obelus
Posts by :
НА СИГУРНОМ ПУТУ
НА СИГУРНОМ ПУТУ
(О трећем издању позоришног фестивала „Театар на раскршћу“ у Нишу од 5. до 12. септембра)
Позоришни фстивали су слика развоја позоришта, али су и слика његовог мењања. „Театар на раскршћу“ је позоришни фестивал који је лакмус специфике позоришног кретања у региону, десетак врло значајних земаља. Супротстављајући се ужасним недаћама које је проузроковао корона вирус, а ево сада и економска криза, овај фестивал не посустаје, сигурно крећући својим зацртаним трајекторијама. Треће издање нуди врло интересантне начине размишљања и узбудљуве редитељске концепте који дошапну и публици, а и нама који промошљамо позоришну уметност да је театар увек резличит и да је аспеката безброј, али и да је позориште и слика једног времена које је на овим подручјима изузетно турбулентно и контроверзно. И ове године „Театар на раскршћу“ траје осам дана са шест позоришних представа у конкуренцији и по једној на отварању и затварању фестивала, који је обогаћен и пратећим манифестацијама, као што су промоције књига и часописа и камерне представе. Позоришта која су узбудила публику су ове године дошле из Хрватске, Србије, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Румуније, као и једна дуодрама из Турске у пратећем програму. Свакако, фестивал има свој концепт, а тај се концепт увек ослања на специфику представа, за које је ове године било интересантно то што су у већем делу биле ауторски пројекти. У том се некако правцу кретала селекција Влатка Илића, која је сачињавала представе:
„Хрватски пут ка срећи“ Сатиричног позоришта „Керемпух“ из Загреба, представа без текста у режији Боба Јелчића, која се бави траумама целог једног века кроз релације једне просечне фамилије, представа која је глобална страдања једног тла трансформисала у интимне трагедије једног социјалног јадра којему се у овом грешном двадесет и првом веку већ њишу темељи;
„Госпођица Јулија“ по тексту великог нордијског драматичара Августа Стриндберга упризорена од стране великог позоришног редитеља Хариса Пашовић у продукцији театра „Мадленијанум“ из Београда, која је трансформирана у сагу једне олигархијске фамилије стациониране у Словенији, чија се млада господарица заљубила у младог слугу емигранта запосленог на имању њеног оца, представа чија је географска трансформација показала целу промискуитетност транзитивних подручја, говорећи о томе да социјалне аномалије не препознају географска опредељења и да су свуда присутне;
„Рехниц: анђео уништења“, представа Ратног театра САРТР из Сарајева у режији Сабине Митерекер, чија је интерпретација истоименог драмског текста Елфриде Јелинек на један врло чудан, приповедачки начин осликала грозоморни чин убиства више од 180 Јевреја за време забаве једне грофице на граници Аустрије са Мађарском, само непуна два месеца пре завршетка рата и капитулације Трећег рајха;
„Орач и смрт“, једна од најинтересантнијих представа овог фестивала, рађена по недавно откривеној поеми средњовековног аутора Јоханеса фон Тепла у режији славног редитеља Силвија Пуркаретеа и у продукцији позоришта из Јашија, Руминија, представа са великом филозофском тежином која говори о љубави и смрти, о суочењу човека са својом тамном страном и искушењима која нуди судбина, наравно у потрази за правом љубављу;
„My name is Goran Stefanovski”, по текстовима великог македонског драматичара Горана Стефановског, у продукцији Драмског театра из Скопља и режији Бранислава Мићуновића, чији је драматуршки уоквирени омаж донео много узбуђења, страсти и суза, представа која је говорила о урушавању људског идентитета;
и коначно изванредно динамична представа „Витезови лаке мале“, ауторски пројекат Андраша Урбана у извођењу позоришта „Деже Костолањи“ из Суботице, представа која на један изванредно ироничан начин, користећи оперетски израз, говори о понижавању уметничког рада позоришних уметника.
Фестивал је био отворен представом „Ослобођење Скопља“, по тексту Душана Јовановића у копродукцији Нишког и Лесковачког позоришта, а у режији Горчина Стојановића, а био је затворен представом „У раљама живота“ по истоименом роману Дубравке Угрешић у драматизацији Биљане Србљановић и у режији Андреја Носова, а у продукцији Београдског драмског позоришта.
Различити приступи текстовима, као и аспекти њихове актуелизације, била је лична карта овог фестивала, који има најжешћи округли сто, где се укрштају копља и критике и публике. Актуелност тема и њихов третман чине овај фестивал аутентичним а у исти мах и прижељкиваним, управо због изванредно изоштреног критеријума свих жирија, по којему награде увек иду у праве руке. Срећан спој високог критеријума и узбудљивог промишљања тема и проблема којима се баве представе, а које су, с друге стране, одабране са чврстим селекторским концептом, говори да фестивал „Театар на раскршћу“ не само што иде узлазном линијом него се одваја од других фестивала по својој суштини и концепцији. О томе говоре и трибине које су ове године биле посвећене самом развоју овог фестивала, а које су отвориле и реалне проблеме његовог развитка, тако да би свакако могли да говоримо о фестивалу који гледа себе у огледалу и будно уочава своје и слабе и јаке стране, ангажујући врхунске личности и критеријуме у улагању у његову будућност. Свакако, поменуте промоције дотичу се и театролошког аспекта, па тако су и на овом фестивалу били промовисани српски позоришни часописи „Сцена“ Стеријиног позорја, „Театрон“, Позоришног музеја Србије, као и позоришне новине „Лудус“, а промовисане су биле и књиге „Сазвежђа Миливоја Живановића“ театролога и професора Миливоја Млађеновића, „Театрологике“ Оливере Милошевић, „Постдрамско у поетици Александра Поповића“ театролога Дејана Петковића и хрестоматија „Грех заборава“ др. Ненада Новаковића. У пратећем програму су биле представе „Пробудила сам се без гласа“ продукције „Бу јапим“ из Турске у режији Тамера Левина и монодрама „Жена из Порто Пима“ по тексту Антонија Табукија у режији Милоша Латиновића.
На фестивалу „Театар на раскршћу“ је позориште бујало и на сцени и у књигама, а и на реторичком пољу. То значи да су овом узбудљивом догађају врата светле будућности широм отворена. Награде су жирији доделили најбољима, од којих је највише – седам, добило позориште „Деже Костолањи“, три је добила представа из Јашија, Румунија, укључујући и награду за најбољу представу у целини, две награде су припале македонској представи „My name is Goran Stefanovski“, а једну је добила представа Ратног театра САРТР из Сарајева. Када смо већ код критеријума, треба споменути да су и главни жири, а и жирији округлог стола критике и новинара били аналитични и у образложењима су истакли дубоке разлоге због којих су додељене све награде. Свакако, преко високог критеријума и пролази пут ка успеху овог фестивала, за који не верујемо да је на почетку свог развитка, него да је у линији успона са које нема враћања. Ниш, као град који одише уметношћу, и те како је заслужио велики позоришни фестивал, који ће окупљати уметнике који имају шта да кажу публици а и човечанству. Поруке које шаљу све представе су круцијалне и снажне, а такав је и артизам позоришне чаролије, са које сцена овог фестивала не излази све до следећег његовог издања.
Сашо Огненовски
ГЕНЕЗА НУШИЋЕВЕ ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ
ГЕНЕЗА НУШИЋЕВЕ ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ
Драги г. Уредниче,
Поставили сте ми питање: када се и како код мене зачела љубав према позоришту, коме сам посветио пуних четрдесет година рада? Одговорићу Вам радо, у толико пре што не тражите до одговор на то једино питање.
Ја сам основну школу и два разреда гимназије свршио у Смедереву, где сам и своје најраније детињство провео. Смедерево је тада, као једина извозна тачка, било необично и богато место, те су често у ту варош залазиле путничке дружине а, када би оне отишле, ми би деца, што и данас често бива, играли по шупама позоришта.
Једна је од тих дружина имала нарочитога утицаја на мене.
То је било у доба уочи херцеговачког устанка. Једва ако ми је било дванаест година, био сам тек у првим разредима гимназије. Дошла је у Смедерево позришна дружина тада чувенога Михајла Димића, зета Јоксима Новића Оточанина, за којега се тврдило да је најбољи Кир Јања. Димић је био прави тип путујућих глумаца прошлога века. На њему увек црни герок, који се спуштао испод колена, око врата фатермeрдер крагна, необријан, са дугом, уметничком косом, цилиндeром из гардеробе на глави, исцепаним ципелама на ногама. Сув и изгладнео али поносан на свој позив и осетљив на свој уметнички углед.
Рад: Катарина Филиповић
Народно позориште Ниш
Трупа је играла у близини моје куће, у башти код „Зеленог Венца“ и највећи део реквизита позајмљиван је од моје куће. За мене је била част и понос када би натакао какву столицу на глави и носио је од куће до позоришта и сутра дан натраг. На тој су ми почасти многа деца завидела, разуме се да сам за те услуге, које сам ја и моја кућа чинили трупи, гледао бесплатно сваку представу, стојећи крај саме бине, тамо где цигани свирају. Како сам био мали растом, ја сам таман допирао очима и носем до позорнице, те могу рећи да сам том приликом, у буквалном смислу те речи, први пут омирисао позорницу.
Но ја сам тада доживео и ретку срећу, која је била ускраћена осталој смртној деци, да се по који пут нађем и иза кулиса и да својим очима видим како се намештају кулисе, како се фарбају глумци и како лепе себи браде и бркове. Све ми је то доцније врло корисно послужило у дечјим играма позоришта а на првоме месту обезбедило ми ауторитет, те сам увек ја бивао управник тих позоришта.
У трупи Михајла Димића играни су већином родољубиви комади: Хајдук Вељко, Бој на Косову, Крст и Круна, Смрт Стевана Дечанског, Два наредника и по где-који Стеријин комад. У Босни и Херцеговини тада се већ наговештавао устанак, те је родољубиви дах и ратоборно расположење захватило било и Шумадију, то и управник путничког позоришта морао се прилагођавати томе расположењу. Димић је чак и сам писао неке родољубиве комаде који су годили општем расположењу публике.
Прво фототипско издање, 1992.године према издању из 1889.
Народно позориште Ниш
Главне јунаке у тим комадима играо је обично тада млади глумац Михајло Хисантијевић, доцније шеф статиста у београдском позоришту. И тада још незграпан као и доцније, и тада говорећи оним млекаџијским дијалектом, којим се он упорно све до смрти служио, нама је деци, па и великоме делу публике, он необично импонувао својом појавом. Када би у трећем чину Хајдук Вељко упао у турски логор, Рисантијевић би рунуо као медвед, у два корака би прегазио позорницу а дечуирлија, која је статирала Турке и од које је Рисантијевић био читав метар виши, поваљала би се по позорници као краставчићи сручени из вреће. У публици би тада настало неописано одушевљење и она се искрено дивила јунаштву Рисантијевићевом.
Кад се сетим са коликим сам поштовањем ја тада посматрао Рисантијевића када би прогегао крај моје куће! Ни слутио тада нисам да ћу једнога дана, статирајући у београдском позоришту, пасти под његову управу, а још мање да ћу једнога дана ја њему бити управник.
Када је устанак у Босни већ букнуо и поче увелико код нас да се шапуће о могућности уласка Србије у рат, свет поче да се стеже, да се не одваја од паре и да штеди, те Димићевој трупи пође рђаво, толико рђаво да није имао ни толико пара колико је требало да трупу пребаци из Смедерева у Јагодину, а то тада није био велики издатак.
Једнога дана, дође Димић моме оцу и, ја не знам шта је било, знам само да то по подне Стеван Дечански, Хајдук Вељко, Цар Лазар и остали српски јунаци, носећи на глави по једну кулису, као оно алваџије таблу с алвом, дођоше мојој кући и оставише кулисе у шупу. Доцније сам разумео да је Димић узајмио од оца новац за пут а кулисе и главну завесу оставио у залогу. Разуме се да их никада више није ни дигао.
На тај начин ја сам постао сопственик одистинских кулиса, на којима је с једне стране била намолована соба, која је играла и као Кир Јањина соба и као свечана дворана цара Лазара, а на другој страни онако преко летава, намолована шума, која је важила и као шума и као тамница и као улица. Може се замислити колико сам ја, као сопственик одистинских кулиса, импонувао осталој деци и може се замислити колико је моралиних услова имало моје позориште, које смо сада играли са одистинским кулисама.
Ето, тада се у мени зачела једна виша а не само дечја љубав према позоришту. Тада сам ја почео сам да пишем и комаде које сам са својим друговима и изводио и, што је интересантно, крај свега родољубивога расположења које је тада владало, мој први комад, који сам тада, у непуној дванаестој години написао, био је комедија. Сећам се да је то била шала из домаћега живота и да се звала Риђа Брада.
Ето вам дакле мога венчања са позорницом или, ако хоћете, генезе моје љубави према позоришту.
Од тада је пуних педесет година.
Бранислав Нушић
Текст приредила: Тамара Милосављевић
