„My name is Goran Stefanovski”, по текстовима великог македонског драматичара Горана Стефановског, у продукцији Драмског театра из Скопља и режији Бранислава Мићуновића, чији је драматуршки уоквирени омаж донео много узбуђења, страсти и суза, представа која је говорила о урушавању људског идентитета;

и коначно изванредно динамична представа „Витезови лаке мале“, ауторски пројекат Андраша Урбана у извођењу позоришта „Деже Костолањи“ из Суботице, представа која на један изванредно ироничан начин, користећи оперетски израз, говори о понижавању уметничког рада позоришних уметника.

Фестивал је био отворен представом „Ослобођење Скопља“, по тексту Душана Јовановића у копродукцији Нишког и Лесковачког позоришта, а у режији Горчина Стојановића, а био је затворен представом „У раљама живота“ по истоименом роману Дубравке Угрешић у драматизацији Биљане Србљановић и у режији Андреја Носова, а у продукцији Београдског драмског позоришта.

Различити приступи текстовима, као и аспекти њихове актуелизације, била је лична карта овог фестивала, који има најжешћи округли сто, где се укрштају копља и критике и публике. Актуелност тема и њихов третман чине овај фестивал аутентичним а у исти мах и прижељкиваним, управо због изванредно изоштреног критеријума свих жирија, по којему награде увек иду у праве руке. Срећан спој високог критеријума и узбудљивог промишљања тема и проблема којима се баве представе, а које су, с друге стране, одабране са чврстим селекторским концептом, говори да фестивал „Театар на раскршћу“ не само што иде узлазном линијом него се одваја од других фестивала по својој суштини и концепцији. О томе говоре и трибине које су ове године биле посвећене самом развоју овог фестивала, а које су отвориле и реалне проблеме његовог развитка, тако да би свакако могли да говоримо о фестивалу који гледа себе у огледалу и будно уочава своје и слабе и јаке стране, ангажујући врхунске личности и критеријуме у улагању у његову будућност. Свакако, поменуте промоције дотичу се и театролошког аспекта, па тако су и на овом фестивалу били промовисани српски позоришни часописи „Сцена“ Стеријиног позорја, „Театрон“, Позоришног музеја Србије, као и позоришне новине „Лудус“, а промовисане су биле и књиге „Сазвежђа Миливоја Живановића“ театролога и професора Миливоја Млађеновића, „Театрологике“ Оливере Милошевић, „Постдрамско у поетици Александра Поповића“ театролога Дејана Петковића и хрестоматија „Грех заборава“ др. Ненада Новаковића. У пратећем програму су биле представе „Пробудила сам се без гласа“ продукције „Бу јапим“ из Турске у режији Тамера Левина и монодрама „Жена из Порто Пима“ по тексту Антонија Табукија у режији Милоша Латиновића.

На фестивалу „Театар на раскршћу“ је позориште бујало и на сцени и у књигама, а и на реторичком пољу. То значи да су овом узбудљивом догађају врата светле будућности широм отворена. Награде су жирији доделили најбољима, од којих је највише – седам, добило позориште „Деже Костолањи“, три је добила представа из Јашија, Румунија, укључујући и награду за најбољу представу у целини, две награде су припале македонској представи „My name is Goran Stefanovski“, а једну је добила представа Ратног театра САРТР из Сарајева. Када смо већ код критеријума, треба споменути да су и главни жири, а и жирији округлог стола критике и новинара били аналитични и у образложењима су истакли дубоке разлоге због којих су додељене све награде. Свакако, преко високог критеријума и пролази пут ка успеху овог фестивала, за који не верујемо да је на почетку свог развитка, него да је у линији успона са које нема враћања. Ниш, као град који одише уметношћу, и те како је заслужио велики позоришни фестивал, који ће окупљати уметнике који имају шта да кажу публици а и човечанству. Поруке које шаљу све представе су круцијалне и снажне, а такав је и артизам позоришне чаролије, са које сцена овог фестивала не излази све до следећег његовог издања.

Сашо Огненовски