Чаробна фрула

Копродукција – Народно позориште Ниш и Нишки симфонијски оркестар

Покровитељ – Град Ниш

ОПЕРА У 2 ЧИНА

Либрето: Емануел Шиканедер

Праизведба: 30. септембар 1791.

О композитору

Волфганг Амадеус Моцарт (Салцбург, 27. јануар 1756  ̶  Беч, 5. децембар 1791) био је аустријски композитор и пијаниста, један од најзначајнијих и најутицајнијих светских композитора класичне музике.

Моцартов рад од преко шест стотина дела покрива готово све жанрове његовог доба, укључујући симфоније, концерте, камерну музику, музику за клавир, оперске и хорске композиције.

Још у најранијем детињству испољавао је изузетну надареност за музику и био је чувен као „чудо од детета”. Као петогодишњак је одлично свирао чембало, а као шестогодишњак је, уз помоћ оца, записао своју прву композицију. Већ тада постаје надалеко славан и наступа као пијаниста на најугледнијим владарским дворовима по Европи.

Када је напунио седамнаест година добио је посао музичара на двору у Салцбургу. Међутим, одрастао је неспокојан и незадовољан, често је путовао у потрази за бољим положајем, али увек активно компонујући. Током посете Бечу 1781. године, након што је добио отказ на двору, одлучио је да се насели у овом граду, где је касније стекао славу.

Почевши са компоновањем још у духу пасторалне и италијанске помодне опере, он се тек у каснијим делима донекле приближио музичким карактеристикама романтике, да би у својој последњој опери, Чаробна фрула, довршеној неколико месеци пред смрт, створио синтетичко дело епохе, састављено од елемената народног музичког игроказа и велике херојске опере, прожете одразима литерарних и политичких стремљења.

Иако је умро врло млад, оставио је човечанству 626 довршених и 109 недовршених композиција. Дела су му одмах после смрти постала славна, а он је убрзо уврштен међу најизвођеније композиторе света. Кључну вредност његове уметничке заоставштине свакако представља оперско стваралаштво, које обухвата опус од 21 оперског дела.

I чин

Принц Тамино је у великој невољи: јури га огромна змија, а снаге га издају. У последњи час стижу три чудесне девојке, које га спашавају убивши чудовиште; оне су изасланице Краљице Ноћи. На тренутак се препиру око тога која ће остати сама са згодним момком, па се ипак договоре да све три оду. Пред Тамином, који се тек повратио из несвести, искрсава чудновати ловац на птице, Папагено, који носи панову фрулу. Папагено нас уводи у свет својих опсесија  ̶  највећа жеља му је да коначно нађе себи жену, а преживљава тако што хвата птице за Краљицу Ноћи и њене слушкиње, да би заузврат добио храну и пиће. Тамино помисли да је змију убио Папагено, а овај оберучке прихвата ту идеју и почиње да се хвали како ју је задавио голим рукама; његов хвалоспев прекину исте оне девојке, које му сада као „награду” за услуге дају камен уместо хлеба, воду уместо вина и катанац на уста, да не би више присвајао славу за туђа дела. Тамину покажу слику младе и лепе девојке, у коју се он одмах заљубљује. Долази и сама Краљица Ноћи; она обелодањује да је то њена кћи Памина, коју је заробио зли Сарастро. Ако је Тамино ослободи, добиће њену руку. За тај задатак, на који он радо пристаје, добија чаробну фрулу, која открављује хладна срца; Папагену се скида катанац, и издаје наређење да прати Тамина. Он добија чаробна звонца. Пут ће им показивати тројица дечака.

У Сарастровој палати видимо Памину, коју опседа гротескни Моностатос. Долази јој Папагено, да је обавести  ̶  њена мајка послала је витеза Тамина да је спаси. Њих двоје заједно певају дует о чежњи за љубављу.

За то време, Тамино се нашао пред улазом у храм, у који воде три капије: Природе, Разума и Мудрости. Прве две не може да отвори, али иза треће пронађе Свештеника, који га уверава да је Сарастро заправо племенит владар. Тамино ће покушати да својом фрулом призове Папагена и Памину; приближавају му се дивље звери, које је звук фруле опчинио и припитомио. С друге стране, Папагено и Памина покушавају да нађу Тамина по звуку који чују; једва се уз помоћ чаробних звона ослободе Моностатоса и његове гарде, која им је за петама. Свечано долази Сарастро и његова свита; збуњеног Папагена Памина ће упутити да владару мора да говори истину, па макар и не била пријатна, и ту ће се догодити први сусрет Тамина и Памине, који се одмах препознају и падају једно другом у загрљај. Ипак, њена слобода и њихова љубав не могу се тек тако остварити. Раздвојени су, а Тамино и Папагено одлазе пред Храм искушења

II чин

Свештеници, на челу са Сарастром, објаве да Памина не може бити враћена мајци (која је узрок и оличење сујеверја и празноумља међу људима); уместо тога Тамино ће бити подвргнут искушењима за доказивање зрелости, мудрости и пожртвовања, а као круну и награду добиће њену руку. Сарастро се моли боговима Озирису и Изиди да заштити искушенике на њиховом путу.

На улазу у храм Тамино и Папагено имају последњу шансу да одустану; Тамино је одлучан у својој намери да истраје, а Папагено каже да он баш и нема жељу да се бори за или због мудрости. Свештеник га привуче причом да, у случају да и он истраје, може бити да постоји жена баш по његовој мери, Папагена.

Прво искушење њихове самоконтроле је пред женама: Тамино и Папагено не смеју да проговоре ниједну реч са њима, ма колико то желели; појављују се оне три лепе девојке у служби Краљице, али не успевају да измаме ништа од њих (мада Тамино стално мора да тихо опомиње Папагена да сузбије своју брбљивост).

За то време, у врту, Памина је заспала, а Моностатос се жудно припрема да је обљуби. Спречава га њена мајка која се одједном појављује. Док се Моностатос повлачи у заклон и гледа шта се дешава, Краљица Ноћи пева своју познату арију, једно од најтежих сопранских искушења уопште (Der Höllе Rache kocht in meinem Herzen  ̶  Паклена освета ври у мом срцу). Она заправо показује кћери своје право лице, давши јој бодеж да њиме убије Сарастра. По њеном одласку Моностатос се враћа и почиње да уцењује фрустрирану Памину тајном коју је управо прислушкујући сазнао. Међутим, наилази Сарастро и теши је.

Тамино је веома чврсте воље и остаје нем чак и када му дође Памина; тиме јој слама срце, јер она мисли да је то знак да је више не воли. С друге стране, Папагено пева о својој чежњи за младом и лепом женом; појављује се ружна старица и проглашава себе његовом женом, али се убрзо преметне у младу и лепу Папагену. Међутим, оna нестаје и Папагено поново остаје сам.

Три дечака налазе Памину како покушава да се убије; спрече је у томе, уверавајући је да има разлога да живи; поведу је Тамину. А и он је при крају свога пута; дозвољeно му је да се сусретне с Памином, али овога пута је ослобођен завета ћутања. Заједно треба да превале завршницу пута и обаве последњи задатак  ̶  да прођу кроз ватру и воду (буквално), и они то чине уз помоћ чаробне фруле.

Папагено, који није издржао сва искушења, хоће да се убије јер није успео да освоји Папагену. И њега теше три дечака, подсетивши га на адут који је заборавио  ̶  чаробна звона. Звук звона призове Папагену, а срећни пар најпре не може да верује својим очима (ту је можда најшармантнији дует из ове опере, који почиње замуцкивањем: „Па… па… па…”, а завршава се планирањем како ће на свет доћи многи нови Папагени и Папагене).

Завршницу представља напад Краљице Ноћи и издајника Моностатоса на храм и њихов коначан пораз. Сарастро и свештеници у хору благосиљају срећне парове и певају тријумфалну оду храбрости, врлини и мудрости.

Захваљујемо се Студентском културном центру у Нишу и Нишком културном центру на техничкој подршци.