РЕЧ РЕДИТЕЉА

Ко се боји Вирџиније Вулф? није само интимна драма средовечног пара у кризи; она представља готово филозофско испитивање граница између стварности и илузије. Едвард Олби нам кроз овај комад поставља питања која се тичу суштине људске егзистенције, а не само односа међу појединцима. Марта и Џорџ, протагонисти овог комада, нису само супружници заробљени у дисфункционалном односу, деструктивним играма и немогућности да комуницирају на нормалан начин већ су симболи универзалне борбе између онога што јесте и онога што желимо да буде. Истине и Илузије.

У овој представи занимало ме је како илузија постаје неизбежан део нашег свакодневног живота. Сваки од ликова, на свој начин, ствара и одржава илузију само како би избегао болне истине о себи и заједничком животу. Да ли је животна илузија једини начин на који можемо опстати у свету у ком је стварност превише тешка?

У овом смислу, Ко се боји Вирџиније Вулф? превазилази конкретни тренутак или простор – то је универзална прича о људској природи. Иако су ликови смештени у специфичан контекст америчке средње класе, они су универзална метафора за наш стални сукоб са собом, са друштвом и са стварношћу са којом не можемо да се изборимо.

Ова представа није само огледало дисфункционалних односа већ и дубоког егзистенцијалног страха који је укорењен у свакоме од нас. Страх од истине, од неуспеха, од празнине. Суочавање са тим страховима је можда највећи изазов модерног човека. Такође, бавили смо се илузијом у театру. Где је граница? Да ли илузија постаје сметња на путу ка истини, као што је и у животу…