ГЕНЕЗА НУШИЋЕВЕ ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ
ГЕНЕЗА НУШИЋЕВЕ ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ
Драги г. Уредниче,
Поставили сте ми питање: када се и како код мене зачела љубав према позоришту, коме сам посветио пуних четрдесет година рада? Одговорићу Вам радо, у толико пре што не тражите до одговор на то једино питање.
Ја сам основну школу и два разреда гимназије свршио у Смедереву, где сам и своје најраније детињство провео. Смедерево је тада, као једина извозна тачка, било необично и богато место, те су често у ту варош залазиле путничке дружине а, када би оне отишле, ми би деца, што и данас често бива, играли по шупама позоришта.
Једна је од тих дружина имала нарочитога утицаја на мене.
То је било у доба уочи херцеговачког устанка. Једва ако ми је било дванаест година, био сам тек у првим разредима гимназије. Дошла је у Смедерево позришна дружина тада чувенога Михајла Димића, зета Јоксима Новића Оточанина, за којега се тврдило да је најбољи Кир Јања. Димић је био прави тип путујућих глумаца прошлога века. На њему увек црни герок, који се спуштао испод колена, око врата фатермeрдер крагна, необријан, са дугом, уметничком косом, цилиндeром из гардеробе на глави, исцепаним ципелама на ногама. Сув и изгладнео али поносан на свој позив и осетљив на свој уметнички углед.
Рад: Катарина Филиповић
Народно позориште Ниш
Трупа је играла у близини моје куће, у башти код „Зеленог Венца“ и највећи део реквизита позајмљиван је од моје куће. За мене је била част и понос када би натакао какву столицу на глави и носио је од куће до позоришта и сутра дан натраг. На тој су ми почасти многа деца завидела, разуме се да сам за те услуге, које сам ја и моја кућа чинили трупи, гледао бесплатно сваку представу, стојећи крај саме бине, тамо где цигани свирају. Како сам био мали растом, ја сам таман допирао очима и носем до позорнице, те могу рећи да сам том приликом, у буквалном смислу те речи, први пут омирисао позорницу.
Но ја сам тада доживео и ретку срећу, која је била ускраћена осталој смртној деци, да се по који пут нађем и иза кулиса и да својим очима видим како се намештају кулисе, како се фарбају глумци и како лепе себи браде и бркове. Све ми је то доцније врло корисно послужило у дечјим играма позоришта а на првоме месту обезбедило ми ауторитет, те сам увек ја бивао управник тих позоришта.
У трупи Михајла Димића играни су већином родољубиви комади: Хајдук Вељко, Бој на Косову, Крст и Круна, Смрт Стевана Дечанског, Два наредника и по где-који Стеријин комад. У Босни и Херцеговини тада се већ наговештавао устанак, те је родољубиви дах и ратоборно расположење захватило било и Шумадију, то и управник путничког позоришта морао се прилагођавати томе расположењу. Димић је чак и сам писао неке родољубиве комаде који су годили општем расположењу публике.
Прво фототипско издање, 1992.године према издању из 1889.
Народно позориште Ниш
Главне јунаке у тим комадима играо је обично тада млади глумац Михајло Хисантијевић, доцније шеф статиста у београдском позоришту. И тада још незграпан као и доцније, и тада говорећи оним млекаџијским дијалектом, којим се он упорно све до смрти служио, нама је деци, па и великоме делу публике, он необично импонувао својом појавом. Када би у трећем чину Хајдук Вељко упао у турски логор, Рисантијевић би рунуо као медвед, у два корака би прегазио позорницу а дечуирлија, која је статирала Турке и од које је Рисантијевић био читав метар виши, поваљала би се по позорници као краставчићи сручени из вреће. У публици би тада настало неописано одушевљење и она се искрено дивила јунаштву Рисантијевићевом.
Кад се сетим са коликим сам поштовањем ја тада посматрао Рисантијевића када би прогегао крај моје куће! Ни слутио тада нисам да ћу једнога дана, статирајући у београдском позоришту, пасти под његову управу, а још мање да ћу једнога дана ја њему бити управник.
Када је устанак у Босни већ букнуо и поче увелико код нас да се шапуће о могућности уласка Србије у рат, свет поче да се стеже, да се не одваја од паре и да штеди, те Димићевој трупи пође рђаво, толико рђаво да није имао ни толико пара колико је требало да трупу пребаци из Смедерева у Јагодину, а то тада није био велики издатак.
Једнога дана, дође Димић моме оцу и, ја не знам шта је било, знам само да то по подне Стеван Дечански, Хајдук Вељко, Цар Лазар и остали српски јунаци, носећи на глави по једну кулису, као оно алваџије таблу с алвом, дођоше мојој кући и оставише кулисе у шупу. Доцније сам разумео да је Димић узајмио од оца новац за пут а кулисе и главну завесу оставио у залогу. Разуме се да их никада више није ни дигао.
На тај начин ја сам постао сопственик одистинских кулиса, на којима је с једне стране била намолована соба, која је играла и као Кир Јањина соба и као свечана дворана цара Лазара, а на другој страни онако преко летава, намолована шума, која је важила и као шума и као тамница и као улица. Може се замислити колико сам ја, као сопственик одистинских кулиса, импонувао осталој деци и може се замислити колико је моралиних услова имало моје позориште, које смо сада играли са одистинским кулисама.
Ето, тада се у мени зачела једна виша а не само дечја љубав према позоришту. Тада сам ја почео сам да пишем и комаде које сам са својим друговима и изводио и, што је интересантно, крај свега родољубивога расположења које је тада владало, мој први комад, који сам тада, у непуној дванаестој години написао, био је комедија. Сећам се да је то била шала из домаћега живота и да се звала Риђа Брада.
Ето вам дакле мога венчања са позорницом или, ако хоћете, генезе моје љубави према позоришту.
Од тада је пуних педесет година.
Бранислав Нушић
Текст приредила: Тамара Милосављевић
