Јесења соната

,,Треба научити живети и ја то вежбам сваки дан. Моја највећа препрека је што не знам ко сам, зато сам пипала около као слепац. Ако ме је неко волео, онакву каква јесам, можда би се усудила да га погледам у лице“.

Мотив за рад на представи ,,Јесења соната” јавио се као потреба да се потегну базична питања о одрастању, међуљудским односима унутар породице, природи уметника, уметности живота. У центру збивања  је однос између мајке и ћерке. Које су последице при недостатку мајчинске љубави током одрастања? До којих размера досеже самољубље и да ли је и то због неких чињеница из прошлости где се све врти у круг и преноси на следеће генерације? Метафора комада се протеже и кроз данашњицу.  Доба усамљеништва, емотивне хладноће. Жељни смо дубине, сити смо кича који влада. Немамо свести, ни потребу да откријемо ко смо и шта се дешава око нас. Ово је комад за оне којима је потребан театар метар и по издигнут од земље. ,,Људско лице је одлична тема филма. Све се налази на њему.“ И. Бергман.Бергмановски поглед на свет базиран је кроз субјективистички експресионизам. Оно што је изречено, могло би се видети у очима глумаца, њиховим покретима, држању. Сведеност у покрету, интензивно кроз рационално.Продире у суштину проблема и не задовољава се тиме да их приказује површно. Бергман се бавио најмрачнијим деловима људске личности. Преиспитујући некада давно донесене одлуке, Бергман се не пита да ли су оне добре или лоше, већ да ли смо способни да живимо њихове последице, те какве последице одабир властите слободе и доследност своме карактеру оставља на друге, посебно на најближе.

Јесења соната је мастер рад из предмета глума Катарине Јеличић, студенткиње драмског одсека Факултета уметности Приштина са привременим седиштем у Косовској Митровици.

О АУТОРУ

Ингмар Бергман (14.07.1918.-30.07.2007.) , био је шведски филмски, позоришни и телевизијски режисер, сценариста и продуцент. Признат је као један од највештијих и најутицајнијих филмских режисера свих времена. Рођен је у Упсали у Шведској .Бергманово интересовање за позориште и филм почело је рано, у деветој години. 1937. године уписао је уметност и књижевност на Стокхолском универзитету. Већину времена провео је у студентском позоришту и постао је “прави филмски зависник”. Иако није дипломирао, написао је бројне позоришне представе, као и опере, и постао асистент режисера у позоришту. 1942. године понуђено му је да режира једну од својих представа, Каспарова смрт. Представу су видели чланови Svensk Filmindustri продукцијске куће, који су затим Бергману понудили место сценаристе. 1943. године оженио је Елсу Фишер.Бергманова филмска каријера почела је 1941. са његовим преуређеним сценаријима, али његов први успех био је 1944. када је написао сценарио за Мучење, филм у режији Алфа Шеберга.Током наредних десет година, режирао је и написао више од десет филмова укључујући Затвор из 1949, Струготине и шљокице и Лето са Моником оба филма из 1953. године.Бергманов први остварени светски успех је филм Осмеси летње ноћи из 1955, који је добио награду Најбољи поетски хумори био номинован за Златну палму наредне године. Успех је праћен филмовима Седми печат и Дивље јагоде, приказани у Шведској 1957. године.  Од раних 1960-их, већину свог живота провео је на шведском острву Фаро, где је снимио неколико филмова.У раним 1960-им режирао је три филма који истражују тему вере и сумње у Бога Кроз мрачно стакло из 1961, Зимско светло из 1962. и Тишина из 1963. године. 1964. године снимио је Све те жене, пародију филма Осам и по. 1966. године режирао је Персону, филм за који он сматра да је једно од његових најзначајнијих дела. Док је шокантно експериментални филм добио неколико награда, многи сматрају филм његовим ремек-делом.Након његовог хапшења 1976. због утаје пореза, Бергман је изјавио да више неће снимати филмове у Шведској. Затворио је филмски студио на острву Фаро и отишао је у изгнанство. Укратко је размотрио могућност да ради у Америци и његов следећи филм, Змијско јаје из 1977. године је био у немачко-америчкој продукцији и његов други филм на енглеском језику (први је био Додир из 1971). Годину дана касније снимио је филм Јесења соната у главној улози са Ингрид Бергман. Други филм које је режирао је Из живота марионета из 1980. године у британско-немачкој продукцији.1982. године привремено се вратио у домовину да режира Фани и Александар.Бергман је окупио личну “репертоарну дружину” шведских глумаца које је често ангажовао у филмовима.Норвешка глумица Лив Улман, која се појавила у девет Бергманових филмова и на једном ТВ филму (Сарабанда), била је последња која се придружила дружини (1966. у филму Персона), а после је постала најближа Бергманова сарадница, уметнички и лично. Заједно су добили ћерку, Лин Улман (рођена 1966).Иако је Бергман познат по свом доприносу у филму, цели свој живот био је активан и плодан као позоришни редитељ. Током студија на универзитету у Стокхолму, постао је активан у свом студентском позоришту, где је убрзо стекао име. Након дипломе прво је радио као редитељ-приправник у Стокхолмском позоришту. Са 26 година постао је најмлађи руководилац позоришта у Европи у позоришту у Хелсингборгу. У Хелсиноргу је остао 3 године, а након тога постао је редитељ у позоришту у Гетеборгу од 1946. до 1949. године.1953. постао је редитељ градског позоришта у Малмеу и тамо остао следећих седам годинаНакон што је напустио Шведску због инцидента са утајом пореза, био је редитељ Минхенског Residenz позоришта (1977—1984). Остао је активан у позоришту током целих деведесетих, а последња продукција била је Ибзенова Дивља патка у Краљевском драмском позоришту 2002. године. Од режирања се повукао крајем 2003. У октобру 2006. тешко се опорављао од операције кука. Умро је мирно у сну, у свом дому на Фароу, 30. јула 2007, у 89 години живота, исти дан кад је умро још један славни редитељ, Микеланђело Антониони. Сахрањен је на острву 18. августа 2007. на приватној церемонији.

О редитељу

ДЕЈАН ЦИЦМИЛОВИЋ, рођен 21.07.1971.

Средњу глумачку школу завршио у Нишу у класи Миме Вуковић Курић. Дипломирао представом „Сан летње ноћи“ В.  Шекспир (Оберон) у Народном позоришту у Нишу. Од 1991-1993. у сталном ангажману у Театру „Јоаким Вујић“у Крагујевцу. 1993. уписује глуму на  Факултету уметности у Приштини у класи проф. Светозара Рапајића. Дипломирао је 1997. представом „Љубавник“ Х. Пинтера (Ричард) у Театру „Бојан Ступица“ у Београду.

У позориштима у Крагујевцу, Нишу, Приштини, Зајечару, Београду, Крушевцу, Лесковцу, Шапцу, Косовској Митровици, као и на филму, телевизији и радију одиграо  стодвадесетчетири улоге. Режирао у аматерским и  професионалним позориштима педесетдве представе по делима Б. Станковића, Б. Нушића, А. Поповића, Љ. Симовића, Ј. Стерије Поповића, В. Шекспира… На драмском одсеку група за глуму при Факултету хуманистичких наука у Нишу радио као асистент на предметима сценски говор и техника гласа. Од октобра 2009. предаје глуму на Факултету уметности Приштина са привременим седиштем у Косовској Митровици. За свој глумачки и редитељски рад добио двадесет награда на позоришним фестивалима у земљи и иностранству. У сталном ангажману у Народном позоришту Ниш.