НИШ И ЊЕГОВО ПОЗОРИШЕ У АУТОБИОГРАФИЈИ ВЛАДИМИРА – ВЛАДЕ ПЕТРОВИЋА (Трећи део)
Мој слаб успех у првом двомесечју шестог разреда и поступак професора математике према мени много су утицали на мене и гонили ме на размишљање. У том размишљању, мени одједном, изненада, сину у глави — позориште, глума! Кад су Димитрије Стефановић Нишлић, Душан Кујунџић, Душан Павловић и Завиша Глишић отишли у глумце и примљени су са мање школе од мене, ваљда ће примити и мене.
Одмах напишем два писма: једно Душану Кујунџићу у Зајечар, а друго Димитрију Стефановићу Нишлићу у Шабац. Изложио сам им мој положај са професором математике убеђујући их да мени опстанка у школи нема. И ако већ морам оставити школу, боље је да то учиним што раније. Молио сам их да од њихових директора позајме новац и пошаљу ми за пут, да бих могао отићи било у Зајечар или Шабац. На та моја два писма добио сам од њих одговоре, и то: од Нишлића у његовом писму од 25. 11. 1895. и од Кујунџића у писму од 12.12. 1895.
Драги Владо, 25. новембра 1895. године
Твоје писмо синоћ добих и — право да ти кажем нешто ме дирнуло. Сад тек видим, да позориште највише упропашћује младе људе, а мало, врло мало их је који имају од овога користи. Ниси само ти који би да оставиш скамлију и на даске се попнеш, на оне даске где је: беда, невоља, јад, ужас, слава, ловорика и — просјачки штап.
Да, пријатељу, ено ти Руцовића. Куд ће сад? У Београд не може, јер пропао са органом. Ено ти Филиповића, Ђорђевића, Бајаловића? итд, итд, па ево ти и мене. Шта смо радили? Нисмо хтели да трпимо придике својих професора који нам говораху у нашу корист, већ одосмо у комедијаше где уображавасмо да ћемо постати глумци, вештаци, уметници!
Па шта мислиш, шта смо доживели?
Сви се кајемо што нисмо слушали пре, већ морамо да служимо сад. Да, да, да служимо, јер сад више не можемо слушати предавања. А сад настаје грозно разочарење. Руцовић мораће по путујућим друштвима остати до смрти, Филиповић, Харитоновић и други такође, ако нас какав непредвиђени случај не баци на Београдску позорницу, као М. Стоићевића.
И сад опет долазиш ми ти са старим твојим речима: Хоћу да будем глумац.
Јадни мој пријатељу! Кад би ти ја искрено описао наш живот, а ти ме пријатељски послушао, ти би и данас продужио школу и био би пријатељ позоришта и даље; тако би био увек близу позоришта, а да не мораш с гладним стомаком спавати и друге беде сносити.
Слушај дакле!
Кад сам ти у прошлом априлу месецу, мислим, писао да се оставиш глуме, ја ти обећах да ћу ти описати верно наш глумачки живот, па се случајно изоставило.
Ево дакле сад да то обећање испуним.
Ти си дакле глумац. Имаш узa се два пара одела, веша доста, два шешира, два пара ципела, сат, какав прстен, а кад си пошао од куће, понео си 20-30 динара, можда више. Дођеш у друштво. Управитељ ти одреди плату 40-50 динара. Играш улоге мале, а ако покажеш дара, и веће. За месец дана потрошиш за кост најмање 20 динара, за квартир 8 или 10 динара, за веш 3-4 динара, за ситнице 10 динара. Кад погледаш, плата оде. Ништа ниси прикупио, ни крагну, ни машлију, а ако хоћеш да се мало боље гавалираш, морао би продати први пут прстен, другог месеца сат, капут, панталоне које ти не потребују, итд. Другог месеца имаш да оправиш ципеле, да окрпиш код шнајдера хаљину, да одеш у панораму, да попијеш које пиво, итд.
И сад реци ми ти можеш ли са 40 динара овако живети? Та мени је 60 мало, већ гледам ако се која прија може наћи…
Па још ако наиђеш на каквог управитеља који хрђаво плаћа (а данас су сви такви сем Цирића у Босни, Симића у Далмацији — који је распустио дружину, Протића — који је у Срему распустио дружину, и Сувајџића у Банату. Нарочито су хрђаве платише: Фотије, Јокић, Лазић, Пешић. Не знам каква је Анка Петровићка која води са Гинићем управу у Ваљеву (ако већ нису отуда отишли), али зацело да и она хрђаво плаћа, кад ради с мангупима.
Још нешто. За глумца се потребује: да је високог стаса, леп у лицу, певач доброг грла итд, ако хоће да претендује на будућност глумачку. У противном, никад ништа од њега.
Па онда, одеш из какве управе, или те управитељ отпусти, а ти немаш марјаш у џепу. До друге управе треба ти 10 динара па мораш своје ствари (ко зна да ли ћеш их моћи кадгод исплатити) у залогу оставити, или се пешке кренути на пут. Ја сам мој куфер једном оставио „у рем“ у Врањи, с Димићем, па сам га после 13 месеци једва исплатио.
А сад да ти опишем и неке добре стране: Глумац си, Господин си! Био ма какав мангуп, дошао у друштво, он је глумац-господин. Ено ти Анђелковића. Био је прост шегрт шлосерски, сад је већи господин у Аустрији но у Србији (јер се тамо боље цени глумац). Ено ти Рада Петровић. Био пре тапaцирски калфа, а сад знаш већ. Ено Косте Илића. Био шнајдерски шегрт, а сада глумац господин. Итд, итд. Па још у Аустрији, Босни, Далмацији!!! тамо вреди глумовати…
Оволико сматрам да ти кажем, па ако се не покајеш сад, покајаћеш се доцније, буди уверен. А ако останеш и даље у школи, онда буди уверен да ћеш некад као професор, официр, доктор, или друго што, увек се сећати ових речи и рећи ми: хвала ти, пријатељу, те ме спасе да данас нисам протува. Још једном; молим те, окани се позоришта, буди паметан и слушај професоре…
Нишлић
Драги друже Владо, буди ми здраво! У Зајечару, 12. децембра 1895.
Сад добих времена да ти одговорим на твоје писмо… Пишеш ми да си писао Д. Стефановићу (Нишлићу) у Шабац и да те је одвратио описујући ти патњу глумачку; даље, како је теби код куће и како ти је позориште омилело; да ти је Васиљевић дао јединицу из геометрије. И ти мени пишеш да ти опширно опишем. Ја, као што ме знаш, лењ сам на писању, али ипак ево да ти у неколико речи опишем наш живот:
Има дана који су тако слатки, које може бити ниси никад доживео, а опет има их и таких горких и очајних да проклињеш и онај час који ти први рече да будеш глумац. Главно је то да ниси гладан, жедан, без доброг квартира и веша, да пешке нигде не идеш, као што се то неким другим управама догађа. Даље, има места у Србији где те сматрају за господина, глумца и уметника, где те на рукама носе, а има их пак и таких где свако пружа прст на тебе (наравно, изузимајући интелигенције) и каже: Поглед комендијаша, дошо овамо да тражи леба без мотике! Шта му можеш на то одговорити? А као што горе поменух, има их и таких који те на рукама носе, например Велико Градиште. Тамо смо тако сјајно прошли да није било вечера кад нисмо осванули, и то са најинтелигентнијом публиком, као са директором, попом, професорима, официрима, трговцима, итд. …
Драги Владо, размисли добро шта ћеш да радиш, а ако питаш мене, ја, истина, бих се радовао кад бих за друга добио тебе, као старог друга с ким сам неколико година слатко поживео. Али, ја те саветујем, не остављај школу. Ако пак никако не можеш, а ти немој нигде ићи, него ми јави да дођеш овамо. Код Јокића немој нипошто ићи, јер је човек сиромах, а овамо је најсигурније…
Прими искрен поздрав од твог верног друга Душана Кујунџића, глумца
Узгред да овде поменем и једно моје пророчанство које се доцније у потпуности испунило. Ствар се тиче Добрице Милутиновића. На дан 7. јануара 1898. године, он је први пут ступио на позорницу у нишком позоришту Синђелић, чији је управник тада био Александар Милојевић.
Давао се комад Разбојници од Фридриха Шилера. Добрица је ту играо Рацмана. Иако сам ове 1897/98. године ретко ишао у позориште, ја сам тада био у осмом разреду гимназије и сав се посветио спремању за матуру, ипак сам ове вечери отишао у позориште да видим Добрицу, кога сам иначе врло мало познавао, јер он у Нишу није учио гимназију. Кад се представа завршила, ја сам био дубоко импресиониран игром Добрице Милутиновића. Његова маска, његова мимика, његова гестикулација, његов звучан и јасан орган, његово слободно и неусиљено кретање на позорници, учинило је на мене такав утисак да сам одмах помислио — ово ће бити велики глумац! Кад сам ово рекао Милојевићу, он се сложио са мном. То се доцније и обистинило.
Крајем децембра 1900. године или почетком јануара 1901. Милојевић је имао да напусти Ниш и нишко позориште Синђелић у коме је провео више од седам година. Добио је ангажман у београдском Народном позоришту. Отишао сам његовој кући да му честитам избор и са њиме сам подуже разговарао о свему и свачему, а највише о позоришту. На његово питање да ли сам често посећивао београдско позориште, одговорио сам да сам га посећивао али не баш тако често, јер сам много заузет у Академском певачком друштву Обилић, а и џеп ми болује од јектике. Милојевић се насмеја и ја му узгред наговестих да бих желео да се некако запослим у београдском позоришту, било у хору као певач, било као статиста, без обзира на плату, само да имам могућности да чешће посећујем позориште. Рекох му да у позоришту београдском већ и сада има великошколаца и као статиста и као певача у хору. Милојевић ми врло радо обећа своју помоћ у овој ствари, али ми рече да му се јавим тек после позоришног распуста, у септембру 1901. Ово зато, што ће он, иако ће се водити као сталан и редован члан београдског позоришта, ипак највише у 1901. години бити у Нишу и у нишком позоришту, гђе је стављено на репертоар и неколико комада које он треба да режира. . .
Да укратко резимирам све што сам до сада навео. Ја сам позориште заволео од онога дана када сам први пут гледао Тошу Јовановића у улози Ђурђа Бранковића, а нарочито доцније, кад је управник позоришта Синђелић био Александар Милојевић.
Мој отац, чича Стојиљко, како су га сви звали, био је човек старога кова и патријархалних назора, па, иако писмен, спадао је у ред оних Нишлија који су мало или нимало знали о позоришту, идентификујући га са циркусом, панорамом, менажеријом и разним другим комедијама, називајући и глумце комедијаши, панорамџије, циркушџије, пеливанџије, људи без мустаћи и како ти још не. И што ми он није у прво време одобрио да идем у позориште, то је било и разумљиво, а, унеколико, и потпуно оправдано, и у духу времена. Кад сам ја гледао Тошу Јовановића, у јулу 1891. године, ја сам тада имао непуних дванаест година, а прошло је тек тринаест година по ослобођењу Ниша од Турака. По навикама и обичајима који су остали од начина живота под Турцима, и мом оцу, као и осталим Нишлијама, никако није ишло у главу да му дете у тим годинама скита ноћу којекуда. Доцније, када сам постао старији и кад су му моји старији другови, па и људи без мустаћи почели говорити о позоришту и објашњавати му шта је позориште, он је почео попуштати.
И најзад ми је одобрио, с тим да не идем често, да не би то било на штету успеха у школи, и да се не враћам из позоришта сам ноћу. Од тада су и глумци почели код мене чешће долазити, седели су у механи са мојим оцем, разговарали и пијуцкали. Њему је то годило и ласкало, јер је видео да ти људи нису рђави као што их је он замишљао. Од свих глумаца који су долазили код мене, оцу су се највише свиђали Рада Савић, Коча Јовановић, а нарочито Душан Трнокопић и Чеда Анђелковић (као син његовог еснафлије, познаника и пријатеља Јанче, кафeџије на Стамбол – капији).
Било из превелике симпатије и љубави према позоришту, или због антипатије коју су уживали код неких професора, многи моји другови су отишли у глумце. У оно доба кад сам ја то намеравао (1895. године) то би била, према схватању које је још владало код нашег света, једна велика брука и срамота за целу породицу моју.
Али, од онда до сада, појмови и схватања о позоришту и глумцима су се из основа изменили. Како сада стоје ствари, ко зна, да ли бих ја био погрешио. Као пример нека послуже: Добрица Милутиновић, Јосиф Срдановић, Божа Николић, као и многи други. . .
Указом од 17. јуна 1912. будем премештен за секретара начелства у Нишу. Ту сам затекао позориште Синђелић коме је управник био Коста Делини. У јесен 1912. отпочео је Балкански рат против Турске, ускоро потом Делини предаје нишко позориште Сими Јов. Бунићу, који му је био управник све до смрти, 14. јуна 1914.
Кад је донесена Уредба о путујућим позориштима, позориште Синђелић је променило своје име у Коста Трифковић, што је учињено у време када је Сима Бунић дошао за управника Синђелића, после Косте Делинија.
Са овим позориштем Бунић је давао представе сали хотела Руски цар. На ове представе често је долазио и кнез Арсен, који је за време Балканског рата био командант коњице. У Нишу је прославио Димитрије Гинић своју 25. годишњицу уметничког рада. У то доба је председник позоришног одбора био Петар Благојевић, начелник округа нишког, а ја, секретар начелства, био сам и, секретар позоришног одбора и у том својству присуствовао сам Гинићевој прослави и сликао се са Гинићем, Бунићем, Михаилом Лазићем и осталим.
За време рата Ниш је био пролазно место за све војнике који су ишли на фронт и долазили с фронта, зато је био пун војске и рањеника. Начелство је тада било преоптерећено послом, а бејаше се појавила и колера, од које су нарочито страдали становници ондашње Београд-мале. Услед свега тога ја сам тада сасвим престао бавити се писањем по новинама јер за то апсолутно нисам има слободног времена.
После пробоја солунског фронта, дошао сам са војном железничком инспекцијом у Скопље. Ту сазнам да је Олга Илић ухапшена, због сумње да је, као Немица, сарађивала са Немцима.43 По добијеној дозволи од полиције посетио сам је у затвору. Не бих могао да кажем шта је било мизерније: да ли соба у којој је била затворена, или она сама. Обрадовала се кад ме је видела, јер су је, рече ми, тада сви напустили. Веравао сам у њену невиност и да ће бити ослобођена. Дошавши у Ниш, сазнао сам да је збиља пуштена као невина…
Код куће у Нишу сам затекао очајно стање. Бугари су били обесили моја два најстарија синовца; отац услед пада с ораха повредио лобању и мозак, остао жив али умно поремећен до смрти; сестричина била умно оболела за време окупације, прездравила, али не и потпуно излечена; од одела и обуће нема ништа, све однели Бугари, целу моју библиотеку итд. итд.
Све је то на мене депресивно утицало, да ми се није милело ни у позориште ићи, које је крајем 1918. године већ било формирано под управом Пере Јовановића, бившег члана нишког позоришта, и почело давати представе. При том, ја сам већ 5. фебруара 1919. године био премештен из Ниша за привременог судију у Тетову…
У априлу 1923. године, за Ускрс, дође моја мати код мене у Београд у госте. У Народном позоришту давала се једне вечери опера Бохеми. Узео сам карту и за њу. По свршетку представе, ја и моја жена упитамо мајку како јој се допада, а она рече: Па није лошо синко, салте ништо не мога’ да ги разберем, јер ич не збору!
После неколико дана у Мањежу се давала Дорћолска посла. Одосмо сви троје. За време представе моја се мати стално смејала, нарочито Чича Илији који је играо Папа Наска. На питање, како јој се овај комад свиђа, она рече: Много је убаво, синко, и све ги разбирам. Овај би могла да гледам сваки д’н и да се смејем, Бог ги насмејао. А не ко онај од пре неки д’н, салте се чепате те ги човек ништа не разбира.
Синиша Јанић, Нишко позориште 1887-1944, Театрон, 30/1/12
Текст приредила: Тамара Милосављевић