Мамина кућа

Биографија писца

Колин Серо је француска редитељка, сценаристкиња, глумица и драматуршкиња, рођена 1947. године у Паризу. Потиче из уметничке породице, ћерка је познатог авангардног позоришног редитеља Жан-Марија Сероа и књижевнице Женевјев Серо.

Образовање је стекла у Националној школи позоришних уметности и техника, где је студирала музику и плес, а усавршавала се и у акробатици. Своју позоришну каријеру започела је 1970. године једном од главних улога у представи L’Escalier de Silas, коју је написала њена мајка. Исте године остварила је и прво ауторско позоришно остварење Thérèse est triste.

Као филмска ауторка се први пут представила документарним остварењем Mais qu’est-ce qu’elles veulent 1976. године, док је њен први играни филм Pourquoi pas? био 1977. године. Током каријере истакла се као ауторка која је успешно спајала актуелне друштвене теме, хумор и критички поглед на савремено друштво.

За филм Trois hommes et un couffin освојила је 1986. године награду за најбољи филм и најбољи сценарио.

За изузетан допринос уметности и култури, француско Министарство културе доделило јој је 2000. године високо признање командант Ордена уметности и књижевности (Commandeur de l’Ordre des Arts et des Lettres).

Биографија редитеља

Душан Матејић је рођен у Нишу, 17. децембра 1991. Порекло ˗ село Стол и село Извор. Од оца Ђорђа и мајке Сузице. Баба Дакин унук.

Дипломирао је глуму 2014. на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. др Владимира Јевтовића. На истом факултету завршио је мастер и докторске студије. Тема мастер рада: „Стварање и одбрана лика са психолошким поремећајем ˗ Гогољ: Дневник једног лудака“. Докторска дисертација и уметнички пројекат: „Преображаји мислећег срца: Истраживање могућности и ефеката примене вежби за развој капацитета за унутрашњи доживљај глумца“.

Од 2016. ради на Факултету драмских уметности, на предмету Глума, где је тренутно доцент. Континуирано игра у Народном позоришту у Београду и у Народном позоришту Ниш, Позоришту „Вук“ и Позоришту „Славија“. Добитник је десетак позоришних награда.

Аутор је две збирке поезије „Немир сивог перја“ и „Песме“, као и стручне књиге „Ка уметности глуме“, у издању Стеријиног позорја.

Реч редитеља

Наша представа је ода мајци, ода свим мајкама овог света, али је и својеврсна химна породице и заједнице. Ово је прича која нас подсећа и опомиње да туђе ране морамо лечити љубављу, а сопствене ˗ хумором. Дакле, ове две вредности јесу управо онај елемент који подстиче виталност заједнице. У свету отуђења, заједница је та која има спасоносно дејство. И треба је сачувати. Мајке често чувају то гнездо, тај круг, али ˗ да ли могу саме? Затим, емпатија и пркос илити наш српски инат имају такође важну улогу у опстанку и појединца и породице. Има много архетипског и у нашим ликовима и у њиховим ситуацијама и односима. Управо та снага архетипа нам и помаже да препознамо макар честице свог личног искуства у породичном болу и смеху. Реч је о врло оштрим честицама.

Не треба много говорити о макросвету, јер се он сасвим јасно и недвосмислено види у тањиру, у сузама, у паници, страху и зебњи, у новчанику.

Али, шта бива када једно врло осетљиво и врло мислеће дете посматра и доживљава макро и микро околности? Да ли снага маште може да нам помогне, као и хумор, јер су они покретачи отпора? А опет, уме ли машта да буде и опасна, сасвим деструктивна?

Реализам не може да испрати и подржи реалност данашњег света, зато вапимо за фарсом, апсурдом и надреалним.

Да ли је нама потребан ванземаљац да бисмо схватили да треба мало више да видимо и чујемо једни друге, да пазимо како поступамо једни са другима? Јер човек није оно што мисли, говори и осећа, већ је оно што чини другоме. А љубав је способност давања, исказује се кроз максималну пажњу, бригу па и жртву.