РЕЧ РЕДИТЕЉА

Наша представа је ода мајци, ода свим мајкама овог света, али је и својеврсна химна породице и заједнице. Ово је прича која нас подсећа и опомиње да туђе ране морамо лечити љубављу, а сопствене ˗ хумором. Дакле, ове две вредности јесу управо онај елемент који подстиче виталност заједнице. У свету отуђења, заједница је та која има спасоносно дејство. И треба је сачувати. Мајке често чувају то гнездо, тај круг, али ˗ да ли могу саме? Затим, емпатија и пркос илити наш српски инат имају такође важну улогу у опстанку и појединца и породице. Има много архетипског и у нашим ликовима и у њиховим ситуацијама и односима. Управо та снага архетипа нам и помаже да препознамо макар честице свог личног искуства у породичном болу и смеху. Реч је о врло оштрим честицама.

Не треба много говорити о макросвету, јер се он сасвим јасно и недвосмислено види у тањиру, у сузама, у паници, страху и зебњи, у новчанику.

Али, шта бива када једно врло осетљиво и врло мислеће дете посматра и доживљава макро и микро околности? Да ли снага маште може да нам помогне, као и хумор, јер су они покретачи отпора? А опет, уме ли машта да буде и опасна, сасвим деструктивна?

Реализам не може да испрати и подржи реалност данашњег света, зато вапимо за фарсом, апсурдом и надреалним.

Да ли је нама потребан ванземаљац да бисмо схватили да треба мало више да видимо и чујемо једни друге, да пазимо како поступамо једни са другима? Јер човек није оно што мисли, говори и осећа, већ је оно што чини другоме. А љубав је способност давања, исказује се кроз максималну пажњу, бригу па и жртву.