Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji

O PISCU

Bora Ćosić (Zagreb, 1932) je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih pisaca druge polovine 20. i početka 21. veka. Rođen je u Zagrebu, a odrastao i školovao se u Beogradu, gde je završio studije filozofije na Filozofskom fakultetu.

Književnu karijeru započeo je pedesetih godina 20. veka, najpre kao urednik i esejista, a potom i kao romansijer, dramatičar i prevodilac. Posebno mesto u njegovom opusu zauzima roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (1969), duhovita i satirična porodična hronika, koja je postala jedno od kultnih dela jugoslovenske književnosti i za koju je dobio prestižnu NIN-ovu nagradu. Po ovom romanu je snimljen i istoimeni film.

Ćosićevo stvaralaštvo odlikuju ironija, kritički odnos prema ideologiji i društvu, kao i preispitivanje identiteta i istorije. Među značajnim delima izdvajaju se romani Tutori (1978) i Put na Aljasku (2008), kao i brojne knjige eseja i dnevničkih zapisa. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.

BIOGRAFIJA  REDITELJA

Milan  Nešković (Valjevo, 1985) je diplomirao pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Nikole Jevtića i prof. Alise Stojanović. Višestruko je nagrađivan za dosadašnji pozorišni i ne samo pozorišni rad, jer je već više od decenije aktivan na raznim poljima kulture u regionu.

Do sada je u Narodnom pozorištu Niš uspešno postavio četiri komada: Devetstopetnaesta (2013), Šoferi (2014), San o zavičaju (2023) i Prosjačka opera (2025).  Predstava San o zavičaju je na Festivalu „Joakim Vujić“ 2023. godine  nagrađena za najbolju predstavu u celini, po mišljenju i žirija i publike. Milan Nešković je dobio nagradu za režiju.

O PREDSTAVI

Prošlo je 56 godina otkako je roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji 1969. godine dobio NIN-ovu nagradu.  Čvrsto utemeljen u vreme i prostor, subverzivan u odnosu na društveni sistem u kome je nastao, moglo se očekivati da će u tom vremenu i ostati. Kao svedočanstvo, kao književni dokument  jednog istorijskog perioda, kao vredno i po formi izuzetno zanimljivo delo istorije književnosti. Mogao bi ovaj roman biti zanimljiv i sociološkim i društveno-političkim studijama, kao argument da, ukoliko je cenzura u socijalističkoj Jugoslaviji zaista bila tolika koliko se danas insistira, onda ni ovaj roman, kao ni crni talas u umetnosti, u takvoj zemlji ne bi bili mogući.

Ono što je na prvi pogled neočekivano u sudbini ovog romana jeste što on, od svog nastanka, kontinuirano, uvek iznova, živi svoj paralelni pozorišni život. Pozorište je živa umetnost, a život koji kipi iz Ćosićeve Porodice kao da sam uskače na scene ne bi li se, po ko zna koji put, događao ovde i sada. Jer Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji nije priča o propasti porodice usled društveno-političkih previranja, već, naprotiv, o opstanku porodice.

Dobro veče, dobro došli u porodicu u permanentnoj revoluciji. U njoj se peva, svira, slika i čita, svaki zanat transformiše se u umetnost, svaki obrok u umetničko delo, a svaka izgovorena rečenica u stih.  Sloboda iznošenja mišljenja, makar i najglupljih, je najveće bogatstvo! Zajedno sa hlebom, sloboda je najvažnija stvar na svetu, a slobodan duh nesputano leti kuhinjom, skakuće po domaćim zadacima, drema u sakrivenoj knjizi iza furune, viri ispod jorgana i plazi se komšiluku.

Ova porodica svoj opstanak duguje slobodnom duhu svih svojih članova, kao i činjenici da nije čvrsto patrijarhalno ustrojena, niti utemeljena na onim najčešće potezanim „tradicionalnim porodičnim vrednostima“. Ona je utemeljena na ljubavi, umetnosti i slobodi, na nematerijalnom, na nepoštovanju autoriteta po sebi, na unutrašnjem osećanju svakog člana za pravdu i poštenje, na kritičkom duhu koji zna da razlikuje dobro od zla. Kada su takve kategorije spiritus movens, onda je i život koji žive uvek nova reka u koju gaze. Promena, ta bit života koju teško prihvatamo, njima je prirodno stanje. Revolucija (slobodni duh uvek je revolucionaran) je svaki dan porodičnog života, nezavisno od spoljašnje revolucije.

I ono što je možda najvažnije za opstanak ove čudesne  porodice, tog poslednjeg mesta u kome svaki život ima vrednost, jeste smeh. Smeh je štit od straha i tame, smeh je pesma slobodnog duha, smeh je odbrana od banalnosti. Da bismo preživeli, moramo se smejati.

Autorska ekipa predstave