О ПИСЦУ

БРАНИСЛАВ НУШИЋ – БИОГРАФИЈА

1864. У Београду, 8. октобра, рођен је као четврто дете трговца Ђорђа Нуше и његове жене Љубице, у кући која се налазила на месту данашње зграде Народне банке Србије у Улици краља Петра. На крштењу је добио име Алкибијад.

1870. Отац малог Алка, потоњег Бранислава, после банкротства сели се са женом и петоро деце у Смедерево.

1870–1874. Похађа основну школу у Смедереву, где му је отац у то време имао трговину.

1874–1882. Похађа гимназију. Године 1875. понавља први разред гимназије, кратко је шегрт у Панчеву, а 1876. наставља школовање у гимназији у Београду, где са својим рођаком Јевтом Угричићем почиње „живот на даскама“.

1882. Матурира и почиње да се потписује као Бранислав.

1883. Упознаје Војислава Илића, што га уводи у најпознатији књижевни круг Београда тог времена. У дому Илића чита своје прво дело „Народни посланик“.

1884. Студира права у Грацу.

1885. Враћа се у Београд и наставља студије на Великој школи. Као добровољац учествује у Српско-бугарском рату.

1886. Завршава права на Великој школи. Пише „Приповетке једнога каплара“.

1887. Објављује песму „Погреб два раба“, као критику власти краља Милана, због чега је осуђен на две године затвора.

1888. У Пожаревачком затвору проводи годину дана и пише „Протекцију“.

1889. После пријема код краља Милана добија службу у дипломатији. Наредних десет година службовао је у конзулатима у Битољу, Приштини, Скопљу, Солуну и Серезу.

1891. Са Драгутином Илићем поново покреће и уређује лист „Преодница“.

1893. Жени се Даринком Ђорђевић, ћерком трговца Божидара. Исте године постављен је за конзула у Приштини, где му је Војислав Илић писар.

1899. Члан је уредништва „Звезде“ Јанка Веселиновића.

1900. Прелази у Београд за секретара Министарства просвете, затим постаје драматург и вршилац дужности управника Народног позоришта у Београду.

1901. Уређује „Позоришни лист“.

1902. Пензионисан је на сопствени захтев јер није добио место управника Народног позоришта. Исте године реактивиран је и постављен за комесара пошта и телеграфа, што одбија, па поново одлази у пензију. Учествује у оснивању Друштва српских књижевника и уметника.

1903. Постављен је за шефа Одсека за националну пропаганду при председништву Владе. После Мајског преврата поново је пензионисан.

1904–1905. Управник је Српског народног позоришта у Новом Саду.

1905. Са Михајлом Сретеновићем оснива Мало дечје позориште у Београду.

1905–1910. У „Политици“ објављује чувене козерије под псеудонимом Бен Акиба.

1906–1907. Заменик је драматурга Народног позоришта у Београду.

1907. Пише књазу Николи Елаборат за оснивање Црногорског народног позоришта на Цетињу.

1908–1912. Бави се новинарством. Сарађује и уређује листове „Самоуправа“, „Трибуна“, „Београдске новине“, „Дневник“, „Стража“, као и шаљиве листове „Брка“, „Ћоса“, „Сатира“, „Телефон“ и друге.

1910. Осуђен је на три месеца затвора због чланка „Народ и династија“. Казну није одслужио због почетка ратова. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом Белог орла.

1912. Постављен је за првог начелника ослобођеног Битоља.

1913. Организује позориште у ослобођеном Скопљу и постаје његов управник.

1915. У Скопљу му се кћерка Маргита Гита удаје за књижевника Миливоја Предића. У јесен гине син Страхиња Бан, добровољац у Бачкој чети. Нушић се повлачи са српском војском преко Албаније на Крф.

1916–1917. Борави у Италији, Француској и Швајцарској. Пише „План за обнову и препород националне културе после рата“.

1918. Враћа се на дужност у Скопље.

1919. У Министарству просвете у Београду врши дужност првог начелника Уметничког одељења.

1922. Због драме „Наход“ црква га анатемише.

1923. Разрешен је дужности начелника Уметничког одељења. Одликован је Орденом Светог Саве I реда.

1924. Обележава се шездесетогодишњица његовог живота и четрдесетогодишњица књижевног рада.

1925–1928. Управник је позоришта у Сарајеву. За „Рамазанске вечери“ пише под псеудонимом Халил Делибашић.

1929. Постаје библиотекар Народне скупштине и коначно одлази у пензију. Одликован је Орденом официра Легије части.

1930. Учествује у раду на филму „Парамунт-ревија“ у Бечу као глумац. Предаје реторику на Војној академији и пише уџбеник који је и данас у употреби.

1931. Закључује уговор са Гецом Коном о издавању својих сабраних дела.

1933. Постаје члан Српске краљевске академије.

1934. После прве теже болести одлази са породицом на Хвар.

1935. После премијере „Ожалошћене породице“ у Софији одликован је бугарским Орденом за грађанске заслуге.

1936. Купује плац и гради кућу у коју се усељава 15. септембра, у Улици Розалије Мортон 1 (данас Шекспирова).

1937. Оперисан је у санаторијуму „Врачар“ у Београду. На оснивачкој скупштини Удружења уметника, научника и писаца, 5. децембра, одржава чувени говор – апел против фашизма, познат као „Културни тестамент“.

1938. Бранислав Нушић умире у Београду, на Богојављење, 19. јануара. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу.